da li su vam cheste promene raspolozzenja? Kada i zashto zapadate u depresiju? Imate li problem sa ogorchenoshtju i besom? Zashto se ponekad smejete bez razloga?Aj da vas chujem....

Pa ajde ovako, sada i ne toliko, ranije stalno, mladost ludost.
U depresiju ne zapadam, pre bih rekao u neku tamnu stranu skrenem, jer depresija vodi ka samounistenju sebe a ova moja faza ka unistenju i onog ko me tu zavuko ui sebe, lakse je u paru zar ne ?
Ogorcenja u sustini nemam, mozda neki ukus gadljivosti u ustima prema osobi koja me razocara, bes, postoji i treba ga negovati, osveta je ipak slatka pa makar i kao poslednje jelo. Poslednje jelo je obicno desert, lep i sladak. U sustini nisam ja Bog da prastam.
Bez razloga se ne smejem, samo se uozbiljim bez njega.

Promena raspolozenja...DA.
Kada radim onda nemam vremena da menjam raspolozenje ali cim se nadje slobodnog vremena, razne misli pocnu da se roje... po prirodi sam sumnjicava... ali cim cujem jedan milozvucni glas..hm...tako je malo potrebno da se osecam dobro.
Napade besa nemam, umem da oprostim ali tesko zaboravim.
A smejanje...ja uvek imam osmeh na licu, prosto to sam ja.

moje raspolozenje se menja jedino ka tuznom. kad me razocaraju ljudi kojima sam verovao. Inace, trudim se da ostanem dete u dusi, i blesav koliko procenim da je dovoljno za normalan zivot.

Ja se svako jutro budim dobro raspoložena, vedra nasmejana.
a onda je dovoljno da me jedna reč, pogled ili gest, dovedu do mnogo gadnog raspoloženja. I ne traje dugo. mnogo sam nestalna, često se menjam.
pa nisam baš nešto dobra sa rečima, ali tako nekako.
i valjda zato volim da se družim sa vedrim ljudima, onda mi je dobro...
a napadi besa? pa uglavnom 10000000000 reči u minuti i otprilike za tu minutu se i ohladim...

pa ja sam uvek isto, samo menjam sposobnost da li cu to i pokazati ili ne. sad sam vec dugo prilicno neraspolozena. nekad mogu da se zezam uprkos tome, a nekad potpuno vlada mnome i ne mogu bas nista da uradim, ili ne zelim da uradim da to i sakrijem. uglavnom, moja koleginica, psiholog inace, kaze da nam ne izazivaju drugi ljudi i dogadjaji raspolozenje tj neraspolozenje, nego misli koje mi sami sebi upucujemo povodom necega. kao dokaz i potkrepljenje za to, kazu, da ne reagujemo svi isto na iste ili slicne situacije. tako da, treba da blokiramo negativne i nefunkcionalne misli, a pokusamo da nametnemo sebi pozitivne i funkcionalne. tesko se boriti sa tim.

Da tesko je, ponekad nemoguce ali ne smemo odustati. Lako je pisati u knjigam a o emocijama, lako je posmatrati druge, cini mi se da pisci tih psiholoskih knjiga nikada nisu bili u off fazama ili u mojoj tamnoj fazi.

Komshija, i ti si ponovo u crnoj fazi? Potpuno te razumem...

Polako ali sigurno otvaram vrata tame.

Kada ces se okrenuti ka vratima svetlosti?

Pocinjem ovo da volim, kao bolesnik koji je naviknut na bol. U tami ne vidimo, necemo oslepiti, ako previse gledamo u svetlost posle toga nista necemo videti.
Izmedju dve odluke moramo izabrati jednu.

Svakog jutra sat vremena ukradem samo za sebe, u mislima se vratim na početak prethodnog dana i pišem o onome što se u toku dana dogodilo i svojim osećajima. To je nešto što me baš opusti, oslobodi, pruži neobičan užitak, a samim tim pomogne i u borbi protiv lošeg raspoloženja. Mada ne retko uletim u minus fazu, ali se trudim brzo izaći iz nje.

Joj trudim se i ja ali nekako mi lepo da budem u njoj. Doduse oni koji me poznaju primete, ko me ne zan misli da sam veseo. Ali minus stvarno pocinjem da volim.
Neko mi nedavno rece da sam neozbiljan i da treba da se oraspolozim, ko da je to lako ponekad. Doduse to je tek neko ko me ne poznaje dovoljno.
Mislim da treba pustiti svakoga da osamuje i da tama i off faza same prodju, svako gurenje, potiskivanje mogu da stete a ne da pomognu.

ja odsamovah, ispisah silne redove, poklonih sebi vreme.... nishta ne pomazze... debeo minus udario kod mene u sred proletja...