LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

Delite | 
 

 Pakao Golog otoka

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Pakao Golog otoka   8/4/2013, 9:27 pm

Život se razbio o kamen

Vuksan
Knežević, nekada najmlađi golootočanin, posle šest decenija vratio se
na „mesto zločina“ i ispovedio „Novostima“ svoju golgotu i golgotu
žrtava komunističkog terora





EVO
ga, Goli otok! Više ne liči na sebe. Nekad ovde nije bilo ni drvceta,
ni komadić betona. Samo oštri kamen koji seče dlanove. Ni ptica nije
mogla da proleti. A sad ima, čak, i turista. Ima, valjda, šta da se
vidi...

Više kao za sebe šapuće Vuksan Knežević (81) dok se
iskrcava na strmu golet. On je jedan od najmlađih golootočkih
kažnjenika. Posle šest decenija, došao je da nam ispriča svoju priču, na
pustom ostrvu nadomak Raba, gde je proveo najdužu godinu svog života.

Dok
se penjemo kroz kamenu nigdinu, ka unutrašnjosti ostrva gde turisti
obično ne idu, priseća se kako je tu stigao prethodnog puta. U stočnom
vagonu voza. Linija od Topčidera do Bakra. Kao džakovi, nagurani u
potpalublje broda koje je moglo da primi maksimalno 250 ljudi. A bilo ih
je oko 1.100. Po dvoje povezanih užadima. Uz surovo batinanje,
nemilosrdno su ih gurali jedne preko drugih.

Oni sa dna,
pokušavali su da dišu, grabili su zavezanim rukama da se izvuku pod
teretom novoubačenih mučenika. Oni s vrha, teži, propadali su na dno.
Borili su se za vazduh, makar za samo jedan udisaj.

- Kad su nas
iskrcali na Goli otok, u potpalublju, iza nas, ostalo je nekoliko
nepomičnih tela. Bili su to prvi koji nisu preživeli - kaže Vuksan.

A, bio je to samo početak...

-
Prošla je ravno 61 godina od tada - konstatuje Knežević dok se osvrće
oko sebe, i pokušava da prikrije uzbuđenje. Kasnije, uz kafu i domaću
lozu, priznaje da su mu noge, kako se gliser približavao ostrvu,
podrhtavale. U stomaku mu je „ključalo“ i osećao je neku čudnu
drhtavicu. Koju je, kaže, prikrivao od nas.

Na ostrvo smo stigli
oko 10 sati, 18. septembra, skoro u isti čas kada je, pred Specijalnim
sudom u Beogradu, počelo suđenje njegovom sinu Goranu Kneževiću, srpskom
ministru poljoprivrede, zbog navodne zloupotrebe službenog položaja.






Kakva
koincidencija! Ako se izuzme sedam meseci koje sam proveo u pritvoru u
Vršcu, i četiri i po meseca „dobrovoljnog“ rada u rudniku, u Bosni, na
samom Golom otoku bio sam 14 meseci. Nevin. A Goran je samo mesec dana
manje od mene proveo u pritvoru. Ni danas ne mogu da verujem da se mom
sinu dešavalo isto što i meni - gorko kaže Vuksan.

Krećemo se
kroz teško pristupačan deo ostrva, dok pokušavamo da nađemo čuvenu
Petrovu rupu. U jami dubokoj sedam i širokoj 20 metara, opasanoj
mitraljeskim gnezdima, u koju se prvo spuštalo merdevinama, a kasnije
kamenim stepenicama, završavali su najtvrdokorniji - španski borci,
stari crnogorski komunisti, kao i oni koje je Tito smatrao ličnim
neprijateljima. Sve u svemu, njih 130, među kojima i Vlado Dapčević i
Dragoljub Jovanović, stariji brat Žikice Jovanovića Španca. Oni su
podvrgavani najstrašnijim mučenjima.

Nailazimo na bar dve rupe
slične Petrovoj. Kasnije saznajemo da niko nikada nije našao famoznu
Petrovu rupu, jer je zatrpana, a tragovi zločina uklonjeni. Kopano je
nekoliko rupa sličnih njoj, baš da se zavara trag.

Ali, zato nam
nekadašnji robijaš Vuksan pokazuje ostatke kamenog hotela, u kom su bili
smešteni islednici i gosti s kopna, a koji je toliko bio raskošan da u
njemu i danas, iako razvaljen, stoički izdržava kvalitetan parket. Pored
su ostaci teniskih terena, a nešto dalje zidine radionice.

-
Ovoga nije bilo, sigurno je sazidano posle mog odlaska - kaže naš vodič,
koji sebe sve vreme na Golom otoku ironično zove „domaćinom“.

Prolazimo
i pored upravne zgrade, i mnoštva kamenih razvalina koje su naknadno
zidane kada je otok pretvoren u običan zatvor. Putićem ide voz „Goli
ekspres“, pun stranih turista, koji vodi do Vele drage, i Drugog muškog
logora, kog su zidali sami zatvorenici, u jesen 1950.




U njemu je naš „domaćin“ proveo najviše vremena.

Vuksan
Knežević uhapšen je u Vršcu, 5. septembra 1949. godine. Imao je 17
godina i tek je upisao treći razred Učiteljske škole. Najbolji đak u
osnovnoj, u Banatskom Karlovcu, gde su mu živeli roditelji, zatim i u
Učiteljskoj, uzoran skojevac, akcijaš, okićen udarničkim značkama...
Uhapšen je u parku, na zabačenoj klupi, dok je sedeo sa devojkom. Do
danas ne zna šta je bio njegov greh. Da li je to bilo zbog starijeg
brata Milana, člana Mesnog komiteta KP?

Jedna grupa Milanovih
partijskih drugova izjasnila se za Staljina i Rezoluciju Informbiroa,
1948. Njegov najbolji drug prebegao je u Rumuniju. Iako Milan nije bio
staljinista, sledila mu je kazna jer se „družio s pogrešnima“. Bio je
jedan od prvih logoraša na paklenom ostrvu, a u vreme kad je Vuksan
stigao, već se u radnoj brigadi spremao za uslovnu slobodu.

A
možda je razlog bio sasvim drugi? Možda baš taj što se Vuksan zabavljao
sa devojkom na koju je „bacio oko“ jedan od „viđenijih“ vršačkih udbaša?
Ili su greh bile obe te stvari?

- Devojci i meni je prišao jedan
udbaš koji je vodio neku stanicu agitpropa u Vršcu s rečima: „Pođi sa
mnom.“ Pitam: „Zašto?“ Kaže: „Videćeš!“ Sećam se, bila je nedelja. Odmah
mi je sve bilo jasno. Pitam gde ćemo i da li zna da imam kartu za
Split. Hteo sam da pređem u Pomorsku akademiju. A on će: „Ne brini. Ideš
samo da daš izjavu“ - seća se Vuksan, dok se po strmom kamenjaru vešto
kreće ka drvenim barakama, koje su posle pedesetih srušene i zamenjene
kamenim ćelijama.

I te kamene su danas ruinirane, bez krovova, sa
razvaljenim rešetkama. U onim starim, drvenim, proveo je svoje prve
mesece na Golom otoku, bezbroj puta cvokoćući za vreme nepodnošljivih
senjskih bura.

- Doveo me je u dvorište vršačkog zatvora i tu me
je bez reči ostavio. Sunce je pakleno pržilo, nigde hlada. Stajao sam i
čekao od 11.30 do sedam uveče. Kad neko prođe, a retki su tuda
prolazili, pokušao sam da mu se obratim. Ignorisali su me. Predveče se
pojavio dežurni oficir sa policajcem i kratko dobacio: „Ubaci ovog u
dvojku“ - nastavlja Vuksan.






Ubacili
su ga u nešto što je podsećalo na podzemni bunker, bez prozora i
svetla. Sve je bilo vlažno jer se beton ovih, tek sazidanih ćelija, još
nije dobro osušio. Pipao je po mraku dok mu se oči nisu privikle na
tamu. A onda je video dvojicu ljudi. Jedan je bio iz Plandišta. Drugi je
čučao, umotan u kožuh. Bio je to begunac iz Rumunije, bratoubica. Nije
bilo ni klozeta, ni kible. Ujutro bi dobijali tvrdo parče proje, a u
podne i uveče neki čorbuljak koji je najčešće bio tek zamašćena voda.
Dobio je vaške. Nije bilo ni umivanja, a kamoli kupanja.

Posle
mesec i po bacili su ga u samicu. Kasnije su tu prebacili jednog
zatvorenika, bivšeg načelnika SUP, starog komunistu, đaka Moše Pijade iz
sremskomitrovačke kaznione. Posle će zajedno putovati na Goli otok.

-
Bio je dobar prema meni sve do ostrva. A tamo me je, kao i mnogi drugi
stari komunisti, razočarao. Brzo je „revidirao“ stavove i ubeđivao i
mene da slušam i sarađujem.

Vuksan je uhapšen u letnjim patikama i
majici kratkih rukava. Tako je prvih dana spavao na golom betonu. Tek
posle dve nedelje od kuće je primio paket s odećom i kaputom. Na njemu
je posle ležao, njime se pokrivao, njega je podmetao pod glavu umesto
jastuka. On mu je bio jedina uteha.

- U ćeliji-bunkeru bio sam od
5. septembra do 31. decembra. Uoči same Nove godine, poveli su nas
dvojicu u sudski zatvor, koji je, u odnosu na ovo, bio hotel prve
kategorije. Dok smo išli ulicom vezani jedan za drugog, duboko sam
udisao čist vazduh. Sitne pahulje bockale su me po licu, a ja sam
otvarao usta i halapljivo ih gutao. Na ćošku, prema Učiteljskoj školi,
naleteo sam na grupu đaka, koji su iz internata žurili na doček.
Skamenili su se kad su me videli. Pokušao sam da im se osmehnem. Iako mi
do tada nije bilo hladno, posle tog susreta počeo sam da drhtim...

Za
sedam meseci, 17-godišnji zatočenik samo dva puta je bio pozvan na
saslušanje. Prvi put, pet dana posle hapšenja. Morao je da potpiše
zapisnik šta mu je sve oduzeto, između ostalog, udarničke značke s
radnih akcija. Uzalud su tražili da prizna da je državni neprijatelj.
Ponavljao je da ne zna zašto je uhapšen.

Drugi put su ga pozvali u
ponoć, u sobicu bez prozora. Ne zna koliko je vremena prošlo između ta
dva saslušanja. Na zidovima su, umesto slika, visile sprave za mučenje.
Na sredini sobe hoklica. Tu je seo, a jedan islednik je počeo da ga
ispituje. Vrlo brzo je, nezadovoljan saradnjom, počeo da viče: „Bando,
nećeš ništa da pričaš!?“ Utom, iza paravana istrčaše dvojica gorila,
jasno pokazujući koliko su nestrpljivi da jurnu i prebiju ga. A onda je
islednik besno udario nogom u hoklicu. Mladić je poleteo dole, prvo od
islednika dobio pesnicu u glavu, a onda od batinaša udarce čizmama po
celom telu. Osvestio ga je miliconer, polivši ga kofom vode, i odvukao u
ćeliju.





Bio
je u grupi od šestoro ili osmoro zatvorenika, ne seća se tačno, koje su
jednog martovskog jutra iz vršačkog zatvora poveli ka Beogradu. Dok su
autobusom prolazili kroz njegovo selo, video je ljude kako žure na
posao. Onako vezan, pokušavao je da lupne o prozor, da ga bilo ko spolja
vidi, da može da poruči ocu i majci da više nije u Vršcu, da ga negde
vode. Niko nije smeo ni da pogleda.

Vozili su ih prvo u Pančevo.
Tu je u ponoć potpisao presudu na pola parčeta papira, tipsku, izvučenu
na šapirografu, u kojoj je samo mastilom napisano njegovo ime i da se
osuđuje na 20 meseci društveno-korisnog rada:

- Umesto 20 meseci,
nekako sam pročitao 20 godina! Te noći mi se po glavi vrtela ista
scena, sa poslednje krsne slave. Pošto nismo imali crkvu, otac me
pošalje s drugom u susedno selo, kod popa, da presečemo kolač. Na pola
puta, drug i ja presečemo sami kolač, vino popijemo, a novac za popa
strpamo u džep.

Kasnije, na slavi, rodbina je sedela u jednoj
sobi, a lokalni komunisti u drugoj. Otac je voleo da ih začikuje: „Bolji
je moj Bog nego vaš Marks!“

- Među njima je bio i jedan udbaš
koji je cinično ocu dobacio da ni njegova slava nije prava i ispričao mu
šta sam uradio sa kolačem. Otac se samo okrenuo i dobacio mi: „Proklet
bio!“ Ušao je u sobu i bacio kolač. Baš ta scena me je cele noći pekla i
brideo sam zbog nje.

Kad su konačno stigli u Beograd, na
Topčideru ih je čekala kompozicija sa stočnim vagonima. Tu su se slivali
zatvorenici iz Vojvodine i uže Srbije, njih više od 1.000. Dali su im
po hleb i malo marmelade, potrpali ih u furgone i zamandalili vrata. I
dalje su bili vezani užadima. Neki su halapljivo jeli. Vuksanu je cimer
iz vršačke ćelije preporučio da sačeka, da ne žuri. Bio je u pravu.
Posle dva sata u vagonima je počela agonija. U marmeladi je bio laksativ
koji je proterao sve koji su je jeli. U početku su vršili nuždu samo po
uglovima vagona, a posle po sebi i svojim sapatnicima. Nije moglo da se
diše od nesnosnog smrada.

- Oko ponoći smo stigli u Bakar. Preko
šina je bila daska po kojoj nas poteraše kroz špalir batinaša, ka moru.
Izubijani ljudi su odjednom iza špalira nestajali nadole. Mislio sam da
nas bacaju u talase, da bih, kad je na mene došao red, shvatio da nas
trpaju u potpalublje broda. Nagurani, bez vazduha, jedni preko drugih,
krenuli smo ka Golom otoku - seća se Vuksan Knežević.

Vrlo brzo
dočekaće ga novi špalir, ovoga puta zatvorenika, mučenika, kao što je
bio i sam, povici „Ua, bando!“, podmukli udarci pesnicama i nogama u
slabine, nepodnošljivi bolovi, poniženja, bure, gomile kamenja i džakova
pod kojima se pada od iznurenosti. Tako je preživeo svoju prvu godinu
punoletstva. n


NA HILjADE MRTVIH

GOLI otok se prostire
na 4,7 kvadratnih kilometara, istočno od Istre, u Velebitskom kanalu,
između ostrva Rab, Sveti Grgur i Prvić. U Prvom svetskom ratu
Austrougarska je na njemu čuvala ruske zarobljenike sa Istočnog fronta.
Posle sukoba Tito - Staljin, 1948. godine, na Golom otoku se otvara
zatvor za političke kažnjeninike, ali je bilo i nešto osuđenih ratnih
zločinaca iz Drugog svetskog rata, mahom ustaša. Prvi zatvorenici stigli
su u jesen 1949, poslednji su otišli 1956.

Većina zgrada na
ostrvu bila je smeštena između uvala Mala Tetina i Melna. Sredinom
pedesetih zatvor je sa saveznog nivoa prešao na republički, pa je
Hrvatska tu do 1988. čuvala obične kriminalce.

U vreme Rezolucije
IB, to je zvanično bilo Radilište administrativno kažnjenih
muškaraca/žena društveno-korisnim radom. Ideja je bila da se izoluju
Staljinove pristalice kako bi, u slučaju napada Sovjetskog Saveza, lako
bile likvidirane. U svakom trenutku na ostrvu je bilo između 2.000 i
3.000 zatvorenika, koji su se delili na „bandu“ i „revidirce“. Bilo je i
pripadnika radne brigade. To su oni koji su se „popravili“ i spremali
za odlazak kući.

Do danas ne postoje precizni podaci, ali računa
se da je kroz logor za sedam godina prošlo između 40.000 i 60.000 ljudi.
Procene broja mrtvih su još nepreciznije. Mada su hrvatski istoričari
identifikovali imena nešto više od 400 umrlih, spekuliše se da je od
3.000 do 15.000 ljudi tu skončalo pod batinama, od iznurenosti,
difterije ili se prosto ubilo skokom u ambis. Procentualno, 44 odsto
zatočenih bili su Srbi, 21,5 odsto Crnogorci, 16 odsto Hrvati, a pet
odsto Makedonci. Bilo je nešto malo i Slovenaca i Albanaca

Zatvor
se sastojao od četiri logora: Prvi muški (Mala žica), Drugi muški
(Velika žica), Petrova rupa (Kota 101) i kasnije Ženski logor. Prvi
ženski logor bio je na Svetom Grguru, kao i oficirski logor.


UČITELj
I PISAC VUKSAN Knežević je rođen 1931. u Točilovu (Raška oblast).
Odrastao je u Banatskom Karlovcu. Posle Učiteljske škole, završio je
Filološki fakultet u Beogradu. Od 1961. živi u Zrenjaninu. Radni vek
proveo je kao učitelj. Posle odlaska u penziju počeo je da piše knjige.
Do sada je objavio 10, od kojih je nekoliko, na ovaj ili onaj način,
vezano za Goli otok. Prvu, autobiografsku, „Krivica nevinosti“,
publikovao je 1996.



Vecernje novosti

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Pakao Golog otoka   8/4/2013, 9:30 pm

Preživeo Goli otok iz inata


Vuksan
Knežević, nekada najmlađi golootočanin, na ”mestu zločina”: Dočekao me
šamar brata, koji je prvi povikao “Udri bandu!”, kasnije sam shvatio da
mi je time spasao život






PREŽIVEO
sam Goli otok iz čistog inata - ubeđen je Vuksan Knežević, dok idemo od
mola putem kojim je prvi i poslednji put išao pre nešto više od šest
decenija, kad su ga na drveni dok iskrcali iz broda. Njime je takozvana
četvrta grupa, od oko 1.100 golootočana, stigla, u martu 1950, u najveći
Titov konclogor.

Bio je najmlađi u toj grupi i jedan od
najmlađih političkih zatvorenika Golog ikada. Kada je uhapšen, u
septembru 1949, imao je samo 17 godina.

Evo ovde - pokazuje rukom
- sačekao nas je špalir. Antonije Isaković ga je posle prozvao “topli
zec”. Ali još pre toga, kako se brod približavao, čuli smo povike s
kopna: “Ua, banda! Bandu u more! Živeo Tito, živela Partija!”

Bili
su to glasovi članova radne brigade - onih koji su se pokajali,
priznali da su narodni neprijatelji, otkucali stvarne ili izmišljene
grehe, otkrili imena navodnih saradnika... Oni su živeli neko vreme van
žice, imali su pravo na cigarete i bolju hranu jer su ih spremali za
puštanje na uslovnu slobodu.

- Članovi radne brigade bili su
naročito surovi, jer nisu smeli da pokažu slabost, da ne bi odmah bili
vraćeni iza žice - priča Vuksan. - Kako smo s broda stupali na kopno,
ubacivali su nas u špalir, gde su nas “brigadiri” tukli rukama i nogama,
a oni najgori udarali bi tamo gde najviše boli - pesnicama ili šutom.

Da
bi izbegao “toplog zeca”, Vuksan je, još sa đačkom kapom na glavi,
iskočio mimo ostalih na kopno. Čuo se uzvik “Udrite đaka!” i vrlo brzo
su ga ugurali u špalir.






Za
razliku od “brigadira”, oni koji su uspeli da izađu pa ponovo
“zgrešili” i našli se na Golom otoku zvali su se “dvomotorci”. Oni su se
najčešće ubijali skokom u more, pa čak i sa krovova baraka.

Posle
izvesnog vremena dolazimo do mesta koje je nekad bilo “plandište”. Tu
su mučenike iz špalira ubacivali u čudno kolo, koje je po njih stotinak
“igralo” klečeći, derući dlanove i kolena o oštro, izbrazdano kamenje,
koje seče kao brijač. Jedni drugima bi gurnuli glave između nogu i tako
se okretali, dok su ih batinaši udarali po leđima. Mnogi su se od bola i
straha pomokrili onom iza sebe na glavu.

- Srećom, okrenuo sam
se samo jedan polukrug, kad su me ponovo ubacili u sledeći špalir.
Usledili su opet udarci, pljuvanje, povici. Malo me je spasao debeli
zimski kaput - nastavlja Vuksan.

A onda je podigao glavu i u
stroju video svog starijeg brata Milana. On je već bio član radne
brigade, spremao se za odlazak. Taman je otvorio usta da vikne “brate!”,
kad ga je ućutkao snažan bratovljev šamar i uzvik: “Udri bandu!”

-
Taj šamar me je zaboleo više od svih udaraca zajedno. Bio sam ljut.
Stajao sam kod jedne barake, pošto smo predali svoje stvari i dobili
neke izanđale vojničke uniforme. Gledao sam izubijane ljude oko sebe i
pitao se kako neki, snažniji od mene, nisu uspeli da izbegnu najgore.
Bili su modri i otečeni. A onda sam video jednu glavu u staklu, naduvenu
i u podlivima, veliku kao drveni bučuk za zahvatanje žita. Šokirao sam
se kad sam shvatio da je moja - seća se.

Dečkić se srozao niza
zid barake i prvi put od hapšenja zaplakao. Prekinuo ga je rukovodilac
radova, Slovenac, koji ga je izgrdio što ne čuje svoje ime i ne odaziva
se. Ispostavilo se da mu je došao brat. Nije hteo s njim da razgovara:






Tek
kasnije, kada sam shvatio kakva pravila vladaju na Golom otoku, znao
sam da mi je brat spasao život. Da je u špaliru pokazao da me je
prepoznao, morao bi da bude naročito surov, da se dokaže, da ga ne bi
vratili u logor. A onda bi me svi tukli tako da, možda, ne bih preživeo.

Pošto
su se ostali okupili oko njih dvojice, brat ga je samo posavetovao:
“Pazi se! Slušaj!” Uzvratio mu je da ne želi od njega savete. Ipak, po
jednom prijatelju, zatvoreniku, Milan mu je poslao 10 cigareta. Ali
posle mesec dana, brat je otišao sa Golog otoka.

Već sutradan,
potpuno krvavi, došljaci su morali na rad. Bio je to prvi Vuksanov
susret sa “tragačem”. “Tragači” su bili nešto nalik na drvena nosila, na
njih je tovareno kamenje, teško 50-80 kilograma, ili džakovi cementa.
Što je “banda” bila gora i nepopravljiva, to je teret bio veći. Veliki
tragač, kog je nosilo po osam ljudi, zvao se “labud”.

Napred su
ručke bile kraće i njih je držao član “bande”. On je bio gonjeni i
podnosio je glavni teret. Pozadi su bile duže i držao ih je “gonič”. To
su bili “revidirani” ili aktivisti. Aktivisti su bili naročito opasni,
među njima je bilo i ubačenih udbaša i ustaša. Gonič bi terao gonjenog
da što brže nosi teret.

- Gonio me je neki Meho, osuđeni ratni
zločinac. Izdržao sam pod teretom dva-tri sata, a onda sam pao, ispustio
“tragač” i slomila se ručka. Dojurio je onaj Slovenac, ali umesto da
viče, izmerio mi je puls i temperaturu, i viknuo na goniča da će me
ubiti. Spasla me je mladost. Onda mi je rekao da više tog dana ne nosim
kamenje, ali nisam smeo ni da sednem. Morao sam da hodam - priseća se
Vuksan dok stojimo ispred razvaljenih kamenih ćelija, koje su izgrađene
umesto baraka.

Između njih izbetonirana staza. Ni nje nekad nije
bilo. Samo kamen, koji su nosili do besvesti s jednog mesta na drugo,
kog su drobili i klesali, od kog su zidali ćelije, pomoćne zgrade,
kuhinju, upravu, Drugi muški logor. I Prvi, s barakama, i Drugi, kameni,
u Veloj Dragoj, u koji su se preselili s jeseni 1950, bili su opasani
sa po pet redova bodljikave žice i sa mitraljeskim gnezdima.

Jedno
vreme je čak bio “počastvovan” da pomaže u radionici gde su se od
drveta pravili šahovski kompleti i tabakere za funkcionere. Ali tu se
kratko zadržao jer nije pokazao volju da cinkari.

- Kući sam
mogao da se javim tek posle tri-četiri meseca, kartom. Bile su to
najveće laži koje sam ikada izgovorio. Postojao je šablon i bio je to
jedini način da javite svojima da ste živi. Napisao sam da sam postao
narodni neprijatelj, ali da mi je, eto, Partija pružila šansu da se
izbavim iz blata izdaje. I još sam kazao da sam zadovoljan jer radim na
patriotskom oporavku.

Proći će još dosta meseci, preživeće teške
batine, navući će se i naklesati kamenja, i nekoliko puta će razmišljati
o samoubistvu...






Ono
što nisam mogao da progutam, to je taj pakao koji je stvoren u
međuljudskim odnosima: da svi moraju međusobno da se kolju i ubijaju jer
je to bio jedini način da prežive. Nikad nisi znao da li onaj ko ti
priđe ima dobre namere ili pokušava da “kupi” malo milosti za sebe.

Zato je Vuksan zaćutao i počeo da živi u svetu snova i mašte. Da će preživeti... I tako je, u tišini, živeo punih 14 meseci.


NICALA GROBLJA BEZ GROBOVA, MRTVI POD KREČOM

PRVI
zatvorenik za kog postoje zvanični podaci da je na Golom otoku preminuo
bio je Petar Andrijašević, iz Makarske, koji je umro već 22. jula 1949,
ubrzo pošto je logor osnovan. Najstariji koji je izgubio život bio je
Makedonac Panko Brašnarov, iz Titovog Velesa. Kad je umro imao je 67
godina. Podlegao je mukama posle manje od mesec dana robije. Najmlađi
pokojnik bio je iz Kragujevca, Predrag Janković. Uhapšen je 1954. i
osuđen na osam godina robije. Utopio se sa 23. Među onima za koje
postoje tragovi smrti bilo je i pet žena.

Niko od zatvorenih
”ibeovaca”, od kojih je najveći broj bio apsolutno nevin, nije umro
prirodnom smrću, već nasilno. Razlika je samo u tome što su neki ubijeni
odjednom, dok su druge postupno ubijali nepodnošljivo težak fizički
rad, zverska tortura, bedna ishrana, nedostatak vode, nespavanje i
perfidni oblici psihološkog zlostavljanja. Međutim, ni pored jednog
logora nisu pronađeni grobovi. Veruje se da je većina leševa završila u
moru, ali ima dokaza da su neki sahranjeni na kopnu, po grobljima širom
bivše Jugoslavije. Postoje svedočenja da su dve masovne grobnice na
samom ostrvu zalivene krečom, a jedna je bila blizu Petrove rupe.

Vecernje novosti

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Pakao Golog otoka   8/4/2013, 9:30 pm

Bojkot na Golom otoku me zamalo ubio

Vuksan
Knežević posle šest decenija vratio se na ”mesto zločina”. Često sam
želeo da skočim u morski ambis. Četrdeset dana bio sam bojkotovan,
trpeći najgora poniženja





NA
paklenom Golom otoku najgore su prolazili bojkotovani. To su bili oni
koji nisu hteli da revidiraju stavove ili priznaju krivicu koje nema.
Bili su izopšteni, mimo ikakvih zakona. Sa njima niko nije smeo da
razgovara, čak ni oni nisu smeli da komuniciraju međusobno.

-
Bojkotovanog je svako mogao tući, pljuvati, dokazivati na njemu svoj
patriotizam, na njemu je mogla da se iživljava svaka rđa. “Goniči” za
tragačem su ga terali do besvesti, dok ne padne, poslednji je bio na
kazanu - seća se Vuksan Knežević, dok po vrelom kamenjaru grabimo ka
molu poznatom kao Vela Draga.

Od ovog pristaništa se ka brdu
nekad pružao Drugi muški logor, odnosno Velika žica, koji su zatvorenici
sazidali od kamena koji su sami tucali i klesali. Danas je većina
starih paviljona srušena, pa i Vuksanov, broj 10. Tim putem je prošao
bezbroj puta, tik uz provaliju nad morem dubokim 30 metara. Ne jednom,
pomislio je da baci i tragač i kameni tovar i zakorači u ambis:

-
Nekih dana je bilo toliko teško da mi je bilo svejedno da li ću se
okliznuti i pasti, ili nastaviti da živim. Usud božji je hteo da ostanem
živ!

I sam Vuksan bio je u bojkotu 40 dana. Bilo je to posle političkih konferencija, koje su počele već druge večeri.
Te
seanse pratilo je mnogo vike i parola. Članovi “bande” morali su da se
pospu pepelom, iznesu svoje stavove, uvide “greške” i otkucaju saradnike
i izdajnike, dok su ih revidirani i aktivisti povremeno prekidali
povicima “Ua, banda!”, “Bojkot, bojkot!” ili “Živeo Tito i Partija!”
Prvih mesec dana bio sam van kolektiva, imao sam pravo samo da gledam. A
onda je došao red na mene. Kazao sam da sam doveden greškom, ređao
svoje školske i akcijaške uspehe, pričao da sam skojevac koji čeka na
prijem u Partiju...

Začula se galama i poznati povici “Udri
bandu!” Neki logoraši su mu kidisali prstima ka očima. U toj
nepodnošljivoj buci odjednom se zainatio i povikao: “Vi ste banda, a ne
ja!” Sa svih strana zatvorenici su tražili od sobnog starešine da
proglasi bojkot. Starešina, Banjalučanin, uzvratio je da mu zbog
mladosti treba dati još vremena da razmisli, pa da ponovi iznošenje
stava.

Pošto se ni posle 20 dana na konferenciji ništa nije
promenilo i Vuksan je ponovio priču, proglašen je bojkot. Tome su
prethodile strahovite batine. Isterali su ga iz paviljona i morao je
nekoliko puta da prođe kroz špalir od 120 logoraša poređanih ispred
barake, koji su nemilice udarali. Kaže, teturao se sve dok starešina
nije video da je baldisao i viknuo: “Jel’ dosta pameti?!” Mladić je
teškom mukom uzvratio: “Dosta je batina, al’ pameti više nema!”

Tih
40 dana bojkota završio je mršav i izmožden, polumrtav. Ipak, najgore
mu je bilo požarstvo nad drvenom kiblom, visokom šezdesetak santimetara.
Bojkotovani su se na dva sata noću menjali nad kiblom u dvorištu, ali
tako da su glavu morali da pognu unutra. Ako bi je slučajno podigli,
dežurni bi izleteo iz barake i zabio je nazad do samih fekalija, a
ponekad i unutra.

Seća se jednog predvečerja, kad su išli s rada.
Još je bio u bojkotu. Na pustom kamenju naiđoše na Kragujevčanina,
bivšeg ministra, dvometraša, koji je za samo mesec dana spao na 50
kilograma. Pola godine je bio u bojkotu. Sedeo je sam na kamenju i
pevušio “Kad mi pišeš, mila mati, o svemu mi piši...”



IDEJA AUGUSTINČIĆA

NIKO ne zna pouzdano ko je bio glavni inicijator ovog konclogora, ali
se veruje da je za njega prvi Titu, preko Miroslava Krleže, rekao vajar
Antun Augustinčić. U početku se verovalo da na ostrvu ima kvalitetnog
mermera, da bi geolozi kasnije utvrdili da je kamen bezvredan. Jedan od
glavnih inicijatora bio je i Titov saradnik Stevo Krajačić.






Svi
smo pošli ka njemu, okružili ga, sve je zanemelo. A on je na kraju
pesme počeo da smišlja nove stihove o kući, o bagremu, o čežnji za
domom... I sad kad se setim toga, kad čujem Cuneta kako peva, moram da
zaplačem.

- Hrana i voda tamo su bili, kao i sve ostalo, sredstvo
za mučenje. Bilo je taman toliko da preživiš, da možeš da radiš, ali
nedovoljno, pa smo svi konstantno bili gladni kao zveri. Zbog takve
hrane, masovno smo dobili kokošje slepilo, pa su jednom rešili hleb i
čorbuljke da nam “obogate vitaminima”. Na gomile su dovukli šargarepu,
belu zelen, celer... Logoraši su grabili i halapljivo gutali, tako
neoprane, pa je zavladala dizenterija. Posle mog odlaska bilo je i
tifusa.

Meso su za sve to vreme jeli samo jednom, i to crvljivo, u
čorbi. Stiglo im je posle naredbe državnog i partijskog vrha da se
pobiju koze jer uništavaju šume. Za 14 meseci na Otoku, samo jednom se i
umio, i to kad su ih pustili da se okupaju u moru kod Upravne zgrade.

Na
paklenom ostrvu najlakše je bilo “zglajznuti”. Mnogi su iskakali u
“revidirce” i aktiviste, pa se vraćali u žrtve i bojkotovane, jer nisu
ostajali dosledni u “samoposipanju pepelom”. Cilj je bio da se ljudi
konstantno drže u strahu, da se u njima probude najgore životinjske
osobine, da jedni drugima postanu vuci da bi opstali. Tako su se
međusobno kontrolisali i potkazivali, i štedeli vreme islednicima.

-
Ako nešto čuješ, a ne prijaviš, ti si veći krivac. Ja sam prihvato da
vičem parole, ali nisam cinkario. Stalno sam se vadio na mladost: “Ko bi
meni šta ovde poverio? Pa, ja sam ovde najmlađi, a oni prekaljeni
komunisti.” Nisam dozvolio da me gurnu u glib.

Neko je tako
ocinkario i sobnog starešinu, Banjalučanina, koji je već izašao iz Žice i
ušao u radnu brigadu, čekajući odlazak kući. Požalio se najboljem
prijatelju: “Ne ide mi se, jer mi je kuća raskućena, a karijera
uništena!”

- Video sam kad su ga nosili na velikom tragaču,
takozvanom “labudu”, polumrtvog i krvavog, dok ga je udarao ko je
stigao. Ne znam šta je posle s njim bilo.

S teskobom se seća i
čuvenih podzemnih sobičaka za mučenje, ispod kancelarije sobnog
starešine, u baraci, gde su se uveče okupljale starešine i nemilosrdno
prebijale najgore “grešnike”. Posle jedne takve noći video je ispred
sobe izubijanog čoveka, s nogama kao čačkalice, kog je stražar brzo
uvukao iza vrata. Neko reče da je to bivši ministar prosvete Crne Gore.

-
Pitate kako sam sve to preživeo? Ne znam, mladost me je spasla i svet
mašte. Stalno sam sanjao, sanjario, halucinirao... Dok sam nosio
pretežak tragač, maštao sam da sam kapetan broda koji se iskrcava na
pusto ostrvo među domoroce. Noću sam pred spavanje sebi diktirao šta ću
da sanjam. Ipak, najčešće sam sanjao majku, i to onako kako sam je
poslednji put video. U rukama je držala košulju mog brata Milana, koju
su joj vratili iz zatvora, a na njoj ostali tragovi krvi...

Pošto
je živeo u svom svetu i malo pričao, nisu imali zbog čega ni da ga
cinkare. A i za one koji su cinkarili, pun je razumevanja:

- Nisu
krivi logoraši. Oni su stavljeni u položaj da se kolju da bi bukvalno
ostali živi. Nije Goli otok mrlja na “čistom telu Partije”. Bio je to
simbol totalitarnog režima, poput fašističkih logora, “Jasenovca”,
gulaga...

Za sve one koji su uspeli da ga prežive, uključujući i Vuksana Kneževića, gulag je posle trajao još decenijama.



CRNOGORCIMA NAJGORE, A I BILI SU NAJGORI

KAO što se mnogi slažu da su crnogorski zatvorenici, pored Srba, za
vreme IB najgore prošli u ovom logoru, tako su i najgori upravnici bili -
Crnogorci. Prvi je bio Vojin Jauković, a nasledio ga je Veselin
Bulatović, koji je najduže “komandovao” zatvorom i u vreme čijeg mandata
je bilo najteže. Ostaće upamćeni i narodni heroj Ante Raštegorac i
Nikola Bugarčić, koji je, prema svedočenjima preživelih, umeo da preti
logorašima: “Zapamtićete vi mene, ješćete jedni druge!” Jovo Kapičić,
kako sam tvrdi, nikada nije bio upravnik ovog kazamata. On je bio
zamenik saveznog ministra policije Aleksandra Rankovića, i u tom
svojstvu bio je zadužen za Goli otok. Kaže, posetio ga je tri puta. Sam
Ranković priznao je da je najmanje trećina logoraša na Otoku bila
nevina, a istoričari tvrde da je to bila većina.

Vecernje novosti

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Pakao Golog otoka   7/6/2013, 8:54 pm

Ropstvo Golom otoku trajalo pola veka


Vuksan
Knežević nekada najmlađi Golootočanin, posle šest decenija vratio se na
”mesto zločina”: U slobodnjake me je sa Golog otoka poslao Pinkijev
brat. Sloboda je za mene počela tek 2008. kada sam rehabilitovan





Vuksan Knežević ”pozdravlja se” sa zloglasnim ostrvom

VUKSAN
Knežević napustio je Goli otok pred 1. maj 1951. Danas je svestan da je
izašao zahvaljujući Petru, bratu čuvenog narodnog heroja Boška
Palkovljevića Pinkija. U to vreme, mladi Petar bio je njegov islednik.
Kasnije će postati vojvođanski ministar policije.

- Bio je gadan,
iako nije tukao. Više puta me je izbacivao iz kancelarije jer nisam
sarađivao sa Udbom, nisam cinkario logoraše, nisam odavao imena navodnih
saradnika IB... Govorio je da ću kosti tu ostaviti.

Jednog dana
Vuksan se pojavio na vratima njegove kancelarije u zgradi Uprave. Petar
je imao oficirsko odelo i čin poručnika Udbe. Mladić mu je s vrata rekao
da je odlučio da se ubije ako ni ovoga puta ne izađe iz zatvora i
propusti i treću školsku godinu. Jer, veća grupa logoraša je pripremana
za izlazak. Već su prešli u radnu brigadu izvan Žice, gde su malo
podgojeni pred odlazak na uslovnu slobodu. Te večeri spremala se dopuna
brigade i rasle su nade...

- Još bolje ako se ubiješ! Jedan
neprijatelj manje - uzvratio je Pinkijev brat, i izmarširao ga napolje.
Vuksan se odvukao do logora razočaran i slomljen:

Te noći sanjao
sam kišu i kako mlađi brat i ja gacamo po barama. Svaki put kad sam
sanjao kišu, dan bi bila formirana nova ili dopunjena postojeća radna
brigada. Neverovatno, kao da sam predosećao.

Sledeće večeri
okupio se miting na zaravni pored mola. Vuksan je stajao na bregu.
Odjednom su počeli da prozivaju imena za dopunu brigade. One koji će
uleteti u slobodnjake u poslednji čas. Na kraju su pročitali i njegovo
ime.

Kad je čuo, bukvalno se survao preko kamenjara, klizajući i
posrćući, dole u stroj. Nije mogao da veruje. Ali euforiju je ubrzo
zamenila tuga. Neki minut kasnije, dok su “odabrani”, među kojima je bio
i on, išli ka izlazu iz Žice, okrenuo se ka “mitingašima” na platou:

- Gledao sam ih, žive leševe, i odjednom me je bilo stid što odlazim i ostavljam ih u paklu!

Danas
na platou, tik uz mol, stoji nekoliko zgrada, koje su sazidane kasnije,
kad je zatvor prestao da bude politički, i kad su u njega dovođeni
klasični kriminalci. Skup razrušenih zgrada koje se uzdižu od
pristaništa Velika Draga ka brdu, zamenio je nekadašnje ćelije.
Otprilike baš negde na mestu Vuksanovog paviljona broj 10 sada leže
ostaci sportskih terena iz osamdesetih, kada su vlasti pokušavale da
humanizuju zatvor. Na putu između Male i Velike Drage postoji čak i
plaža na koju turisti dolaze gliserom.

- Ništa ne liči na
nekadašnji Goli otok, osim ovog oštrog kamenja - komentariše Vuksan dok
se vraćamo ka mestu gde nas je gliser iskrcao. Tu je danas izgrađen
kafić i suvenirnica sa knjigama, majicama i magnetima s natpisom “Goli
otok”. Najčešći posetioci su nemački turisti, koji po ostrvu kruže
vozićem “Goli ekspres”.

- Nekad nije bilo ni komadića betona, a
sad je i put asfaltiran - nastavlja naš “domaćin”, gledajući ovce kako
slobodno lutaju ostrvom. Osvrće se još jednom ka Velikoj žici i pokazuje
jednu od uskih staza iznad smaragdnog mora. Baš odatle je pomišljao da
skoči te 1951, ako ga ne puste kući.

- Jedini sam nepripremljen
uleteo u radnu brigadu. Očigledno me je islednik ubacio posle našeg
susreta. Toliko sam bio izmožden da sam sutradan zaspao na brodu i
prespavao čak i prelazak u voz. Probudio sam se tek u Brezi, u Bosni,
gde su me poslali na “dobrovoljni rad”. Radio sam u rudniku i na kopanju
tunela Breza - Vareš. Tu ću ostati naredna četiri i po meseca.

Odatle je prvi put uspeo da se javi svojima i dogovori susret sa majkom i bratom Petkom. Taj susret Petka će koštati slobode.






Iznajmili
su stan od žene koja je rekla da joj je muž u zatvoru. Bio je to stan
Udbe u kom su cele noći prisluškivali naš razgovor. Vrlo malo sam pričao
o svojoj sudbini, ali i to malo je bilo previše. Ne znam zašto mene
nisu vratili na Otok, ali su zato Petka uhapsili odmah po povratku, na
kućnom pragu.

On je u konclogoru proveo pune tri godine, od čega
šest meseci u bojkotu. Islednik mu je stalno ponavljao: “Vuksana smo
greškom pustili, ali ti ćeš kosti ovde ostaviti!”

Imao je petoro
braće i jednu sestru. Njih trojica su završila na Golom otoku. Priznaje
da je za njega ropstvo trajalo još pola veka posle izlaska. Na uslovnoj
slobodi bio je sve do sudske rehabilitacije, 2008. godine!



MINISTARSTVO: JOŠ 4 MILIONA ZA GOLOOTOČANE

U SRBIJI je do sada sudski rehabilitovano 2.012 političkih osuđenika
posle Drugog svetskog rata, pokazuje najnovija evidencija Ministarstva
pravde i državne uprave. Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje do sada
su podneli 454 zahteva za naknadu, od kojih je ona razmatrala 175. Do
ovog momenta isplaćeno je 16 sporazuma (za one koji su se saglasili sa
predloženim iznosom naknade), u ukupnom iznosu 14,166 miliona dinara.
Reč je o nekadašnjim golootočkim zatvorenicima. Trenutno je, kažu u
Ministarstvu, u fazi isplate još 4,166 miliona dinara.



U
međuvremenu, pet puta je operisan, od čega je tri puta operisao bruh,
koji je bio posledica teškog rada. Dva puta je kao “nepoželjni element”,
bez obzira na odlične radne ocene, proterivan iz službe. Imao je
problema i sa titoistima i sa autonomašima. Školu mu nisu dali da završi
vanredno, već je morao redovno, sa mnogo mlađima od sebe. Vojsku je
umesto godinu, služio godinu i po, u polukažnjeničkoj jedinici brdske
artiljerije. Vrlo malo je mogao da radi sa decom, “da ih ne kvari”, već
je radio kao analitičar u prosveti.

Zahvaljujući bivšem školskom
drugu, kog je mučila griža savesti jer ga je “cinkario”, dobio je posao u
Zrenjaninu. Ali Vuksan je tražio i da mu ukinu praćenje. Jer, Služba ga
je pratila godinama pošto nije hteo s njom da sarađuje.

- Nešto
sam pred izlazak s Golog otoka potpisao, ne znam šta. Možda sam se, kao i
drugi, obavezao da ću sarađivati s Udbom, pa nisam ispunio - kaže
Vuksan.

Neki su mu pomagali, a drugi odmagali, provocirali ga,
nudili oružje “na crno” i beg iz zemlje. Ipak, najviše ga je iznenadilo
kad je sreo kolegu, učitelja, kako pijan ide pred đake na čas.

- Šta ti je, bre, čoveče! Kako te nije sramota da tako ideš pred đake - obratio mu se.

- Znaš li ti zašto ja stalno pijem - uzvratio je kolega. - Zato što sam bio zadužen da te likvidiram ako ustreba!

Nakon
2000. dobio je konačno priliku da vidi svoj dosije. Bio je šokiran.
Nije očekivao da će imena svih provokatora i cinkaroša biti zatamnjena
tušem. Presuda i najvažniji dokumenti bili su prekucani na čistom, belom
papiru, ni nalik onima od pre pola veka. Da bi prikrili činjenicu da je
uhapšen maloletan, naknadno je isfabrikovano da je uhvaćen u Beogradu, u
krađi, i osuđen kao maloletni delinkvent, a kazna mu je posle
preinačena u političku. Čak je i datum hapšenja izmenjen. Umesto 5.
septembra 1949, naveden je 15. septembar.

U podebelom dosijeu još
je pomenuto da je bio pristalica IB, da je vršio neprijateljsku
propagandu i vrbovao ljude, da je špijunirao nalazišta nafte po Banatu,
da je pomagao beguncima preko granice sa Rumunijom... O Golom otoku
navedeno je vrlo malo, samo da je bio na “Radilištu Mermer”.

-
Nisam pročitao ceo dosije. Kad sam video taj falsifikat, slošilo mi se -
komentariše Vuksan. - I sad, posle svega što sam preživeo, desilo se
sve to sa hapšenjem mog sina Gorana, a onda i sa naknadom koju država
isplaćuje rehabilitovanim golootočanima. Za mene je ta naknada sramna.
Razumem da država nema para i zato mi se čini dostojanstvenije da ne
isplaćuje ništa.

Kaže, od nekoliko hiljada evra koje bi dobio, ne
bi mogao “Goranu ni sobicu da kupi”. Jer njegov sin, iako bivši
gradonačelnik i aktuelni ministar, i danas živi u stanu koji su mu
roditelji ustupili.

I dok komentariše suđenje svom sinu, stiže i gliser. Okreće se ka ostrvu i maše:

- Adio, Goli otok! I da Bog da da te ne vidim nikad više!



SIN GORAN: VALjDA ĆE MOJA PRAVDA BITI BRŽA

GORAN Knežević, ministar poljoprivede, šumarstva i vodoprivrede, celog
života se ponosi, kako kaže, zbog hrabrosti svog oca, koja mu je davala
snage da i on izdrži onda kad mu je bilo najpotrebnije. Uveren da očeva
priča dovoljno govori sama za sebe, za “Novosti” kratko kaže:
- Uveren sam da ja neću morati da čekam na pravdu 50 godina kao moj otac!

Vecernje novosti




____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Pakao Golog otoka   16/8/2013, 9:45 pm

ГОЛИ ОТОК




” Камен на камену и све само камен на камену “

Западни демократски блок и Совјетски Савез подједнако су славили победу у Другом светском рату. Стаљин је желео да западним силама супротстави социјалистички блок и трудио се да пронађе начин да уједини комунистичке земље под вођством Совјетског Савеза. Односи на релацији Тито-Стаљин се заоштравају, а сукоб је почео око различитог односа према Балканском савезу комунистичких земља. Из Москве стижу осуде партијског руководства у Београду. Све чешће се чују критике Титовог односа са западним земљама, а осуђују се и јачање капитализма и стварање антисовјетског расположења.
Стаљин је постао непријатељ.

Уследила су многа политичка хапшења, 9. јула 1949, политички затвореници из Београда, политичке жртве сукоба Тито-Стаљин, такозване резолуције Информбироа стигли су бродом на Голи оток( Гулаг на Јадрану, Титови Хаваји или данас Хрватски Алкатраз) озлоглашено мучилиште у којем су се пуних седам година, „преваспитавали“ „ибеовци“. 1956 .године оток спада у надлежност СР Хрватске. Док је био у надлежности СР Хрватске, у затвор на Голом отоку су углавном смештани политички затвореници, касније су биле затваране особе која су починила криминална дела (крађе, убиства), а понекад су били затварани и малолетни деликвенти.

Голи оток се налази хрватском делу Јадранског мора, северо од острва Раб, а од копна је удаљен око 6 км. Голи оток је неплодан и нема сталних становника. Северни део отока нема вегетације, док на јужној страни има нешто мало вегетације.Све до Првог светског рата на Голом отоку није било никаквих насеља, када је Аустро Угарска направила логор за руске заробљенике с источног фронта.
Више од 90 одсто заробљеника доведено је на Голи оток без претходног суђења, тако да им није била позната ни дужина казне. Оптужница је махом била иста. Сви заробљеници су показивали наклоност према Информбироу, што је значило да су против Тита и Партије. Угледни људи, доказани комунисти и интелектуалци који су подржавали Стаљина бивали су подвргнути “преваспитавању”. Основни задатак било је враћање “посрнулих” другова на прави пут, при чему су сва средства била дозвољена. Физичко малтретирање било је само део тортуре, јер је основни циљ био сломити личност и убити јој достојанство и моћ критичког размишљања.
Према неким проценама, кроз Голи оток је прошло између 30.000 и 60.000 затвореника, званична историја КПЈ каже – 11.000. Највише је страдало Срба, Црногораца и Хрвата.

Затвореници си били присиљени на тешки физички рад у каменолому. Дневна сатница на Отоку подразумевала је доручак у 6 часова, рад од 7 до 14, политичке конференције су трајале до 16 часова, следило је двочасовно ислеђивање, у 20 часова су обавезне биле вести, уз честе Титове говоре, а починак је био од 21 до 5 часова. Кажњеници су спавали у овчијим шупама, без таванице, на голим даскама.
Видови тортуре ( морали да раде и сами затвореници) :
„Топли Зец“, када би новопридошли робијаш везаних очију пролазио кроз шпалир логораша који су га дивљачки тукли до изнемоглости.
„Тигањ“, када би кажњеник, везан за столицу, данима седео на ужареном сунцу без воде.
„Мина“ је била посуда од 180 литара воде коју би затвореник морао да носи пуна четири километра, а казна „сипање воде у ноздрве“ није остављала никакве трагове на телу заточеника.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Pakao Golog otoka   21/9/2013, 11:43 am

Goli otok, pakleno ostrvo






Čistilište kojim je upravljao Jovo Kapićič, general koji je osim po koordinisanju akcije hapšenja Draže Mihailovića i sprovođenju čistki u Beogradu na čelu Udbe, istakao se i upravljajući ozloglašenim političkim logorom "Goli otok".

1949. godine, kao odgovor na Rezoluciju Informbiroa i rastuće šanse rata sa SSSR, Komunistička Partija Jugoslavije osniva "Rаdilište аdministrаtivno kаžnjenih muškаrаcа/ženа društveno korisnim rаdom" na Golom ostrvu, s namerom da izoluje Staljinove pristalice na nekom dаlekom ostrvu gde se, u slučаju nаpаdа Sovjetskog Sаvezа nа Jugoslаviju, mogu lаko likvidirаti.















Goli Otok je trebаo dа bude društveno-poprаvni zаtvor gde će se zаvedeni osuđenici brzo poprаviti i vrаtiti svojoj Pаrtiji.

Preko 90% logorаšа je nа ovа ostrvа došlo bez sudskog procesа po "Pаrtijskoj kаzni", bez presude i određene dužine kаzne. Većinа logorаšа su bili srpske ili crnogorske nаrodnosti. Medicinske pomoći uglаvnom nije bilo iаko su postojаli lekаr i аmbulаntа.

Zаtvorenici, koji su se delili na Bandu i Revidirane, obаvljаli su nаjteže fizičke poslove. Rаdilo se u kаmenolomu, leti nа temperаturi 35 do 40 ºC, а zimi zаvejаni jаkim burаmа.














Bure su bile toliko jаke dа se nekoliko puta desilo dа Burа oduvа kompletnu bаrаku sа krovom i zidovimа i dа osuđenici ostаnu nа hlаdnoj kiši i vetru. Bilo je to "strаtište duhа" nа kom se gubilo svаko dostojаnstvo аli i život.

Zаdаtаk uprаve logorа je bilo ne sаmo fizičko već i psihičko slаmаnje pojedincа. Sve već poznаte metode mučenjа iz Sibirskih preko nаcističkih logorа do "prаnjа mozgа" su korišćene.

Svаko veče održаvani su sаstаnci gde su logoraši, obrаđivаli dnevnа politikа i to je bilа prilikа dа pripаdnici Bаnde revidirаju svoje, pre svegа, stаljinističke stаvove.

Velikа većinа logorаšа pod velikim fizičkim i psihičkim pritiskom je bilа slomljenа i nа sаstаnku trаžilа dа bude primljenа među "revidirаne". Skup logorаšа je bio "demokrаtski", pod nаdzorom strаžаrа, gde se jаvno diskutovаlo o svаkom pojedincu, koliko je njegovа molbа iskrenа i sl. Vrlo često su bili kаžnjаvаni oni koji su se slаbo ili nikаko jаvljаli zа reč.














Revidirаni su imаli bolji položаj, rаdili su lаkše poslove kаo što je bilo vаđenje kаmenа štаnglаmа u kаmenolomu ili klesаnje kаmenа i imаli neke izglede dа budu pušteni nа slobodu. Zа "Bаndu" je bilo rezervisаno nošenje kаmenа nа "tаčkаmа" (vrstа nosilа zа kаmen koji nose dvа logorаšа). Glаvnа "zаbаvа" čuvаrimа logorа je bilа dа se nа "tаčke" stаve osobe rаzličite visine, snаge i sl. dа bi im se time otežаlo nošenje.

Ipаk, postojаo je mаli broj pripаdnikа "Bаnde" koji nikаd nisu popustili i koji ni nаkon dugogodišnje robije nisu revidirаli stаv. Zа "nаjtvrđe" zаtvorenike postojаo je logor u okviru logorа pod nаzivom "Petrovа rupа" gde je obrаčun bio posebno surov i gde je smrtnost bilа veomа visokа.














Petrova rupa

Bili su primorаni dа priznаju dа su se zаverili protiv nаrodа, Titа i Pаrtije, prisiljeni dа optuže svoje prijаtelje i dа potkаzuju svoje logorske drugаre.

Pojedini logorаši su po puštаnju nа slobodu bili ponovo hаpšeni. "Dvomotorci" kаko su ih zvаli su imаli posebno surov tretmаn. Izvestаn broj ustаšа, koji su tаkođe bili u logoru, je brzo dobio ulogu Kаpoа, te su se isticаli u zverstvimа i premlаćivаnju logorаšа. Golootočаni su i posle izdržаne kаzne bili prokаzаni i žigosаni u društvu, niko sа njimа nije smeo jаvno dа se druži i sаstаje i teško su dobijаli bilo kаkаv posаo.














Nа člаnove porodice se vršio pritisаk dа ih se odreknu, а nа brаčne drugove dа se rаzvedu. Neki su posle izdržаne kаzne nа silu postаli doušnici UDBA-e (udbаši) u mestu gde su živeli.

Postojаo je širok dijаpаzon vrstа mučenjа zаtvorenikа, počevši od toplog zecа pа do urinirаnjа nemilosrdnih i često pijаnih čuvаrа po njimа.

Topli zec

Topli zec je sаdistički rituаl "dobrodošlice" novopridošlim zаtvorenicimа zаtvorа nа Golom otoku. Stаri zаtvorenici bi se postаvili u dve vrste okrenuti jedni premа drugimа, а zаtim bi novi zаtvorenik prošаo između njih. Tokom prolаskа novi zаtvorenik bi bio pljuvаn, udаrаn šаkаmа, pesnicаmа, nogаmа, letvаmа, držаljimа... Po izlаsku iz košmаrа novopridošli je ostаjаo krvаv i izubijаn, ili bi se onesvestio. Ovаkаv nаčin mučenjа je uzrokovаo čаk i smrtnost kod velikog brojа novih zаtvorenikа, pа su se kаsnije letve i ostаli ubojiti аlаti izbаcili iz upotrebe. Stаri zаtvorenik u vrsti koji nije "аdekvаtno udаrаo", bivаo je kаžnjen. Topli zec se primenjivаo i u situаcijаmа kаdа je nekogа trebаlo kаzniti zbog neposlušnosti ili pаsivnosti.

Suštinа toplog zecа je bilа ne toliko u prebijаnju, što su mogli dа rаde strаžаri i sаmi, već u rаzbijаnju svаke solidаrnosti i drugаrstvа među logorаšimа.

Bojkot je bio još jedаn nаčin kаžnjаvаnjа logorаšа. Bojkot je znаčio dа sа osobom kojа je pod bojktom niko ne sme dа rаzgovаrа. Čаsto joj se oko vrаtа okаči odgovаrаjući trаnspаrent npr. "Jа sаm izdаjnik".

Premа nekim procenama, kroz Goli otok je. za sedam godina njegovog postojanja, prošlo između 40 i 60 hiljаdа logorаšа, od kojih je pomrlo ili ubijeno između 5 i 15 hiljаdа.

































nastavlja se

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded


Poslednji izmenio Beskraj dana 5/4/2015, 9:11 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Pakao Golog otoka   10/10/2013, 9:26 pm

Svedok i kreator istorije: Jovo Kapičić (1)


Ja sam najveća žrtva Golog otoka






Lovačke priče: Bilo je časno družiti se s Titom
Photo: Arhiva TN
U izdanju crnogorskog dnevnika "Vijesti“, knjiga ispovijesti zamjenika šefa bivše jugoslovenske UDBE, generala i narodnog heroja Jova Kapičića, pod naslovom „Goli otoci Jove Kapičića“ novinarke Tamare Nikčević promovisana je u Podgorici, 3. decembra 2009. godine, kada se i pojavila u prodaji. Knjiga je već 4. decembra 2009. godine rasprodata, novo i dopunjeno izdanje je u pripremi. Sa dozvolom autorke, čitaocima e-novina u dva nastavka predstavićemo delove ovog bestselera

*Kada ste dobili čin generala?
KAPIČIĆ: 1946. godine. Odmah nakon rata, napravljena je kadrovska struktura. U tom su dijelu Crnogorci zauzimali vrlo istaknuto mjesto. Aleksandar Ranković je bio postavljen na mjesto ministra policije, a četvorica od petorice njegovih pomoćnika, među kojima i ja, bili su Crnogorci.

*Sa dvadeset sedam godina ste, dakle, iz rata izašli kao heroj, dobili čin generala, bili jedan od glavnih ljudi UDB–e…
KAPIČIĆ: Da se razumijemo: bio sam bog!

*Kakvo je to osjećanje?
KAPIČIĆ: Uh!... Čudesno, intenzivno… Ali, zna da bude i jako opasno. To je stvar karaktera. Moć lako opije i začas vas pretvori ili u velikog nitkova ili u sveca.

*Šta ste radili te 1945. godine?
KAPIČIĆ: Početkom 1945. sam pozvan u Ministarstvo spoljnih poslova, gdje mi je pomoćnik ministra, Vladimir Velebit – gospodin i plemić među nama partizanima - saopštio da sam raspoređen na mjesto savjetnika jugoslovenskog ambasadora u Parizu.

*Jugoslovenski ambasador u Parizu bio je Marko Ristić?
KAPIČIĆ: Jeste. Bio je vrlo obrazovan čovjek, učtiv, ali i jako neprijatan.
*Kako ste se slagali?
KAPIČIĆ: Loše.Tražio je od mene da obavljam poslove koje sam smatrao ponižavajućim, pa mi se jednoga dana smučilo: “Druže ambasadore, ovdje nijesam došao da bih bio vaš potrčko. Ja sam general, ratnik i ne pada mi na pamet da budem bilo čiji kurir!”

*Šta vam je odgovorio Marko Ristić?
KAPIČIĆ: Ništa, htio je da bude gazda. Otišao je u Beograd i tražio da me povuku. Rekao je Titu: ili ja, ili on. Tito je pravilno procijenio da je u tom trenutku za Jugoslaviju bolje da u Parizu ostane Marko Ristić. Čim sam stigao u Beograd, zvali su me iz Titovog kabineta. “Ajde, sjedi” – ponudio me je Tito još na vratima. “Znam da si ljut, ali moram da ti objasnim. Jova, čim je Ristić došao, sebi sam postavio pitanje: ko će bolje da razgovara sa Malroom – Marko Ristić ili ti koji si juče stigao iz šume. Ko bi Jugoslaviju bolje predstavio?”
“Druže Tito, u pravu ste” – shvatio sam.
Pa, stvarno - šta bih ja sa Malroom?!

*Po povratku iz Pariza, 1946, šta vam je bio glavni zadatak?
KAPIČIĆ: Bilo ih je u to vrijeme mnogo. Jedan od glavnih je bilo i hapšenje Draže Mihailovića. OZN-a je u martu 1946. formirala grupu od nas deset, dvanaest, kojom je rukovodio lično Alaksandar Ranković. Prethodno je srpska OZN-a uhapsila Nikolu Kalabića, Mihailovićevog zamjenika, čovjeka kome je četnički vođa bezgranično vjerovao. Obećao je da će nam pomoći prilikom hapšenja Draže.

*Kako je OZN-a došla do Nikole Kalabića?
KAPIČIĆ: Na prevaru. OZN-a je imala informacije o njegovom kretanju, pratila ga je, namamila i uhapsila. Kalabić je odmah pristao da sarađuje. Odlučili smo da jedan broj pripadnika srpske tajne policije, zajedno sa Kalabićem, po svaku cijenu ubacimo među četnike. Bilo nam je veoma važno da Dražu uhvatimo živog. Moj zadatak je bio da, kao Rankovićev pomoćnik, odem u Višegrad i kontrolišem akciju. Prerušio sam se u šefa lokalne meteorološke stanice.

*Zašto baš to?
KAPIČIĆ: Činilo nam se da bi to moglo da bude najmanje upadljivo. Nosili smo nekakve žice, kablove, stalno nešto, kao, mjerili, premjeravali… U stvari, kada su se naši momci ubacili među četnike, putem radio veze i u saradnji sa vojskom, pratili smo šta se događa u štabu Draže Mihailovića. Kalabić se sa momcima iz OZN-e već nalazio na Bijelom brdu, na granici sa Bosnom. Taktika je bila da lokalni seljaci koji su sa nama sarađivali puste priču da je u blizini viđen Nikola Kalabić, koji, izgubivši vezu sa glavnim štabom, na sve načine pokušava da pronađe Mihailovića. Kada je Nikola Kalabić konačno pronašao Dražu, ispričao mu je ono što smo prethodno bili dogovorili: Srbija je spremna za ustanak, za Dražin povratak, četnici moraju da se organizuju, da krenu u gerilsku borbu… Logično, Draža je povjerovao u priču svog zamjenika i donešena je odluka da četnici krenu prema Srbiji. Akcija je krenula u Dobrunu. Mihailović je imao ličnu gardu, danas bi rekli – tjelohranitelje, koje su naši momci likvidirali. Bio je gotov! Stavili su mu lance na ruke i javili mi da dođem. Stigao sam u “marici” bez prozora. Momcima sam čestitao na uspješno izvedenoj akciji i uveo Mihailovića u kola.

*Šta ste mu rekli?
KAPIČIĆ: Ni riječ! Smjestio sam ga pozadi, sjeo do njega i krenuli smo za Beograd. Sjećam se da smo u Titovom Užicu bili stali da ručamo.
“Generale, hoćete li da vam momci donesu ručak, piće?” – pitao sam Dražu.
“Neću ništa, hvala vam” – odbio je.







Na početku karijere: General Kapičić


*Kako je Draža Mihailović djelovao?
KAPIČIĆ: Žalosno. Onako mali i smežuran, izgledao je jadno i nikako. Cijelim putem je u ruci stezao prljavu šajkaču, ćutao, riječ nije progovorio. U Beograd smo stigli oko tri sata popodne. Odveo sam ga u kabinet ministra unutrašnjih poslova Srbije, Slobodana Penezića Krcuna. Tito je bio u posjeti Poljskoj, pa sam pozvao Rankovića:
“Druže Marko, stigao sam”!
”Otkud ti, Jovo?! Zašto si napustio Višegrad?!” – pitao me je.

Ne želeći da mu takvu vijest saopštim telefonom, pozvao sam ga da dođe u Krcunovu kancelariju, koja se nalazila u Đušinoj ulici. Vjerovatno nešto sluteći, Ranković je stigao kao metak. Nije mogao da vjeruje.

*Draža Mihailović je nešto rekao Rankoviću?
KAPIČIĆ: Ništa! Ćutao je, sjedio zgrčen na stolici... Pored Draže je stajao naš oficir, koji ga je pazio da ne iskoči kroz prozor, da ne izvrši samoubistvo. Krcun Penezć je bio u Novom Sadu. Kada je stigao, u njegovom kabinetu smo se ponovo okupili Ranković, Krcun, Draža Mihailović sa policajcem koji je za njega bio zadužen i ja. “Osim srpskog, ima li još negde u svetu naroda u kome zamenik pristane da izda svog vrhovnog komandanta?!” Bilo je to sve što je rekao Draža Mihailović.

*Pratili ste suđenje?
KAPIČIĆ: Jesam, naravno. Bilo je nekih intervencija iz inostranstva da se Draži Mihailoviću spasi glava. Čuo sam Tita kada je rekao: “Kako da mu sačuvamo glavu?! Šta će reći Srbija?!”

*Kako to mislite: šta će reći Srbija?
KAPIČIĆ: Bilo je drugačije vrijeme. Srbija je insistirala na svom antifašizmu, a Srbi su veoma vodili računa o tome da ih neko od ostalih naroda FNRJ ne optuži da na bilo koji način štite saradnike okupatora, kvislinge kakav je bio Draža Mihailović. Danas je, nažalost, drugačije… Vidite da traže Dražinu rehabilitaciju…

*Kako na to gledate?
KAPIČIĆ: Kao na sistematski pokušaj mijenjanja istorije…

*Ipak, da li je tačno da 1941. Srbi nijesu baš masovno prilazili komunistima i partizanima?
KAPIČIĆ: Tačno je da partizanske jedinice, u odnosu na broj stanovnika, nijesu masovno popunili Srbi iz takozvane uže Srbije. Bilo je Srba iz Bosne, Hrvatske, Dalmacije, Vojvodine… Ali, bez obzira na to, Srbi su brojnost nadoknađivali neizrecivim junaštvom.

*Znate li gdje je strijeljan Draža Mihailović?
KAPIČIĆ: Ne znam. Rekao sam vam da sam Dražu doveo ne u Rankovićevu, nego u kancelariju Krcuna Penezića. To znači da je, osim hapšenja, sve ostalo bila nadležnost srpske UDB–e. Savezna se u tu stvar nije miješala. Poslije hapšenja Draže Mihailovića, dobio sam naređenje da odem u Crnu Goru.

*Šta je prethodilo Rezoluciji Informbiroa?
KAPIČIĆ: Staljin je htio da nas pokori po svaku cijenu... Rusi su se prema nama ponašali kao da smo njihova gubernija. Na Titovu adresu su iz Moskve stigla dva pisma – prvo, 27. marta 1948, a drugo, još žešće, 4. maja iste godine. Bio je optužen da služi imperijalizmu, da je odustao od komunističke partije... Nakon toga, Tito je 19. maja pozvan u Bukurešt, na sjednicu Informacionog biroa komunističkih partija.

*Kakva je bila jugoslovenska reakcija?
KAPIČIĆ: Osim Andrije Hebranga i Sretena Žujovića, koji su se, čim su počeli prvi napadi na Tita, izjasnili za Staljina, svi su bili u šoku. Bilo nam je teško. Staljin je bio idol i niko od njega nije očekivao takav udar. Rusi su pokušali da ponize svog najboljeg saveznika i prijatelja. Tito je odmah sazvao sjednicu Centralnog komiteta KPJ. Obavijestio je članove CK da neće da ide u Bukurešt i predložio im da ga, ako misle drugačije, smijene. Svi su odmah skočili: Kako da ideš?! Nećemo da te šaljemo pod Staljinov nož!







Vojnik i vrhovni komandant: U društvu sa Titom
Photo: Arhiva TN
*Da li je SSSR bio iznenađen odgovorom?
KAPIČIĆ: Sada su oni bili šokirani. Sa sjednice u Bukureštu, koja je održana 28. juna 1948, stigla je rezolucija Informbiroa u kojoj su Jugosloveni bili pozvani da ustanu protiv “slugu imperijalizma”. Rezoluciju IB, uz odgovor jugoslovenske Vlade SSSR-u, “Borba” je 30. juna 1948. prenijela u cjelosti.
*Taj odgovor je pisao Milovan Đilas?
KAPIČIĆ: Đilas je pisao, a Plenum CK KPJ usvojio tekst.

*Šta je bio Hebrangov i Žujovićev stav?
KAPIČIĆ: Da se prihvati kritika, tj. da se uradi ono što je od nas tražio Staljin. Kasnije su obojica bila izbačeni iz Partije i zatvoreni u vilu kod Sremskih Karlovaca. Bila je to neka vrsta kućnog pritvora. Išao sam da ih obiđem…

*Slao vas je Aleksandar Ranković?
KAPIČIĆ: Naravno. Tražio je da odem kod njih, saopštim im da su isključeni iz Partije i da će, ne budu li se pokajali, biti uhapšeni. Žujović je bio ugledan, hrabar čovjek, član Vrhovnog štaba, tokom rata jedan od dvojice najznačajnijih Srba. Tek što je bio započeo štrajk glađu.

“Crni, zašto štrajkuješ glađu?” – krenuo sam oštro. “Ko te je tjerao da ustaješ protiv Tita i Partije? Zar nijesi zajedno sa njim stvarao Jugoslaviju? Kako te nije sramota?! Bio si dobar čovjek i ostani takav do kraja. Prekini štrajk, napiši Titu pismo i pokaj se. U suprotnom, bićeš uhapšen”.

*Šta vam je odgovorio?
KAPIČIĆ: “Jovo, donio si mi crne vijesti” – rekao je uhvativši se za glavu. “Ali, ako je tako, napisaću Titu pismo”.

*Kako je reagovao Andrija Hebrang?
KAPIČIĆ: Nije želio da razgovara... Čitao je knjigu. Rekao sam mu isto što i Žujoviću. Bio je vrlo nadmen i arogantan čovjek. “Dobro, hvala” – rekao je, ne pogledavši me. Odbio je da napiše pismo Titu.

*Zašto je Andrija Hebrang kasnije stavljen u nadležnost srpske UDB-e? Zar nije bilo logično da bude pod saveznom ili hrvatskom?
KAPIČIĆ: Ne znam, to je bila greška. Da je “slučaj Hebrang” bio u nadležnosti savezne UDB–e, vjerujem da bi stvari bile mnogo drugačije.

*U kom smislu drugačije?
KAPIČIĆ: Prema njemu bismo se, siguran sam, drugačije odnosili; ne bismo ostavljali prostora za različite sumnje koje su ostale do danas… Milorad Milatović, pomoćnik Krcuna Penezića je saslušavao Hebranga. Informacija da je Hebrang u zatvoru izvršio samoubistvo objavljena je kasnije u Milatovićevoj knjizi. Pričalo se da je Andriju Hebranga ubila policija… Ne vjerujem da je to tačno.

*Zašto ne vjerujete? Kako neko može izvršiti samoubistvo objesivši se o nepostojeći radijator?!
KAPIČIĆ: Ako čovjek odluči da se ubije, ne možete ga u tome spriječiti. Uostalom, to nije ni vaša, a ni moja stvar; nijesmo bili tamo...

*Ali, kako onda tvrdite da Hebrang nije ubijen?
KAPIČIĆ: Ne tvrdim. Tako su mi rekli.

*Ko vam je rekao?
KAPIČIĆ: Upravnik zatvora, Pavle Baljević, je bio moj prijatelj. “Ubio se” – rekao mi je. Da li je od mene nešto krio, ne znam. Pitao sam i Milatovića. ”Jovo, dodijalo mu je. Ubio se!” – tvrdio je i Milatović. Ne znam, sa tim nijesam imao posla.

*Koliko puta ste posjetili Goli otok?
KAPIČIĆ: Tri puta, ukupno pet dana. Prvi put, prije nego što je zatvor i napravljen, Ranković mi je rekao da izvidim teren: „Javi se Stevu Krajačiću, a on će ti dati dalje instrukcije. Miroslav Krleža, koji je to čuo od vajara Antuna Augustinčića, ispričao nam je da u Kvarnerskom zalivu postoji ostrvo mermera na koje bi mogli da smjestimo naše IB-eovce“.

*Miroslav Krleža je ispričao?! Kome?
KAPIČIĆ: Ne znam. Pretpostavljam Titu.

*Nijeste to neposredno čuli?
KAPIČIĆ: Ne. Čuo sam od Rankovića, ali ga nijesam pitao ni kome je to Krleža rekao, ni od koga je Marko to čuo... Pazite: Krleža nije predložio osnivanje logora, taman posla; samo je rekao da je od Augustinčića čuo da postoji ostrvo mermera...

*Zato vas i pitam.
KAPIČIĆ: Ne, ne!... Ranković mi je tako rekao, a ja nijesam imao razloga da ga dalje propitujem. Na Goli otok sam otišao sa profesorom geologije…

*Kojim profesorom?
KAPIČIĆ: Ne sjećam mu se imena; znam da je bio profesor Beogradskog univerziteta. Goli otok je bilo malo, kamenito, pusto ostrvo, puno zmija. Međutim, profesor je utvrdio da golootički mermer nije tip sedimentne materije, nego da je u pitanju eruptivna masa koja nije za upotrebu.

*Aleksandar Ranković je rekao na Golom otoku je polovina nevinih!
KAPIČIĆ: Ne, ne… Upravo se i pozivam na Rankovićevu izjavu: trećina nevinih! Ali, šta smo mogli?! Sa naše strane, tamo niko nije ubijen, niko strijeljan, mučen, zlostavljan… To je laž!







Mermer i zvuci: Goli otok, unplugged
Photo: panoramio.com
*Kako laž?! Postoje svjedočenja tih ljudi. Književnik i akademik Dragoslav Mihajlović je pisao o užasima i poniženjima koje je tamo doživio.
KAPIČIĆ: Kakvi ljudi, kakav akademik?! To su lažovi! Sjećam se da sam učestvovao na tribini o Golom otoku, kojoj je prisustvovao i taj vaš akademik. “Da li je istina” – javio se odmah da mi postavi pitanje, “da su jednom, u čast vašeg dolaska, na Golom otoku ubijena dvojica zatvorenika? Njihove leševe su stražari kasnije doneli da vam ih pokažu!” Začudilo me je takvo pitanje. Nije ga postavio neuk čovjek, nego akademik. Pitao sam ga da li je tome lično prisustvovao. “Nijesam” – rekao je - “ali sam čuo”.
“Gospodine Mihajloviću, to nije tačno” - uzvratio sam. “Ali, i ja sam čuo zanimljivu priču: kažu da ste na Golom otoku, među zatvorenicima, važili za nejveću ništarobu i đubre!” Zanijemio je. Poslije toga je dao intervju za jedne beogradske novine i, nakon duže vremena, prvi put nijednom riječju nije pomenuo Goli otok.

*Molim vas… Poznato je da su zatvorenici, baš zbog torture koju su preživjeli, kasnije izbjegavali da pričaju o danima provedenim na Golom otoku.
KAPIČIĆ: Kakva tortura?! Sve su to gluposti, najobičnije laži! Kakvo mučilište?! Evo, pitam vas: zašto Dobrica Ćosić, kada se vratio iz obilaska Golog otoka, nešto o tome nije rekao?! Recite mi: zašto?!

*Rekao je Aleksandru Rankoviću i Edvardu Kardelju!
KAPIČIĆ: Pustite to! Zašto nije javno rekao?! Zato što nije bilo mučenja!... Evo, ne vjerujete?! Znam, mnogi ne vjeruju… Zatvorenici su se međusobno sukobljavali, tukli, podmetali, špijali... Ponižavali su jedni druge i zato ne žele o tome da govore…

*Ali, zna se da je UDB-a ubacivala svoje ljude koji su zatočenike provocirali, podsticali na sukobe…
KAPIČIĆ: To nije istina! UDB-ini saradnici su bili samo tzv. sobne starješine, zatvorenici koji su, prihvativši saradnju sa nama, kontrolisali ostale, prijavljivali nam šta se dešava, šta ko priča... Inače, svaka nova grupa koja bi stigla na Goli otok, morala je najprije da prođe “toplog zeca”. Stari zatvorenici bi napravili špalir kroz koji su trčali pridošlice. Ovi su ih psovali, pljuvali, udarali nogom u zadnjicu, udarili im po koji šamar… To je bilo poniženje. Niko od UDB-e nije ubijao ili mučio zatvorenike. Svega stotinu njih je upravljalo logorom!... Šta nam je to trebalo? Bili su izolovani, okolo njih more, nigdje nikoga. Izdali su, izjasnili se za Staljina i SSSR i nema te zemlje i te demokratije na svijetu u kojoj takvi ljudi ne bi bili kažnjeni.

*Zašto čuvari nisu spriječili sukobe o kojima govorite?
KAPIČIĆ: Nijesu htjeli da ih sprečavaju. Neka se tuku, neka rade šta hoće… Zašto da sprečavamo?!

*Zato što su vam, recimo, ti ljudi do juče bili prijatelji, saborci... Najzad, bili su – ljudi!
KAPIČIĆ: Ali su se okrenuli protiv nas, izdali su zemlju, Tita, Partiju… Tačno je: bili su sa nama u ratu, znali smo ko su, na šta su spremni i možda baš zbog toga što smo imali svijest o tome sa kim imamo posla, na neki način smo ih se i plašili. (…) Kada sam drugi put otišao na Goli otok, najprije sam obišao svaku baraku i zatvorenicima održao kratak govor.

*Šta ste im rekli?
KAPIČIĆ: “Naša država” - rekao sam – “za čiju ste se slobodu borili na isti način na koji sam i sam to činio, neće dozvoliti da je, poslije toliko žrtava, neko danas ruši”. Kazao sam im i da sam svjestan da među njima ima velikih junaka, i hrabrijih od mene, ali da to ne mijenja stvar… Da, bojali smo ih se! Sjećam se da sam jednom, tokom razgovora sa Rankovićem, predložio da sve zatvorenike ne okupljamo na istom mjestu. “To nijesu ljudi sa ulice, skupljeni s koca i konopca. To su ratnici koji su hrabro ginuli, koji su stradali ne štedeći se nijednog trenutka… Šta ako ih tamo bude nekoliko hiljada?! Koja je vlast u stanju da spriječi njihovu pobunu?! Šta ako krenu na nas?!” – pitao sam.

“Onda ću ih sve pobiti” – odgovorio je Ranković.

(…)

Bilo je “biti ili ne biti”, strahoviti pritisak. Da nijesmo napravili Goli otok, cijela bi Jugoslavija postala Goli otok! Bili smo ugroženi i nijesmo mogli da dozvolimo da raste peta kolona.

*Razumijem argument o ugroženosti, o opasnosti kojoj ste mogli biti izloženi, ali ne mogu da razumijem da ste se protiv Staljina borili njegovim, staljinističkim metodima!
KAPIČIĆ: Goli otok jeste crna mrlja na našoj revoluciji i to se, sa stanovišta humanosti, ne može braniti. Međutim, nije bilo torture… I zapamtite što ću vam reći: nije Vlado Dapčević, niti bilo ko od njih, zatvorenika… Ja sam najveća žrtva Golog otoka!

+++

Ivo Andrić piše Kapičiću

Novi Sad 1. novembra 1961. g. Park Hotel

Dragi druže Kapičiću,
Pre svega, hvala na čestitci i hvala vašoj ambasadi koja mi je u nekoliko poslednjih godina učinila dosta usluga.
Pišem Vam iz N. Sada gde sam se sklonio na З-4 dana odmora. Nisam ove jeseni dobro sa zdravljem, ali ću učiniti sve da dođem u Stokholm, sa ženom, i da odgovorim svima obavezama, kako najbolje mogu i umem.








Oprostite što ću Vas zamučiti raznim pitanjima, sve do sitnica, ali hteo bih da ne učinim ništa ni previše ni premalo. Molim Vas da se neko od vaših saradnika obavesti što pouzdanije i što podrobnije o celom programu. Između ostalog važno mi je da znam šta je sve od odela potrebno. Naravno, samo ono što je neophodno. Smoking imam, a frak ću poručiti ovde u Beogradu, ako bez njega ne može. Da li je neophodno ono što se zove žaket ili je dovoljno imati tamno odelo ?Kakve haljine treba da ponese moja žena?

Mislim da bi trebalo biti bar nekoliko dana ranije u Štokholmu? Gde nam savetujete da odsednemo? ltd.

Ja sam telegrafski zahvalio Akademiji. Čim dobijem njen upitnik, odgovoriću na njega. U načelu, voljan sam da učinim sve što treba, ali Vas molim da učinite koliko možete da broj i obim ceremonija bude što manji. To važi za strance, a Vama i ambasadi stojim, naravno, na raspoloženju u svakom pogledu.

Molim Vas da mi odgovorite na moju beogradsku adresu (Proleter. brigada 2-a) gde ću biti već u nedelju 5 om. Svaki vaš savet doći će mi dobro.

Još jednom, hvala na svemu. Sa drugarskim pozdravima

vaš I. Andrić

P.S. Primio sam poziv Stokholms Universitets Studentkar (Hollaendergatan 32) na tradicionalni prijem. Sačekaću vaše pismo pre nego im odgovorim.

e-novine


____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Pakao Golog otoka   12/12/2013, 12:41 pm

Svedok i kreator istorije: Jovo Kapičić

Uvijek za Srbiju, uvijek protiv Miloševića


U izdanju crnogorskog dnevnika "Vijesti“, knjiga ispovijesti zamjenika šefa bivše jugoslovenske UDBE, generala i narodnog heroja Jova Kapičića, pod naslovom „Goli otoci Jove Kapičića“ novinarke Tamare Nikčević promovisana je u Podgorici, 3. decembra 2009. godine, kada se i pojavila u prodaji. Knjiga je već 4. decembra 2009. godine rasprodata, novo i dopunjeno izdanje je u pripremi. Sa dozvolom autorke, čitaocima e-novina u dva nastavka predstavićemo delove ovog bestselera




Književni razgovori o smokingu: Ivo Andrić i Jovo Kapičić

*Kažete da ste najveća žrtva Golog Otoka, da su Vam priču o upravljanju logorom namjestili Crnogorci... Ali, zar ne mislite da često sami tome doprinosite?! Osim Vas, danas gotovo više niko ne brani Jugoslaviju, ni Tita, ni Neretvu, ni Sutjesku... O Golom otoku da i ne govorimo...
KAPIČIĆ: Neka ne brane, ja ću! Braniću svoje nasljeđe, jer sam bez njega niko i ništa.

*Vaše nasljeđe je i Goli otok?
KAPIČIĆ: Sve je to moje nasljeđe, i trinajestojulski ustanak, i Sutjeska i Sinjajevina, i Neretva... I Goli otok. Ne mislite valjda da ću da pokazujem termopilsko pismo Titu, da se dičim onim što je bilo dobro, a da bježim od onoga što nije valjalo... Ne pada mi na pamet!

*U međuvremenu, postali ste komesar Druge dalmatinske brigade?
KAPIČIĆ: Zamjenik komesara, partijski rukovodilac, komandant te herojske brigade bio je takođe Crnogorac, Ljubo Vučković, njegov zamjenik Srbin - Ratko Sofijanić, a komesar - o tome se vodilo računa - Hrvat, Mate Ujević. Bili smo došli do Neretve, ali se na drugu stranu nije moglo. Njemačka i italijanska komanda koncentrisala je jake snage u dolini rijeke, a na lijevoj obali i istočnoj Hercegovini čekalo nas je blizu 20 hiljada četnika. U međuvremenu, pristizalo je četiri hiljade ranjenika koje je štitila Sedma banijska divizija i koje smo morali da prebacimo na drugu obalu Neretve. Titova naredba je bila da se sruši most. Vlado Rus, inžinjer pri vrhovnom štabu, digao je most u vazduh, tako je 27. februara 1943. počela bitka za ranjenike.

*Da li je Titova odluka da se sruši most bila ispravna?
KAPIČIĆ: Naravno, jer su Njemci bili sigurni da se povlačimo. Kad je most srušen, Ttito je u Vrhovni štab pozvao komadanta Ljuba Vučkovića i mene. Drugoj dalmatinskoj brigadi dao je zadatak da tokom noći pređe na drugu stranu Neretve, napravi improvizovani most preko koga bi prešli vojska i ranjenici. Od žice su napravili opasače na kojima su visile male italijanske bombe razorne snage... Dalmatinci, i plivači i junaci- ne znam da li je i jedan bio stariji od 20 godina - skočili su u ledenu i zastrašujuću Neretvu. Opačić Glišo, koji je zubima držao gvozdenu sajlu, uspio je da je veže za drugu obalu. Bila je noć, pljuštala je kiša. Kada se Opačićeva desetina dočepala druge strane Neretve, bombama su zasuli četnike koji su se dali u bijeg, ostavivši nam konje, hranu i municiju... pomoću sajle, izgrađen je improvizovani prelaz preko Neretve. Borci sa ranjenicima su polako počeli da prelaze na drugu obalu. Bio sam 17. u redu...

*Svi ste prešli?
KAPIČIĆ: Svi! Zato smo, uprkos ogromnim gubicima, bitku na Neretvi, svakako jednu od najstrašnijih i najkrvavijih bitaka Drugog svjetskog rata, doživjeli kao veliku pobjedu, ma koliko bio nadmoćniji, neprijatelju smo zadali ozbiljan udarac, spasili ranjenike, tako da smo se bez obzira na sve, osjećali moralno nadmoćnima. A, to je za nas borce bilo izuzetno važno. Druga dalmatinska brigada se povlači prema Crnoj Gori i tamo boravi do maja 1943, kada je počela najžešća i najužasnija bitka Narodno-oslobodilačkog rata, tzv. Peta neprijateljska ofanziva.

Okupator je u ovu operaciju, poznatu kao ''Peta neprijateljska ofanziva'' ili Bitka na Sutjesci, uveo 127 hiljada (67 hiljada Njemaca, 43 hiljada Italijana, dve hiljade Bugara i oko 15 hiljada četnika), uz podršku 170 aviona, osam artiljerijskih pukova i velikog broja tenkova - protiv Glavne operativne grupe jačine 22 hiljade partizana. Šest na jednog, što je po vojnim normama duplo više nego što je potrebno za apsolutni borbeni uspjeh napadača. Glavna operativna grupa se uspješno probila iz okruženja uz ogromne gubitke od 7543 poginula borca, među njima 597 partizanki, što je nezabilježeni primjer gubitaka žena-boraca u istoriji ratovanja. Najviše je bilo Srba 11851, Hrvata 5220, Crnogoraca 3295, Muslimana 866, Jugoslovena 757, Jevreja 74, Slovenaca 21, Makedonaca četiri, Albanaca tri, Italijana 10 i Njemaca četiri.

Kapetan Vilijem Dikin, Englez koji je bio kod Tita u Vrhovnom štabu, još prije bitke na Sutjesci vidjevši što se sprema, rekao je Titu: ''Pri ovakvom odnosu snaga, bitka se predaje''. "Nećemo se predati, probićemo se"- odgovorio mu je Tito. Na Sutjesci smo pokazali međuljudsku hrabrost... Dalmatinci na Barama, Srbijanci na Vučevu, Crnogorci na Ljubinom Grobu - odbranivši Sutjesku - platili su stravičnu cijenu. To su bili – heroji divovi.

*Zašto je formirana Atomska komisija?
KAPIČIĆ: Na ideju da formiramo Komisiju za atomsku energiju došli smo nakon sukoba sa SSSR–om.

*Čija je to bila ideja?
KAPIČIĆ: Naša, rukovodstva države. Aleksandar Ranković, Edvard Kardelj i Boris Kidrič su organizovali sastanak na kome je donešena odluka da se formira tzv. Atomska komisija. Osim Rankovića, koji je bio na njenom čelu, Komisiju su činili Boris Kidrič, Svetozar Vukmanović Tempo, Pavle Savić i Dragiša Ivanović. Cilj je bio da se napravi institut i da se iz inostranstva dovedu stručni ljudi, inženjeri… Odobrena su velika novčana sredstva i pružena bezrezervna pomoć. Iz Francuske je doveden profesor Valen, naučnik i ekspert za tu vrstu posla.

*Šta je bio vaš zadatak?
KAPIČIĆ: Bio sam zadužen za bezbjednost….

*Zašto je uopšte Jugoslaviji bila potrebna atomska bomba?
KAPIČIĆ: Ako su atomsku bombu imali Rusi i Amerikanci, morala je imati i Jugoslavija! Dobio sam zadatak da nađem uran.

*Kako - da nađete uran?!

KAPIČIĆ: Boris Kidrič mi je dao zadatak da do sledećeg sastanka Komisije saznam postoji li u našoj zemlji nalazište urana. To se nije moglo pouzdano utvrditi bez Gajgerovog aparata, a njega je, kako mi je objasnio akademik Pavle Savić, bilo moguće kupiti u Americi. (…) Luki Vučiniću, mom udbašu, dao sam torbu u kojoj je bilo 300. 000 dolara i poslao ga u SAD, kod jugoslovenskog ambasadora u Vašingtonu, Vlada Popovića. “Pitaj Vlada gdje možeš da kupiš taj Gajgerov brojač” – rekao sam.

*Zašto je nosio toliko novca?
KAPIČIĆ: Pa, da bi kupio aparat! Nijesmo znali koliko košta, a bilo bi opasno da smo počeli da se raspitujemo okolo. Vučinić je iz Beograda najprije stigao u Berlin, odakle je trebalo da otputuje za Vašington. Slovenac, Vitko Klaj, bio je naš predstavnik u jugoslovenskoj trgovinskoj misiji u Berlinu…

*UDB–a je imala trgovinsku misiju?!
KAPIČIĆ: Nije to baš bila trgovinska misija… Klaj je bio predstavnik Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, koje je, pored operativnih zadataka, vodilo ekonomske poslove za sebe…

*Kako to mislite – za sebe?
KAPIČIĆ: U pitanju je bila ekonomska djelatnost pomoću koje smo punili budžet, gradili stanove za naše radnike…

*Kakva “ekonomska djelatnost”?
KAPIČIĆ: Sačekajte! Njemačka je bila zemlja u kojoj se moglo na lakši način doći do sredstava, baviti se različitim trgovinskim kombinacijama. (…) Bilo je haotično doba, odmah nakon rata, 1952… Klaj nije imao firmu, tom vrstom privredne djelatnosti se bavio kao pojedinac… (…) Ako je imao 1000 maraka Zapadne Njemačke, otišao bi u Istočni Berlin i za taj novac bi dobio tri puta više. To je bila…

*To je bio – šverc!
KAPIČIĆ: Bila je to razmjena kursa marke. Novac je uplaćivan u UDB–in fond, iz koga smo gradili stanove, ljetovališta za naše radnike, koristili taj novac za stvari koje nijesmo mogli raditi preko državnog budžeta…

*Koje stvari?
KAPIČIĆ: Svoje doušnike, na primjer, nijesmo mogli da platimo tako što bismo ih stavili na zvanični spisak Ministarstva finansija. Ko bi na to pristao?! Zato smo morali da imamo sopstvena sredstva iz kojih bismo…

*Plaćali špijune?!
KAPIČIĆ: Nazovite kako hoćete. Zahvaljujući sličnim poslovima, UDB–a se sama izdržavala. Ako su svote bile veće, veća je bila i zarada… (…) Kada je Luka Vučinić stigao i objasnio Vladu Popoviću zašto je došao, ovaj nije mogao da vjeruje. “Donio si tolike pare da bi kupio Gajgerov aparat?!” – čudio se. “Znaš li da to ne košta više od stotinu dolara”?! Eh, otkud bi znao!




Disident pre vremena: Milovan Đilas
Photo: Stock
* A Đilas?
KAPIČIĆ: Đilas je bio neposredan čovjek, često prijek i ljut, a ponekad srdačan i prostodušan kao dijete. Poslije rata, Đilas je bio jedan od četvorice najvažnijih ljudi u državi. Crna Gora se dičila Đilasom sve do tog prokletog teksta u Novoj misli.

*Anatomija jednog morala?
KAPIČIĆ: Tako je! U Novoj misli se pojavila Anatomija, u kojoj nas je Đilas ne samo kritikovao, nego i uništio! (…) Đilas nije direktno pominjao Tita, ali je napao novu klasu, naš dvostruki moral, licemjerje, privilegije koje smo prihvatili… Prerano…

Početkom šezdesetih, kada sam postavljen za ambasadora u Švedskoj, legendarni socijaldemokrata i predsjednik švedske Vlade, Tage Erlander, rekao mi je: “Kakva šteta za Đilasa! Njegovim odlaskom, Jugoslavija je mnogo izgubila. Đilas je trebalo da ostane i pokuša da mijenja sistem iznutra.”

*Kako ste reagovali kada ste pročitali Đilasovu “Anatomiju”?

KAPIČIĆ: Bio sam zapanjen. Dao sam i ženi da pročita. Sjutradan me je pozovao Ranković.
“Jova, jesi čitao poslednji Đidov tekst?”
“Nijesam, druže Marko” – rekao sam za svaki slučaj – “ali ga je pročitala moja žena”.
“I? Šta kaže?” – interesovao se Ranković.
Rekao sam da nije zadovoljna onim što je pročitala.
“E, nisam ni ja!” – jedva je dočekao.
Vidio sam da je ljut, ali sam se negdje ipak nadao da je Đilas napisao tekst uz neku vrstu podrške ili dozvole partijskog vrha. Međutim, Ranković mi je na licu mjesta, jednom rečenicom razjasnio stvar: ”Teško njemu, ali teško i nama!”

*Bili ste ambasador i kada je Ivo Andrić 1961. dobio Nobelovu nagradu?
KAPIČIĆ: Pratio sam ga u Stokholmu kada je primao Nobelovu nagradu za književnost. Prije nego što je stigao, poslao mi je pismo i zamolio me da ga obavijestim o protokolu… Za tu priliku, sebi sam bio kupio smoking. Moj prijatelj, ambasador Velike Britanije, takođe je nosio smoking. Međutim, nije mi se svidio.
”Kako to izgledaš?!” – kritikovao sam ga. “Nijesi morao da dođeš u tom izgužvanom smokingu. Nije valjda da nemaš bolji?”

“Gospodine Kapičiću” – pogledao me je začuđeno - “ovo je smoking koji sam naslijedio od svog dede”. Kakva bruka! – pomislih. Bolje da sam ćutao. A moj je đed čuvao ovce.

*Kakav je utisak Ivo Andrić ostavio na vas?
KAPIČIĆ: Bio je fin, malo zatvoren, ali uljudan, uglađen čovjek. Kasnije, u švedskom univerzitetskom centru Upsali, Andrić je održao sjajno predavanje. Nakon toga, studenti i profesori su postavljali pitanja. Odgovarao je na jeziku na kome mu je postavljeno pitanje. Na kraju i na poljskom. “Ja sam poljski đak” – objasnio mi je. “Učio sam i u Krakovu.”

*Koliko dugo je Andrić boravio u Švedskoj?
KAPIČIĆ: Nekoliko dana. Kada je odlazio, pitao me je šta bi mogao da pokloni ljudima koje mu je švedska vlada odobrila kao pratnju. “Nešto što je trajno” – predložio sam. Zamolio sam atašea za štampu, Slovenca koji je tih dana dobio sina i dao mu ime po Andriću, da mu pomogne prilikom kupovine. Usput, Andriću sam predložio da kupi poklon i za tog tek rođenog dječaka. Andrić se u ambasadu vratio sa nekakvim kristalom za pratioce i aluminijskim tanjirom sa kašikom i viljuškom za dječaka. Ovo poslednje nije vrijedilo ni dva dinara! Bio je veliki čovjek, ali i veliki škrtac.



____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Pakao Golog otoka   20/1/2014, 9:30 pm

*Priredili ste prijem u ambasadi povodom dodjele Nobelove nagrade?
KAPIČIĆ: Jesam, naravno. Bilo je fantastično. Pored mene je za stolom sjedio najstariji član Nobelovog komiteta. “Zašto je Andrić, a ne Miroslav Krleža dobio Nobelovu nagradu?” – pitao sam ga. Andrić je veliki nacionalni pisac koji je opisao svoj narod i zato je dobio Nobelovu nagradu”.
(…)

*Šta se dešavalo uoči Brionskog plenuma?
KAPIČIĆ: Negdje uoči Brionskog plenuma, 1966, pozvao me je Vlado Popović, čovjek od Titovog velikog povjerenja i rekao mi da Stari želi da me vidi. Nijesam ni slutio šta se sprema. Tito me je primio u svom salonu. Šetao je gore–dolje, bio vidno uznemiren.
“Sjedi, Jova” – progovorio je konačno. “Znaš li zašto sam te pozvao?”
Nijesam imao pojma.
“Znaš li, Jova, da Ranković sprema državni udar?”
Bio sam šokiran.
“Druže Tito, ne mogu da vjerujem! Da li je moguće da Aleksandar Ranković vama nešto sprema?! Jeste li sigurni?”
“Siguran sam, Jova, siguran” – nastavio je Tito. “Hajde u moju spavaću sobu da vidiš kako mi je postavio uređaje ispod kreveta!”

*Jeste li otišli?
KAPIČIĆ: Nijesam. Odbio sam da uđem u Titovu spavaću sobu, objasnivši da mu vjerujem na riječ i da mi nijesu potrebni dokazi. Bilo bi opasno da sam pokazao da mu ne vjerujem. A i ne bi bilo ni fer.

*Zašto je Tito baš vas pozvao?
KAPIČIĆ: Zato što sam radio u UDB-i i zato što je u mene imao povjerenja. “Druže Tito, ako ste me pozvali da vam dam savjet, najprije moram da kažem da sam spreman da za vas poginem kada god to od mene budete tražili” – rekao sam uzbuđeno. “Ali, mislim da treba da razmislite o nekim stvarima. Znate da je Aleksandar Ranković Srbin koga srpski komunisti veoma cijene i poštuju. Ne znam kako će to Beograd da primi. Drugo, siguran sam da nikada nije postojao Srbin koji vas je cijenio, volio i poštovao kao naš drug Marko. I treće, u inostranstvu će, bojim se, biti postavljeno pitanje – zašto se ponovo cijepa jugoslovensko rukovodstvo?”

*Kako je Tito na to reagovao?
KAPIČIĆ: Slušao je. Rekao sam i da mislim kako bi trebalo organizovati partijski plenum na kome bi sve ove stvari bile raspravljene. “Ako Ranković na tom plenumu bude tražio vašu smjenu” - kazao sam – “onda odluku treba prepustiti plenumu, a ne vama lično. Oni će biti odgovorni za posledice. Vi ste, druže Tito, isuviše značajna ličnost da bi pred istorijom rizikovali makar jedan pogrešan potez”.
(…)

Nakon nekoliko dana, Tito me je ponovo pozvao. Sastanku održanom u bašti Titove vile, osim nas dvojice, prisustvovala je i Jovanka Broz. Razgovarali smo o ljudima u UDB-i: ko su, na koga se može osloniti i, ako je zaista krenula neka zavjera protiv Tita, ko bi sve u to mogao biti uključen... Dao sam mu kadrovsku strukturu službe. Tito se složio da određeni vodeći ljudi mogu da ostanu na svojim mjestima, ali je dodao da će neki morati da ih napuste.

*Da li se Jovanka Broz uključivala u razgovor?
KAPIČIĆ: Nije.
(…)

*Da li je Ranković zaista prisluškivao Tita?
KAPIČIĆ: Tito je tvrdio da jeste. Ne znam… To niko ne zna. Lično mislim da nije.

*Zašto je onda Tito tako nešto tvrdio?
KAPIČIĆ: Nije mi rekao odakle mu takve informacije. Oslanjao se na postojanje prislušnih aparata u spavaćoj sobi, kabinetu... To je stvar koja nikada nije dokazana.
(…)

*Jeste li Rankovića nekada kasnije sreli?
KAPIČIĆ: Ranković je odjednom nestao iz javnosti, potonuo. Sreo sam ga u beogradskom hotelu Metropol. On i supruga Slavka su sjedjeli za stolom. Pozdravili smo se, izljubili. Htio sam da mu kažem o čemu sam razgovarao sa Titom.

“Nemoj da trošiš riječi” – prekinuo me je. “Sve znam, Jova, i hvala ti do groba. Znao sam da si dobar čovjek na koga se mogu osloniti”.

Kada je 1983. umro, otišao sam u kuću porodice Ranković. Familija je govorila da neće dozvoliti da se od te sahrane pravi cirkus.

*A napravljen je... Po zvaničnom izvještaju UDB-e, 108 hiljada ljudi je prisustvovalo sahrani!
KAPIČIĆ: Porodica je htjela da ga sahrani u Draževcu, selu odakle je Ranković poticao. Zamolio sam Slavku Ranković da sačeka, da razmisli; rekao sam joj da je njen suprug bio veliki čovjek i da Politika o Aleksandru Rankoviću ne bi tako pisala da je u tadašnjem srpskom rukovodstvu postojao negativan odnos prema njemu. Sjutradan je odlučeno da se napravi veliki pogreb, a general u penziji, Mutapović, određen je da se sa Aleksandrom Rankovićem oprosti u ime Saveza boraca. Bilo mi je žao što mene nijesu odredili.




Mystery train: Aleksandar Ranković i Jovo Kapičić
Photo: Arhiva TN
*Prisustvovali ste sahrani?
KAPIČIĆ: Naravno. U jednom trenutku, ogromna masa okupljenih je počela da skandira mrtvom Rankoviću. Začuo se strahoviti huk: Leko, Leko, Leko... Jezivo! Bila je to demonstracija.

*Kakva?
KAPIČIĆ: Srbi su Rankovića smatrali spasiocem. Bio je simbol.

*Čega? Srpskog nacionalizma?
KAPIČIĆ: To se kasnije nadogradilo.

*Da li je Ranković bio nacionalista?
KAPIČIĆ: Ranković je prije svega bio komunista. (…) Tačno je da se zalagao za centralizam, ali ne mislim da je bio nacionalista. Kasnije je proglašen nacionalistom.

*Kao istorijsku ličnost, kako ga ocjenjujete?
KAPIČIĆ: Za naše vrijeme, za onaj sistem, Ranković je bio dragocjena ličnost. Nije bio obrazovan, nije se bavio teorijom države i društva, ali je bio komunista, antifašista, partizan, časna i poštena ličnost, prijatelj ljudi…
(…)

*Kako ste doživjeli Titovu smrt?
KAPIČIĆ: Znalo se da je teško bolestan, ali je njegova smrt bila veliki šok, ogromna žalost... Bio je velikan... Evo, i sad mi je teško da o tome govorim... Ko sve nije došao na njegovu sahranu! Cijeli svijet! To se ne pamti! Bio sam u toj koloni.

*Tita su kasnije optuživali da je bio “srbomrzac”; i u Hrvatskoj je isti slučaj.
KAPIČIĆ: To je najveća laž! Svi koji su učestvovali u rušenju Titove Jugoslavije su nemoralni, besprizorni ljudi.

Šetali smo jednom šumom u Karađorđevu i vrlo dobro se sjećam šta mi je Tito rekao: ”Znaš šta, Jova, moramo biti veoma zahvalni srpskom narodu za uspjeh našeg Narodnooslobodilačkog rata”. Uostalom, ako je Tito mrzio Srbe, zašto im je dao 7. jul, iako, u suštini, to nije bio datum njihovog antifašističkog ustanka?! Zbog ukupnog srpskog doprinosa, Tito je Srbima htio da oda počast, da kaže da su se prvi digli na ustanak protiv okupatora! Eto, nažalost, vidjeli ste koliko to oni danas cijene! Tito je bio veliki čovjek, slavna istorijska ličnost i jedan od svjetski priznatih antifašističkih vođa Drugog svjetskog rata. Osim nas - malih, jadnih, posvađanih i zaraćenih jugoslovenskih naroda, to Titu niko ne osporava. Napravio je veliku, pravednu državu u kojoj su svi ljudi, sve vjere i nacije bili jednaki…

*Kada se, početkom devedesetih, ta zemlja raspala…
KAPIČIĆ: To je bio naš najveći poraz - lični, životni, istorijski… Kakav hoćete! Zahvaljujući srpskom nacionalizmu i Slobodanu Miloševiću, koji je stao na čelo te zločinačke politike, Jugoslavija, koja je zbog Tita i partizana uživala ogroman ugled u svijetu, raspala se u krvi i zločinima. Zapamtite: Srbija je jedina zemlja na planeti koja je zaslužila da je bombarduje Atlantski savez!

*Zašto?!
KAPIČIĆ: Samo je NATO bombama mogao biti spriječen zločin biblijskih razmjera koji je ta politika namjeravala da sprovede i na Kosovu. Srbija je najodgovornija za rat u Jugoslaviji, za zločine i nasilje koje je početkom devedesetih godina potreslo Balkan i Evropu. Velika je šteta što NATO pakt nije ranije reagovao. Možda bi na taj način mnogi teški zločini mogli bili izbjegnuti.

*Koliko dugo živite u Beogradu?
KAPIČIĆ: Od 1939, kada sam došao u Beograd na studije. Izuzmite samo period Drugog svjetskog rata, od 1941. do 1945.

*Ipak, često ste vrlo oštri i kritični prema Srbiji.
KAPIČIĆ: Ne, nikada! Oštar sam prema srpskoj nacionalističkoj politici od kraja osamdesetih na ovamo. Slobodno napišite: Crnogorac sam, borio sam se za crnogorsku državnu nezavisnost svim srcem, ali, emocionalno - nikada nijesam razdvajao Crnu Goru i Srbiju. Kao što sam se tokom Drugog svjetskog rata borio za Cetinje, Kotor ili Nikšić, na isti način sam bio spreman da poginem za slobodu Beograda ili Kragujevca. Srbi su bili moji najbolji, najbliskiji prijatelji. Aleksandar Ranković je bio jedan od njih. Sa takvim ljudima, srpskim herojima Drugog svjetskog rata, nikada nijesam imao razmirica. Kada bi ponovo došla u opasnost da bude porobljena, budite sigurni da ni moja porodica ni ja ne bismo žalili da damo život za Srbiju. Jedno je Srbija, a drugo njen nacionalsocijalistički režim! Uvijek sam bio protiv Miloševića, kao što sam uvijek bio za Srbiju.

Beograd je 27. marta 1941. poslao poruku svijetu: Bolje grob nego rob! Tu slavu su Miloševićevi ludaci htjeli da ponište. E, nemojte od mene očekivati da tako nešto podržim…

e novine

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Pakao Golog otoka   5/4/2015, 9:10 pm

PAKAO GOLOG OTOKA


Reski zvuk zvona


Dug, prodoran zvuk elektricnog zvonceta. "Policija!", kriknem, nesvesno, još nerasanjen, otežalih ocnih kapaka (budilnik na nocnom ormaricu pokazuje jedan cas posle ponoci). U gluvo doba noci u stan upadaju cetvorica policajaca sa dvema našim susetkama. Razbiram sa parceta papira, dok mi slova titraju pred ocima, da sam danas 17. maja 1949. odlukom javnog tužioca lišen slobode. Ona cetvorica se odmah dadoše na posao: pregledaju najpre knjige i listove, pažljivo prelistavajuci svaku knjigu



Piše: Marko Vranješević
Dug, prodoran zvuk električnog zvonceta. "Policija!", kriknem, nesvesno, još nerasanjen, otežalih očnih kapaka (budilnik na noćnom ormariću pokazuje jedan čas posle ponoći): taj reski zvuk zvonceta prenese me odjednom, ovako nerazbuđena, u doba okupacije, kada su nas u dugim noćima, posle policijskog časa, budile česte racije priređivane čas od Nemaca, čas od Nedićevaca, unoseći svakog puta mučno nespokojstvo.
Ko li to sad, u petoj godini slobode, posle hiljadu četiri stotine sedamdeset dana napornog, ali radosnog rada i isto toliko noći mirnog sna, dođe da me seti na mučne, košmarne noći okupacije?
U sobu ulaze četiri mlađa čoveka sa dvema našim susetkama. Napred je čovek oniskog rasta i nesrazmerno velike glave. Pregledavši najpre lične karte, i Brankinu i moju, on mi pruža list harije. Iznenađen i zbunjen držim tu hartiju čija slova mi titraju pred očima, i jedva najzad razabiram to da sam danas, 17. maja 1949. godine, odlukom javnog tužioca za grad Beograd, lišen slobode.
Ona četvorica se odmah dadoše na posao: pregledaju najpre knjige i listove, pažljivo prelistavajući svaku knjigu, i pod je uskoro sav prekriven razbacanim knjigama, časopisima i svakojakim hartijama.
Mora da sam pod nekom teškom optužbom kad su u ovo gluvo doba noći došli da vrše tako temeljan pretres celog stana, i to ništa manje nego četvorica njih u pratnji dveju svedokinja!
VISOK, plav milicionar uvodi me u kancelariju na prvom spratu. Za dugačkim stolom sedi omanji, mršav čovek u civilnom odelu, sitnih zelenkastosivih očiju koje neprijatno bodu kroz debela stakla njegovih naočara. Oslovljavaju ga sa "druže poručniče".
- Šta imaš od stvari kod sebe? - pita me ne gledajući me u oči.
Predajem mu novčanik u kojem je lična karta i nešto novca i ostajem tako, blizu stola, zagledan u poručnika.
- Odbij tamo! Do zida - kaže on povišenim glasom, a onda naređuje milicionaru da mi pretrese džepove.
Milicionar pažljivo pregleda svaki džep, prevrće postavu od džepova i onda kad je to očigledno nepotrebno, nesumnjivo u želji da se pred poručnikom pokaže što revnosnijim. U jednom džepu od prsluka napipa dva-tri palidrvceta, izvadi ih i stavi na sto.
- Izvuci pertle iz cipela! - naređuje poručnik.
- Zar je potrebno? - kažem tihim glasom kao da pitanje upućujem sam sebi.
- Potrebno, potrebno - jetko dobacuje poručnik. - Ne misliš valjda da ćeš šetati Terazijama!
Stojim nepomično i čekam šta će dalje biti.
- A znaš li ti zbog čega si ovde? - prostreli me poručnik pogledom.
- Ne znam.
- Znaćeš, znaćeš - nekako značajno naglašava poručnik i naređuje milicionaru da me vodi.
Dugo se penjemo uz stepenice, napred ja, iza mene, u stopu, visoki milicionar. Stižemo do petog, poslednjeg sprata. Prolazimo kroz uzan hodnik osvetljen slabom svetlošću sijalice sa stropa i zaustavljamo se pred vratima iznad kojih je broj 38. Milicionar koji dežura u hodniku otključava vrata...
NA drvenom podu ćelije duge oko četiri, a široke svega oko dva metra, leže njih sedmorica, popreko, jedan uz drugog, ispunjavajući gotovo ceo prostor od vrata pa sve do spoljnjeg zida na kojem je prozor sa gvozdenim rešetkama. Na visokoj tavanici gori jaka sijalica. Trojica zatvorenika, i to oni stariji, odmah se bude, a oni ostali - četiri mladića - još spavaju. Svi leže, pokriveni ćebetom, sem jednog bledolikog čoveka od svojih četrdesetak godina, guste crne kose, debelih brkova i krupnih tamnih očiju, koji nas dočekuje u polusedećem stavu, pokriven skupocenim ćebetom od kamilje dlake.
- Poznaješ li ovoga? - pita ga milicionar.
- Ne.
Isto pitanje upućuje i onoj drugoj dvojici: postarijem čoveku koji ima samo jedno, krupno i kao začuđeno oko, i jednom čoveku srednjih godina, velike, mršave glave sa veoma proređenom kosom i živim, lukavim očima. Milicionar i od njih dobi isti odgovor. On onda probudi, drmusajući jednog po jednog, ona četiri mladića, pa kad mu i oni isto odgovoriše, obrati se meni:
- Ostaćeš ovde - pa izađe i okrenu, spolja, ključ u bravi. Tek četvrtog dana - bila je subota - baš nekako pred samo podne, Lisica me pozva na saslušanje.
U svojoj prostranoj sobi islednici, major Protić, onaj isti što je saslušavao Bucka i Dakića, dočekuje me sedeći za velikim kancelarijskim stolom. Pored njegovog je još jedan, isti takav sto, na njemu pisaća mašina za kojom sedi mlada daktilografkinja. Islednik mi nudi stolicu i posmatra me nekoliko trenutaka ne govoreći ni reči. To je mlađi čovek - nešto preko trideset godina - krupan i podebeo. Trudi se da svom pogledu da što više oštrine, pa uporno i netremice gleda u me škiljeći. Prvo progovori daktilografkinja pitajući me za godine, za ime oca i majke. Majčino ime - Melanija - jedino to ime mi je ostalo od najbližeg stvorenja, od svega što je u vezi s njom samo sam to ime zapamtio: dve godine sam svega imao kad je umrla, a čak ni sliku njenu nikad nisam video. Ako mi se rodi ćerka (tako sam još ranije sa Brankom odlučio), nosiće to ime. I opet se u mislima prenesem kući, vidim Branku onakvu kakva je bila u momentu, kad sam se, pre četiri dana, opraštao s njom možda zauvek... Iz tih misli me trže islednikov glas:
- Pričaj gde je sve u Sovjetskom Savezu boravila delegacija književnika čiji si ti bio član.

NEDAVNO je izašla iz štampe knjiga "Senke Golog otoka" kao posthumno izdanje beogradskog književnika Marka Vranješevića. U tom potresnom autobiografskom romanu, Vranješević svedoči o svojoj golootočkoj golgoti, ali i o vremenu pre i posle robijanja u zloglasnom kazamatu. "Novosti" će u feljtonu, koji započinjemo, objaviti najinteresantnije delove svedočenja Marka Vranješevića.
(NASTAVLJA SE)

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Pakao Golog otoka   29/1/2016, 9:58 am

Po dvojica u okovima


Na zidu veliki Staljinov portret, ispod portreta krupnim crvenim slovima ispisana parola o jedinstvu slovenskih naroda. Sa lancima na rukama, dvojica po dvojica, napuštamo memljivi podrum istražnog zatvora. Zatocenici u tri kamiona. Na topciderskoj stanici stoji voz sa plombiranim vagonima



Piše: Marko Vranješević
POČINJEM sasvim mirno i pribrano da pričam o putu u Rusiju, o tome gde smo sve tamo boravili i šta smo radili, ali islednik, videvši kako bez imalo uzrujavanja pričam o onome što je po njegovom mišljenju trebalo da me zbuni i obeshrabri, i ne sačeka da završim, već mi iznenada postavlja novo pitanje.
- A šta misliš, zbog čega si ti ovde?
- Ne znam tačno, valjda zato što sam se pre nekoliko meseci u dva-tri maha sastao sa Jelićem i Markovićem, koji su nedavno uhapšeni.
- Da, otprilike. Ali ovo je zasad samo nekoliko pitanja i pitanjaca, a ono glavno ima tek da dođe. Možeš ići!
Pun mračnih predosećanja penjem se uz stepenice.
U islednikovoj kancelariji jedna novina bode mi oči: na zidu veliki Staljinov portret, ispod portreta krupnim crvenim slovima ispisana parola o jedinstvu slovenskih naroda. Islednik ćuti, kao što je uvek činio u početku saslušanja, pa mi izgleda kao da sve ovo sanjam. Ali posle nekoliko trenutaka budi me islednikov glas.
- Kakve si ti razgovore vodio sa Rusima u njihovoj ambasadi?
- Kažem mu da nije teško pogoditi kakvi su se sve razgovori mogli tamo voditi na časovima srpskog jezika. Islednikove obrve se mršte. On i dalje insistira:
- Dobro, dobro, ali kaži ti meni kakva si im obaveštenja davao? Kakve su podatke tražili od tebe?
Odgovaram mu mirno, bez i najmanjeg uzbuđivanja:
- Niti sam im davao kakve podatke, niti su to oni od mene ikad i tražili.
- U redu, ne mislim da je tu bilo ne znam šta; ali da li su oni vodili kakve razgovore političke prirode u vezi sa našom zemljom?
- Politike smo se doticali samo onda kad smo nešto prevodili na ruski iz naše dnevne štampe.
Dvojica po dvojica, sa lancima na rukama, napuštamo memljivi podrum istražnog zatvora kroz zadnji izlaz, pored one dvojice milicionara koji nas prebrojavaju.
Posle podrumske vlage i memle, osvežavajuće deluje prohladni vazduh na ulici gde se nađosmo u ovaj gluvi čas posle ponoći, ali, nažalost, samo na tren: pred nama već stoji spreman veliki zatvorski kamion, pored koga ćopka upravnik zatvora; kod zadnje strane kamiona, tamo gde je ulaz, stoji nekoliko njih u uniformama i u civilnim odelima.
Čvrsto vezani lancima, dvojica po dvojica, s mukom se penjemo u kamion, dok nas dva milicionara guraju otpozadi da bismo se brže ukrcali. Krov kamiona od debele jake cerade (njome je ceo kamion pokriven, tako da nam je vidik sa svih strana potpuno zatvoren), tako je nizak da stalno moram glavu da držim sasvim oborenu. Kamion je, posle nekoliko minuta, dupke pun, tako smo gusto zbijeni jedan uz drugoga da niko ne može ni da se okrene. Oni spolja zatvaraju pozadi otvor kroz koji smo se popeli i oduzimaju mi i ono malo svetlosti od uličnih sijalica što je tuda prodirala u kamion. Mračno je i zagušljivo kao u grobnici ili u dušegupki u koju je neko pustio samo tanku, gotovo nevidljivu struju vazduha i svetlosti. Motor počinje da brekće i prašti, i to brektanje, uz sve glasniji i češći prasak, traje dosta dugo; najzad se kamion snažno trgnu, zadrhta i naglo krenu u nepoznatom pravcu.
Kuda li nas to vode? Do glavne železničke stanice kamion bi stigao za dva-tri minuta, a mi se vozimo valjda triput toliko i kamion još jednako juri ne usporavajući brzinu.
Kamion najzad staje. Tišinu koja odjednom nasta ubrzo prekida tutanj drugog kamiona koji se zaustavlja iza nas. To se još jedared ponavlja - dolazi i treći kamion - a onda se sve smiri. Kroz malu zasekotinu na ceradi vidim pored kamiona one iste ljude koji su nas sačekali pred zgradom zatvora. Upravnik zatvora brzo i živahno ćopka, sve poskakuje i maše rukama kao da nešto važno posluje, raspoređuje. Po brzim, živahnim pokretima, po lakom poskakivanju, po tome što nešto poluglasno dovikuje ostalima, vidi se da je odlično raspoložen kao čovek koji uspešno završava neki zadatak za koji očekuje lepu nagradu. Po dosta jakom svetlu električnih sijalica, reklo bi se da smo negde na železničkoj stanici, ali niti se čuje tutnjava vozova, niti pisak lokomotive, niti išta što bi podsećalo na veću železničku stanicu. Pogledam bolje i vidim, malo dalje, senke nekog visokog drveća. Topčider?
Počinje opet da me progoni misao koje sam se već gotovo bio oslobodio, a od koje mi se, u zatvoru, ne jednom krv ledila u žilama. I odjednom, sve ovo što se sad dešava počinjem da dovodim u vezu sa jezivom Ivićevom pričom. Tu blizu, negde na brdu, nalazi se nemačko groblje. Zato smo se zaustavili baš ovde; zato su mene u zatvorskom podrumu i stavili na čelo povorke! Biće da je to baš taj zadatak zbog kojeg je ovako raspoložen upravnik zatvora. Još malo, pa će me povesti gore na brdo, tamo gde je nemačko groblje, poći će s njim možda i Ivić i još poneko od zatvorenika da prisustvuju tome činu, a onda će se vratiti bez mene da produži put do Skadarskog jezera ili do nekog drugog mesta određenog za društveno- korisni rad.
U kamionu nastaje komešanje i čuje se zveket lanaca. Kroz otvoren izlaz dopire spolja svetlost sijalice. Ljupče se okreće, i lanac kojim smo vezani povuče mi ruku; poslednji silazimo sa kamiona.
Nedaleko od kamiona stoji voz sa plombiranim vagonima u koji se već penju zatvorenici. Vidim među njima i Ivića, i od toga mi je lakše: samo neka ne bude ono od čega sam maločas toliko strepeo!
(Nastaviće se)

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Pakao Golog otoka   13/2/2017, 2:35 pm

Glavu dole, bando!


Zbijenim i sagnutim u jednoj koloni naredjuje surov glas: "glavu dole!" Krenem širokim putem posutim sitnim kamenjem, korak, dva a onda me neko iz sve snage udari u ledja. Docek koji se ne zaboravlja



Piše: Marko Vranješević
PENJEMO se u voz među poslednjima. U vagonu nigde prozorčeta, i svetlosti spolja kroz još otvorena vrata. A kad se za nama zalupiše vrata, u vagonu osta samo bleda svetlost lampice na stolu, kao u mrtvačnici. I, da nije ovih živih lica svud oko mene gusto zbijenih po dugačkim klupama i po podu vagona, mislio bih da sam zaista u mrtvačnici. Samo neka sam tu među njima, među drugovima, pa neka me šalju kuda god hoće, spreman sam da s njima delim sudbinu, ma kako ona gorka i teška bila; ono najstrašnije, ono najstrašnije, ono najstravičnije valjda je zauvek ostalo za mnom.
- Ajde, polazi! - ču se sa palube.
Jedan po jedan, počinjemo da se penjemo uz visoke, strme stepenice. Na dnu stepenica stoji milicionar i skida lance sa onih koji su još ostali vezani. Svi se guraju da budu što bliže stepenicama, kao da se svako boji da će ostati poslednji.
Obilje svetlosti i vazduha, plavi beskraj što iznenada puče predamnom, za tren mi zasenjuje oči, već davno odviknute od takvog prizora. A onda: samo kamen, go kamen, ogromne gromade krupnog i oštrog kamenja što se penju naviše dokle god pogled dopire, i svetlo - plavo prozračno nebo.
Predamnom širok put posut sitnim kamenjem. Pođem nesigurnim korakom. Korak, dva, a onda me neko iz sve snage udari pesnicom u leđa i ja se prostrem ničice po oštrom, kamenitom putu. Naprežem poslednju snagu i s mukom se dižem. Tek tada vidim neke ljude oko sebe u vojničkim odelima i pomisim da su nas doveli u neki vojnički logor. Jedan od njih stoji sasvim blizu mene i pada mi u oči da on na kapi nema ni petokrake niti ma kakva drugog znaka.
Postrojavaju nas, jednom za drugim, kao u partizanskoj koloni.
- Sagni se! Dole glavu! - naređuje surov glas.
Stojim, sagnut, sa dlanovima na kolenima. Onaj ispred mene ima istu pozu, a takva je, svakako i cela kolona.
- Glavu još niže! - čujem nečiji glas tik pored uha i osećam nečiju tešku ruku na potiljku kako mi pritiskuje glavu naniže.
Beskrajno dugo čini mi se da stojimo tako, presamićeni, oborene glave, u uvedljivoj, ponižavajućoj pozi. Ništa ne vidim sem oštrog, sitno istucanog kamenja na kome stojimo i nogu druga ispred sebe. Od siline vrućine sav sam u znoju i vidim kako krupne graške znoja padaju, sve češće, sa mog lica kamenje predamnom.
- Plače! - čujem pored sebe neki glas sa prizvukom zajedljivosti. Sperda, valjda negde sa čela kolone, razleže se komanda.
- Kreći! - Sagni glavu!
Ispravivši se, vidim sa obe strane puta nedogledne redove onih u vojničkim odelima: to je stroj kroz koji treba da prođemo. Neko me udara pesnicom pozadi, u rebra, i opominje da glavu držim sagnutu i da ne gledam unaokolo.
Krećemo dosta brzim korakom, praćeni besnim udrcima sa obe strane stroja. Ravnomerno padaju udarci pesnicom u rebra, svakih pet-šest sekundi i sve više, kao da gađaju baš to mesto, osećam oštar bol negde tamo gde su bubrezi. Pokušavam da dignem glavu i pogledam u stranu. Čitava kiša udaraca opominje me da je to nedozvoljeno. Sa sve većim naporom dižem noge: idemo po nekoj beskrajno dugoj uzbrdici, praćeni sad nešto ređim, ali još uvek snažnim udarcima pesnica. Onda opet ubrzavamo korak, udarci postaju češći, a zatim gotovo trčećim korakom spuštamo se po nekoj blagoj nizbrdici, neperstano kroz stroj, neprestano praćeni udarcima sa obe strane i povicima:
- Dole banda! Ua, dole banda!
Dugo još trčimo po toj nizbrdici, čiji nagib postaje sve blaži, sve manje primetan. Usporavamo korak - put sad vodi po ravnom prostoru - a udarci neprekidno padaju. Spotičemo se o tvrdo kamenje, ali niko ne pada: krajnjim naporom volje svaki izbegava ono što bi i od ovoga bilo strašnije.
Najzad se zaustavljamo, iznureni i izmrcvareni.
Sad nam više ne brane da držimo glave uzdignute. Zbijamo se opet na gomilu. Neki se već upućuju ka jednoj uzvišici na kojoj čeka čovek sa makazama i mašinom za šišanje, obučen u voničko odelo kao i ostali. Već i ne pamtim kad sam se poslednji put šišao do gole glave, uvek sam to nerado činio, a sad prolazim mirno, gotovo ravnodušno, mada znam da u tome aktu ima sad i nečeg ponižavajućeg. Dok me berberin šiša, sedim na velikom kamenu i posmatram more kako se jedva primetno mreška na blagom vetru i iskri pod septembarskim, ovde još tako vrelim suncem. Dva duga ostrva - jedno što se pruža sa severozapadne strane daleko ka jugozapadu, sa selima razbacanim duž morske obale, i drugo na severu, mnogo udaljenije, kome se vidi samo tamna silueta, čine da more sa te strane izgleda kao zaliv. Samo sa južne strane pruža se u nedogled morska pučina i gubi u nebeskom plavetnilu.
Tu gde stojimo more je, uz obalu, plitko, pa nam posle šišanja naređuju da se okupamo, ali nismo ni nekoliko minuta proveli u vodi, kad neko podviknu da prestanemo sa kupanjem i da svaki uzme svoju odeću, obuću i rublje. Sa zavežljajima u rukama, idemo, istim putem kojim so i došli, ka jednoj velikoj baraci. Prolazimo opet pored ljudi u vojničkim odelima, ali to više nije onaj gusti stroj i, mesto udarcima, sad nas dočekuju dobacivanjima praćenim kikotom:
- Pazi, pazi onoga, kako sitno gazi, kao da je na korzu!
- Ej, ti tamo, lakše malo, čuvaj tabane!
- Šta ti je bre, trbuh tako splasnuo? - dobacuje neko treći.

(NASTAVIĆE SE)

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Pakao Golog otoka   

Nazad na vrh Ići dole
 
Pakao Golog otoka
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Pakao Golog otoka
» Tajna kanarskih piramida
» Milić od Mačve
» Sveti Teofilakt Ohridski - TUMAČENjE SVETOG JEVANĐELjA PO MATEJU
» Miroslav Brück

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Krug svesti i mudrosti- piše se u temama ispod naslovne :: Istorija-
Skoči na: