PREBROJ BADEME


Prebroj bademe,

prebroj što beše gorko i što te je držalo budnu,

pribroj tome i mene:



Tražio sam tvoje oko kad si ga otvorila

i kad te niko nije pogledao,

preo sam onu potajnu nit

niz koju je rosa što si je mislila

klizila ka krčazima

čuvanim izrekom koja ne nađe

ni do čijeg srca put.



Onde si tek sasvim stupila u ime koje ti pripada,

koračala si ka sebi pouzdanim korakom,

njihali su se slobodno čekići

u zvoniku tvoga ćutanja,

što uhvati sluhom to ti pride,

što beše mrtvo zagrli i tebe,

i tako ste utroje pošli kroz veče.



Načini me gorkim.

Pribroj me bademima.

KORONA

Jesen mi iz ruke jede svoje lišće: mi
smo prijatelji.
Mi oslobadjamo vrijeme iz orahove ljuske i učimo
ga hodati:
vrijeme se vraća u ljusku.

U zrcalu nedjelja je,
u snu je usnuli,
usta govore istinito.

Moje oko silazi prema spolovilu ljubljene:
gledamo se,
govorimo iz tame,
volimo se kao san i pamćenje,
spavamo kao vino u školjkama,
kao more u zraci krvi iz lune.

Mi smo ondje upleteni u prozor, oni nas gledaju
s ulice:
vrijeme je, nek’ se zna!
Vrijeme je da se kamen najzad pusti procvjetati,
da neprekidno srce kuca.
Vrijeme je da nastane vrijeme.

Vrijeme je.

POVRATAK DOMU



Vejavica, sve gušća i gušća.,

golubije boje, kao juče,

vejavica, kao da i sad još spavaš.



Nadaleko naslagana belina.

Preko svega, beskonačan,

trag salinaca izgubljenoga.



Pod njim, skrovito,

ispupčuje se

ono što očima

zadaje toliki bol,

humka za humkom,

nevidljiva.



Na svakoj

Odvedeno kući svoje Danas,

Po jedno u nemo isklizlo Ja:

Drveno, kolac.



Onde: osećanje

Navejano ledenim vetrom,

Koje učvršćuje svoju golubiju,

Svoju snežnobojnu zastavu.

NIJE TO VIŠE
ona
težina uronjena
kadšto s tobom
u sat. Neka je
druga.

To je uteg što zadržava prazninu
koja s tobom
pošla bi.
Nema, kao ni ti, imena. Možda
ste isto. Možda
ćeš jednom tako zvati
i mene.

BEŠE ZEMLJA U NJIMA, i oni

kopahu.



Kopahu i kopahu, tako im je
dan prolazio, i noć. I nisu
hvalili Boga, koji je,
tako su čuli, sve ovo hteo, koji je,
tako su čuli, sve ovo znao.



Kopahu i ništa više ne čuše;
ne umudriše se, ne spevaše nijednu pesmu,
ne smisliše nijedan jezik.
Kopahu.



Tišina naiđe, i oluja naiđe,
naiđoše mora sva.
Ja kopam, ti kopaš, a kopa i crv,
i ono što onde peva veli: Kopaju.



O, jedan, o, nijedan, o niko, o ti:
Kud je vodilo, kad nikud nije vodilo?
O, ti kopaš, ja kopam, i prikopavam se tebi
i na prstu nam se
prsten budi.

Usred šumova, kao naš početak
u provaliji,
u kojoj ti mi pripade,
opet navijam kutijicu
sto svira - ti
znaš: onu nevidljivu,
onu
nečujnu.

Kako izumireš sebe u meni:

još u posljednjem
izlizanom
čvoru daha
ti se nahodiš
sa
krhotinama
zivota.

Gdje se zaboravih u tebi,
ti postade misao,
nešto
šumori kroz nas oboje:
šeta prvo
od posljednjih
krila,
zarasta mi
krzno preko
olujnih
usta,

ti
ne stižeš
do sebe

... ŠUMI IZVOR

Vi molitveno, vi hulno, vi
molitveno oštri noževi
moga
ćutanja

Vi moje sa mnom o-
sakaćene reči, vi
moje prave.

I ti:
ti, ti, ti
moje dnevno istinito i istinitije
oguljeno Kasnije
ovih ruža :

Koliko, o koliko
sveta. Koliko
puteva.

Štako ti, krilo. Mi ..

Mi ćemo pevati dečju pesmu, onu,
čuješ li, onu
za lju, onu za de, onu za ljude, da
onu za grmlje i za
dva oka, spremna tamo kao
suza do
suze.
Nema više
te
ponekad s tobom
u čas spuštene
teže. To je
neka druga.

To je teg što drži prazninu,
koja bi
otišla s tobom.
Kao i ti, nema imena. Možda
ste isti. Možda ćeš
jednom i ti mene nazvati
tako.

Crnozemljo, crna
zemljo, časa
majko
očaj:

Nešto iz ruke njegove
rane za tebe ro-
đeno zatvara
tvoje čaške.

Dvodom, Večni, ti si, nenastanjiv.
Zato
gradimo i gradimo. Zato
ona stoji, ta
žalosna postelja, - na kiši,
tu ona stoji.

Dođi, voljena.
Da ležimo ovde, to
je međuzid : Ona
onda ima dovoljno sebe, dvaput.

Pusti je, neka se
ima cela, kao polovina
i opet polovina. Mi,
mi smo postelja kiše, ona
neka dođe i položi nas suve.

.................................................

Neće doći, neće nas položiti suve.

Svetli
kamenovi idu kroz vazduh, svetlo-
beli,
svetlo-
nosci.

Ne žele
da se spuste, da padnu,
da pogode. Uzdižu
se,
kao neznatne
divlje ruže, tako se otvaraju,
lebde
ka tebi, tebi moja tiha,
moja istinita :

vidim te, bereš ih mojim
novim, mojim
sveopštim rukama, stavljaš ih
u drugo svetlo, koje niko
ne treba da oplače niti da imenuje.

Drvo bačeno, na putevima daha,
tako leti krilo-
moćno,
istinito. Na
zvezdanim
stazama, odlomcima
svetovaljubljeno, zrnevljem
vremena ranjeno, prašinom vremena, o-
sirotelos vama,
kamičci, o-
patuljeni,
prisiljeni, u-
ništeni,
prebačeni i odbačeni,
sami sebi rima,-
tako
doleće, tako se
vraća i dolazi kući,
za otkucaj srca, za hiljadu leta
da odahne kao
jedina kazaljka u krugu,
ta jedna duša,
što svoju
dušu
opisa,
što jednu
dušu
označava brojem.

BRANA

Nad svom ovom tvojom
tugom: nema
drugog neba.
..........................................

Za jedna usta,
za koja to beše hiljadna reč,
izgubio -
izgubio sam reč,
koja mi je preostala:
sestra.

Za
mnogoboštvo
izgubio sam reč koja me je tražila:
Kaddisch.

Kroz
branu sam morao,
da bih vratio reč u stihiju soli -
izneo je i spasao preko:
Jiskor.

Nemi jesenji mirisi. Taj
zvezdani cvet, neotkinut, minu
između zavičaja i bezdna kroz
tvoje pamćenje.

Jedna tuđa izgubljenost beše
kao prilika nasuprot, skoro
da si
žvela.