KAD DODJES U BILO KOJI GRAD

Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doći ćeš putem kojim si morao doći
Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu koju moraš sresti
Na putu kojim moras ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znao da postoji
I ona i grad u koji si došao.
* * * * *
Dok dođe u tvoj zivot
I tu se zauvek zaustavi
Ona koja je prema tebi krenula
Iz velike daljine
Odnekud iz Ruskog Jerusalima
Sa Kavkaza iz Pjatigorska
U kome nikad nije bila
I zvala se kako se zvala
Recimo Vera Pavladoljska
I izgledala kako je izgledala
Kako više niko na svetu ne izgleda.
* * * * *
Biće to jedini grad
U kome si oduvek bio
I čim si čuo njeno ime
I pre nego što si je sreo
Oduvek si je znao
I voleo već vekovima.
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dodjes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje
Tvojim i batom još nekoga
Ko s tobom putuje
I glas mu ide po vetru
U dan neobičan za to doba godine
Da ni sam nećeš biti siguran
Ni koji je to grad
Ni koji su tvoji koraci
Samo ćeš poznati onaj glas
Koji ne ide po vetru
Nego se javlja u tebi
* * * * *
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Svet će postati uspomena na nju
I neće biti ni jednog mesta na zemlji
Gde te neće sačekivati
Ni ogledala u kojem je nećeš videti
Ni plave kose koja nije njena
Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha
Zapamtio je prostor
Gora i voda
Onakvu kakvu si je prvi put video
U bilo kojem gradu
* * * * *
I ništa ne bi bilo kao što jeste
Da je moglo biti kao što nije
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedan dolazak
I samo jedan susret
I svaki je prvi i jedini
I nikad pre ni posle nije se dogodio
I svi gradovi su jedan
Delovi jednog jedinoga grada
Grada nad gradovima
Grada koji si ti
Prema kome svi idu
* * * * *
I čim si je video
Oduvek si je voleo
I unapred oplakivao rastanak
Koji se zbio
Pre nego što si je sreo
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedna žena
I jedan jedini dan
I jedna pesma nad pesmama
I jedna jedina reč
I jedan grad u kome si je čuo
I jedna usta koja su je rekla
A po svemu kako su je izgovorila
Znao si da je izgovaraju prvi put
I da možeš mirno sklopiti oči
Jer si već umro i već vaskrsnuo
I ponovilo se ono što nikad nije bilo.

KAD BI TI OTIŠLA IZ OVOG GRADA


Kad bi ti otišla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"Priroda je puna mojih pogleda na svet".
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći:
"U ovom orahu možda raste moj sanduk
Kad sam bio dete njegovo je stablo posađeno".
Zbog koga bih prekinuo ove reči i rekao nešto radosno,
Mada ne znam šta bih sve mogao da kažem
Na osnovu cele šume i drugih elemenata!
S kime bih se vraćao u grad ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji
I o mom srednjem uhu koje je gusto kao šećer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
Kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama.
Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u pšeničnoj plevi
S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
Kome bih rekao kako mi se čini
Da u reci Ararat ključa kamenje
I ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaže balkonu da ga voli
I balkon se sruši u tom času".
Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo
Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noći govorio protiv svakoga
I ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otišla iz ovoga grada,
Govorio bih uzalud:
Moje reči se ne bi ni na koga odnosile.

Volim te

Između dva uporednika dok provirujem glavu
između dve žiške u slepoočnicama
u pauzama kad radnici piju čađavo mleko
i prašnjavi maslačak lepi se za plućna krila
dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši
između dva daleka poređenja
Volim te
Brodovi se ljuljaju kao poljupci
i sloj vazduha se na lepe senke cepa
u mašineriji noći
moje je srce slično kompresoru
naklonjeno svemu što nema veze sa mnom
dok pokušavam nestati u poljupcu
Volim te
Rudnici kamene soli u mom srcu
zora lomi suđe od porcelana
kad si sa mnom znam da si na drugom mestu
postaću prašina ako prašinu voliš
ti koja me tuđim imenom zoveš
Volim te
Dolazi proleće i jednu pravu damu
niko ne može zamisliti bez pudlice
stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me
ja ne znam put-krijem se u tvojoj senci
ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo
svet me izgubi ali ti me dobi
Volim te
Što vide slepi ne vide zaljubljeni
pokvareni anđele o sneže u avgustu
moje ruke su ostale oko tebe kao obruč
ljubomorna na vazdušni pritisak i vodu
ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš
odavno već svojim očima ne verujem
Volim te

LAŽNE MI PUTEVE


Lažne mi puteve pod noge poturaju.

Lažne mi reči u usta guraju.

Pun mi je život, laži pune uši.

Do grla u strašnoj laži što me guši.



Sve što je moje lažni prizvuk ima.

Sve što je moje ko da je od dima.

Laž je podržana lažnim svedocima.

I istina nigde nikog ne zanima.



Kako da izdvojim laž iz tog što dišem.

Kako da ne lažem u tome što pišem.

Kad me lažima kao pticu pune:

Ko i druge laži moja glava trune.

Suza na pucini

Nestajem u podne kad ona gubi senku
O sace od crnog mleka u usima
Sva prasina neba nedostojna njenog pudera
Ona mi daje otrova u poljupcu

Ta kurva to slatko djubre koje volim
Ali nesmem da priznam jer ce me ostaviti
O zvezdo proslavljena na racun noci
O moje lice oprano suzama

Orao koji propada niz provalije u vazduhu
Pre zemlje nece nista dodirnuti
Duboke su sve stvari dok padaju
Kao ptica koja putuje kroz kamen

Ljubi dok podlegnes srcu dok te izda
Dok izucis skolu koju citiram
O ruzni snovi gde se sastajem sa biljem
U dvolicnosti se cuva pravo lice

Slamka

U onoj noci s petka na subotu
Sudnjega casa u tvome zivotu
Poslednje sto si ti od mene cula
Bilo je: ''Volim te
Najvise na svetu!''

Ali na cemu bi onaj sto ne ume
Vise ziveti odrzao sebe
Da mu usnama sto se ne dvoume
Ne dodade slamku
I rec:
''I ja tebe!''

Nikad više

Milo stvorenje koje si sad sena
Mali pepeo samo uspomena
A ta je sena i ta uspomena
Moj jedini život i jedina žena.

Ti malo Rušče ceo svet bi dao
Kad bi te još samo jednom ugledao
Kako ideš kući u naručju s cvećem
(A ja te s prozora gledam i ne trepćem)

Ti si moja, ipak

Ti si cesta slika moje zalosne ljubavi
Ti si moja samoca u kojoj smo prisutni oboje
Ti si moja Sinagoga ogradjena zicom
Ti si moja narocito u ovo doba pogotovu sada
Ti si moj razgovor koji se u pocetku odnosio na nesto drugo
Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema nepojamnom
Ti si moja igra koja pocinje kamencicima
Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa cak i bez njega
Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio
Ti si moj plemic koji je nekada ziveo na Kavkazu neki Vsvold
Ti si mojih nekoliko godina od one noci
Ti si moja zena – ponocni voz sa jednim putnikom
Zelezara u kamenom dobu – tы моя русская земля
Jedina zena koju menjam svakog dana
I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda
Ti si moj heroj koji se postideo i ipak pocinio izdajstvo
Ti si moja ljubav slavnih ljudi
Ti si moja junacka ljubav kako sam vec rekao
Ti si moja obecanja koja nikada nisu nista znacila
Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao sto je poznato
Ti si moja, ipak
Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i sramotio oboje
Ti si jedna stvar koju je volela jedna zena
Ti si jedna zena koliko i svaka druga
Ti si moja uprkos poznatim istinama
To su bedni podaci kojima raspolazem
To su sva dela moje izvitoperene ljubavi
To sam sve mogao lepse reći ali nema razloga
Ionako samo nagadjam i pretpostavljam
Ti si moja bolest bolescu izlecena
Ti si moje dete ti nista ne razumes
I ja doslovno moram reci da te volim.

Kosovo polje


Kradu mi pamcenje,
Skracuju mi proslost,
Otimaju vekove,
Dzamijaju crkve,
Araju azbuku,
Cekicaju grobove,
Izdiru temelj,
Razmecu kolevku.

Kud da cergam s Visokim Decanima?
Gde da predignem Pecarsiju?

Uzimaju mi ono
Sto nikome nisam uzeo,
Moje lavre i prestonice,
Ne znam sta je moje,
Ni gde mi je granica,
Narod mi je u najmu i rasejanju,
Pale mi tapije
I zatiru postojanstvo.

Zar da opet zatrapim Svete Arhangele?
Da mi pomunare ponovo Ljevisu?

Ocni zivac su mi odavno rasturili,
Sad mi i beli stap otimaju,
Zrtveno polje sa krvavom travom
Ne smem da kazem da je moje.
Ne daju mi da udjem u kucu
Kazu da sam je prodao,
Zemlju koju sam od neba kupio
Neko im je obecao.

Ko im je obecao
Taj ih je slagao,
Sto im ne obeca
Ono sto je njegovo?
Zato jurisaju na mene udruzeni
Kivni sto sam ih poznao.

1987.