LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemFAQ - Često Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

Share | 
 

 ЈА НЕ ПИШЕМ ЕПИТАФ - Рајица Марковић

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Rajica Markovic



Broj poruka : 72
Godina : 59
Location : Kragujevac
Datum upisa : 25.09.2011

PočaljiNaslov: ЈА НЕ ПИШЕМ ЕПИТАФ - Рајица Марковић   16/1/2013, 3:30 pm

ЈА НЕ ПИШЕМ ЕПИТАФ

На точковима децембра снег и лед
Ко со и жуч у јесењи мед
Капљу у крв све студ, по студ
Бежати ил остати и с ким и куд.

Дезертер са животног бојишта песник бити не може
Ратника победиоца песма љуби а не губи
Јер ко да погуби њега кога благодат Божија проже.

Зато ја не пишем епитаф него песму живота
Ако ми је писано да трагично страдам
Нек то буде од туђе руке и мисли
А не од рођене моје
Којом ћу уз благодат Божију увек да владам
И побеђујем песничке неспокоје.

Ја призивам Живот а смрт остављам другом
И не дозвољавам кругу да се поиграва мноме
Него се ја поигравам кругом.

Кад Бог и ђаво промене место
Бог у стомак сиђе да телом загосподари
Срце постане ђавољи престо пред којим дрхте дамари.

Тад дамари дрхте пред сваким шушњем и шушом
Па се човек удаљи од људи и срце окружи тмушом.
У страху очи порасту до нестварних граница
Живот постане непријатељ а смрт излаз једини из побрканих књишких страница.

Док сам до своје четрдесете зелено воће брао
Млади старци смрзнуше срце и ум, и своје реуматичне кости,
Омрзнуше човека, земљу и свет
Чак и матични факултет
Који им је из непресушног извора своје учености
Ово сажвакано знање дао.

Сазнаше од леда а не од жара
А лед од њих сакри што знала је истина стара
Да једину сигурну заштиту од умног удара на гори кушања благодат даје а не школа
Кад ум прсне ко ускршње јаје Бог једини спасти може од ђавола
Само радост Божја тугу ђавољу победити може и узнети изнад бола
Ја лично, не признајем безличног убицу скривеног иза имена бол и туга
Ја, навек, једино признајем личног Бога Господа, брата и друга.

Песник без разбојничког стажа
Не може искрени песник бити него песник лажа.

Покајање разбојника рађа искреног песника
Да се лати мача духа и речи
Да себе и друге подиже и лечи.

Оном ко је вазда уз матицу пливо
Том благодат слова поређа у штиво
Ко времену зверском длаку не поглади
Том покрети душе вечно буду млади.

Верујем да ћу умрети стар и сит живота
Окружен чопором своје радосне деце
По вери нека ми буде, по Речи Сина Саваота
Док спокојан призивам Анђеле и Свеце.

ЗАГАЗИ У ВИР ДУХОВА СЛОБОДЕ

Пољуби разголићено стопало дугоногог лета
Радост рађања зоре са срцем сродним подели
Сагледај цвет очима самог цвета
Радуј се младости журно док се не одсели.

Размрси ветром тек умршене косе
Месечине младе, топле крви жедне
Не отимај се струји пусти се нек те ноге босе
Пренесу преко непоновљиве воде једне.

Буди накриво насађени читач наопаке прозе
Несломљених вратних пршљенова и кичменог стуба
Смеши се и не дај да те стране прочитане згрозе
И украду ти из осмеха чисту белину зуба.

Загази у вир духова слободе
Ма ти небо допрело до грла
И ти нестао из видног поља
Свих створених поринутих у воде
Бесловесних чула
И наопаких воља.


НЕПУНОЛЕТСТВА

Не умем да живим до црте не чуди се што оставих пиће
Плитки људи пију из чаше, дубљи из бокала
Бездане душе суше бачве и буриће
Па се траже и не нађу испод кафанског астала.

Не умем да волим без лудости и скандала
Само љубави бурне имају снагу што узноси
Саткан сам од јаве и снова и светлих идеала
Године су ми трње а дани неутешно боси.

Не умем у каквој гомили да приземљим радост
Од силаска стрепим да се на дну не удавим
Живим, Бог би га знао коју по реду младост
Догодине јубилеј, мали, треће пунолетство славим.


ЈА НЕМАМ

Ја ништа немам да ти дам
Одавно већ ни себе немам
Странац у граду далеком сам
У кући без врата лог вечни спремам.

Радост од мене одступи крадом
С усана смех шмугну у мрак
Зазидан овим далеким градом
Собом постадох мучења знак.

А теби смеха треба ко воде
Гомиле дана јарких сванућа
Радости која никад не оде
И сунчева лика сијајућа.


ЧЕК, ЧЕК, ДОЗВОЛИ

Не, није ми намера да се допаднем и удварам
Познао сам нешто жена за време лудости своје
Откривањем скривеног срце и ум сад смарам
Од спокоја далек расут у неспокоје.

Али пази, још их има што ми старо пробуде зло
И онда оно немирно игра и тражи да се рече
Под табанима врелим засврби немирно тло
Ко те пита што сунце на запад леже а слази вече.

Чек, чек, дозволи, свему има време кад јесте и није штета
Прошао сам телом од зла до горег и још и даље
Ма проклет сам знам да ме зло мучи и решета
И да ми непријатељ слаткише с горчином шаље.


ЈА ТЕ НЕЋУ

Ја те нећу ал те срце хоће
Ти си моје забрањено воће
Ја те нећу жељи се отимам
Ал те увек у подсвести имам

Ја те нећу ко злочин убица
Ал ми глава пуна твог је лица
Ја те нећу ко пијанац пиће
Ја те нећу као гурман иће

Ја те нећу пече ме твој смех
Ја те нећу хоће те мој грех
Ја те нећу али ја те морам
Тебе ради у греху гоморам.

Ја те нећу свесно се отимам
А по ноћи ја те у сан примам
Тама ноћна кад ми очи склопи
Твоја подсвест са мојом се стопи.


НОВО ВИНО

Накитих се новим вином
Па огрнут помрчином
Кретох паљен ватром крви
Тишина се баш разлила
Па се као море љуља
А у мени неки црви
Од вина ми кипи сила
Па ме ноћни мир баш жуља

Мир и немир куд ћу шта ћу
Пету своју уједаћу
Сав у ватри и грозници
Окрећем се по улици
Кад ме један амор вински
Зажди стрелом баш истински

Крвари ми плећка лева
Ал ми снага одолева
Док не приђе ближе мени
Анђел женски измољени

Месец скочи са низина
Па се просу месечина
У речитост новог вина
Ноћ се скупи у тренуће
Ево ту је и свануће
А ми тешко опијени
Анђел и ја загрљени.



ИЗ ГРУМЕНА ПЕСМА

Два грумена земље тужне у твојим очима видим
Сестро моја од глине откинутих крила
Смамљена разлупа лет о ове опаке хриди
И прах ће сакрити траг да знах те и да си била.

Сахранила те земља нека јој буде просто
Љутита земља на зрно гробове копа у зноју
Крстове изнова кити са сваким незваним гостом
Ко да ти руку пружи залуталој у броју.



НЕМА СТАРЕЊА НАМА

Године однесене девојачким очима
Растежу границе заборава сећањима модрим
Пулсира пијано срце што само почетак има
Подрхтавају брда под жаром његовим бодрим.

Топе се видици док по њима сунце капље
Јуче и сутра исцела у једном тренутку
Кише се враћају небу дрхти месец уштапљен
Никад сивила више у овом сањивом кутку.

Ко свила лепрша коса док ветар лењо спава
Мириси младости моје поново слободни плове
Пропињу се венама зоре зајапурене као лава
Што се ваља у море и пали бродове.

Нема старења нама осењенима духом
Љубав ми очи окупа изнова невиним сјајем
А волим и кад спавам земљом и ваздухом
Крилатим пламеним срцем делиће вечности дајем.


ЗОВЕМ ТЕ

Зовем те у флуидним ноћима
Кад месец пијану крв узбуркава
А сваки зрак хиљаду младости има
Од којих се буди камен и заспала трава.

Зовем те кад златно сунце пролећа
Мами на скитње и авантуре
А срце као барка пловећа
Жуди бродоломе и буре.

Зовем те кад ми живот надима вене
Страственом снагом и буном
Да кроз моје очи водене
Запловиш ломним чуном.


ТЕБЕ ДА НИЈЕ

Тебе да није сан би ми изгубио смисао
Јалове би зевале године као излози празни
Младалачких бих се клонио жеља и свету мрео
У сенци тишине нечујно сасвим бих дисао
Изгубљени злочинац затечен у праведној казни
Што ништа од живота па ни сам живот не би хтео.

Тебе да није благословених ових болова
Ни било не би у вече рано кад време није
Ни дозива безгласних ових из душине последње тајне
Минута тешких ових сливених свих од олова
Не би ни било само тебе да није
Али, без тебе не би било топлине ове сјајне.

Тебе да није и ја бих био ко сви моји вршњаци
Загледан у свој наопаки свет слутње и бриге
Година невешто скривених у џинс гардеробу
Али у мојој крви вриште немирни ђаци
Што занесени тобом поцепаше школске књиге
Па скачу по мом телу као по тесном гробу.

Тебе да није и старост би ми на врата
Спустила кофер сумора што из даљине слутих
Па бих се у сутоне оловне земљан са сунцем гасио
Мртав за огњени сјај страсно облисталог злата
И опојни мирис цветова ових младићки жутих
У немиру не бих сад лутао махнит да бих се скрасио.


ЈЕДАН БУКЕТ МЕСЕЧИНА

Бол је живот а не бина
Позорнице што се сија
Мало вина, никотина
И живот се одробија.

Бог те пусти да судбина
С телом твојим заоргија
Дода вриске и кармина
И живот се одробија.

Љубав земна ко трњина
Скупља уста, али прија
Додир усне желатина
И живот се одробија.

Ковитлаш се ко прашина
Година те бат убија
Један букет месечина
И живот се одробија.



Казуј се љубљена речена суштино
Страсти задње дрхтај отрпех до ништа
У ћут земљу загнах проговори вино
Владалачком Речи из сред светилишта.
Nazad na vrh Ići dole
http://markovicrajica.blogspot.com
 
ЈА НЕ ПИШЕМ ЕПИТАФ - Рајица Марковић
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» РУКОТВОРЕНИ ХРАМ - Рајица Марковић
» НАУЧЕН ОД БОГА - Рајица Марковић
» "ИСПРИЧАШЕ МИ СЛОВА..." - Мирјана Маринковић
» Св Пајсије Величковски ПОЉСКИ КРИНОВИ
» Роберт Иванович Рождественский

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Naša autorska dela- piše se i čita u temama ispod naslovne :: Poezija-
Skoči na: