LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemFAQ - Često Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

Share | 
 

 ALBER KAMI " STRANAC "

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5894
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: ALBER KAMI " STRANAC "   23/10/2009, 8:20 am

Албер Ками

7. новембар 1913 – 4. јануар 1960



БИОГРАФИЈА



Албер Ками, француски књижевник и филозоф, својом литературом, обојеном егзистенцијалистичким идејама, односно филозофијом апсурда – обележио је не само француску већ и европску литературу двадесетог века.

Рођен је 7. новембра 1913 год. у Алжиру. Тамо се школовао и завршио филозофски факултет, затим био чиновник, метеоролог, продавац аутомобилских делова, новинар, глумац.

У Париз је отишао 1940 год. а већ 1942 год. био активан у Покрету отпора као борац за ослобођење од фашистичке окупације. Те 1942 год. објавио је роман « Странац », а након тога и « Мит о Сизифу ». Затим су дошла и друга дела: роман « Куга », есеј «Побуњени човек», драме « Калигула » и « Опсадно стање », новела « Пад ». Нобелову награду за књижевност добио је 1957 год. Ками је себе као мислиоца и књижевника изграђивао на делима Андре Жида, Блез Паскала, Кјеркегора, Кафке, Ничеа, Достојевског, Сартра.

Погинуо је у саобраћајној несрећи 4. јануара 1960 год. У својим делима, било да су романи, драме или есеји – Албер Ками се бави човјековом и људском егзистенцијом; трага за смислом човјековог трајања и упркос радостима које живот пружа он у њему открива апсурд много што шта га чини бесмисленим, због чега и човјеково трајно незадовољство у овом свету и стални сукоб појединаца и света и осећај човека да је странац у овом свету. На тој релацији Ками и развија своју филозофију апсурда.
Nazad na vrh Ići dole
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5894
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Re: ALBER KAMI " STRANAC "   23/10/2009, 8:21 am

РАСПРАВА О ДЕЛУ



Роман Странац је роман од низа ситуација у којима је садржана Камијева филозофија апсурда. Главни јунак је Мерсо, млади чиновник. Радња се догађа у Алжиру, а дело је подељено у две целине. У првом се говори о Мерсоу и неким ситуацијама које су претходиле убиству које је он починио а да ни сам не зна зашто; у другој целини се приповеда о суђењу и Мерсовој осуди на смрт.

Приповедање тече у првом лицу, тако да се Мерсо налази у двострукој улози у улози наратора а уједно је и главни јунак романа. Приповедање је дошло у облику солилоквија ( самоисповедање ), пре него што ће Мерсо бити погубљен. Друга целина садржи три сегмента из његовог преосталог живота

1) хапшење и истрага

2) суђење

3) пресуда

Две прве речи романа су ДАНАС и МАМА. Састављене овако, на сам почетак романа, оне бивају посебно истакнуте као што, у поезији, често неке речи у стиху или строфи није произвољно. Остављајући по страни, оно по тону, тренутку и начину, веома чудно Мерсово колебање са датумима (« Ово ништа не значи. Можда је било јуче »), може се констатовати следеће: од самог почетка и приповедач и ми читаоци, налазимо се –привидно или не- у зони ПРВОГ САДАШЊЕГ ВРЕМЕНА, у тренутку сазнања несреће. На крају другог параграфа, размишљања о припремама за пут до Маренга сливају се у сам ТРЕНУТАК ГОВОРА: « ... Засад, још је некако као да мама није умрла. ». Већ трећи параграф («Пошао сам аутобусом ...») показује да је настао прекид у приповедању. Тренутак говора померен је знатно даље. Веза између читаоца и тог гласа, тј. Приповедача, биће углавном, прошло време; тренутак говора помераће се у неколико махова све док не буде заустављен негде пред крај дела. Марсоов презент почиње јулског дана једне предратне године. У првој половини романа ( која садржи шест поглавља, према пет у другој ), имамо шест померања тренутака говора:

ПРВО ПОМЕРАЊЕ, означено на крају прве реченице другог поглавља: « ... данас је субота.» испричани догађај полазак из Алжира, бдење у Маренгу, сахрана и повратак у Алжир, у петак увече, субота ујутру буђење, купање са Маријом, биоскоп и заједнички повратак у стан.

ДРУГО ПОМЕРАЊЕ: од суботе увече на недељу увече. Догађаји. Маријин одлазак код тетке; Мерсоова досадна недеља код куће.

ТРЕЋЕ ПОМЕРАЊЕ: од недеље до понедељка увече. Догађаји. Мерсоов радни дан, ручак код Селеста, одмор код куће, поновни одлазак у канцеларију. Увече, повратак кући, пешице; Салмано и његов препеличар; Вечера са Ремоном, писање писма Ремоновој љубавници.

ЧЕТВРТО ПОМЕРАЊЕ: пребацује нас од понедељка на следећу недељу увече. Догађаји: два одласка у биоскоп са Емануелом; задржава се на суботи (« Јуче је била субота и дошла је Марија »), одлазак са њом на купање и повратак кући, затим недеља: свађа код Ремона, долазак полицајца, Саламан који је изгубио пса, Мерсо леже без вере.

ПЕТО ПОМЕРАЊЕ: преноси нас на следећи дан увече. Догађаји: разговор са Ремоном, разговор са послодавцем. Увече долази Марија, шета по граду, вечера сам код Селеста, у стану води дуги разговор са Саламаном.

ШЕСТО ПОМЕРАЊЕ: испричан је боравак на плажи



Речено је да је Мерсо личност која збуњује. С једне стране нема довољно увида у његов унутрашњи живот иако он говори у првом лицу једнине, његове мисли, осећања, сваковрсне реакције остају нам углавном скривене.С друге стране његово понашање одудара од онога што називамо друштвеним нормама. Из оцена других личности са којима долази у додир он је симпатичан млад човек (Саламано, Масон), живахан и пун енергије( ускакање у камион с Емануелом, купање са Маријом), привлачан мушкарац, одличан посматрач, бистар ( уме да повезује оно што региструје: кобне недеље, одмах схвата како су их Арапи нашли на плажи ), хладнокрван, брз и одлучан у тренутцима опасности ( исти дан сцена са одузимањем Романовог револвера ), веома исправан ( «он ти није ништа рекао. Било би гадно да пуцаш тек тако ...», «ако не извадиш нож, ти не смеш да пуцаш», «Приђи му као човек човеку» ). Ужива у покрету, природи, сунцу, воли жене. У друштву иако резервисан не избегава људе. Његови га пријатељи цене. Његова непосредност често узима вид такве безазлености да га, рецимо Марија љуби од одушевљења.
Nazad na vrh Ići dole
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5894
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Re: ALBER KAMI " STRANAC "   23/10/2009, 8:24 am

Филозофија апсурда Алберта Камија



Основна обележја Камијеве Филозофије:

1 стална човјекова разапетост између разних противречности и одлуке ДА или НЕ

2 две одређујуће константе такође су апсурд и револт

3 човекова жеља за општим и рационалним сазнањем света и немоћ, ограничена моћ човековог разума да оствари увид у апсолут и смисао светаи човековог постојања

4 наглашена усамљеност и отуђеност ( алијенција ) човека и коначност људског живота

5 човек траје, егзистира у оквирима који су му наметнути, у амбијенту који су му одредиле животне околности, због чега и осећај понављања свега, монотонија трајања

6 присутан је осећај изгубљености јер се живот не може јасно сагледати, нити биће у том свету може бити исправно схваћено. Због тога следи осећај да је човек странац у свету који му постаје стран, па се из тих разлога јавља празнина и осећај мучнине. Све то долази од немогућности да биће сасвим ослободи од наметнутих му правила, да се отргне од баналног и бесмислености које нас сустижу и притискају, од неизвесности трајања које нас прати

7 апсурдност је условљена и свешћу о смрти, о неминовности смрти која се доживљава као крај свега и једина извесност, због чега је мисао о узалудности свих наших настојања и бесмислу људског трајања. ( МИ ЋЕМО УМРЕТИ И ЗАТО НИШТА НЕМА СМИСЛА; НАША ЉУДСКА АВАНТУРА ЈЕ БЕСКОРИСНА )

8 свет је безосјећајан и индиферентан према појединцу и његовој судбини

9 незадовољство собом и светом око себе јесте извор апсурда

10 Ками одбацује очајање због апсурдности људског трајања, апсурдности света и позива на револт и побуну. До тога се пак долази сазнањем о властитој ситуацији и свешћу о сопственој судбини. Револт је усмерен против постојећег стања, против смрти. Не треба прижељкивати смрт због тешких околности и трагизма, већ, упркос свему трајати и што више живјети.



Своју филозофију апсурда Ками је умјетнички осликао у Странцу, а објаснио у есеју Мит о Сизифу. У овом есеју предмет размишљања је Сизиф, јунак из грчке митологије. Старогрчког краља Сизифа богови су, према легенди, осудили на тешке муке: да стално котрља камен уз брдо, који би се – кад би га Сизиф догурао до врха – опет скотрљао доле. Сизиф, не очајавајући, иде за каменом и поново га гура. И тако без престанка, без смисла и сврхе.

Апсурдан посао учинио је и његов љивот апсурдним. Неко ће помислити да он гаји наду у избављење. Није то у питању. Сизиф нема наде, али оно што га одржава у животу и што му даје снагу, јесте свест о себи, о својој судбини и о неправди, револт против богова, револт против властите судбине, револт против бесмисла, потреба да се пркоси свему томе и да се, упркос свему, дање траје и буде у свету. Он је херој који учи како треба живјети, бити ангажован да би се дошло до врха и тиме показала гордост, али и сазнање о ситуацији у којој се налази биће. Сизиф је због тога трагишан херој , али он је на свој начин срећан. У том смислу Ками каже « Сизифа треба да себи представимо као срећног ».
Nazad na vrh Ići dole
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5894
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Re: ALBER KAMI " STRANAC "   23/10/2009, 8:26 am

Питања



1. Зашто Мерсо никада не преузима иницијативу?

2. Какав је био Мерсоов однос са његовом мајком?

3. Да ли је Мерсо сигуран у свој живот, као што он то са убеђењем тврди?



1. Зашто би је предузимао? У његовом мирном, успореном, безбрижном свету све се савршено уклапа. Ужива у женама, сунцу, мору, лешкарењу... Пријатеље не бира. Људи њему прилазе, а он, као што сам каже, нема разлога да тражи од њих супротно. Мерсо поседује свест ослобођену предрасуда, страсти, у њој постоји места само за чулна уживања хедонизам. Али ако га питате о његовој мами, он почиње да се мешкољи, наглашава да му је непријатно разговарати на ту тему и ту се разговор завршава. Мерсо је имао своју истину. Мерсо није живио, он је допустио да га носи, односи, кида време. Није делио свој живот ни са ким, није осуђивао, није осећао.... Питам се да ли ми имамо толико право, толику слободу, да занемаримо све око себе, а опет и само себе, несвесно давимо, гасимо и ништимо. Сада се осећам као судија који млатара са крстом испред очију странца. Дивим се ја његовој искрености, његовом повлачењу (јер ја то доживљавамкао повлачење, мислим на његову равнодушност), али неке ствари везане за Мерсоасу толико површне, да се запитам колико је искрена његова искреност? И његов узбуђени говор упућен попу, чини ми се у почетку као говор очајна, разочарана човека. На крају, додуше, он се уздиже изнад лицемерја и лажи, прљавштине овог света. Али зашто је способан да крене из почетка, зашто је способан за живот, тек када зна да му је смрт зацртана? Ово ме подсећа на самоубице из Степског вука. Оне који одреде годину у којој ће извршити самоубиство и тек онда су способни да живе и да се смеју. И одговор на ово питање би гласио да не предузима иницијативу зато што се емоционално затворио, зато што није налазио смисао.... Сматрам да човека одређује његова енергија, снага, смелост којом корача кроз живот. Пркос којим инати животу, недаћама. А можда је ово размишљање још једног ума који је дио механизма! Ко зна ко је у праву?

2. Крајње тешко питање? Ни сам Мерсо не зна одговор на њега! Но, добро! Сматрам да је породица у већини случајева, пресудна за младог човека. Однос који тада изградимо са оцем, мајком, братом или, пак, не изградимо, карактерисаће наше даље опхожење према људима. Оно што је занимљиво јесте да Мерсо избегава да прича о својој мајци, и тренуци у којима се је сећа.

Сматрам да му је она значила много више, него што је желио да призна. Заправо он никада и није желио да размишља о стварима које би га емоционално узбудиле.
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 90239
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: ALBER KAMI " STRANAC "   4/9/2010, 6:25 pm

Kratak sadržaj:



Radnja romana događa se u Alžiru,a vrijeme je neodredjeno. Glavni
junak je namjesnik Mersoa, mladić s banalnim životom bezbroja
malih,beznačajnih ljudi. Roman, pisan u prvom licu, započinje
jednostavnom konstatacijom: “Danas je majka umrla. ” Od te prve rečenice
u romanu svi događaji djeluju tako na glavnog junaka - oni najglavniji,
presudni, kao i svakodnevni. Upravo je ta beznačajna svakodnevnost i
ispunila prvi dio ove ispovjedi. Mir i ravnodušnost kojim Mersoa putuje
na pokop majke, mir koji u njemu učestvuje, produžuje se do posljednjeg
retka knjige. U njegovu životu nema potresa. Imati prijatelja, djevojku,
izlaziti s njima, ljubiti - to je okvir njegovog života, okvir koji
ispunjava iz dana u dan na isti način. Jedan događaj odjednom unosi
promjenu u taj život. Za uobičajnog izleta u okolicu grada Alžira s
prijateljem i djevojkama, dolazi do sukoba sa koji je za Mersoa bio
presudan. On i njegov prijateljem Raymond potukli su se s dvojicom
Arapina. Najgore je prošao Raymond kojeg je Arapin ranio nožem. Kad su
se strasti smirile i činilo se da je sve zaboravljeno dolazi do
preokreta. Mersoa pištoljem ubija tog Arapina.

Drugi dio
romana odvija se u zatvoru bez ikakvih događaja, osim ispitivanja i
suđenja, on sadrži osjećanja i misli Camijevog junaka, koji ne može dati
nikakvo objašnjenje za svoj postupak; isto tako ne može pronaći nijedan
razlog pokajanja, ni želi da se spasi. Smrt na koju je osuđen prima
potpuno ravnodušno, uvjeren da je, napokon, sve svejedno, da nema
vrijednosti zbog kojih bi bilo trebalo poduzeti. Užasavanje koje izaziva
svojom otvorenom ravnodušnošću očito je užasavanje koje čovjek pokazuje
pred otkrićem besmislenosti, apsurda svog postojanja. Mersoa ide miran u
smrt uvjeren da ona nije ni u čemu gora od života , ni besmislenija,
uvjeren da je ona apsolutni kraj.



KARAKTERIZACIJA GLAVNOG LIKA

Glavni
lik Kamijevog romana je Merso–sitni bankovni činovnik koji ni od koga
ništa ne traži, koji priznaje drugima pravo da rade što žele. Otuđio se
od majke. Nakon majčine sahrane započinje vezu s Marijom. Ona hoće da se
oni vjenčaju no njemu je svejedno. On je ravnodušan, nezainteresiran,
za sve mu je svejedno. Prepustio se životu. Ništa ne poduzima da bi
bolje živio. Ubija Arapa te mu sude za to ubistvo.Na suđenju je
nezainteresovan,kao da se to njega ne tiče.



Otuđenje –
alijenacija od majke:

“Djelomice je i zbog toga nisam u
posljednju godinu dana gotovo uopće posjećivao. Pa i zato što bih tada
izgubio cijelu nedjelju – a da ne govorim o naporu koji je bio potreban
da odem na autobus, kupujem kartu i putujem dva sata. ”



Besmislenost:

“Ali
svi ljudi znaju da ne vrijedi živjeti. Uglavnom sam znao da je gotovo
svejedno hoću li umrijeti u tridesetoj ili sedamdesetoj godini života,
jer će, naravno, u oba slučaja drugi ljudi i druge žene i dalje živjeti i
to na tisuće godina. Zaista, ništa nije jasnije od toga . . . ”


Cinizam
(nakon majčine smrti):

“. . . uostalom, nisam se imao zbog čega
ispričati. Zapravo je trebalo da mi on izrazi sućut. Aku, vjerovatno će
to učiniti prekosutra, kada budem u crnini. Zasad kao da mama nije ni
umrla. A nakon pokopa bit će to nešto svršeno i sve će poprimiti
službeniji izraz. ”


Sporedni
likovi



Raymond Sintes

Onizak, plećat, ima
boksački nos. Uvijek je besprijekorno obučen. Živio je u stanu s jednom
sobom i kuhinjom bez prozora. Imao je ljubavnicu koju je pretukao jer ga
je varala. Mersaulte je pristao svjedočiti da ga je ona varala i
izvrgla ruglu. Potukao se je s njezinim bratom.


Salaman

Mersoov
prvi susjed. Imao je starog psa prepeličara koji je imao neku kožnu
bolest pa mu je poispadala sva dlaka i tijelo mu je bilo osuto pjegama i
krastama. On i pas živjeli su u istoj sobi. Salaman je imao crvenkaste
kraste na licu i žute rijetke dlake. Svakog dana starac je psa izvodio u
šetnju. Uvijek je grdio psa i tukao ga ali ga je stvarno volio. On mu
je bio sve. Kada ga je izgubio bio je utučen i sve je pretražio da bi ga
našao.


Marija

Mersoova prijateljica. Bivša
daktilografkinja u njegovom uredu. Srela je Mersoa na kupanju i od tada
su oni u vezi. Želi se udati za njega ali njemu je svejedno. Posjećuje
ga u zatvoru i rasplače se na suđenju.


Perez

Nosio je
sešir okrugla tulca i širkoga oboda, odijelo kojem su hlače padale u
naborima na cipele i kravatu od crne tkanine, koja bijaše premalena za
njegovu košulju s velikim bijelim ovratnikom. Iz njegove sijede i
prilično nježne kose virile su čudne, klempave i nepravilne uši kojih je
boja crvena kao krv iznenadila svakoga na tom bljedunjavom licu.


Ostali
likovi:

Celeste, Emanuel, nadstojnik doma, direktor doma, vratar
doma, Mason i njegova žena.


Mišljenje o djelu:

“Stranac” sadrži
priču o čovjeku koji se našao u situaciji zločinca i osuđenika na smrt, a
da ništa od toga ne shvaća. Odnosno, on je izgubljen, živi u svom
svijetu, a za druge ne brine što me se posebno dojmilo, kao i odgovori
na pitanja: Što je život? Što je svijet? – “Život i svijet su apsurdni:
apsurd proizlazi iz sukoba između iracionalnosti i nostalgije za smislom
i skladom”. Međutim, mi ipak živimo, mislimo da postoji neki interes da
živimo. Jedno privilegirano iskustvo ipak otkriva vrijednost: to je
pobuna, a upravo tu vrijednost Merso nije želio iskoristiti što je veoma
čudno. Ljudi žive u apsurdu, u kugi, dok se Merso u potpunosti slagao s
tim negativnim smislom života.

Odnosno, djelo mi se svidjelo,
jer pisac svojim bojama oslikava opštu zajedničku situaciju svih ljudi;
osvijetljenje koje on baca na događaje obasjava svakog od nas
pojedinačno.

Kao i sreća život je varljiv. Jer tako je malo
potrebno da budemo sretni, a tako često nam to malo nedostaje.

Zato
smatram da je Cami ovim romanom pružio okrutnu, ali istinitu sliku o
čovjekovom položaju u svijetu.



BIOGRAFIJA / Bilješka o piscu:


Alber Kami (Mondovi, Alžir, 07. 11. 1913 - Villeblevin, 04. 01.
1960), francuski romanopisac, dramatičar i esejist. Dobitnik nobelove
nagrade za književnost 1957. godine. Za vrijeme Drugoga svjetska rata
sudjeluje u pokretu Otpora. 1945. postaje glavni urednik lista “Le
Combat”. Od 1947. posvećuje se isključivo književnosti. Poginuo u
saobraćajnoj nesreći 4. januara 1960.godine.

U njegovom
stvaralaštvu mogu se uočiti tri etape,obeležene tematskim izborom i
filozofskim opreokupacijama.Prvu etapu čini roman «Stranac»,esej «Mit o
Sizifu» ,knjige ogleda «Lice i naličje» i «Svadbe» ,drame «Kaligula» i
«Nesporazum».Ovu etapu karakteriše istraživanje apsurda.Drugoj etapi
pripadaju roman «Kuga» , esej «Pobunjen čovek» i «Leto»,drame «Opsadno
stanje» i «Pravednici».Sva navedena dobeležava filozofija pobune.U treću
etapu,koja predstavlja sintezu poetičkih traganja i filozofskih
ispitivanja,čine roman»Pad» ,pripovetke «Izgnanstvo i kraljevstvo»
,eseji «Razmišljanja o giljotini» i «Govori u Švedskoj».

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 90239
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: ALBER KAMI " STRANAC "   27/3/2011, 9:39 pm

Francuski filozof, pisac, učesnik pokreta otpora.U
svojim delima razvija ideju o apsurdu. Sledbenik je Žan Pol Satra i
njegovog egzistencijalizma.Filozofska književna dela "Stranac" 1942.
godine, "Kuga" 1947 godine, nobelovu nagrada dobija 1957. godine.


Glavni predstavnik egzistencijalizma Žan Pol Satre, ovako je
okarakterisao situaciju apsurda (suprotnosti) u "Strancu": "Stranac je
jedan od onih ljudi koji su potpuno mirni, ništa kriv, ali čini skandal u
društvu jer ne prihvata pravila igre društva.On živi među ljudima kao
stranac ali je za njih i on stranac.Zato ga neki vole, zbog toga što je
čudan, a drugi ga mrze zbog toga, kao porotnici na sudu.Uzaludno je
njemu suditi prema našim uobičajenim normama jer je on za nas takođe
stranac..."

Roman
"Stranac" je roman o ljudskoj egzistenciji, o njemu se govori o
čovekovoj usamljenosti, otuđenosti, besmislu, i apsurdu žota. Roman se
zato i zove stranac što je Merso stranac društvu, a društvo njemu.U
romanu se javljaju misli koje kazuju koliko je apsurdan položaj čoveka u
svetu jer ma šta radio rezultat je isti: kao ona misao gde kaže da ako
čovek ide lagano po suncu dobiće sunčanicu-umreće, ako ide suviše brzo
oznoji se i umire.Znači izlaza iz pojedinih zemaljskih situacija
nema.Merso oseća da u svetu gde ži ne može da utiče na svet i da ga
menja.On samo može da napravi izbor od onoga šta mu se u životu nudi,
odnosno izbor po svome ponašanju ne menjajući ni sebe ni svet.Postavlja
se pitanje nehotičnog ubistva Arapina, da li čovek ima pravo da drugom
čoveku oduzme život, i da li sud ima pravo i društvo da Mersou oduzmu
žvot.U ime koje pravde se nekome život oduzima?Kakva je to pravda ako
isto tako postupaš zločinački, kao i sam zločinac?Mersou se sudi
ustvari za bezosećajnost i indiferentnost u njegovom ponašanju na
sudu.Postavlja se pitanje da li je on zaista bezosećajan čovek ili je
čovek koji oseća ali ne ispoljava osećanja?Da nije počinio ubistvo za
koje mu se sudi, društvo ga ne bi žigosalo, niti bi mu sudilo za njegove
moralne osobine, kao što mu inače sude za bezosećajnost.U romanu Kami
neguje novinarski stil, sabijenu misao i rečenicu a roman kao takav nudi
više različitih poruka:Merso poseduje unutrašnje bogatstvo i do toga
samoga dolazi na kraju romana u razgovoru sa sveštenikom (prvi put sam
sebe ispoljio, pokazao emocije).U tom razgovoru pada u afekat jer mu
smeta popova briga za njegovu dušu i on doživl;java pravi moralni
preobražaj, pravu katarzu, kad ubacuje popa i celokupno licemerje
građanskog sveta i religije kojima taj Bog pripada.On pokazuje da veoma
misli i da je vezan za zemlju i zemaljski život primedbom da ne vodi
brigu o Bogu i duši.Odbacujući laž građanskog sveta i religije u tom
afektnom ponašanju, dolazi do osećaja slobode baš zato što se oslobodio
pripadnosti društva koje je odbacio kao što je ono odbacilo
njega.Merso voli svoju majku jer je prva rečenica:"Danas je mama umrla"
, ali ujedno beži od nje.Postavlja se pitanje ako je on od detinjstva
sve neosetljiviji i hladniji, nije li to i krivica njegove majke, koja
je ćutala, nije sa njim govorila, pratila ga pogledom te nije umela da
mu da neophodnu toplinu.Nesumnjivo da njegova majka koja je rano
izgubila Mersovog oca, svojim nespretnim stavom prema sinu doprinosi
razdvajanju njegove ličnosti te se on priklonio liniji manjeg otpora,
pobegavši u neku ravnodušnost i skučenost.Ako je Merso kriv, onda nije
kriv za ono zašto mu sudi društvo nego je kriv pred samim sobom, za
svoje povlačenje pred životom.Dugi zatvorski dani odvajaju Mersoa od
životne svakodnevnice i okreću ga ka unutrašnjem životu, a da bi on u
svojevrsnoj pobuni (sukobu sa popom) otkrio ono što je u njemu godinama
bilo zakopano.Nesumnjivo je da je taj sukob najbolniji događaj u
njegovom životu, dramatičniji od ubistva Arapina, jer ovde Merso
dostiže najviši i najveći mogući stepen svog emocijalnog
ispoljavanja.Do toga dolazi jer je razdražen i izazvan upornošću da će
se moliti Bogu za njega što izaziva eksploziju besa Mersoa koji je
okrenut životu a ne nebu.Svoj gnev je izlio na popa, a to se odnosi na
društvo, svet dvoličnog morala koji ga je prvo sudio, pa žalio i molio
za njega.U tim trenucima u ćeliji misli na majku i tada shvata zašto
je ona na kraju života našla verenika i upustila se u igru počinjanja
života.On se u zatvoru nalazi i u istoj situaciji kao majka u domu.Oko
nje se gase životi, osetila blizinu smrti i oslobađanje i spremnost da
sve ponovo iznova preživi.Sukob sa popom je i njegov prvi znak
identifikacije sa majkom:I ona se u tome domu koji liči na zatvor
borila protiv smrti i usamljenosti.Sada je Merso mogao da razume zašto
se majka igrala vereništva i da je ona to doživela u odnosu na društvo
kao i ona sada kao oslobađanje od društva i pobunu protiv njega. Zato
je Merso smtrao da niko nema prava da plače za njom jer je u domu
doživela oslobođenje kao i on u zatvoru. U 3 dramatična trenutka kada se
Merso nalazi u presudnoj situaciji u sećanju mu se pojavljuje slika
majke, sećanja ne nju poklapa se svaki put sa bezizlaznošću situacije u
kojoj se nalazi.Prvi trenutak je sahrana, drugi je pre zločina na
plaži, a treći je nakon petomesečnog boravka u zatvoru kada mu se u
sećanju javlja lik majke.Nerazmršen odnos Mersoa i majke ogleda se i u
situaciji kada je čuo komšiju Salamana da plače za psom, a on nije za
majkom.On je mislio na majku po asocijaciji sličnosti situacija odnosno
gubitka nekog dragog.Na jednom mestu Merso kaže: "Svakako majku sam
mnogo voleo, ali to ništa ne znači.Sva zdrava ljudska bića priželjkuju
manje-više smrt onih koje vole".Tu se oseća njegov apsurdan odnos prema
majci.Ako se posmatraju odnosi koje Merso uspostavlja sa okolinom,
vidi se da ih karakterišu ravnodušnost, skučenost, on ne preduzima
inicijativu već odgovara na tuđu inicijativu.Jedna zona ličnosti,
oblast Mersovih osećanja stalno je potisnuta.Mersov društveni razvoj je
nekada bio prekinut, napustio je studije bez razloga i on je čovek
koji je izgubio osnovni životni impuls sa isticanjem, prirodnom željom
za uvažavanje.Nesvesno pruža otpor vidrom izraženih emocija, miran,
ćutljiv je u dobrim odnosima sa drugim ličnostima.On je u društvu
miran, ali neizbegava ljude koji ga cene. Merso samo nije inicijator i
neće sam prvi preduzeti, ali prihvata kada drugi preduzmu.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Moon Child

avatar

Ženski
Broj poruka : 2234
Location : Beograd
Datum upisa : 03.11.2011

PočaljiNaslov: Re: ALBER KAMI " STRANAC "   16/11/2015, 9:40 pm

Alber Kami rodjen je 7. Novebra 1913, a umro je 4. Januara 1960. Godine. On je francuski književnik, filozof, novinar I  dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1957. godine. Poznat je po svom karakterističnom stilu pisanja i tematikama svojih dela. Čitav njegov opus temelji se na ideji apsurda ljudske egzistencije. Modernog čovjeka naziva bludnim, ciničnim monstrumom, a kao suprotnost svetu današnjice evocira antičku Grčku, koja je "u svemu znala naći pravu mjeru".
Iako je često vezan i uz egzistencijalizam, Kami je odbijao taj pridev. Ali s druge strane, Kami u svom eseju Pobunjeni čovjek piše da se ceo svoj život borio protiv filozofije nihilizma tj. filozofije da se nista ne moze zaista spoznati i da nista ne postoji. Njegova religioznost takođe je bila česta tema, a on je sam u jednoj od svojih knjiga napisao: Ne vjerujem u boga "i" nisam ateist.
Godine 1949. Kami je, prema knjizi Alber Kami, une vie Olivera Todda, unutar Pokreta Revolucionarne unije osnovao Skupinu za međunarodne veze koja se protivila ateističkim i komunističkim tendencijama Bretonovognadrealizma. Kada mu je 1957. uručena Nobelova nagrada, Kami je bio drugi najmlađi primatelj (nakon Radjarda Kiplinga), prvi primatelj rođen u Africi, a nakon njegove smrti postao je Nobelovac koji je nakon primanja nagrade najkraće živio (samo 3 godine). Kada je tokom ceremonije dodele u Stockholmu držao govor, izjavio je: Smatram da je nagradu trebalo da dobije Malraux. Kada je to čuo sam Malraux, odgovorio je: Kamijeva izjava služi nam obojici na čast.
Kami je voleo da se na njega gledao kao na čovjeka i kao na mislioca, a ne kao na pripadnika neke škole ili ideologije. Ljudi su mu bili draži od ideja. U jednom intervjuu iz 1945., Kami je odbio bilo kakvu povezanost s ijednom ideologijom:
„Ne, nisam egzistencijalista. Sartre i ja se uvijek čudimo kad vidimo naša imena povezana. “
Albert Kami je rođen je 7. Novebra 1913. u alžirskom gradu Mondovi u francusko-alžirskoj porodici. Porodici mu je bila vrlo siromašna i delomično nepismena. Njegova majka je bila Spanskog porekla i bila je polu-gluva, a otac Lucijan poginuo mu je 1914. u prvoj bici za Marnu kao član pešadijske divizije tokom Prvog svetskog rata. Kami je kao dete živeo u jako lošim uslovima u Alžiru, u delu grada zvanom Belcourt. Godine 1923., kao državni stipendista, upisuje gimnaziju , a kasnije i Sveučilište u Alžiru. Godine 1929. postao je vratar sveučilišnog kluba, ali 1930. dobija tuberkulozu, što je prouzrokovalo kraj njegove fudbalske karijere, kako I  privremeno obustavljanje studija. Tokom tog perioda obavljao je razne poslove, uključujući i posao privatnog učitelja, prodavača automobilskih delova i meteorologa. Godine 1935. dobija licence de philosophie, a 1936. diplomira čistu filozofiju na Sveučilištu u Alžiru obranom diplomskog rada o hriscanskoj metafizici i neoplatonizmu. Iste godine osniva pozorisnu družinu Radničkoog pozorista gde piše i režira, ali čak i glumi. Družina se održala do 1939. godine. Sledeće godine intenzivno se bavi novinarskim radom, a u Alžiru mu izlazi prva knjiga, zbirka eseja Lice i naličje.
Godine 1935. Kami se pridružuje Komunističkoj partiji Francuske koju je gledao kao načina da se jer je zabrinut za politicko stanje u Spaniji.No, Kami nikad nije sugerisao da je marksista, ali jednom je napisao:
„Mi možda vidimo komunizam kao odskočnu dasku i asketizam koji priprema podlogu za složenije spiritualne aktivnosti.
Godine 1936. je osnovana Alžirska komunistička partija, koja se zalagala za zavisnost Alžira. Kami se uključio u aktivnosti Alžirske narodne stranke  što ga je dovelo u sukobe s njegovim komunističkim saradnicima. Kao rezultat ovoga, 1937. je proglašen trockistom i izbačen iz KPF-a. Nakon toga, Kami se više povezao s francuskim anarhističkim pokretom. Anarhist Andre Prudhommeaux prvi put ga je predstavio na sastanku Kruga anarhističkih studenata 1948. Kao simpatizera koji je bio upoznat s anarhističkom filozofijom. Nakon ovog događaja, Kami je nastavio da pise za neke anarhističke časopise.. Kami je anarhiste podržao kada su izrazili svoju podršku radnicima iz istočnonjemačkog ustanka 1953. godine. Isti potez napravio je i 1956. godine kada su anarhisti podržali radničke proteste u Poznańu i mađarsku revoluciju.
1934. godine se ozenio sa Simon Hie, zavisnicom od morfijuma, ali taj brak bio je kratkog veka i zavrsio se razvodom vec 1940. zbog navodnog neverstva sa obe strane. 1. Septembra 1939 prijavljuje se ucesce u drugom svetskom ratu u francuskoj vojisci ali biva odbijen zbog loseg zdravlja. Ponovo se zeni, sa Francine Faure, pijanistkinjom I matematicarkom. Iako je voleo Francine bio je protivnik braka kao institucije I smatrao ga je neprirodnim I suvisnim. Sa Francine dobio je blizance 5. Septembra 1945, Catharine i Jeana, ali je nastavljao da tvrdi da brak ipak nije za njega. I Iako je bio u braku, prica se da je imao afere medju kojima je najpoznatija sa glumicom Mariom Casares.  15.decembra 1941. Kami je svedočio egzekuciji Gabriela Périija što je iskristalistalisalo njegov revolt prema Nemcima. Nakon toga se, zajedno s celom redakcijom Paris-Soira, seli u Bordeaux. Iste godine završava svoj prvi roman Stranac i esej Mit o Sizifu koji su stampani u Parizu. Godine 1942.Kami je u svojim delima predstavljao dualizam, sreca-tuga, svetlost-tama, zivot-smrt itd. On je zeleo da nam predoci da je sreca prolazna i da ce nestati. Ovo je ciono zato sto je zeleo da uzivamo u svakom srecnom trenutku koji imamo.
Tokom Drugog svjetskog rata, Kami je bio član organizacije Combat (ogranak pokreta otpora), koja je ilegalno stampala istoimeni časopis. Organizacija je radila protiv nacista, a dok je bio član, Kami se koristio pseudonimom Beauchard. Kami je 1943. postao urednik novina, a 1944. postaje glavni urednik.[7] Nakonoslobođenja Francuske 1944., Kami je napisao članak o posljednjim danima borbe. No Kami je bio jedan od rijetkih francuskih urednika koji je javno izrazio svoje protivljenje korišcenju atomske bombe nakon događanja u avgustu 1945. Godine 1947., kada časopis postaje komercijalan, napušta Combat. Baš tada je Kami postao prijatelj Jean-Paula Sartrea.
Nakon rata, Kami je, zajedno sa Sartreom, postao stalni gost u jednom pariškom kafiću. Tokom ovog perioda Kami je proputovao i SAD kako bi održao predavanja o francuskoj filozofiji. Iako je bio levicarski nastrojen, njegove oštre kritike totalitarizma I komunizma nisu mu pribavile simpatije među komunističkim partijama, a 1951., nakon objavljivanja Pobunjenog čovjeka, dovele su i do raskida prijateljstva sa Sartreom.
Godine 1949., verovatno nakon puta u Južnu Ameriku, vratila mu se tuberkuloza te je sljedeće dve godine proveo u samoci. Godine 1951. izdaje filozofski esej Pobunjeni čovjek u kojem analizira pobunu i revoluciju i iz kojeg se jasno vidjelo njegovo odbijanje komunizma. Ova knjiga uzrokovala je veliko nezadovoljstvo kod njegovih prijatelja, ali i mnogih mislioca tog doba, te je uzrokovala konačni raskid prijateljstva sa Sartreom. U ovom je očito da je Kami pacifizam i mir stavljao ispred ideala, dok se Sartre držao svojih komunističkih i revolucionarnih ideala nezavisno od toga koliko oni bili represivni i totalitaristički. Ideja komunizma Sartreu je predstavljala savršenstvo ljudskog društva, nezavisno od toga kako je provođena, dok je Kamiju ta ista ideja bila nada u savršeno društvo, društvo jednakosti i pravednosti, no veliko razočaranje u tu ideologiju dovelo je do konačnog i nužnog odbijanja komunizma koje je pak uzrokovalo Kamijevo odbijanje svih ostalih ideologija i sve veću težnju za mirom i pravednošću u svietu, te konstantna javna protivljenja bilo kakvom obliku, kako lijeve tako i desne, represije od strane totalitarizma. Jako loše prihvatanje dela od strane javnosti i njegovih prijatelja bacilo je Kamia u depresiju te se u tom periodu posvetio prevođenju drama.
Kamihev prvi značajni doprinos filozofiji je njegova teorija apsurda koja govori da ljudi teže ka jasnoći i smislu u svijetu koji ne nudi nijedno od to dvoje, a obradio ju je u svom eseju Mit o Sizifu, dok ju je ubacio i u druga dela kao što su Stranac i Kuga. Uprkos odvajanju od Sartrea, mnogi i danas tvrde da je Kami bio egzistencijalist. No, on sam je odbio taj pridjev u svom eseju Enigma, ali to se može pročitati i u mnogim drugim djelima. No, još i danas postoji određena konfuzija jer su mnoge današnje primjene egzistencijalizma slične s mnogim Kamijevim "praktičnim" idejama. Ipak, njegovo sopstevno shvatanje svieta (Stranac), i svaka vizija koju je imao o njegovom napretku (Pobunjeni čovjek), odvaja ga od egzistencijalizma.
Tokom 1950-ih, Kami je velik dio svog rada i aktivizma posvetio ljudskim pravima. Godine 1952. odbija saradnju s UNESCO-m i javno protestvuje primanju Spanije, kojom je tada vladao Francisco Franco, u tu organizaciju. Godine 1953. javno prosvjeduje protiv komunističke represije Sovjetskog Saveza pri gušenju ustanka u Istočnoj Njemačkoj 1953. Već tri godine nakon ovoga, ponovo protestvuje, ovaj put protiv gušenja protesta u Poznańu 1956. te nasilnom gušenju mađarske antikomunističke revolucije iz 1956.
I nakon ovoga ostaje pri svom pacifizmu i protivljenju smrtnoj kazni. Njegov najznačajniji doprinos u borbi protiv smrtne kazne je esej koji je zajedno s njim napisao književnik Arthur Koestler, osnivač Lige protiv smrtne kazne.
Kada je 1954. izbio Alžirski rat za nezavisnost, Kami se našao u moralnoj dilemi. Podržao je pied-noire, no branio je i francusku vladu jer je smatrao da je alžirski ustanak samo integralni deo "novog arapskog imperijalizma" kojeg predvodi Egipat, te "anti-zapadna" ofenziva koju predvodi SSSR kako bi "okružio Europu" i"izolirao Sjedinjene Države". Iako je želio da Alžir dobije veću autonomiju ili čak federalne uslove, iako ne potpunu samostalnost, vjerovao je da pied-noiri i Arapi mogu živjeti zajedno. Tokom rata, zalagao se za građansko primirje koje bi spasilo civile, no obe sukobljene strane su to odbile i proglasile budalastim. Iza kulisa, Kami je nastavio raditi za alžirske zarobljenike koji su čekali smrtnu kaznu.
Od 1955. do 1956. pisao je za časopis L'Express. Godine 1957. Švedska akademija dodijelila mu je Nobelovu nagradu za književnost zbog njegove važne literarne produkcije, koja s jasnom ozbiljnošću osvetljava probleme ljudske savesti naših vremena. Nagrada mu nije službeno uručena zbog romana Pad, nego, kako on sam kaže, zbog njegovih eseja Razmišljanja o giljotini. Kada je držao govor studentima na Stockholmskom Sveučilištu jasno je branio svoju prividnu neaktivnost po pitanju rata u Alžiru i rekao je kako se bojao što bi se moglo dogoditi njegovoj majci koja je tada još uvijek živjela u Alžiru. Ovaj govor doveo je do još jačeg ostracizma (proterivanje protivnika) od strane francuskih ljevičarskih intelektualaca. Kami je bio predložen ukupno 11 puta za Nobela, prije nego mu je on uručen 1957. godine. Prvi put je predložen još 1949. godine pa onda 1950. i 1952. te uzastopno, svake godine, od 1954. Do 1957. godine.
Godine 1949., Kami je osnovao Skupinu za međunarodne veze unutar Pokreta Revolucionarne unije. Zajedno s Orwellom, Camus se protivio totalitarnim režimima na Istoku i Zapadu.
Kao što je napisao u Pobunjenom čovjeku, bio je pobornik tradicije antičke Grčke
Godine 1944., Kami osniva Francuski komitet za Evropsku federaciju i izjavljuje:
„Evropa se može razvijati samo putem ekonomskog napretka, demokracije i mira ako države postanu federacija.“
Uspešna publicistička aktivnost, međutim, postepeno ga odvodi književnom stvaranju. Kao esejist, kritičar i urednik lista „Borba“, koji je 1940. pokrenuo u Parizu, Kami postaje istaknuta ličnost u francuskom pokretu otpora protiv nacizma. Bogato životno iskustvo i već oformljena vizija sveta počeli su da dobijaju svoj umetnički oblik u nizu njegovih slavnih romana: Stranac, (1942), Kuga (1947) i Pad (1956); zatim u dramama Nesporazum (1944), Kaligula (1944) i Opsadno stanje (1948), kao i u ditativnom lirskom komentaru romana Stranac, objavljenom 1943. godine pod nazivom Mit o Sizifu. Poznati roman je i Pobunjeni čovek (1951).
Albert Kami poginuo je 4. januara 1960. u saobracajnoj nesreći u okolini Sensa.  U džepu njegovog kaputa je bila neiskorišcena karta za voz. Zbog toga neki pretpostavljaju da je planirao ići vozom, no odlučio se za automobil. Vozac automobila je bio njegov bliski prijatelj Misel Galimar koji je takodje poginuo u nesreci zajedno sa svoje dvoje dece. Kami je sahranjen u gradu Lourmatinu, a od porodice je za sobom ostavio cerke Ketrin i  Zoan, koje imaju autorska prava na njegova dela.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: ALBER KAMI " STRANAC "   

Nazad na vrh Ići dole
 
ALBER KAMI " STRANAC "
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» ALBER KAMI " STRANAC "
» Alber Kami
» Alber Kami - Kuga
» Alber Kami
» Stranac - Alber Kami

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Ponešto i za klince - piše se u temama ispod naslovne :: Lektira-
Skoči na: