Ovim pripovedanjem duse,zelim da Vam se predstavim, ko sam,zasto pisem...ovo je prica moje duse koja jos uvek traje, sa kojom sam naucila da zivim, posle mnogo godina cak i da se ponovo radujem, da opet bolujem kad pozelim. Ovde cu ostavljati beleske svoje duse, pisma onome ko ih procitati ne moze...ili moze.

Ovo nerado pricam..ovo je ljubav..kazivanje duse
Neko ce reci jedno, neko drugo-ali niko nece tugo da razume da ce da me udavi!!
A onda cu iznova pogledati na svet iz drugog ugla.
Zivot i svet u srce smestam..ono sada bira reci..

Svice..jos malo i jutro ce..svice taj utorak 04.11.1997.godine- Ona vec dva dana sklapala oci nije, bdela je nad malim plavim Andjelom, koji je u polumraku te teskobno bezlicne sobe, u polusnu trazio njenu ruku,govoreci joj vec po hiljaditi put te noci: 'Volim te, volim te najvise na svetu celom, volim te dalje i od neba,sve do zvezde Danice..volecu te uvek' Zabrinuta, srca stegnutog, mazi tu zlatnu svilenu kosicu misleci u sebi...doktori su rekli..virus je..ma bice dobro. Svanulo je i nastade trka. 'Brze,brze' vikala je med.sestra,a ona izbezumljena od straha, noseci u rukama svoje zlato,bez daha trci kroz hodnike bolnice, sve do natpisa 'Intenzivna nega'.Uspela je samo jos jednom da poljubi zlatnu kosicu..Gledala je pogledom zamucenog od suza kako sneg polako veje,i u mislima je dozivala samo jedno ime, zeleci da se vrati..vec se pale svetla, noc polako pada nad ovim gradom.
Kada su posle par sati izasli..ne..nista joj nisu morali reci...majka zna.
Cuti,nema reci,u njenoj dusi veju crni snegovi,a nemi krik..iz dubine duse..prolomio se rasparao nebo, kao najveca ikada vidjena munja..sve do Boga..Zasto? Zasto? Ne..ona to ne moze izdrzati, ne ona to ne zeli da izdrzi, ne zeli dalje, jer dalje za nju ne postoji.Nastaviti dalje?? Kako lako to zvuci,a koliko tesko pretesko izvesti..u sebi je stalno ponavljala.. 'Oprosti mi za sve sto sam cinila ili ne cinila.Oprosti za svoje i moje snove.Oprosti mi za moju sebicnu ljubav,..oprosti sto spasla te nisam'!!
Tisinu ulice kojom koraca, prekidaju njeni koraci, i suze koje liju niz njene obraze. Kupila mu je davno zeljenu igracku i nerazmisljajuci krenula ka njemu. Hladno je, temperatura se spusta a gola ruka u kojoj drzi igracku poce da oseca hladnocu. Mraz ju je stipao za oci,obraze,nos,usi..Vec skoro pada mrak,a sunce se nekako i dalje bori da obasja svaki njen korak ka njemu. I na kraju ugleda ga, stoji i ceka je.Srce joj je pocelo jace kucati, neobicnim ritmom, ubrzavalo joj svaki korak nestabilan i tezak. Osetila je drhtanje, ruke su same pocele da joj se tresu. Nista u tom momentu nije moglo da joj smiri dusu.Cekao je..cekao je njen plavi mali nasmejani Andjeo. Zastala je..i posmatrala ga, sve dok nije cula otkucaje pulsa na vratu. Stajala je kao kip, pognute glave, iz nje ni jedna iskrena rec nije mogla da bude recena u tom trenutku. Ispusti donetu igracku, noge je vise nisu drzale, klekla je pored, oslonivsi se rukama na zemlju.Klecale su joj i ruke,osetila je strasni umor u svom telu.Podigla je glavu i pogledala ga, zatim sklopi oci i leze na njegova mala krila..Osetila je..da osetila je kako joj prstima mrsi kosu, a drugom rukom miluje lice.Mislila je u sebi'Drzi me,drzi me za ruku,zelim da me vecno drzis. Ne zelim vise ni jednog trena da se rastajem od tebe. Ti si moj zivot,moja sreca, i moja dusa.' Iz sveg glasa uzviknula je njegovo ime..po prvi put. Dva oblaka u daljini spojila su se u jedan. Poslednji zraci sunca obasjavalji su crvenu mermernu plocu, na kojoj zlatnim slovima pise njegovo ime. Njeno bezivotno telo, lezalo je pored njega...Tada je cetiri nezne rucice obuhvatise, prigrlise,podigose i u glas rekose'Mama hajdemo, pusti neka bata spava'..
A godine idu...zivot tece...redjali su se rodjendani, bilo je vencanja i slavlja..i sve je to ona morala da odzivi..
Govorim Ona..jer samo tako mogu da pisem..i zato se pitam ima li duse? Imam li ja dusu?

Moj zivot je lavirint iz kojeg izlaza nema.

Tamo sam ja...a lik moj ovde cuti!!!
A zivot tece dalje praveci od nje sve jacu stenu, spremnu da izdrzi sve vremenske prilike, da izdrzi i zegu i led…i smeh i tugu stojecki…i pored neizrecivog bola koji vec godinama pece..Stojim uzdignute glave sa osmehom na licu..zbog njih, u njihovo ime..i za njih…

Ovo je pismo mog dragog meni....samo dva meseca posle jednog gubitka..izgubila sam i njega, ali mislim da je on zeleo da ode za svojim sinom....ne znam, samo znam da je on tada ziveo umesto mene...svojom podrskom,recima ljubavlju....a onda sam ostala sama sa dve kceri...i bez njega...opet..tudjom krivicom...

Putovala si putevima snova, jurila vjetrove svojih zelja..jureci za onim cega nema i za onim sto ga nemozes stici pokleknula si...neizvjesnost te boli mila,daljina te slama al ne zaboravi da je tisina grotlo samog pakla..bogata je tvoja dusa i srce.. ne lomi se jer se i ja lomim zajedno stobom...podarila si svima osmjeh u onim tmurnim danima,cak si i moje srce obdarila necim novim..pozdrav tebi i tvom jutru ..rijeci su nekad teske mila,ostaju ne izrecene,al ne zaboravi da sam uvjek tu za tebe i onda kad nisam znaj da mislim na tebe...rijeci ne nose sliku koju bojis nego onu koja se u tebi radja...osvrni se na tren i vidi kako jako sunce sija iznad tebe...nasmij se i onda kad ti dusha place,samo se nasmij...znam da se sutra cini jako okrutnim i da boli neizvjesnost al svako novo sutro cini se daleko bolje nego tisina u koju zalazis...narusicu mir i dacu sebi za pravo da te trgnem ,da ti podarim osmjeh jer jos snage u tebi ima...Ti pronadjes li svoju slobodu zagubljenu negdje,naci ces i sve ono sto si usput ostavila iza sebe misliceci da je tako najbolje...dopusti dusi oduska,dozvoli srcu da voli i ako je strasljivo...znam da je strah jaci od samih nas ,ovaj tren si izabrala da se povuces i udaljis no zapitaj se jel tvoja dusha spremna da zaboravi da srce zna da voli...da nove staze gradi neko i da zeljno ceka tebe...Tebi mila reci cu jos ovo sve ono sto je u mojoj dusi ostalo..je ovo malo tisine malo previranja u sebi ..pa kraj..al'nikad zaborav...sve je uzalud ,nemoj gresku da napravis...nemoj ja ti necu dati..necu eto dajem sebi za pravo,jer sutra..sutra cemo zajedno pobijediti sve cak i one privide...sutra..

Tebi koji si moja uteha, moja tuga, moja sreća, moj san, moja misao, posvetila sam svako slovo koje je napisano na ovoj stranici … i naravno da razmišljam ja uvek imam samo jednu misao u glavi Tebe … ali … osećam se kao da sam pod staklenim zvonom i ne mogu ni korak dalje izvan tog sveta u koji sam zarobljena, kao da svi posmatraju samo mene i traže u svakom mom osmehu, svakom pokretu razlog, kao da mogu da te vide u mom srcu iako sam te tako nežno položila na mekane jastuke moje duše da bezbrižno snivaš …
Ponekad se, tako plašim jer te volim, osećam kao da, ako ne pomislim na tebe svaku sekundu, ako mi nije u mislima tvoje ime, da ćeš nestati, kao san koji već dugo sanjam i pokušavam da ga osetim na prstima kao kapi hladne jesenje kiše.
Ispružim dlan i sklopim oči … osećam tvoje prisustvo iako tog trena nisi tu, ta veza koja nas veže je tako jaka da te dovede meni uvek kad pomislim na tebe. Sjajiš kao najsjajnija zvezda iznad moje glave, ne dozvoljavaš mi ni da pomislim da odustanem, u potrazi za nečim … iako znaš da ni ja sama ne znam šta tražim u ovom trenutku.
Možda san, a možda buđenje, ne znam, znam samo da neću da dozvolim da se ova misao iskrade iz moje glave, jer sam svesna koliko sam sretna što te imam … Ako nemamo večnost, imamo snove … Čekam te u zemlji snova …

Mi, zapravo, nikad ne znamo tačno u šta će se, od svih ovih želja i strahova, izroditi naš život.Mene je, recimo, uglavnom vodila stihija.Stihija i slučaj.Stihija, slučaj i udes.


bešumni klaviri.....

Treba mi nešto slatko.Što slađe.Nepodnošljivo slatko.Nešto što će uspeti da zatrpa ovo osećanje. Imam tu užasnu osobinu da mučim sebe vizuelizacijom svih stvari koje me bole.

…Čovek se navikne na najneverovatnije stvari.Ali misli, njih nikad nisam uspela da sprečim da idu ka tebi.U mislima ja neprestano sa tobom razgovaram.Svakog dana. I pišem ti ta pisma duse. I pokušavam da čujem njegove imaginarne odgovore. U mislima nikad ni nismo prekinuli da razgovaramo. U mislima ja i dalje verujem da istom takvom snagom i tvoje misli idu ka meni svakodnevno.

I sreću se negde, na nekom tajnovitom mestu, onako kako smo se i mi stvarni uvek sretali. ..

…Umesto toga, mnogo je lepše da mislim na trenutak kada sam tebe videla prvi put.Tu scenu mogu da vrtim u mislima beskrajno mnogo puta, nikad mi neće dosaditi.Momenat koji nikome drugom na svetu, osim meni, ništa ne znači.

Nedostaješ mi
Nedostaješ mi večeras – ponovno. I ne znam koji je to u meni osjećaj zbog toga, ne znam koji je. Ne znam mrzim li to sebe. Znam da je oboje sasvim nemoguce. Opet neka ispraznost budući da znam gdje si. Dobro, možda ne znam točno gdje si. Ali ni s kim si. Mogu se samo užasavati prizora koji mi ne izlazi iz glave. Ne znam kako to istjerati iz sebe, ne znam kako tebe istjerati iz sebe da više ne mislim o tebi, da te više ne volim, ništa ne znam. Znam samo… da nedostaješ mi
Tose Proeski…Pratim te..
Puštam neke pesme koje me podsecaju na nas. Što je najgore, sećaju me na tebe. A sećanje na tebe stvarno više ne mogu podnijeti. Ne nije zato što te ne volim, nego zato što me boliš i što nisi sa mnom. Boli me ta naša daljina i, da, i mene boli moja greška. Šta god da rekla kao da ništa ne znači. Znam, ostavi ćeš možda svoj komentar i na ovo i reći da nije tako. Ali treba da ti nešto znači moje kajanje, moje žaljenje svega.
Sinoć sam legla
Sinoć sam legla… hm… Ne znam kakva sam bila ili kako sam se osjećala, samo znam da sam legla. Legla sam onakva kakvu me često znaš čuti i zateći. Ma znaš ono moje raspoloženje. Bila sam… prazna. Bila sam toliko prazna da sam htela izaći van sebe i sobom se ponovno ispuniti, ali nisam mogla. Toliko da sam samo legla i počela gledati u plafon. Paravan sam navukla da me dan i sunce ne probude. Ne želim ih u svojoj sobi za sad.
. Dim mi se prostire kroz sobu. Ne, to nisam ja, nisam počela pušiti ili piti zbog svega ovoga. Nisam još. Taj dim je dim koji me omamljuje nekim svojim mirisom – papaja i mango.

Ležala sam… Ležala sam i mislila na… Ne, nisam mislila na tebe. Dobro, jesam mislila na tebe, ali mislila sam i na sebe. Mislila sam na sve greške koje su bile i sve grijehe kojima sam ih okupala. Pitala se… Kako sam mogla dopustiti da propadne nešto sveto?

Koji paradoks! Ja i sveto? Ja koja ne mogu smisliti ništa što u sebi ima pridjev sveto, ja koja se odmičem od svega… Crkve, religije i Boga, ja ipak imam nešto sveto. Dobro… Barem sam imala. Sada tu svetost samo želim vratiti. Ja koja se odmičem od Bogova i svetaca te ne volim, nego obožavam.

Pa ako te obožavam onda mi nisi svet? Ne, nisi, svetinjo mojih osjećaja. Sreće i tuge. Ne, ti mi nikad nisi bio svet, jer ne možeš to biti. Ti si više od toga. A sveta mi je naša ljubav. I sveti su mi naši snovi...
Sinoć sam legla… bez želje da se probudim sve dok sam bez tebe. Ali… Sinoć sam legla ..a jutros rekla..Dobro jutro tugo..

Nemam reci..ostale su negde zaglavljene u grlu..a i ruke nece da pisu slova...samo mi je suza drug..jedini.
I kako covek sebi da objasni da u jednom danu moze osetiti najvecu srecu i najvecu tugu...onu najdublju..kada se dusa rastaje od duha, kada volis iskreno, cisto,bezuslovno kao dete...kada pomislis da ces dotaci dugu... a u stvari tones na dno...
Jer iskrena ljubav nema srecan kraj,
ona jednostavno nema kraj....samo sto to necemo saznati nikada ni ti .... ni ja......

Ljubavi....

I opet pisem ti..samo za tebe..reci same teku..i ulivaju se u reku...reku ljubavi ispisanu slovima..
Htela ..ne htela, hteo..ne hteo..ne zelim da se borim protiv sebe..prijas mi...kao ne zapaljena cigareta uz jutarnju kafu...odvikao si me od tog poroka...i zato ti hvala..prijas mi..kao zednom voda...kao rosa travi...ma mogla bih ovako od jutra do jutra..od veceri do veceri...svaki tren u danu.

Volecu te onako kako to ti zelis ali ne znam kako da ti to kazem,a da ne odes i ne nestanes i da vazduhom postanes, volecu te snagom hiljadu vetrova,jacinom i snagom bezbroj talasa morskih…
Samo nemoj postati penom i u dubine potonuti!

Evo ponovo citam tvoja pisma. Koliko samo neznosti u njima.
Sa koliko me topline obasipas! Ko zna cime sam to zasluzila i kada?
Cesto se pitam, cime se to uopste zasluzuju necije misli i sva dubina izrecenog?
Sva ta vidjenja iza svega, ispred svega, sve te razlicitosti?
Javi mi se zelja za novi svet. Pozelim sebe drugaciju, golu od uspomena, od godina, od svega...
I tebe u tom svetu od pre pocetaka, pre cvetanja, pre ogolelih grana na pocetku svih zima.
Pre vremena, ili izvan njega...
Pozelim da te pitam jesu li zelje vece od reci, osecas li da ti saljem vise od reci ?

Niko me kao ti ne dira svojim osećajima,
ničije me ruke dok se rastapaš mojom dušom ne traže,
ali se nemir ipak javlja porama, jer žeđ u raju postoji
kao kad natopljeni suncem zasednu nizinom oblaci
i umesto kišom, prstom tuge dotaknu njihovo sećanje.

Voda što teče mojim venama, poput plamena zaigra,
izvori njenih tokova isprepletu tanke niti nežnosti,
dolinom kojom rastu kapi razapne se mreža radosti,
a ti prostrujiš zrakom i vatrom, zemljom i vodom,
i svakom kutku moga tela dodaš osmeh zvezda.

Nezni moj andjele.......

Pitam se da li smem da zavirim u svoje srce, um i dusu...hmm..nije lako zaviriti, a kamoli to otkriti drugima. Treba hrabrosti.
Pitam se imam li je...
ali sad mi je srce punije, jer ga ti malo, po malo punis hrabroscu. Mislim da bi ti bilo drago da cujes da si svetla tacka u mom zivotu...i tuzi. Kako je lako ziveti sa istinom i svesnoscu u/o sebi! Na trenutak sam se oslobodila,otvorila. I vidi me sad. Ne prestajem plakati. Moje srce se precesto topi, a htela sam da bude santa ledena. U isto vreme srce mi se raspada i raste. Radja se i umire. Gubim i pobedjujem. Sme li se tako?
Tu si znam.
Prepustiti se ne bojim.
Svet je sada u nasim rukama!
Sve ovo je istina.
Treba ziveti sa istinom.
Istinito je ono sto je pravedno, a pravedno je identicno s dobrim.
Zar ne?

Ljubila bih te jutros
ali znam da je nemoguce..
i kazem to tek tako
onako..u prolazu..
zbog ovog sunca nad gradom
zbog vetra nad rekom
i zbog jos puno sitnica
koje zivot zaboravlja..
a one ostaju i lebde u vazduhu
i oko tebe i oko mene
kad se sretnemo...hmm
sitnice nas cine...
vrijeme je na tvojoj strani
i to si mi uzeo...
sad cu otvoriti prozor
i viknuti volim te
pa...nek ide zivot...!!