LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

Delite | 
 

  Kapije srpske slobode

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Kapije srpske slobode   24/11/2012, 9:45 pm

Осматрачница српске врховне команде на Кајмакчалану





Српска војска, у
Првом светском рату, после преласка преко Албаније, где је десеткована,
се после извесног времена опоравила и заузела свој део јужног фронта
који је ишао и преко планине Кајмакчалан у Македонији. На врху ове
планине се налазила и осматрачница српске врховне команде.


После пробоја јужног фронта и муњевитог продора српске војске у
Србију уз садејство са француском коњицом и бриљантног повраћаја
окупираних територија, српска врховна команда је одлучила да се врх
Кајмакчалана тј. осматрачница пренесе у Србију.



Осматрачница је, воловским колима, по тредиционално лошим путевима,
превежена и поново реконструисана у парку у околини двора тј. у данашњем
Пионирском парку. Налази се, у најстрожем центру Београда, преко пута
Савезне Скупштине, дијагонално од "камене зграде" тј. зграде у којој су
Пошта, Телеком и Народна банка Србије.



На овом, данас споменику, се налазе имена свих кључних генерала српске војске, који су командовали у Првом светском рату.



izvor:vikipedija


____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded


Poslednji izmenio Beskraj dana 4/10/2014, 9:32 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Kapije srpske slobode   24/11/2012, 9:46 pm

Kapija srpske slobode



Stazom smrti i
neopisive patnje srpski vojnici su napustili domovinu u zimu 1915
godine. Na toploti grčkog i afričkog sunca život se vratio u izmučena
tela, ruke su dovoljno ojačale da podignu pušku, da zamahnu bajonetom.
Nahranjeni i obučeni, ponovo su se našli na frontu, željni bitke, željni
domovine.


U septembru 1916. pred srpskim vojnicima je stajao ogroman izazov.
Ogroman kao planina. I to ne bilo koja, već 2,525 metara visoka planina
Nidža, na granici Grčke i okupirane Srbije. Srpski rovovi su bili
ukopani nekoliko stotina metara ispod vrha, zaklonjeni senkom planine,
sa stalnim pogledom na preteće cevi bugarskih topova. Na planinskom vrhu
se uzdizao “Borisov grad”, utvrđenje sačinjeno od nepreglednih redova
rovova, mitraljeskih gnezda i skrivenih haubica. Bugari su ga nazvali po
svom caru, jer su smatrali da je neosvojiv. Za Srbe, pogleda stalno
uprtog u nebo, strašni planinski vrh Kajmakčalan bio je “Kapija
slobode”. Na tim stenama je počinjala Srbija, na tim padinama okićenim
bodljikavom žicom bio je prag domovine.









Vrhovna komanda je
naredila juriš 12. septembra. Osamnaest dugih dana Kajmakčalan nije bio
deo ovog sveta, njegovi visoki vrhovi spustili su se u srce pakla.
Nebrojeno puta srpski vojnici su jurišali, telima punili rovove, golim
rukama kidali bodljikavu žicu i ostajali da vise razapeti na njoj,
pokošeni mitraljeskim rafalom. Vojnici su pričali da je na vrhu vladao
toliki haos da se teško razaznavalo ko se sa kim bije. Zato su skidali
bajonete sa pušaka, uzimali ih u golu ruku, a drugom bi držali šlem na
glavi, jer je on bio sve što ih je razlikovalo od bugarskih vojnika.








Osmatračnica
srpske Vrhovne komande sa Kajmakčalana je posle rata rastavljana i
volovskim kolima prenesena u park ispred Narodne skupštine gde je ponovo
sastavljena da bude mesto sećanja i ponosa. Ovde i danas stoji, iako
malo ko za to zna




Konačno, 30.
septembra vetar je oterao maglu sa planiskog vrha. Bio je niži za četiri
metara, raznesen granatama srpske artiljerije. Utvrđenje je bilo u
ruševinama. Na centru se vijorila srpska zastava. Okolni vrhovi su još
bili posednuti Bugarima, koji su gađali srpske položaje, nadajući se da
će ponovo preoteti vrh. Uzalud. Nije bilo te zemaljske vojske koja je sa
tog hladnog kamena mogla oterati srpske vojnike. Seljaci iz daleke
Šumadije, sa obala Drine, sa zlatnih ravnica kraj Skoplja… svi su u
suzama ljubili zemlju kada bi se konačno uspentrali na vrh. Odatle nije
bilo nazad, samo napred, ka svojoj kući, ženama, deci…







U borbama na
Kajmakčalanu pao je i čuveni vojvoda Vuk, heroj srpske borbe za slobodu.
Domovina mu se odužila spomenikom u parku na Topličinom vencu u
Beogradu


U narednim danima čitava planina je pala u srpske ruke. Bugari su
bežali u haosu, ostavljajući za sobom artiljeriju, namirnice, prazne
rovove. Pao je i Bitolj, prvi oslobođeni grad u Srbiji. Prva stopa
zemlje bila je slobodna. Tela mrtvih vojnika su pokupljena i smeštena u
kosturnici na vrhu planine. Tamo gde im je i mesto. Na Kapiji slobode
koju su svojim životom otvorili.



Posle rata na Kajmakčalanu je podignuta mala kapela i spomen
obeležje srpskim herojima. U kapeli je smešten ćup u koji je položeno
srce Arčibalda Rajsa (Archibald Reiss). Švajcarac je zavoleo Srbe kao
sopstveni narod, divio se herojima Kajmakčalana sa kojima je delio dobro
i zlo i ostavio u amanet da mu srce zauvek leži sa njima. Želja mu nije
ispunjena, jer su tokom Drugog svetskog rata Bugari srce ukrali, odneli
ga i bacili nezano gde.








U maloj kapeli i dalje se nalazi ćup u kome je ležalo srce Arčibalda Rajsa


Spomen obeležje danas je oštećeno, ruinirano. Sa kapele je ukradeno
Pupinovo zvono, dar velikog naučnika Mihajla Pupina. Ista ona trava koja
prekriva još uvek neraščišćene ostatke topova, šlemove i zarđale
bajonete osvaja i ovo mesto sećanja. Srpske vojnike polako svi
zaboravljaju, čak i oni koji nikad ne bi smeli, njihovi rođeni potomci,
njihova Srbija za koju su dali život. Ali, čak i ako se to desi, ako ove
heroje svi zaborave, jedan spomenik će pamtiti i zauvek stajati. Gordi i
visoki Kajmakčalan, Kapija srpske slobode.



wanabe


____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded


Poslednji izmenio Beskraj dana 4/10/2014, 9:33 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Kapije srpske slobode   24/11/2012, 9:47 pm

Spomenik Braniocima Beograda iz 1915




Autor: KOLJA MILUNOVIĆ
Bronza i kamen, visina 350 cm. Podignut 1988.
Na
spomeniku su upisane reči iz naredbe majora Gavrilovića: "Tačno u tri
časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim
bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora biti svetao.
Vojnici, junaci, Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog
stanja. Naš puk je žrtvovan za Kralja i Otadžbinu. Vi nemate više da se
brinete za vaše živote koji više ne postoje. Zato napred u slavu! Živeo
Kralj! Živeo Beograd!"

Major Dragutin Gavrilović
Dragutin
Gavrilović rođen je 1882. godine u Čačku. Vojnu akademiju završio je
1901. god. Učestvovao je u svim ratovima srpske vojske. Vojnu karijeru
je završio u činu pukovnika. Umro je 1945. god. u Beogradu. Nosilac je
Karađorđeve zvezde, francuskog Ratnog krsta kao i mnogih drugih
odlikovanja. U srpskoj istoriji ostaće zapamćen po govoru koji je održao
braniocima Beograda oktobra 1915. godine neposredno pred juriš u kome
je i sam teško ranjen.

U toku borbi za odbranu Beograda 6-7.
oktobra 1915. godine Austrijanci su forsirali Dunav i iskrcali se na
delu obale koji je držao 2. bataljon 10 kadrovskog puka kojim je
komandovao major Dragutin Gavrilović. Austrijske jedinice utvrdile su se
iza železničkog nasipa na samoj obali. Žestoko dejstvo austrijske
artiljerije pretvorilo je srpske položaje u Banatskoj ulici u hrpu
ruševina ali su hrabri branici i dalje pružali otpor. Rastojanje između
srpskih i austrijskih položaja na nekim mestima nije bilo veće od 30 m.


Neprijatelju
se nikako nije smelo dozvoliti da utvrdi mostobran. Prvo je u napad
krenuo žandarmerijski odred koji uprkos teškim gubicima nije uspeo da
potisne neprijatelja. Jedino rešenje bilo je da sve raspoložive srpske
jedinice na ovom sektoru fronta izvrše opšti kontranapad.


Oko
14.30 major Gavrilović je prikupio svoja tri voda, dva voda 3.
bataljona, Sremski odred i pred kafanom „Jasenicom“ izdao sledeću
zapovest:


Vojnici, tačno u 15 časova neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima.
Obraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao.
Vojnici! Junaci!
Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja.
Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine.
Vi nemate dakle, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje.
Zato napred, u slavu!
Za kralja i Otadžbinu!
Živeo kralj, živeo Beograd!
Uz
gromoglasni poklič srpski vojnici su krenuli u kontranapad. Međutim,
snažna vatra austrijskih jedinica na nasipu podržana uraganskim dejstvom
austrijske artiljerije odbila je i ovaj napad. Major Gavrilović je
teško ranjen.

Žestoki napadi srpske vojske su se nastavili sve do
sumraka. Austrijski položaj na nasipu je bio ugrožen i samo je noć
spasila austrijske jedinice od poraza. U toku noći 7-8 oktobra
Austrijanci su nastavili da prebacuju pojačanja preko Dunava.

Između
8-9 oktobra jedinice Kombinovanog odreda više nisu branile prelaze
preko Save i Dunava već su se izvlačile na rezervne položaje. Austrijske
snage su 9. oktobra 1915. god. istakle Austro-ugarsku i Nemačku zastavu
na zgradi Starog dvora.






bliconline

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded


Poslednji izmenio Beskraj dana 4/10/2014, 9:33 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Kapije srpske slobode   24/11/2012, 9:47 pm

ĆELE KULA


Neka
Srbi sačuvaju ovaj spomenik. On će naučiti njihovu decu šta vredi
nezavisnost jednog naroda, pokazujući kakvu su cenu platili njihovi
očevi.






"Ćele
kula" je jedinstven spomenik u svetskim razmerama. Nekada se nalazio
van grada, na Carigradskom drumu, a sada je u samom gradu, na bulevaru
Braće Tasković. Kula je podignuta od lobanja srpskih ratnika, poginulih
na Čegru, kod Niša, u bici koja se odigrala 31. maja 1809. godine.
Izgrađena je vrlo brzo nakon bitke i to po naređenu Hursid paše,
tadašnjeg truskog zapovednika Niša, kasnije velikog vezira






Srpski
ustanici pridavali su veliku pažnju oslobođenu Niša. Zato je već u
proleće 1809. godine na domak grada dosla velika vojska, 16.000 boraca,
predvodjenih Milojem Petrovićem, Hajduk Veljkom, Petrom Dobrnjcem i
vojvodama, Ilijom Barjaktarevićem, Pauljom Matejicem i Stevanom
Sinđelićem. Položaje su zauzeli po severnom obodu kotline, pored sela
Gornji i Donji Matejevac i Kamenica. Sa napadom na grad se odugovlačilo,
pa su Turci imali vremena da se znatno ojačaju. Toliko da 31. marta oni
napadnu prvi. Iz tvrđave je, u jutarnjim časovima, izašao veliki broj
vojnika i krenuo na najistureniji položaj, šanac na brdu Čegar, kojim je
komandovao resavski vojvoda, Stevan Sinđelić. Zbog nesloge, koja je
bila prisutna medju srpskim starešinama, Sinđelić nije dobio adekvatno
pojačanje, pa je, bez obzira na hrabrost njegovih vojnika, poraz bio
neminovan. Kada je veliki broj Turaka vec počeo da ulazi u šanac,
vojvoda Stevan Sinđelić je, ne želeći da se preda, ušao u barutanu i
opalio hitac iz kubure. U vazduh je odleteo ceo šanac, zajedno sa
Srbima, ali i ogromnim brojem turskih vojnika koji su nadirali.






Evropa
je prvi put bila obaveštena o ovom spomeniku turske svireposti i srpske
hrabrosti 1833. godine, kada je francuski pesnik i akademik, Alfons de
Lamartin izdao svoje delo "Put na istok", gde je, u posebnom odeljku,
"Beleške o Srbiji", ukazao na značaj ovog spomenika za Srbe i potrebu da
bude sačuvan.

Medjutim, opasnost po "Ćele kulu" došla je od
samih Turaka. U drugoj polovini XIX veka, kada je niškim pašalukom
upravljao Mithat paša, kasniji predsednik turske vlade i poznati
modernizator otomanske države, doneta je odluka o rušenju ovog objekta,
čije je izvršenje sprečeno intervencijom niških Turaka.

Nakon
oslobođenja od Turaka, "Ćele kula" je bila u teškom, gotovo kritičnom
stanju. 1878. godine podignut je ćeremidni krov na četiri stuba, iznad
kule. Spašavanje spomenika nastavljeno je prilozima iz cele Srbije, pa
je 1892., prema projektu beogradskog arhitekte, Dimitrija T. Leka,
podignuta kapela nad "Ćele kulom". Kasnije je ispred kapele postavljena
bista Stevana Sinđelića, ploča sa Lamartinovim tekstom o "Ćele kuli" i
uređivan okolni prostor.

Danas je na kuli preostalo 58 lobanja o
kojima se, zajedno sa celim okruženjem, niški Narodni muzej i ceo grad
brižljivo vodi računa, poštujući reci Alfonsa de Lamartina: Neka Srbi
sačuvaju ovaj spomenik. On ce naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost
jednog naroda, pokazujuci kakvu su cenu platili njihovi očevi.






narodni muzej Nis

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Kapije srpske slobode   26/12/2012, 10:54 pm

-2-


Ćele kula





Ovaj
jedinstven spomenik u svetu nastao je kao posledica velike bitke na
Čegru. Prema kazivanju «srpskog hadžije iz Niša» zabeleženo je kako su
Turci vršili pripreme za izgradnju kule od lobanja. Naime, kada je niški
Huršid paša uvideo da je, iako je osvojen položaj na brdu Čegar, pored
3000 Srba, u bici i eksploziji barutane poginulo i barem duplo više
Turaka, naredio je da se skupe glave poginulih srpskih vojnika na Čegru,
da im se odere koža, da se lobanje uzidaju u kulu, a kože napune
pamukom i pošalju u Carigrad.

Ovaj strašan spomenik sazidan je na
putu za Carigrad kao opomena onima koji dižu bunu protiv Turskog
carstva. Iz polovine 19. veka postoji zapis da je kula četvorougaona,
visine 4,5 m širine i dužine po 4 m i da se na sve četiri strane kule
nalazi ukupno 56 redova, u svakom redu po 17 lobanja što je ukupno
iznosilo 952 lobanje. Vremenom je veći deo lobanja nestao ili je
oštećen, tako da je danas u kuli ostalo svega 58 lobanja.

1938.
godine izgrađena je kapela koja je zaštitila Ćele kulu od daljeg
propadanja. Iste godine je na platou ispred ulaznih vrata postavljena
bista Stevana Sinđelića, rad vajara Stevana Miletića kao i bronzana
ploča sa porukom čuvenog pesnika Lamartina i porukom koju je posvetio
ovom spomeniku kada je prolazio kroz Niš 1833. godine: «Neka Srbi
sačuvaju ovaj spomenik. On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost
jednog naroda, pokazujući mu kakvu su cenu platili njihovi očevi».

Turisticka organizacija Niša

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Kapije srpske slobode   12/1/2013, 2:53 pm

-3-


Ћеле-кула





Ћеле-кула
је споменик из Првог српског устанка који је у знак одмазде тадашња
Турска власт у Србији изградила од лобања погинулих српских ратника у
бици на Чегру. Налази се на 4 km од центра Ниша, на путу ка Нишкој
Бањи.[1] Сврстана је у споменике културе од изузетног значаја за
Републику Србију и данас представља музејски објекат.



Процењује
се да је у бици на Чегру, која се одиграла 31. маја 1809, погинуло око
6.000 турских ратника.[1] Како би оправдао толики губитак нишки
Хуршид-паша наредио је да се коже са глава погинулих Срба одеру, напуне
сламом и пошаљу у Цариград.[1] Затим је, како би заплашио Србе, наредио
да се у знак опомене на источној страни Ниша сазида кула од камена и да
се у њене зидове узидају преостале лобање погинулих војника, „тако да
средина куле буде једноставна, од камена и креча а главе српских војника
да се окрену у поље и узиђају споља“.[2]

Кула је сазидана у
периоду од јуна до јесени 1809. године, на некадашњем улазу у Ниш са
цариградске стране, који се данас налази у средишту насеља Трошарина.
Сачињена је од четири потпорна зида (ширине око 4,5 m и дебљине 0,5 m)
која су се наслањала један на други чинећи шупљу, закровљену форму чија
је првобитна висина износила 5 метара. У њу су узидане 952 лобање
погинулих устаника, послагане у симетричне редове. Иако су Турци
забрањивали Србима да односе лобање са њених зидина, многе главе су
кришом скидане и сахрањиване у околним гробљима

Турских извора о
Ћеле-кули готово и да нема, тако да се подаци о њеном изгледу, начину
градње и броју лобања заснивају на белешкама путописаца који су у XIX
веку пролазили кроз Ниш.[2] Најранији опис дао је београдски лицеј
Исидор Стојановић, а нешто детаљнији опис о ондашњем стању Ћеле-куле дао
је Живан Живановић 1882. године: „Ја сам брижљиво бројао, и на остатку
од куле само било је са северне стране 123 главе, а западне стране 103,
са источне 105 и с јужне 180 – свега 511 глава. Благородна душа мештана
није могла да гледа ову страшну слику недела, те су кришом многе главе
поскидане и с пијететом положене у гробља.“ У Европи се за Ћеле-кулу
први пут чуло из списа француског песника Алфонса де Ламартина. У свом
проласку кроз Ниш, о Ћеле кули је рекао: "Нека Срби сачувају овај
споменик! Он ће научити њихову дјецу шта вреди независност једног
народа, показујући им по какву су их цијену платили њихови очеви."

Ламартин, јула 1833.

Иако
је у другој половини XIX века, један од модернизатора турске државе
Митхат паша донео одлуку да се кула сруши, то није извршено због
интервенције нишких Турака.[1] Тако је све до 1892. Ћеле-кула била
изложена времену, након чега је прилозима из читаве Србије, према
пројекту архитекте Димитрија Лека, изнад ње подигнута данашња капела.[2]
Године 1937, приликом прославе шездесетогодишњице ослобођења Ниша од
Турака, чишћењем средишњег дела објекта, пронађено је више лобања, које
су поново уграђене у кулу.[2] Данас је преостало само 58 лобања, а једна
од њих је посебно издвојена на пиједасталу, као лобања вође устанка
Стевана Синђелића.





Издвојена лобања за коју се претпоставља да припада Стевану Синђелићу.


izvor wikipedija

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Kapije srpske slobode   19/2/2013, 8:46 pm

Grob u mišjoj rupi
PEĆINA KAĐENICA



Više
od 120 godina kosti nesrećnih ljudi je razvlačilo zverinje. Tek na
zalaganje vladike Žičkog – Nikolaja Velimirovića, ostaci stradalnika su
prikupljeni i u dva kamena groba položeni da večno kazuju o nesreći
ljudskoj








Srpska Sveta gora

Kada
se od Čačka krene ka Užicu, prođe Klisura i Ovčar banja, ubrzo se stiže
i do starog železničkog mosta preko Zapadne Morave. Nekada je preko
njega „tutnjao“ popularni „ćira“, prelazilo se traktorom i zapregama,
ali ga je danas teško preći i pešice. Drvena gazišta su vremenom
istrulila, pa je potrebno puno pažnje i hrabrosti da bi se stiglo do
suprotne obale. Otprilike ovde počinje i Ovčarsko-kablarska klisura,
mesto koje zbog mnoštva pravoslavnih hramova nazivaju i Srpskom Svetom
gorom. Bespuće i brojni useci, špilje i pećine, bile su nekada prirodna
zaštita monasima i narodu u teškim vremenima. Nažalost, bilo je i dana
kada se od zla ni u „mišjoj rupi“ nije moglo sakriti.








Krvavo ugušena buna

Na
drugu obalu Morave smo prešli da bismo posetili pećinu Kađenicu.
Usečena u oštru stenu, svega tridesetak metara od vode, pa skoro da se
ne može videti sve dok ne priđete samom ulazu. U odnosu na brojne pećine
Srbije, Kađenica je veoma mala, nema ukrasa, pa verovatno ne bi ni
privukla našu pažnju da se ovde, pre nešto manje od dva veka, nije
dogodio jedan od najpotresnijih događaja u našoj istoriji. Naime, nakon
propasti Prvog srpskog ustanka, 1813. godine, preostali narod se suočio
sa jednim od najvećih pogroma. Razularene turske bande su harale selima i
gradovima, a u opštem bezakonju niko nije bio pošteđen. Zavladale su
glad, bolesti, panika i neizvesnost. Verujući da ne može ništa da
izgubi, narod se ponovo digao na ustanak. U Trnavi, selu nadomak Čačka,
krajem septembra 1814. godine, Hadži-Prodan je stao na čelo bune. Smrt
je već bila „za vratom“, vredelo je barem pokušati. Krenuli su na sve
ili ništa. I nažalost, bilo je ništa!
Slabo organizovana,
loše vođena, podignuta uoči zime kad joj vreme nije, buna je brzo
doživela propast. Bio je to povod da Turci krenu u još veće nasilje. Ceo
Vračar, od Tašmajdana do Stambol kapije (na mestu današnjeg Narodnog
pozorišta), bio je „okićen“ ljudima nabijenim na kolac. Zulumćari Imšir
paše su krenuli širom vilajeta u poteru za pobunjenicima. Zalazili su i
na mesta na koja, nikada ranije, turska noga nije kročila. Tako su
stigli i do Kađevice, pećine u kojoj se krio zbeg naroda iz obližnjih
sela.
Puno je priča kako su Turci pronašli ovu pećinu. Po jednima,
reč je o izdaji. Drugi kažu da je zbeg otkriven kada je potera čula
jecaj deteta. Zanimljiva je, međutim, priča Radovana Marinkovića, koji
je u knjizi Jeličke legende zapisao da su Turci na njenom ulazu
primetili devojku, koja je sedela i vezla i, po svemu sudeći, čuvala
stražu.



http://i.imgur.com/mpqtt.jpg


Nemo čekali smrt


Polako, korak po korak, nasilnici su se šunjali prema pećini – kaže
Marinković. – Kada ih je spazila, devojka je klisnula u vlažne čeljusti
stene, gde je njen narod našao utočište. Turcima je bilo jasno da
devojka nije sama. Prišli su pećini i pozvali narod da se preda.
Zaplašeni, šćućureni uz stene, ljudi su ćutali i nemo čekali da vide šta
će se desiti. Pošto su nekoliko puta ponovili poziv za predaju, Turci
su sakupili vlažnu ječmenu slamu i zapalili je na ulazu u pećinu. Dim je
nadirao. Ljudi, žene i deca su se gušili, ali niko nije imao hrabrosti
da izađe napolje. Znali su da ih i tamo svirepa smrt čeka. Svi su se
ugušili. U njoj se i danas nalaze njihove odimljene, garave kosti –
završava Marinković.
Više od 120 godina zverinje je
razvlačilo kosti nesrećnih ljudi. Tek na zalaganje vladike Žičkog –
Nikolaja Velimirovića, ostaci stradalnika su prikupljeni i u dva kamena
sarkofaga položeni da večno svedoče o ljudskoj nesreći. Tada je (1936.
godine) pećina donekle uređena, pod je nivelisan, a pred sam rat je
prosečena i staza koja vodi do strmog ulaza u pećinu. Ispred nje je
postavljen veliki krst koji se vidi izdaleka, a iznad otvora se i danas
može videti ogaravljena stena, koja slikovito govori o zločinu koji se
ne zaboravlja. Narod pećinu smatra svetinjom, na molitveniku između
kamenih kovčega ostavlja prilog, a sve je više i turista koji na putu ka
moru ili Zlatiboru, iskoriste priliku da se malo zadrže i poklone
senima nesrećnih predaka.








Turčinovac

Koliko
su špilje i pećina bile važne za opstanak naroda u ovim krajevima,
svedoči i priča o pećini Turčinovac, koja se sakrila planinsku vrlet
Kablara, na levoj obali Zapadne Morave. I o njoj je Radovan Marinković
zabeležio jednu legendu.
– Da bi saznali u
koju se pećinu na Kablaru sklonio najveći srpski zbeg – piše Marinković –
Turci su jednog svog čoveka oblačili u srpsko odelo i slali da čuva
ovce po kablarskim padinama. Srbi su, srećom, shvatili nameru
neprijatelja, pa su čobanina uspeli da uhvate i ubiju. Onda Turci
naprave visoke stube, prislone ih uz stenu do najveće pećine, pa se
jedan od njih popne da vidi ima li koga unutra. Jedni kazuju da se tu
zadesila zmija, a drugi da je u pećini žena mesila hleb, pa kad je
ugledala Turčina bacila mu testo u oči. Da li od zmije ili od testa, tek
Turčin se uplaši i strmoglavi niz stenu. Od tog doba se pećina zove
Turčinovac.

horizont




____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Kapije srpske slobode   8/4/2013, 9:10 pm

Zaboravljeni najveći srpski ratnici


Čak
94 godine je prošlo od proboja Solunskog fronta, živih Solunaca više
odavno nema, a kosturnica na Kajmakčalanu sa kostima 3.804 srpska
vojnika je u jadnom stanju. Krst na kapeli samo što se nije srušio,
zvonara ne radi, kapela prokišnjava...





Kosturnica na Kajmakčalanu


Na
tabli iznad kapele koju je 1928. godine podigao kralj Aleksandar
Karađorđević još stoji natpis: "Mojim divjunacima, neustrašivim i
vernim, koji grudima svojim otvoriše vrata slobodi i ostaše ovde kao
večni stražari na pragu otadžbine", ali ne i njegov potpis, koji je
izgreban sa mermera još za vreme Drugog svetskog rata.


U
ništa boljem stanju nije ni nevešto zakrpljena mermerna posuda iz koje
je ukradeno srce Arčibalda Rajsa, velikog prijatelja srpskog naroda.
Srce je nestalo tokom bugarske okupacije teritorija Kraljevine
Jugoslavije u Drugom svetskom ratu. A Rajsova poslednja želja je bila da
se njegovo srce sahrani tamo gde su poginuli njegovi ratni drugovi,
hrabri srpski vojnici, na koti 2521, koja je pre bitke i topovskog
razaranja bila čak četiri metra viša i nosila broj 2525. Jaka
artiljerijska vatra zbrisala je četiri metra planinskog vrha.



Nisu
vraćene ni topovske čaure od kojih je na podu kapele bio napravljen
krst, a u ništa boljem stanju nije ni malo srpsko vojničko groblje u
Skočiviru podno Kajmakčalana, dobrano zaraslo u drač i korov, a natpis
na tabli iznad kapije izgrebali su navodno Bugari.





Iskrivljen krst: Kapela na Kajmakčalanu



Biciklom do Kajmakčalana

Jedan
od najaktivnijih biciklista veterana Srbije, Piroćanac Branislav - Bane
Mitić, iako je napunio 59 godina, učinio je pravi podvig vozeći bicikl
ratnim stazama Solunaca. Vožnja bicikla ovom veteranu nije pala teško.
Sa svojim dvotočkašem on je svojevremeno prešao put od Pirota do
Pekinga. Za 46 dana je prešao 9.250 km.
- Godinama je u meni tinjala
želja da se poklonim srpskim Soluncima. Na poprišta velikih istorijskih
bitaka odlazi se organizovano, vozom ili autobusom. Ja sam za put do
Kajmakčalana odabrao drugi, teži način - svoj bicikl. A i zašto bih
nešto menjao, kada uglavnom svuda idem biciklom - objašnjava Mitić.



Bunkeri kao svedoci


Na
Solunski front srpska vojska je prebačena u proleće 1916. nakon
oporavka na Krfu. Sa jedne strane borbene linije su bili francuski,
britanski i srpski vojnici, a sa druge su ih gledali duboko ukopani u
rovove nemački i bugarski soldati.



Vatreno krštenje
srpska vojska je imala te iste godine na Kajmakčalanu, gde je nakon
žestokih brbi prsa u prsa sa Bugarima osvojila taj vrh Nidža planine i
grad Bitolj. Nakon toga, što zbog problema na ostalim frontovima, što
zbog stava nekih država, posebno Engleske, da je Solunski front sporedno
ratište, došlo je do zatišja do septembra 1918. godine.



A
onda su se u zoru 14. septembra bitke ponovo razbuktale, a juriš srpske
vojske nijedna sila nije mogla da zaustavi. Ubrzo je kapitulirala
Bugarska, Nemačka i Austrougarska, a Srbija je oslobođena i južni
Sloveni su stvorili novu državu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.
Tokom četiri ratne godine ovim frontom je prošlo čak pola miliona
vojnika iz sedam država, a 200.000 je zauvek ostalo u gudurama
makedonskih planina.


I, danas, 94godine kasnije, na liniji
kojom se protezao front još kao nemi svedoci istorijske epopeje stoje
bunkeri, magacini, seoske kuće koje je koristila vojska.
o vrha
Kajmakčalana na planini Nidže stiže se uskim i teško prohodnim putem
kroz šume, šikare i kamenjare. Uz više sreće, do vrha se leti može stići
i terenskim vozilom, ali je najsigurnije peške. Ko se ispentra gore,
odakle se više nema kud, jer se tu nalazi granica između Makedonije i
Grčke, zapita se da li su srpski vojnici mogli da odaberu teže mesto na
kome će otvoriti vrata proboju Solunskog fronta.



Pobedila šačica

Viljem
Drugi, nemački car, u telegramu bugarskoj Vrhovnoj komandi: "Šezdeset
dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je o ishodu rata. Sramota !"




Turizam na frontu

Na
tom zapuštenom i zubu vremena prepuštenom prostoru Makedonci sada
nameravaju da razvijaju memorijalni turizam, pri čemu bi Solunski front
trebalo da postane deo atraktivne turističke ponude.
Na ideju da bi
prostor na kojem su vođene važne bitke u Prvom svetskom ratu mogao da
postane deo atraktivne turističke ponude, prvi su, pre nekoliko godina,
došli iz ski-centra "Kožuf", kraj Đevđelije. Direktor centra Angel Nakov
osmislio je turistički obilazak cele linije fronta dugog 260 km, od
Kožufa preko Kajmakčalana, pa sve do Galičice iznad Prespanskog jezera.


Opština
Novaci kod Bitolja planira da otvori muzeje u nekadašnjim pećinama,
bunkerima i rovovima koji su bili vojne i strategijske tačke zaraćenih
strana u Prvom svetskom ratu, a posebna pažnja bi se posvetila očuvanju
priče o legendarnom švajcarskom kriminologu i ratnom izveštaču sa
Solunskog fronta Arčibaldu Rajsu.


Ova ideja je dobra i može
da zaživi samo ako se prethodno bar u pristojno stanje dovedu
spomen-obeležja koja podsećaju na herojske podvige Solunaca, koje ne bi
trebalo da zaborave ni Srbija ni Makedonija. A prepustile su brigu jedna
drugoj.



Ovo je moja zemlja

Ogist
Alber, francuski oficir za vezu: "Ono što sam video na Veterniku
pamtiću do kraja života. Izmešali se francuski i srpski vojnici.
Rasturene desetine pentraju se po kamenjaru. Ljudi poderane obuće,
iskrvareni, osvajaju metar po metar... Sudbinu ovog dela fronta rešavaju
nož i srce junačko... Kraj mojih nogu nađoše se dvojica. Uhvatili se u
koštac, pobacali oružje i survavaju se niz masiv planine kidišući jedan
na drugog. Gledam užas, čas je Bugarin odozgo hoće da udavi Srbina, čas
je Srbin gore pokušavajući da zadavi Bugarina. A obojica snažni, škrguću
zubima, ne malaksavaju... Sad je najednom Srbin jači, udara Bugarinovom
glavom o tlo i viče: "Ovo je moja zemlja, ovo je moja zemlja,
upamti..."



vestionline

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Kapije srpske slobode   16/8/2013, 10:04 pm

Kosturnica branilaca Beograda






Jedna od retkih stvari koje skoro svi zapamte sa časova istorije je govor majora Gavrilovića braniocima Beograda 1915. godine. Retko ko može da ostane hladan slušajući njegove reči:

“Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadzbine. Vi nemate dakle da se brinete za vaše živote, oni više ne postoje…”

Tela nekoliko hiljada vojnika ostala su na ulicama srpske prestonice kada su austrougarski vojnici ušli u Beograd. Većina njih je sahranjena u zajedničku grobnicu na novom groblju izgrađenu 1931. godine. Prilikom izgradnje kapele svete Petke ispod Zindan kapije pronađene su kosti hrabrih Sremaca koji su tu pali branći otadzbinu. Kosti su prenete u podnožije kule Jakšića u neposrednoj blizini i tu položene u malu spomen kosturnicu. Njihova imena su za istoričare dugo bila izgubljena sve dok se jedan sveštenik nije setio da su to sigurno imena koja se već decenijama u kapeli po tradiciji čitaju prilikom molitve za mrtve. Tada su pridodati spisku heroja, branioca Beograda, koji broji više hiljada imena.

wanabe

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded


Poslednji izmenio Beskraj dana 4/10/2014, 9:33 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Kapije srpske slobode   10/10/2013, 9:41 pm

Spomenik vojnicima iz I Svetskog rata



















Spomenik austrougarskim i srpskim vojnicima iz I Svetskog rata se nalazi neposredno pored ulice Kneza Višeslava, sa leve strane idući od Banovog brda. Od ulice Požeške, bliže hipodromu, uz brdo, pored Šumarskog fakulteta, Instituta za šumarstvo, kampa “Košutnjak”, nakon oko 700 m. stiže se do ova dva spomenika.

Vojno groblje iz I Svetskog rata u Košutnjaku. Nakon oslobođenja Beograda 1944. ovo groblje je uništeno

Nemačko vojno groblje u Košutnjaku. Sahrana vojnika Vermahta poginulih novembra 1941. godine. Na ovom mestu se danas nalazi popularna “Ski staza”:


Срби су можда једини народ на свету коме је непријатељ подигао споменик. Ушавши у Београд, чувени немачки војсковођа фелдмаршал Макензен, задивљен јунаштвом противника, подигао је у Кошутњаку споменик херојским браниоцима српске престонице.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Kapije srpske slobode   12/4/2014, 10:10 pm

Споменик српским војницима изгинулим у борбама за ослобођење од Турака



Из периода непосредно након ослобођења од Турака остао је и споменик српским војницима изгинулим у борбама за ослобођење децембра 1877. г. Њега је подигао архимандрит Дивљанског манастира Св. Димитрија. Истовремено овај споменик представља једини те врсте, подигнут након ослобођења од Турака за дужи временски период. Друга страна је искоришћена да би се на њој уградила плоча посвећена ратницима из првог светског рата. Интересантан је и због детаља да га је подигао Грк – игуман манастира, а да то нису учинили становници Беле Паланке.









Izvor:opstina Bela Palanka

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Kapije srpske slobode   16/5/2014, 9:57 pm

Obeležen Dan primirja, Dačić položio venac


Vence su položili Ivica Dačić, Dušan Stojanović i Aleksandar Antić





Ceremonijom polaganja venaca kraj Spomen kosturnice braniocima Beograda u Prvom svetskom ratu na Novom groblju u Beogradu, danas je svečano obeležen Dan primirja u Prvom svetskom ratu.

Vence su, u ime Vlade Srbije, položio premijer Srbije i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić, u ime Ministarstva odbrane i Vojske Srbije brigadni general Dušan Stojanović, u ime grada Beograda predsednik Skupštine grada Aleksandar Antić.

Vence su položili i ambasadori Francuske, Ruske Federacije, Australije, Velike Britanije i Severne Irske, Kanade, Grčke, Italije, SAD, Rumunije, Holandije, Belgije, Austrije, Mađarske,Slovačke, Češke, Nemačke, Bugarske, kao i predstavnici nevladinih organizacija.

Ceremoniji su prethodili verski obred, minut ćutanja i intoniranje himne Srbije.

Kurir

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Kapije srpske slobode   24/6/2014, 9:47 pm

Споменик српским војницима изгинулим у борбама за ослобођење од Турака



Из периода непосредно након ослобођења од Турака остао је и споменик српским војницима изгинулим у борбама за ослобођење децембра 1877. г. Њега је подигао архимандрит Дивљанског манастира Св. Димитрија. Истовремено овај споменик представља једини те врсте, подигнут након ослобођења од Турака за дужи временски период. Друга страна је искоришћена да би се на њој уградила плоча посвећена ратницима из првог светског рата. Интересантан је и због детаља да га је подигао Грк – игуман манастира, а да то нису учинили становници Беле Паланке.











Izvor:opstina Bela Palanka

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Kapije srpske slobode   4/10/2014, 9:35 pm

Spomen kosturnica Pametnik



Pametnik je spomen kosturnica na Neškovom brdu kod Dimitrovgrada (Caribroda), podignuta posle srpsko- bugarskog rata 1886.


Posle neuspeha srpske vojske u bici na Slivnici u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, njene jedinice su se povukle na zapad. Na brdu Neškovo iznad Caribroda ostala su dva pešadijska puka i jedna baterija. U napadu bugarske vojske 24. novembra 1885. godine došlo je do borbe prsa u prsa. Do kraja dana srpske trupe su se povukle ostavljajući na bojištu 49 svojih i 58 bugarskih ratnika koji su smrtno stradali. Dve godine nakon bitke, po naređenju bugarskog pukovnika, komandanta tadašnjeg caribrodskog garnizona, podignuta je spomen-kosturnica u koju su položeni posmrtni ostaci ratnika obe zaraćene države.






Svečano je otkrivena 6. maja 1887. godine. Danas je i Srbi i Bugari nazivaju „Pametnik“, po bugarskoj reči za spomenik. Tako kosturnica od naroda nazvana Pametnik, bez obzira što podeseća na rusko ili staroslovensko «Pamjat»-kao večna pamjat,ili na srpsko ili bugarsko- Pamet, kao razum umesto rata, suprotno nameri svojih tvoraca , postaje samo uvodnik u brojne spomenike koji će posejati budući ratovi na celom Balkanskom polustrvu. Naravno da retko koji od njih ima antiratnu nameru.


U tom smislu Pametnik na koti 678 iznad Caribroda ostaje jedinstven,ili barem jedan od retkih sa antiratnom porukom na polustrvu koje postaje sinonim za ratove, podele i sukobe

jugoistocnasrbija

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Kapije srpske slobode   22/1/2016, 9:00 pm

Zaboravljene srpske svetinje

U naletu prema vrelim grčkim letovalištima srpski turisti uglavnom samo protutnje kroz Makedoniju. Retko ko se seti krajputaša srpske istorije, poput spomen-kapele kod Udova, Donjeg Karaslara kraj Velesa ili Zebrnjaka nadomak Kumanova, koji podsećaju na surovu cenu ratne golgote srpskih vojnika u minulim ratovima na poprištima u Makedoniji.



Malo je onih koji se makar i na kratkoj pauzi zadržavaju na nekoj od tih istorijskih tačaka u tranzitu kroz Makedoniju. Među retkim izuzecima u toj reci naših ljudi koji narušavaju uobičajenu letnju turističku sliku bili su Ivan Raković i Katarina Rističević.



Pri povratku sa odmora na obalama Egeja, oni su se javili Kulturno-informativnom centru Srba u Makedoniji Spona sa molbom da im se obezbedi kontakt sa kustosom
spomen-kapele u Udovu kako bi mogli da posete i razgledaju taj svetionik srpske istorije na ovim prostorima. Na povratku sa letovanja želeli su da se u Udovu ponovo poklone senima srpskih vojnika koji su u balkanskim i Prvom svetskom ratu ostavili svoje mlade živote daleko na jugu, daleko od svojih ognjišta u Srbiji.

Poklani regruti





Kustos spomen-kapele u Udovu Zoran Stamenković sa zadovoljstvom je primio i dočekao preplanule zemljake. Pod suncem pretoplog juga Ivan i Katarina su zapalili sveće za pokoj duša poginulim srpskim vojnicima čiji zemni ostaci počivaju u kapeli u Udovu i nastavili put do sledećih destinacija u tranzitu kroz Makedoniju - spomen-crkve i kosturnice Sv. arhangel Mihaila u skopskom naselju Autokomanda, koju je kao i kapelu u Udovu podigao kralj Aleksandar Karađorđević, pa posle odmora u Skoplju, do Kumanova i spomen-kosturnice Zebrnjak.


Na osnovu velikog iskustva u organizaciji grupnih hodočašća svetinjama na Kosmetu, Raković kaže da naši ljudi veoma malo znaju o istorijskim obeležjima pored kojih punim gasom bukvalno projure kroz Makedoniju gledajući da što pre stignu do nekog od grčkih letovališta. Čak i oni koji u grupnim turama idu da posete Solun, Zejtinlik, Krf... kao da zaboravljaju istorijska obeležja Srba u Makedoniji.


Stamenković kaže da je kao i minulih 14 godina spreman da se uvek nađe na usluzi turistima i putnicima namernicima, grupama ili pojedincima, nezavisno koje doba dana bilo, ali malo je onih koji svrate iako se obeležje nalazi tik uz glavnu saobraćajnicu prema Grčkoj.


Njemu nije teško da strpljivo priča i predano objašnjava detalje iz potresnih zapisa i sećanja na tragična stradanja srpskih vojnika kada je oko 3.000 bugarskih i turskih komita iz pravca Valandova, a uz pomoć austrijskih snaga, u cik zore na Veliki petak, 2. aprila 1915. godine, masakriralo 281 srpskog regruta...


Iako voli svoj posao čuvara istorije od zaborava, Stamenković ne krije da je razočaran nemarom i nezainteresovanošću naših ljudi prema ovom i drugim memorijalima u Makedoniji.

Pumpe iz praistorije





U neveselom podsećanju na jurnjavu brojnih srpskih turista ka grčkim letovalištima u tranzitu kroz Makedoniju, i to bez zadržavanja, mora se priznati da je malo destinacija u Makedoniji koje zaista zavređuju zadržavanje za predah. Čak i oni koji bi to želeli da urade, ne znaju gde da stanu, jer gotovo i da nema pravih informativnih uputstava o istorijskim znamenitostima duž koridora 10 na putu do Grčke. Izuzev dve do tri benzinske pumpe sa nešto malo neophodnih potrepština za put, drugih informacija ili pisanog materijala za eventualno svraćanje i obilazak istorijskih i kulturnih znamenitosti kraj koridora 10 u Makedoniji jednostavno - nema.


Piroćanac Milenko Jugović na povratku iz Grčke svratio je do svojih prijatelja u Skoplje i žali se da usput nema šta da se vidi:


- Izuzev puno zelenila, lepih pejzaža, dva pristojna restorana, praistorijskih benzinskih pumpi, koje doduše osim goriva nude sladoled i vodu, nema ničeg drugog na potezu od Tabanovca do Bogorodice. Samo na dve savremene benzinske pumpe sačekaće vas solidni restorani, dečja igrališta i minimarketi.


Sve drugo "usput", uključujući i istorijska obeležja, poslednja počivališta srpskih ratnika koji su izginuli braneći otadžbinu, žurni srpski turisti, njihovi potomci, treba sami da znaju. Ali, takvih je, očito, sve manje. Ne njihovom krivicom, jer ih niko i ništa usput ne zadržava da vide išta osim glavne saobraćajnice koja je nedavno "u inat Grcima" nazvana po velikom vojskovođi Aleksandru Makedonsk


Smrt na Veliki petak


Valandovo je 8. marta 1931. godine pogodio snažan zemljotres, a već sutradan je kralj Aleksandar Prvi Karađorđević posetio postradao grad i okolinu. Tom prilikom je naredio da se obnove kuće, obišao grobove palih srpskih vojnika i pokrenuo inicijativu za izgradnju Spomen-kosturnice u Udovu. Pet godina kasnije, 1936. godine Spomen-kosturnica je završena i osvećena. Pored posmrtnih ostataka 261 vojnika poginulih u borbi na Veliki petak 1915. godine, tu su položene i kosti 2.000 njihovih ratnih drugova poginulih u okolini Đevđelije, Dojrana, Strumice i Negotina na Vardaru. Spomen-kosturnica u Udovu je zaštićena Zkonom o zaštiti spomenika Republike Makedonije.

Grobovi u kršu


U Makedoniji je evidentirano 35 srpskih vojnih memorijala iz perioda balkanskih, Prvog i Drugog svetskog rata, mada se procenjuje da je njihov broj daleko veći. Osim monumentalnih vojnih memorijala i mesta stradanja, u Makedoniji se nalazi i izuzetno veliki broj pukovskih grobalja i pojedinačnih grobnih mesta. Njihova zaštita je posebno složena jer se ona najčešće nalazi u veoma nepristupačnim predelima.


Počivalište 100.000 vojnika


Širom Ma­ke­do­ni­je je sahranjeno oko 100.000 srpskih voj­ni­ka iz Balkan­skih i Pr­vog svet­skog ra­ta. Naj­važni­ja me­sta su krip­te-kostur­ni­ce na Ze­br­nja­ku kod Ku­ma­no­va, Udo­vu kod Valandova, selu Dolno Ka­la­sla­re kod Ve­le­sa, spomen-crkva i kosturnica Sv. arhangel Mihail u skopskom naselju Autokomanda i ko­stur­ni­ca na Kaj­makča­la­nu. Srpsko vojničko gro­blje u Bi­to­lju je naj­veće i do sada najbolje održavano.

vesti online


____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Kapije srpske slobode   13/2/2017, 2:41 pm

Otkud srpski vojnik u grobovima severne Afrike?
“...Samo kad bi brašno bilo bliže vojsci, ili vojska bliže brašnu!”


Knjiga-studija, "Srbijo, majko i maćeho" Luke Nikolića, potpukovnika JNA u penziji, o napuštenim vojničkim srpskim grobovima i grobljima na severu Afrike uzburkala javnost Srbije



Piše: Vladan Dinić
Stupivši na obale albanskog primorja, Srbija je bila na istinskom raspeću. Našavši se u izgnanstvu, država je bila raspeta između teritorije i naroda koji je napustila i tuđine i neizvesnosti u koju se uputila. Vrhovna komanda bila je raspeta između rasutih pukova od Skadra do Valone, Bizerte, Soluna i Krfa, gde su se sve u jednom momentu našle njene jedinice. Na najvećem raspeću, ipak, bio je srpski vojnik koji je, zaglavljen u blato, tumarajući između Medove, Dračča i Valone, u svojoj duši lutao između ognjišta i najmilijih koje je napustio i neizvesnog puta bez povratka, između posramljenosti i patriotizma. Premda deluje da se jedan deo Srpske vojske iskrcao u Bizertu pod spletom ččudnih okolnosti, vojska na taj put nije krenula samovoljnom odlukom pojedinih komandanata niti stihijski, već po planu saveznika i na osnovu naredbe Vrhovne komande.

o KRVAVA 1915. GODINA

Posle neuspelih austrougarskih pohoda u 1914. godini, komandu nad snagama Centralnih sila na Balkanu i neposredno rukovođenje vojnim operacijama preuzima Nemaččka. U nameri da ovlada balkanskom transverzalom do Carigrada, Nemaččka je pripremila novi plan napada na Srbiju. Pouččena prethodnim iskustvima austrougarskih poraza, cilj napada ovoga puta bio je daleko radikalniji: totalno uništenje srpskog naroda, države i vojske.
U strategijskom pogledu plan napada je predviđao angažovanje tri carevine sa oko sto miliona stanovnika i njihov udar svom snagom na malu srpsku kraljevinu sa ciljem da se prokrčči kopnena komunikacija koja izvodi u Dardanele radi pomoći Turskoj i približavanja energetskim sirovinama. U poččtnim opreracijama neprijatelj angažuje oko pola miliona vojnika svrstanih u šest nemačkih i austrougarskih i ččetiri bugarske divizije.
(Prema podacima Marka Božovića u delu Trnovit put Srbije 1914 – 1918 (BIGZ, 1974. str. 226) brojno stanje Srpske vojske u oktobru 1915. godine je 420697 boraca od toga 8897 oficira i 411700 podoficira i vojnika.)
U taktiččkom pogledu planiran je istovremeni napad na frontu od 1200 kilometara i to: glavninom snaga na Beograd i Smederevo, a na pomoćnom pravcu upad u Podrinje i Maččvu, prodor preko Višegrada ka Kragujevcu, a nakon pet dana ulazak i bugarskih trupa na teritoriju Srbije i zauzimanje Niša i Skoplja.

o Medljika - srpska kob-kota
Na obode Kosova 11. novembra stiglo je svega 280 do 300 hiljada ljudi, što značči da su gubici u odstupanju od Beograda do Kosova iznosili oko 120 do 140 hiljada. Namera srpskih snaga bila je da i u tim uslovima, osloncem na severoistoččne kosovske objekte (Prepolac i Merdare), pruže neprijatelju snažan otpor u odbrani pravca koji od Podujeva i Mitrovice izvode ka Kaččaniku i dalje ka Skoplju. Trebalo je, istovremeno, odoleti snažnom pritisku nemaččkih jedinica sa severa i ostvariti kontrolu nad Kaččaniččkom klisurom koju su držale bugarske snage.
Padom Medljike i neuspelim pokušajem da preuzmu kontrolu nad kaččaniččkim i konččuljskim tesnacom, plan proboja Kaččaniččkom klisurom doveden je u pitanje, a celokupna Srpska vojska, iskrvavljena i prepolovljena u teškim bitkama, našla se na Kosovu okružena i stešnjena, ali ne i uništena. Ovakvim razvojem događaja, izgubljena je svaka mogućnost povlaččenja Srpske vojske ka Skoplju i pala je u vodu i poslednja nada Vrhovne komande da će se povlaččenjem kroz Kaččaniččku klisuru i dolinom Vardara sastati sa saveznicima.
(Padom Kaččanika Nemaččka je obustavila dalja dejstva smatrajui da je rat na Balkanu za nju završen. Zato je 24. novembra naredila povlaččenje svojih trupa iz Srbije. Obaveštavajući da više neće izdavati kominikee sa balkanskog ratišta, ona je smatrala da su i poslednji bedni ostaci ostataka Srpske vojske uništeni, da je, osvajanjem Niša i uspostavljanjem kopnene veze sa Bugarskom i Turskom, ispunjen planirani cilj i da se u neutralnost Grččke ne treba mešati pa je dalju sudbinu ratnih dejstava prepustila uglavnom Bugarskoj i Austro-ugarskoj vojsci.)
U Vrhovnoj komandi Srpske vojske usledila su traganja za drugim rešenjima. Jedini izlaz, s obzirom na oččajno stanje i položaj trupa, koje su bile opkoljene višestruko nadmoćnijim snagama na relativno malom prostoru, nazirao se u tom momentu u daljem povlaččenju kroz Crnu Goru i severnu Albaniju na Jadransko primorje.
o Sudbonosna odluka
Nameru o povlaččenju preko Albanije i Crne Gore Vrhovna komanda uobliččila je 23. novembra, a već 25. izdala je istorijsko i sudbonosno naređenje Obr. 24942 svim komandantima armija o povlaččenju trupa iz Otadžbine. Naređenje je predviđalo povlaččenje vojske sa Kosova na jadransko primorje u tri pravca. O namerama i detaljima ovog manevra istog dana (23. novembra) obavešten je naš vojni izaslanik u Podgorici pukovnik Petar Pešić, a 26. novembra i vojni izaslanici Rusije, Francuske, Engleske, Italije i Rumunije.
Istorijsku odluku o odstupanju vojske Vrhovna komanda obrazlaže naređenjem Obr. 24971 od 25. novembra:
“Kapitulacija bi bila najgore rešenje, jer se njome gubi država...Jedini je spas iz ove teške situacije, povlaččenje na Jadransko primorje...Ubedite sve, da je ovo povlaččenje državna potreba, spas države, i da je u ovim teškim danima naš spas u istrajnosti, strpljenju i krajnjem požrtvovanju sviju nas...”
Moral srpskih vojnika pao je na najniži nivo. Uz pretrpljene gubitke poččelo je naglo osipanje jedinica. Mnogi vojnici su se predavali neprijatelju. Starešine nisu mogle, a iz moralnih obzira nisu ni insistirale, da sprečavaju prebege. Otkazivanje poslušnosti bio je rezultat straha i panike pojedinaca i kod nekih manjih jedinica. Ako uporedimo zvanične podatke proizilazi da je Srpska vojska od 11. novembra do 1. decembra, izvodeći odbranu osnovice za povlaččenje preko Albanije i Crne Gore u uslovima gotovo potpunog okruženja, zabeležila gubitke od oko 80 hiljada poginulih, ranjenih i nestalih vojnika.

o ALBANSKA GOLGOTA
(Odstupnica grobovima obeležena)

Komandant 2. armije 1. decembra izdao je naređenje broj 10526 svim jedinicama za odstupanje u kome obrazlaže:
"Zbog promene situacije kod Đakovice i na frontu trupa Odbrane Beograda, konaččno je napuštena namera za ofanzivu i konaččno rešeno da se produži povlaččenje po naređenju Vrhovne komande”.
Vezan ljubavlju i dubokim osećanjima za porodicu i ognjište, srpski vojnik je pomišljao da će se duboko ogrešiti o svoju porodicu, svoje imanje i svoju otadžbinu ako je napusti. I tu, između patriotizma i poverenja - panike i straha lomila se duša Srbinova. Mnogi vojnici su govorili kako će svoje oficire dopratiti samo do granice, a da dalje ne žele da idu, jer se boje da će ih u tuđoj zemlji, po stupanju na albansko primorje, oficiri ostaviti na cedilu. Ipak, i u uslovima velikih prebega i predaja, nadvladalo je poverenje u komandu i starešine tako da ovo nije postalo pretežno razmišljanje i pojava, jer je najveći broj vojnika krenuo u odstupnicu.
Za ovaj marš, dug u proseku oko 150 kilometara, i prikupljanje na liniji Skadar – Lješ - Tirana - Elbasan, 2. armiji trebalo je 19 dana, Timoččkoj vojsci 20, Odbrani Beograda 22, Trupama novih oblasti 13 (Kombinovani odred stigao je u Lješ 14. decembra, a odatle je upućen u pravcu Dračča (u raštbulski logor jedinice su pristigle 5. januara), a 1. armiji, koja je ulogu zaštitnice obavila do krajnjih mogućnosti i nečuvenog požrtvovanja, ččak oko 70 dana.
U vojnim kolonama, pored 220000 starešina i vojnika maršovalo je i 200000 civila izbeglica od kojih se trećina nije spasila. Starci, žene i deca, uz sveže ranjene i obolele vojnike, koji su zaostajali, ali se nisu predavali neprijatelju već su odstupali od jedne do druge sanitetske stanice na maršruti, predstavljali su posebnu odgovornost i veliko opterećenje u organizaciji marša. Po strahotama i žrtvama, bio je to najteži marš koji je do tada istorija zabeležila.
A istorija nije zabeležila i još nešto. Nikada do tada nije se desilo da jedna vojska i cela državna struktura napuste svoju teritoriju i da se ista ta vojska i država, pod zastavom slave i pobede, ponovo vrate u svoju Otadžbinu i donesu joj slobodu. I u tome je zapravo odgovor na delikatnu dilemu u kojoj su posle boja svi generali pametni: da li je sve tako moralo i da li je cena smrti u odstupajućim kolonama i među civilnim žrtvama stanovništva koje je ostalo na svojoj zemlji, nadmašila cenu takve odluke.
o Dinar i hleb
Posle napuštanja slagališta u dolini Morave i u Nišu i promene komunikacijskog pravca ka Solunu gde su bile preduzete mere za formiranje glavne baze za snabdevanje, Vojska je zapala u, do tada, najveću krizu snabdevanja. Da bi se situacija bolje razumela treba imati na umu potpunu iscrpljenost srpskog vojnika u tom momentu te da se znatna oskudica hrane kod vojnika osećala još tokom odstupnih borbi, a naročito nekoliko poslednjih dana na Kosovu. Uz sve to, deo zaliha predviđen za odstupnicu već je bio naččet u išččekivanju i tokom organizacije marša.
Vojnici su, dakle, na ovaj put neizvesnosti krenuli bez odmora i – gladni. Ukupne zalihe trupa u hrani bile su svedene na najviše 4 do 5 dana. Taj problem konstatovan je na ččetvrtoj sednici komandanata armija 1. decembra popodne. Posvećujući ovom problemu izuzetnu pažnju, komandanti armija su na petoj sednici, koja je održana 2. decembra ujutru, doneli jednu jedinu odluku:
"Da se za dalje, kad vojnici prime polovinu obroka hleba, izdaje svakom vojniku po pola dinara u vidu novččane hrane, a kad ne budu mogli da prime ni polovinu obroka hleba, onda da im se izdaje po jedan dinar dnevno.”
Ali, šta da uradi jadni srpski vojnik sa jednim dinarom dnevno? Arnauti za hleb traže samo suvo zlato, dukate i oružje, a prema predstavci Obr. 9947 koju je komandant 1. armije uputio 12. decembra Vrhovnoj komandi na pravcu kroz Crnu goru
“...Stanovništvo prosto globi vojnike naplaćujući proju od jednog kilograma težine po 15 do 20 dinara... sva težina, dakle, i sve zavisi od hleba... Stanje je takvo da su ljudi od gladi već poččeli da umiru...”
Šta da uradi jadni srpski vojnik sa jednim dinarom dnevno kad mu stanovništvo kroz Crnu goru naplaćuje i prenoćište. Jedan od sudionika seća se:
“Hanovi kraj puta većina pozatvarani, a gde su otvoreni za prenoćište plaća se pet perpera za ležanje na daskama, a jedan za sedenje uz vatru. Po neki protest i preka rečč sa Crnogorkama i njihovim starcima i decom zbog takve bezdušne skupoće, ne izmenjuju ništa stanje. Jedni nas sažaljevaju, a drugi napadaju...što smo ostavili Srbiju...”

nastavlja se

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Kapije srpske slobode   

Nazad na vrh Ići dole
 
Kapije srpske slobode
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Srpske plate i penzije idu "na led"
» Srpske baštine
» Spisak poglavara Srpske pravoslavne crkve
» Srpske psovke
» Srpske Narodne Pesme!

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: MOJA ZEMLJA-
Skoči na: