Нека бадњак за срећу гори,
И док кажеш Христос се роди,
Нека Божја рука простог раба води.









07.01.2007.

Зли шапати безименог зла,
У освитима дана и смирајима ноћи,
Говоре да реч њена,
Више до мене никада неће доћи.

И боли то што мени је рекла,
Што завет давни,
Најдража моја треном је порекла.

И док гледам ветар што гране ломи,
Ја питам се,
Да ли сви прошли дани,
Били би нам бољи,
Да љубав на трен ја јој не крадох,
А да своју никада ја јој не дадох ?



11.02.2007.

Дуго од слова нисам правио речи,
Дуго од речи нисам слагао стих,
Страх неки ме прати,
Да тужан песми то дало би лик.

Не могу да дишем, ни уздах ме неће,
У грудима стоји и знам да пече,
Док лагано гаси се сунце,
И самотно пада ми вече.

Дрвореди још голи и мокри од киша,
Ко’ стубови храма тмине и зала,
Док улицом мокром корак ме води,
Ја питам,
Дал’ туга ова сада Теби је рада ?



11.02.2007.

Бацићу успомене у поноре сећања,
Нека падну као писмо у дубоку реку,
И нека од мене далеко их носе,
Ветрови и таме,
Сада када руке моје пусте су и саме.

И дођем до понора, а онда се вратим,
У трену из заборава се повратим,
И кажем себи,
Па нека и усне њене,
За мене заувек буду далеке и неме,
Ја памтићу оне уздахе снене,
И реч дату њену да воли,
И да волеће заувек само мене.





11.02.2007.

У звуку киша моји кораци се крију,
И док слушам ветар,
Што магле задње сада односи,
И данас животу дан ми покоси,
Док тонем у сећања,
Што тама сада ми доноси.

О како сада таме киша волим,
Да у њима ја сузе своје склоним,
Да кише са њима,
Низ лице моје са тугом теку,
Да са кишом оду у далеку реку,
Јер сузе ове тешке, јако сада пеку.






11.02.2007.

Можда ћу ноћас умрети,
И можда то неће она знати,
Можда исти њој проћи ће сати,
И можда због мене неће време стати.

А можда затрешће се горе,
Можда ће све обале прекрити море,
А можда и сунце негде ће се скрити,
Можда без мене њој ничега неће бити.







11.02.2007.

Данас бих могао писати,
Неке лепе ,а тужне стихове,
Могао бих писатти:
'' Волео сам да гледам њен лик,
Иако никада не држах је,
У свом наручју.''
Могао бих писатти:
'' Мислим да ме је волела,
А мислим да сам је и ја волео,
Иако никада нисам је љубио,
Јер знам да за љубав,
Понекад нису потребни пољупци.''
Данас бих могао писати,
Неке лепе ,а тужне стихове,
Могао бих писати:
'' У једном дану ја сам је љубио,
У једном дану ја лежао сам до ње,

А сјај,
Који некад видех у њеним очима,
Тај сјај сада гасне попут звезде,
Која умире негде горе у даљинама.''
Данас бих могао писати,
Неке лепе, а тужне стихове,
Сада када знам да је немам,
Када знам,
Да нисам је могао сачувати,
Као ни овај кишни дан,
Као ни овај кишни дан који одлази,
А како се мирити са тим да је нема,
Када погледом још је тражим,
Када желим да је ту,
И да све буде бар као некада,
А ње сада нема,
Данас бих могао писати,
Неке лепе, а тужне стихове,
Могао бих писатти:
'' Не нисам је волео,
Никада је нисам волео,

А толико сам је волео,
А она то није ни знала,
Сада дајем је другоме,
Њени пољупци биће његови,
Њено тело, њене очи и руке,
Биће само његове.''
Могао бих писати:
'' Више је не волим,
Никада је више нећу волети,
А толико ћу је волети,
Волети као и пре,
Због сјаја њених очију,
Сјаја који припадаће само мени,
Само мени заувек,
Јер никога никада тако није гледала.''
Кратак је овај дан,
У коме је нисам држао у наручју,
Кратак као и љубав,
Коју она носила је у срцу за мене,
А заборав, заборав трајаће дуго.


Али морам се помирити,
Да сам је изгубио,
И да ово није последња бол,
Већ једна у низу,
Заробљена у неке лепе,
А тужне стихове.
И стварно, стварно данас,
Данас ћу написати,
Неке лепе ,а тужне стихове,
Који можда њој неће рећи ништа,
А можда њој рећи ће све.


13.02.2007.

Лутао сам неким старим улицама,
Улицама које сам заборавио,
Улицама које вратиле су ми сећања,
Сећања на време прошло,
Када био је један младић,
Када била је једна девојка,
Када они су се волели некада давно.

Вратиле су ми сећања на вече,
Када први пут ти си ме пољубила,
Некако лагано,
Као да пољупца није ни било.

Вратиле су ми сећања на вечери,
У којима сам те љубио,
У првим сенкама ноћи,
У којима смо се скривали,
Од људи који су пролазили.

Вратиле су ми сећања на вечери,
У којима сам на неком старом стубу,
Ту близу твоје куће,
После сваке кише писао три слова,
Три слова и шта она значе,
Само ти си знала.

А онда, онда сам пребројао године,
И видео,
Колико их је поред нас прошло,
Од времена када био је један младић,
Од времена када била је једна девојка,
Од времена када они су се волели,
Некада давно.






18.02.2007.

Понекад помислим да сам те изгубио,
У ходницима сећања,
У ходницима прошлих времена,
У лутањима између снова,
У лутањима између сна и јаве.








18.02.2007.

Постоје снови у којима је љубим,
У којима тама нас спаја,
У којима не бројим сате,
Пустог ми очаја.

Постоје снови у којима она одлази,
Одлази да ми се не врати више,
И тада, срце моје куца,
Све тише и тише, док дан нови,
Из мртве мисли, траг сна брише.






20.02.2007.

Треба ми нова ноћ,
И тек мало туге и сете,
Да сви снови ка њој ми полете,
Да на њен јастук они ми слете,
Да њу на трен само ми дају,
Јер сада први зраци сунца,
Већ на лице ми падају.








20.02.2007.

Ноћас је Смрт, на јастуку моме,
Мирним сном спавала,
Јер мирис ноћи и њу ми савлада,
А онда,
Пре но што по коси,
Дирну је светло новога дана,
Рекох је:
“ Ти нестаћеш са мога узглавља,
са последњом сенком,
коју ово јутро ће брисати.”
И рекох је:
“А ноћ када са сенкама нова нам дође,
ти вратићеш се мени,
док минути буду правили сате,
сате који ће нас водити ка јутру,
и тако данима, и тако недељама,
тако месецима који постаће године,
док не дође наш дан, наш сат,
а можда и ноћ, у којој ћемо отићи,
ти и ја, једном, једном заувек,
негде далеко.”
И хтедох још нешто је рећи,
Али јутро, већ улазило је у моју собу,
Односећи је у светлу.












22.02.2007.

Зажмури и пусти,
Да сан очи ти склопи,
Да он те поведе далеко од јаве,
Негде где зелена поља,
Шуме и реке, за те ће да се појаве.
А онда помисли на мене,
Шапатом својим име моје реци,
И чекај, да срце твоје,
Ни из чега ме твори,
Да ту крај тебе,
И само за тебе мене створи,
Али ако у сну, ти мене не нађеш,
Тада срце своје,
Ти заувек затвори за ме,
И не чекај да прође ноћ,
И не дели сама таме.


22.02.2007.

Сада када је јутро, када има светла,
И нема више тишине и таме,
Моје усне, моје руке,
Остају опет без ње и саме.

А када нова ноћ дође,
Када окује ме тишина и тама,
Ја шапатом се питам:
“Где ми је, да ли је далеко,
И да ли ми је сама ?”






28.02.2007.

Kraj мртвoг баченог цвета,
На земљи под твојим стопалом,
Лежи моје прегажено срце.






18.04.2007.