Један отворен прозор и кише касног лета, заустављен сан у његовом наручју.Ћутали су, док су капи одвајале тишину, слушао је њено дисање, осећао њену топлину, док је дан крао последње тренутке времену. Наслонио је усне на њено раме затварајући очи.Осетио је дах времена и сетио се дана када је први пут додирнуо, сетио се њеног уздаха, њених очију које су се затварале, усана пуних чежње, миловао је њене руке док је мрак полако улазио. Наслонила је главу на његове груди, загрлио је у полутами као да се бојао да ће нестати заувек, као да ће побећи као преплашена птица сећања. Никада њихове усне нису се такла, а толико пута је сањала на његовим грудима, узимала његове додире и давала своје. Пролазило је време, а они су га испраћали у ноћима ослушкујући како одлази. Истрајали су у тој чудној игри додира, тајни и ћутања, чекајући да време заувек стане.

24.01.2009.

Лежала је до њега у тами, миловао је њене руке нежним додирима попут летњег лахора јутра, шаптао је кишама лета, о топлим барицама у којима се велики месец огледао, шаптао јој је о томе како су њене босе ноге ходале топлим и мокрим асфалтом града који је спавао. Причао јој је о гранама и крошњама у којима су бисерне капи дремале у неком сну чекања. Говорио је полугласом како га јутро не би чуло, полугласом који је она волела. Осећао је њену топлину, слушао је њено срце како даје живот том заустављеном времену.Слушао је њено ћутање водећи је кроз снове и говорио јој полугласом, док се јутро са великим црвеним сунцем рађало на далеком обзорју истока. Држала га је за руку стежући је најјаче што је могла. Били су и ваздух и вода и надање у том крају ноћи у неком граду без имена, у безименој земљи, сами са мислима у тишини недовршеног сна.






Јануар 2009.

Део први

Пробудио се, лагано и мирно из снова, отворио је очи, лик жене из сна титрао је на његовим капцима. Полако је дисао, топли ветар доносио је мирисе шума на висовима које су се дизале изнад градских зидина. Устао је, дошао до прозора, погледао је напоље, зид таме и даље је стајао пред вратима града, мртвог и пустог. Колико је прошло, колико? Питање које је одзвањало у еонима времена, већ колико пута ? Зид, некада када се појавио, црн, светлуцав, густ, зид који је прогутао све сем њега, све патуљке, дивове, виле, гномове, витезове, чаробњаке, вештице. А онда, онда је стао пред белим зидовима, стао је у трену када је сан који сања настао у ноћи, тој ноћи немира у којој је схватио да је последњи витез, витез и краљ, краљ ничега. Покушао је да се придружи пријатељима, покушавао безброј пута, тамни зид га није примао, ходао је том тамом, а она би га увек вртила на капије белих зидина. Умио се хладном водом, погледао горе ка небу, сунце је сијало, оно обично које је свакога дана излазило. Вратио се сну, жена, девојка, малена кућа у непознатом свету, стајала је на трему, сунце је залазило, стајала је сама, на грудима у њеним стегнутим рукама била је књига, стара књига у кожном повезу, листана хиљадама пута, гледала је у даљину, негде ка њему, тако му се бар чинило у том сну, стајала и гледала, благи осмех титрао је на њеном лицу, осмех помешане среће и туге, леп, нежан, осмех намењен њему. Данас ћу опет покушати, помислио је, ући ћу у тај зид таме, можда, можда ћу данас схватити тајну живота, негде када сунце буде залазило, искрашћу се, неприметно и покушати да преварим таму, јер тамо негде, можда ћу тамо негде, срести један осмех.

Део други


Пољубила је већ уснулу девојчицу, угасила светло и изашла на трем, стајала је на трему, сунце је залазило, стајала је сама, на грудима у њеним стегнутим рукама била је књига, стара књига у кожном повезу, листана хиљадама пута, гледала је у даљину, негде ка зиду таме који је стајао ту, блистајући на залазећем сунцу, прва вечерња звезда је излазила, ускоро ће ноћ прекрити њен свет. Погледала је књигу коју је стезала на грудима, стару књигу, време је стајало, тако јој се чинило, време и зид који је долазио и ширио се до трена када је њена бака почела да јој чита причу, ту једину причу која је направила брану од надолазећег зла црнила. Пролазило је време, некако су се речи понављале, исте речи последње приче у књизи. Прешла је прстима нежно преко наслова утиснутом старом позлатом у углачане корице, насмејала се, осмех затитра на њеном лицу, осмех помешане среће и туге, леп, нежан, осмех намењен некоме ко јој се јављао у сунцу које је залазило, сваке вечери, свих ових година у мирису шума. Погледала је корице још једном, и послала поздрав свом последњем витезу, витезу који ће се искрасти у вечери, ући у тај зид таме и можда ће схватити тајну живота, негде у неком њој непознатом свету, када сунце буде залазило и успети да преварим таму.

21.06.2009.

Треба ми наслов за ову бајку, хајде дајте предлоге ! Такође желео бих коментар на тему шта је писац хтео да каже ?

Ne znam koliko sam kompetentna da dajem predlog, ali jednostavno dok sam citala pricu ili bajku....vrtele su mi se tri reci...Zlatna nit misli.
Misli su cudo, mogu nas zavesti i u nama podstaci najlepsa i najtuznija osecanja. O poruci...treba imati nadu, volju, zelju za istrajanjem. Mogla bih jos pisati, ali ostavicu to za neki drugi put. Pozdrav

Zaista citajuci ono sto ti pises mada kazem ne znam koliko sam merodavna za bilo kakav komentar mogu da samo kazem tvoje mizli su cudo.Ili da ti od svojih misli pravis cuda.Bez obzira koliko god tame iz svakog tvog pisanja izbija ja najiskreniji u svemu tome ipak nazirem i vidim put svetlosti.

Nada, vera u ljubav i spas... Za svakoga postoji neko, zar ne? Makar ta osoba bila u nekoj drugoj dimenziji, nekom drugom vremenu, svetu... Dopada mi se ova granica, tamni zid, aluzija na razdvojenost. Knjiga, njegov život i ona njegov spas. On, njen vitez i princ iz bajke... Dopada mi se veoma, sama zamisao. Prepleteno vreme i misli.

И још нешто, зависност, док год она чита књигу он ће постојати, ради се о мислима, забораву, ако не мислимо на некога он нестаје.

Ove noci moje misli poklanjam tebi...sedim sama u polumracnoj sobi a tisinu razbija kisa koja udara u prozor i pusta svoje najlepse zvuke,kao tvoji prsti koji nezno dodiruju dirke klavira.
Koliko te dugo poznajem,tek dan ili dva,ili mesec,dva...godinu ili vise...ma zar je to sada uopste i vazno...ti si sada tu,usao u moj zivot kao slucajni prolaznik,tako iznenada a tako ocekivano...mastala sam o trenutku kada cu sa tobom da razmenim neku rec..a sada se iz te neke reci stvara mnogo vise reci...koje mi znace,koje bude u meni razne zelje...da te vidim,da te upoznam,da najzad vidim te oci o kojima sam sanjala...oci koje ce mi reci sve,sve ono od cega sam se bojala,i sve ono sto sam prizeljkivala...

Evo ja cu popratiti pjesmom:

http://www.youtube.com/watch?v=7FGL0bb9W7w&feature=related

Ja sam sanjar..veciti sanjar...reala...dosta mi je nje..ona me boli.
Snovi me ispunjuju,dopustim ih da me ponesu,samo tada sam najsrecnija,samo onda znam da zivim,da sam potpuna.
A sta kad izadjem iz snova...pa ne moram ni izaci...zasto bih...kada je u njima tako lepo.
A nocas kada sam legla...zadnja pomisao si mi bio ti..divan je taj osecaj..divno je osetiti tebe pored sebe...
Vodio si me nocas kroz snove,ja sam ti se prepustila i evo,dan ja a ja imam osecaj da sam jos uvek u snu sa tobom...osecam kako me nezno dodirujes...i prepustam se mislima...u zelji da mi nocas pred san budes opet ti zadnja pomisao.

За наслов, можда " Витезова књига љубави ", а можда смислим и нешто боље.

to je cas kad je on ostao sam, oprostio se od svojih prijatelja, od nje i djeteta, tu je sam, pred odlukom, kao poslednji vitez, niti u zivoti niti prema smrti, jos uvjek zivi ali samo od sjecanja...
da li postoji buducnost za njega, da li da ide za njima ili da se nada necem drugom, to je dilema koja ga razdire, misli da je vitez, kralj, ali nema snage da ucini poslednji korak.........
naslov...razmislicu jos...mozda nadjem nesto odgovarajuce...

Boze, sta ja nalupetah ovdje

Бајка о краљу Вилењака, Бајка о Вилинском краљу ?