Recimo da demistifikujemo proces nastajanja pesme, price, crteza...
KADA, KAKO, USLED CEGA, KOLIKO DUGO, KAKAV JE OSECAJ, GDE?


Evo ja naprimer vise volim da pisem olovkom nego da kuckam, valjda mi je ostalo jos od ranije kada nisam imala racunar. Tako mi je prijatnije- mogu da lezim u krevetu, sedim u nekom cosku, u dvoristu ili visim na prozoru. Treba uvek imati papirce uz sebe. Par puta sam se probudila sa stihovima na usnama, negde daleko od kuce i racunara. Kada reci nece da dodju same citam, gledam, slusam, osecam i obicno je to neki detalj tipa jedne reci iz necije pesme, nacin na koji je neko postavio svoje telo dok je govorio, neki zanimljiv ukus ili miris, fotografija...tako nesto bude okidac. Ponekad imam osecaj kako pucam od neizgovorene reci u sebi , zatim sednem da uredno izbacim rec iz sebe ali i posle pesme osecaj ostaje isti- nisam se oslobodila napetosti. Zatim shvatim da nisam bila dovoljno iskrena prema sebi i da glavnoj misli nisam dala van.........

Šta više reći posle ovih tvojih reči. Opisala si inspiraciju i kompletan doživljaj stvaranja

Ponekad u trenu, sto Samar rece, spopadne me pisanje a tada nemam pair kraj sebe, nocu recimo kada se probudim, neki zvuk, senka donese slike koje treba opisati, slozim reci ali kasnije zaboravim sta sam slagao.

volim da slusam Ricarda Klajdermena dok pisem, divni instrumentali
volim da pisem posle kupanja, cista umivena i mirisna
volim da crtam ljude i zivotinje, zivot, promenljivost, dinamiku, to je izazov
volim kada se setim svojih stihova u nekim svakodnevnim trenucima
zivot je toliko lepsi kad ga ne prepustas sebi samom vec ga hvatas, grlis, priznajes mu svu lepotu i sav haos

Mislim da su se razlozi i ciljevi mog stvaranja promenili u odnosu na ranije. Cini mi se da je ranije smisao bio u razaranju stvarnosti i stvaranju novog sveta u kom se bolje osacam, dok danas, rekla bih, stvaram radi ocuvanja stvarnosti, negovanja lepih trenutaka, povecavanja sigurnosti u sebe, u svoju poziciju, u svoje glediste i poimanje sveta. Ranije je imalo gotovo terapeutsku funkciju, a sada je igra, radost, priznanje i pomirenje suprotnosti, Svidja mi se to.

SaMar, pa ako mogu sebi da dam slobodu i da prokomentarisem tvoj post, mogu reci da mi se tvoji sadasnji razlozi mnogo vise svidjaju, mislim da si sada " ojacala ", o cemu svjedoci i promjena tvog odnosa prema sopstvenom stvaranju.

Drago mi je da i ti tako mislis, zaista se osecam jacom. Nisam bila svesna, ali sada primecujem, cini mi se da je i druzenje sa svima vama donekle doprinelo promeni mog odnosa. ovo je prvi put da delim sa nekim svoje pesme, pre sam to krila kao neku mentalnu bolest a sada sam tu sa slicnima i prihvatam to kao bitan i divan deo svoje licnosti.

Пошто сте и мене овдје заразили вирусом писања пјесама, да опишем како се то мени дешава. Постаје јако смијешно, јер никад не знам када ће пјесма да ме " нападне " и морам одмах да је напишем. Као што је рекао Масада, обично се то дешава ноћу, јер имам слаб сан и честе несанице и онда ми дођу стихови. При себи немам папир и оловку и онда морам по неколико пута да понављам стихове да би их запамтила. Сад 4-ог августа на празник Благе Марије сам дјеци правила палачинке и дођоше двије пјесме из чиста мира. Нашла сам неку стару свеску и хитно их написала док су се палачинке пекле. Морам да набавим свеску , оловку и батеријску лампу за ноћни " напад " стихова, хи,хи.

Ovo je divno! Napadi. Ma vidis da to kipi u tebi odavno samo nisi znala kako da pretvoris u delo... Bravo za tebe. Samo volela bih i da cujem kako se osecas dok pises, kad zavrsis pesmu, kad je citas ponovo. Sta ti znaci pisanje?

Znaš kako dušo, niko srećniji od mene kad napišem pjesmu. Drago mi je što sada i drugi mogu vidjeti kako se osjećam. ne volim ništa da krijem.Ne znam da li sam već napisala da nikada nisam bila neki ljubitelj poezije, uvijek sam se smijala izlivima osjećanja, voljela sam samo par pjesama Đure Jakšića, Desanke Maksimović i Jesenjinovu " Kučku ", majka me stalno tjerala da čitam poeziju, ali nije bilo šansi. Polako sam prije dvije godine počela da čitam persijsku poeziju Hafiza i Sadija i baš sam se oduševila, pa onda pjesme prijatelja Velja Ralevića, pa omiljenog Tagorea, sad sam veliki obožavalac poezije, a kao što vidiš i mene je napala hi,hi. Ne znam koliko je to dobro i koliko može preslikati ono što osjećam, ali volim kratke i upečatljive slike izražene riječima i nadam se da će me od sada napadati stalno. SaMar, drago mi je da si tu by the way.

Mozda bas zato sto su te terali da citas pa si stvorila tu averziju prema poeziji. U svakom slucaju drago mi je da si promenila misljenje, mislim da ti bas dobro ide, kao da se vec dugo izrazavas na taj nacin. Ja sam prvo pocela da pisem pa sam tek onda pocela da citam i da volim poeziju. Treba puno strpljenja i senzibilnosti za citanje i razumevanje poezije. Mozda si se i ti u tom smislu promenila pa ti sad prija. Divno je pronaci novi svet u sebi.

Tačno tako, odlično si to rastumačila. Ne dešava se svima isto, meni je bilo potrebno da mi taj proces sazre , znači čitavih 40 godina i da mi se stvore uslovi za prihvatanje poezije. Do tada sam bila okrenuta isključivo prozi.