LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

Delite | 
 

 Horhe Luis Borhes

Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10114
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   13/2/2012, 10:17 pm

Gvozdeni novčić

Evo gvozdenog novčića.
Pitajmo oba suprotna lika
i ona će biti odgovor na uporno pitanje
koje niko sebi nije postavio:
Zašto je čovjeku potrebno
da ga neka žena voli? Da vidimo.
U višim sferama se prepliću
četvorostruki svod koji drži potop
i nepromenljive zvezde planetarijuma.
Adam, mladi otac, i mladi Raj.
Veče i jutro. Bog u svakom biću.
U tome čistom lavirintu je tvoj odraz.
Opet bacimo gvozdeni novčić
koji je i čarobno ogledalo.
Njegovo nailčje je niko ništa i tama i slepilo.
To si ti. Oba gvozdena lika daju samo jedan odjek.
Tvoje ruke i tvoj jezik svjedoci su neverni.
Bog je neuhvatljivi centar prstena.
On ne hvali niti kudi.
Najbolje djelo: zaborav.
Zašto te nisu htjeli voljeti?
U sjenci drugog tražimo svoju sjenku;
u ogledalu drugog svoje sopstveno ogledalo.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10114
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   13/2/2012, 10:17 pm

Klepsidra

Ne od vode, od meda biće poslednja kap klepsidre.
Videćemo je kako blista i uranja u tminu,
ali u njoj će biti blaženstva koja crvenom Adamu dade Neko ili Nešto.
Uzajamna ljubav i tvoj slatki miris,
čin razumevanja vasione, pa makar i pogrešnog,
onaj trenutak u kome Vergilije sastavlja svoj heksametar,
voda žedi i hleb gladi, meki sneg u vazduhu,
dodir knjige koju tražimo u nemarnosti polica,
radost sablje u boju, more koje slobodno brazdaše Engleska,
olakšanje što kroz tišinu čujemo očekivani akord,
sećanje dragoceno i zaboravljeno,
umor, trenutak u kome nas rastače san.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10114
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   13/2/2012, 10:18 pm

Kembridž

Nova Engleska i jutro.
Skrećem za Krejgi.
Mislim (već sam mislio)
da je ime Krejgi škotsko
i da je reč krejg keltskog porekla.
Mislim (već sam mislio)
da ova zima sadrži drevne zime
onih koji su napisali
da je put unapred obeležen
i da smo na domaku Ljubavi ili Vatre.
Sneg i jutro i crveni zidovi
mogu biti oblici sreće,
ali ja dolazim iz drugih gradova
gde su boje blede
i gde žena, kad se veče spušta,
zaliva cveće u dvorištu.
Podižem oči i gubim ih u sveprisutnom plavetnilu.
Tamo dalje je Longfelouovo drveće
i usnula neprestana reka.
Nikoga na ulici a nije nedelja.
Nije ponedeljak,
dan koji nam daje iluziju da počinjemo.
Nije utorak,
dan kojim upravlja crvena planeta.
Nije sreda,
dan onoga boga lavirinta
koga na Severu zvahu Odinom.
Nije četvrtak,
dan koji se miri sa nedeljom.
Nije petak,
dan kojim upravlja božanstvo koje u šumama
spliće tela ljubavnika.
Nije subota.
Nije u vremenu koje teče
vec u spektralnim kraljevinama pamćenja.
Kao u snovima,
iza visokih kapija ničega nema,
čak ni praznine.
Kao u snovima,
iza lica koje nas gleda ničega nema.
Lice bez naličja,
novčić sa samo jednim licem – stvari.
Te nevolje su blaga
koja nam užurbano vreme ostavlja.
Mi smo svoje sopstveno pamćenje,
mi smo onaj himerični muzej nepostojanih oblika,
ona gomila razbijenih ogledala.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10114
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   13/2/2012, 10:19 pm

Nepoznata ulica

Golubijom polutamom
nazivali su Jevreji početak večeri,
kada senka još ne uspori korake,
a spuštanje noći se opaža
kao prijatna padina.
U tom času kad svetlost
ima finoću peska,
put me je vodio nepoznatom ulicom
otvorenom u plemenitoj širini terase
čiji su gipsani venci i zidovi imali
nežne boje kao samo nebo
koje je pozadinu činilo uzbudljivom
Sve – osrednjost kuća,
skromnost stubića i zvekira,
možda nada da će se pojaviti neka devojka na balkonu -
nadimalo mi je željno srce
kao bistra suza.
Možda je ovaj trenutak srebrnog sutona
preneo svoju nežnost na ovu ulicu
učinivši je stvarnom kao stih
zaboravljen i ponovo nađen.
Tek kasnije sam shvatio
da je ta ulica tuđa,
da je svaka kuća veliki svećnjak
u kome životi ljudi gore
kao usamljne sveće,
da svaki naš nepromišljeni korak
prolazi golgotama.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10114
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   13/2/2012, 10:20 pm

Nesanica

Od gvožda, od ogromnih krivih gvozdenih spona treba da je noć, da je ne rastoče i potope mnogobrojne stvari što su ih moje prepune oči videle, tvrdi predmeti koji je nepodnošljivo nastanjuju. Moje telo zamorilo je rampe, temperature, svetlosti: u vagonima dugačke železničke pruge, na klupi sa ljudima koji se mrze, na krivoj oštrici predgrada, u zagušljivom letnjikovcu sa vlažnim statuama, u noći prepunoj konja i ljudi. Svet ove noći ima širinu zaborava i tačnost groznice. Uzalud se trudim da zaboravim na telo i bdenje neprestanog ogledala koje ga rasipa i vreba. I kuću što ponavlja svoja dvorišta i svet koji se produžava do tog raštrkanog predgrada sa ružnim ulicama gde se vetar umara, sa sramnim blatom. Uzalud čekam raspored i simbole što prethode snu. Svetska istorija se nastavlja: jedva primetni pokreti smrti u zubnom karijesu, kruženje moje krvi i planeta. (Mrzeo sam gnusnu vodu bare,bila mi je nepodnošljiva ptičja pesma u predvečerje.) Milje i milje umora u južnom predgradu, milje prljave i bestidne pampe, milje zagađenosti, ne žele da odu iz mog sećanja. Poplavljene skupine kuća, straćare nagomilane kao psi, bare od kužnog srebra: ja sam njihov omraženi stražar. Žica, nasuta zemlja, mrtva hartija, otpaci Buenos Ajresa. Večeras verujem u strašnu besmrtnost: nijedan čovek nije umro u vremenu, nijedna žena, niko, jer ova neizbežna stvarnost od gvožda i blata mora pobediti ravnodušnost i zaspalih i mrtvih – makar se skrivali u raspadanju ili vekovima – i osuditi ih na užasno bdenje. Nezgrapni oblaci boje vinskog taloga oramotiće nebo; osvanuće iza mojih spuštenih očnih kapaka.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10114
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   13/2/2012, 10:22 pm

Nostalgija za sadašnjošću

Tačno u tom trenutku čovek pomisli:
Šta ne bih dao za sreću
da budem pored tebe na Islandu
u velikom nepomičnom danu
i da delim sadašnjost
kao što se deli muzika
ili ukus voća.
Tačno u tom trenutku
čovek je bio sa njom na Islandu.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10114
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   13/2/2012, 10:23 pm

Jorge Luis Borges
(Ficciones 1960.)



Kružne ruševine

Niko ga nije video kako se iskrcava u jednoglasnoj noći, niko nije video bambusov čamac kako se zaglibljuje u sveto blato, ali su zato samo nekoliko dana kasnije već svi znali da je ćutljivac došao s Juga i da je rodom bio iz jednog od onih bezbrojnih sela uzvodno niz reku, na vetrovitoj strani planine, gde jezik zend nije okružen grčkim i gde su slučajevi gube izuzetno retki. Izvesno je samo to da je sivi čovek poljubio blato, uspeo se uz strmu obalu ne hajući (verovatno ne osećajući) za trsku koja mu je parala kožu, i na jedvite jade se dovukao, obamro i zakrvavljen, do kružnih bedema na čijem vrhu stoji kameni tigar ili konj, nekoć boje vatre a sada boje pepela. Te zidine ostaci su hrama sažeženog nekadašnjim požarima; danas ga skrnavi malarična šuma, njegovom bogu više niko ne ukazuje počasti. Stranac se pruži kraj postolja. Probudilo ga je sunce visoko na nebu. Bez čuđenja je ustanovio da su mu rane u međuvremenu zacelile; sklopi blede oči i zaspa, ne toliko zbog iznurenog tela koliko zbog čvrste rešenosti. Znao je da ga je u taj hram dovela vlastita nepokolebljiva namera; znao je da, nešto niže uz reku, nepregledno drveće nije uspelo da zaguši ruševine drugog pogodnog hrama, s bogovima takođe popaljenim i upokojenim; znao je da je san njegova najhitnija obaveza. Oko ponoći ga prenu neutešno kričanje neke ptice. Otisci bosih stopala, nekoliko smokava i jedan krčag upozoriše ga da su ljudi iz kraja s uvažavanjem uhodili njegov san i tražili njegovu zaštitu ili se pribojavali njegove magije. Stresao se od jeze, u razrušenoj zidini potražio je kakvo udubljenje za grobnicu i preko sebe nabacio nepoznato lišće. Pobuda kojom se rukovodio nije bila nemogućna, ali je bila natprirodna. Želeo je da sanja jednog čoveka: želeo je da ga sanja u njegovoj potpunosti, detaljno, i da ga nametne stvarnosti. Ta čudesna zamisao iscprla je čitav prostor njegove duše; da ga je neko upitao za ime ili bilo kakvu odluku u njegovom pređašnjem životu, ne bi umeo da mu odgovori. Nenaseljeni, razrušeni hram mu je odgovarao, beše to minimum vidljivog sveta; blizina seljana takođe, jer na sebe su preuzeli da podmiruju njegove šture potrebe. Njihov prilog u pirinču i voću beše dovoljna hrana njegovom telu, posvećenom jedino spavanju i snevanju. U početku snovi behu zbrkani; nešto kasnije, dobiše dijalektički karakter. Tuđinac je sanjao kako stoji u središtu jednog kružnog amfiteatra koji je na izvestan način bio hram u plamenu; rojevi ćutljivih učenika čičkali su se stupnjevito; lica u poslednjim redovima visila su na vekovnoj razdaljini i na zvezdanoj visini, ostajući pri tom jasno uočljiva.Čovek im je diktirao lekcije iz anatomije, kosmografije, magije: lica su pohlepno slušala i nastojala da odgovore s razumevanjem, kao da pogađaju važnost tog ispitivanja, koje će neko vreme od njih izbaviti iz stanja zaludne prividnosti i umetnuti u stvarni svet. Čovek je, kako u snovima tako i na javi, procenjivao odgovore svojih duhova, nije dao da ga varalice zavedu, u zbunjenosti poojedinih učenika naslućivao je sve veće razumevanje. Trago je za dušom koja bi zavredila da učestvuje u svemiru. U devet ili deset sati uveče shvatio je s izvesnom gorčinom da ništa nije mogao očekivati od onih učenika koji su pasivno prihvatali njegovo učenje, već jedino od onih koji bi se katkad izložili opasnosti da upadnu u razumljivu protivrečnost. Prvi se, iako dostojni ljubavi i privrženosti, nisu mogli uzdići do pojedinaca; ovi drugi već su donekle postojali. Jednog popodneva (sada su se i popodneva ređala u snu, sada bi ostajao budan tek nekoliko sati u zoru) raspustio je zauvek zaludnu školu i ostao s jednim jedinim učenikom. Ovaj je bio ćutljiv, pun samopouzdanja, ponekad buntovan, kockastog lica na kojem su se ponavljale crte njegovog snevača. Naglo uklanjanje školskih drugova nije ga predugo zbunjivalo; već posle nekoliko pojedinačnih časova učitelj se mogao diviti njegovom napretku. Međutim, desi se nesreća. Čovek se jednog dana prenu iz sna kao iz kakve žitke pustinje, i ugledavši nedostatnu večernju svetlost pomeša je u prvi mah s praskozorjem, zbog čega zaključi da uopšte nije sanjao. Cele te noći i celog sledećeg dana, nesnošnjiva pronicljivost nesanice obrušila se na njega. Poželeo je da prouči prašumu, da se izmori; jedva da se kukutom domogao nekoliko trenutaka lakog sna, koji su prošarale jedino pričine svedenih oblika, kratkotrajne koliko i neupotrebljive. Poželeo je da ponovo sazove školu, no čim je prozborio nekoliko kratkih reči ohrabrenja, ova se razobliči, nesta. U toj gotovo neprekinutoj budnosti, suze besa pekle su mu ostarele oči. Postalo mu je jasno da je poduhvat oblikovanja nepovezane, vrtoglave materije od koje su sačinjeni snovi najteži od svih zadataka kojih se muškarac može poduhvatiti, čak i ako prodre u sve tajne više i nižeg reda: mnogo teži od ispletanja peščanog užeta ili unovčavanja vetra bez lica. Uvideo je da se početni neuspeh nije mogao izbeći. Zakleo se da će izbrisati iz pamćenja ogromno priviđenje koje ga je na početku skrenulo s pravog puta i potražiti drugi metod rada. Pre no što ga je primenio, mesec dana posvetio je pribiranju snaga koje mu je uludo utrošila mahnitost. Čim je napustio svaku pomisao o sanjanju, gotovo istog trenutka pošlo mu je za rukom da odspava tokom dobrog dela dana. Kada bi mu se desilo da u retkim navratima usni, nije obraćao pažnju na snove. Za ponovno započinjanje svoga zadatka, sačekao je da nastupi pun mesec. Onda se, u predvečerje, očistio u rečnim vodama, odao je poštu planetarnim bogovima, izgovorio dozvoljene slogove jednog moćnog imena i zaspao. Gotovo odmah, usnuo je srce kako kuca. Sanjao je srce u pokretu, toplo, tajanstveno, veličine pesnice, grimizne boje, u polutami jednog ljudskog tela bez lica i pola; snevao je o njemu s predanom ljubavlju, četrnaest svevidećih noći. I u svakoj narednoj, opažao ga je u sve brojnijim pojedinostima. Nije ga dodirivao: jedino bi potvrđivao njegovo prisustvo, posmatrao ga i možda katkad ispravljao pogledom. Opažao ga je i doživljavao iz mnogih uglova i sa različite udaljenosti. Četrnaeste noći dotakao je kažiprstom plućnu arteriju a potom i srce, spolja i iznutra. Beše zadovoljan ispitivanjem. Namerno nije usnio jedne noći: zatim ga ponovo vrati u snove, prizvavši ime jedne planete i započevši oslikavanje jednog drugog među glavnim organima. Trebalo mu je manje od godine da dođe do kostura, do očnih kapaka. Neizbrojiva kosa predstavljala je možda najteži zadatak. Usnuo je tako čitavog čoveka, mladića, no ovaj nije ni ustajao ni govorio, niti je mogao otvoriti oči. Noći su proticale a čovek ga je sanjao jedino usnulog. U gnostičkim kosmogonijama, demijurzi oblikuju crvenog Adama koji ne uspeva da stane na noge; jednako nemoćan i krut i sveden kao njihov Adam iz prašine bio je i Adam iz čarobnjakovih snova. Jednoga popodneva čoveku dođe da uništi čitavo svoje delo, ali se pokaja. (Bolje bi mu bilo da ga je uništio.) Kad je iscrpeo sve molitve rečnim i kopnenim božanstvima, baci se pred noge kamenoj prikazi koja možda beše tigar a možda i ždrebe, zavapi za njenom neznanom pomoći. Tog dana u sumrak, usnuo je statuu. Sanjao je da je živa, drhturava: ne beše to nekakav užasni spoj tigraa i ždrebeta, već istovremeno oba ta žustra stvorenja, ali i bik, ruža, oluja. Taj mnogostruki bog otkri mu da njegovo ime Vatra, i da su mu u tom kružnom hramu (i u drugima njemu sličnima) prinosili žrtve i obožavali ga, i da će na čudesan način oživeti sanjanoga duha, ali tako da ga sva bića, izuzev same Vatre i snevača, doživljavaju kao čoveka od krvi i mesa. Naloži mu da ga uputi u obrede i zatim pošalje u drugi razrušeni hram čije piramide nizvodno nit reku i dalje opstaju, kako bi barem neki glas veličao njegovu slavu u tom opustelom zdanju. U snu čoveka koji je snevao, sanjani se probudi. Čarobnjak izvrši ova naređenja, jedan period (koji na koncu obuhvati dve godine) posvetio je njegovom uvođenju u tajne svemira i u obožavanje vatre. U dubini duše, njihovo razdvajanje teško mu je padalo. Pod izgovorom da to zahtevaju pedagoški razlozi, svakoga dana razvlačio je sate posvećene snu. Takođe je doradio desno rame, dotad možda nerazvijeno. S vremena na vreme mučio bi ga utisak da se sve to već dogodilo… Uopšte uzev, beše to srećno doba; sklapajući oči pomišljao bi: Sada ću biti sa svojim sinom. Ili, ređe: Moj rođeni sin čeka da dođem i neće postojati ako tamo ne odem. Postepeno ga je navikavao na stvarnost. Jednom mu naredi da pobode zastavu na neki dalek vrh. Sledećeg dana, zastava se vijorila na vrhu. Pokuša i druge slične oglede, svaki put sve smelije. S izvesnom gorčinom shvati da je nnjegov sin spreman – možda ček i nestrpljiv – da se rodi. Te noći prvi put ga je poljubio i poslao u drugi hram, čije su ruševine belele nizvodno niz reku, na ko zna koliko milja od neprohodne šume i pištaline. Prethodno (kako nikada ne bi saznao da je utvara, kako bi živeo u ubeđenju da je čovek poput svih ostalih) nametnu mu potpuni zaborav na godine poučavanja.
Njegovu pobedu i spokoj sada je remetila čamotinja. U sumrak i svitanje, pri slaboj svetlosti, ničice je padao pred kamenom figurom, zamišljajući možda da njegov nestvarni sin obavlja istovetne obrede među drugim kružnim ruševinama, nizvodno; noću nije sanjao, ili je to činio kao i svi ostali ljudi. Opažao je zatomljene zvukove i oblike svemira: odsutni sin hranio se njegovom duševnom iznemoglošću. Čovek je ispunio svrhu svog života; opstajao je u svojevrsnom zanosu. Nakon izvesnog vremena, koje neki pripovedači njegove povesti računaju u godinama a drugi u decenijama, probudiše ga u ponoć dva veslača: lica im nije video, no oni mu ispričaše o jednom čudesnom čoveku iz nekog hrama na severu, koji je u stanju da hoda po vatri a da se ne opeče. Čarobnjak se iznenada priseti božijih reči. Priseti se da od svih stvorenja na Zemljinom šaru, jedino vatra zna da je njegov sin utvara. To isprva utešno podsećanje na kraju ga stade mučiti. Počeo je strahovati da bi se njegov sin mogao zamisliti nad tom neobičnom povlasticom i nekako dokonati da je čist privid. Ne biti čovek već samo projekcija sna drugog čoveka, kakvo neuporedivo poniženje, kakva vrtoglavica! Svaki se otac zanima za svoj porod (za onaj koji je dozvolio) sa svojevrsnom zbunjenošću ili srećom; prirodno je da se čarobnjak uplašio za budućnost toga sina, osmišljenog od glave do pete po ugledu na oca, tokom hiljadu i jedne tajanstvene noći. Njegove brige okončaše se iznebuha, što najaviše nekoliki znaci. Najpre se (nakon dugotrajne suše) u daljini iznad brda ukaza oblak, lagan kao ptica; potom, ka jugu, nebo ružičasto kao leopardove desni; onda golemi dim koji rđom pokri noćni metal; zatim panično bekstvo životinja. Jer, ponovilo se ono što se zbilo mnogo vekova pre toga. Ruševine svetilišta boga vatre progutala je vatra. U zoru bez ptica čarobnjak vide da se kružni požar obrušava na zidove. Na trenutak pomisli da spas potraži u vodi, no onda razumede da to smrt dolazi da ovenča njegovu starost i razreši ga obaveza. Stupi na užarene patrljke. Ovi ne ugrizoše njegovo meso, već ga pomilovaše i preplaviše bez toplote i sagorevanja. S olakšanjem, ponižen i užasnut, shvati da je i sam tek privid, da ga to neko drugi upravo sanja.


____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
ZEX



Muški
Broj poruka : 186
Godina : 49
Location : Kragujevac
Humor : : )
Datum upisa : 06.07.2012

PočaljiNaslov: Jorge Luis Borges   3/8/2012, 1:49 pm






Jorge Luis Borges
Nazad na vrh Ići dole
http://www.arsmedia.tv
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10114
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   16/2/2013, 12:05 am

***

Zatvor je dubok i od kamena; oblika je gotovo savršene polukugle, iako je pod (koji je također od kamena) nešto manji od najširega kruga, što, nekako, pojačava osjećaj stiješnjenosti i prostranosti. Po sredini ga presijeca zid; premda vrlo visok, ne doseže najviši dio svoda; sjedne sam strane ja, Tzinacán, vrač piramide Qaholom, koju zapali Pedro de Alvarado; s druge je jedan jaguar, koji, tajnim i jednakim koracima, mjeri prostor i vrijeme sužanjstva. Uza samo tlo, veliko okno s rešetkama presijeca središnji zid. U sat bez sjene (u podne) gore se otvara kapak, i uzničar, kojeg su uništile godine, rukuje željeznom koloturom i spušta nam, na dnu užeta, vrčeve s vodom i komadićima mesa. Kroza svod prodre svjetlost; u tom trenutku mogu vidjeti jaguara. Zaboravio sam koliko godina ležim u mraku; ja, koji nekoć bijah mlad i mogoh premjerati ovaj zatvor, samo čekam, u stavu umiranja, kraj koji mi dosudiše bogovi. Dugačkim kremenim nožem otvarah grudi žrtava, a sada ne bih mogao, bez vradžbina, ustati ni iz prašine. Uoči potpaljivanja Piramide, ljudi koji sjahaše s visokih konja zlostavljahu me užarenim predmetima od kovine da bih otkrio mjesto skrivenoga blaga. Na moje oči srušiše kip boga, ali me on nije napustio, i ja, unatoč mučenju, nisam ništa odao. Izranili su me, prebijali, unakažavali, i probudih se potom u ovom zatvoru, iz kojega više neću izići za svojega smrtnog života. Jer me zla kob požurivaše da štogod napravim, kako bih nekako ispunio vrijeme, nastojah se sjetiti, u svojoj tami, svega što sam znao. Noćima sam bdio da se sjetim redoslijeda i broja kamenih zmija ili oblika nekoga ljekovitog drveta. Tako sam svladavao godine, tako sam stjecao ono što već bijaše moje. Jedne noći osjetih da mi se primiče jasna uspomena; prije negoli ugleda more, putniku uzavre krv. Nekoliko sati poslije stadoh nazirati tu uspomenu; bila je to jedna od predaja o bogu. Predviđajući da će na svršetku vremena nastupiti mnoge nesreće i razaranja, on, prvoga dana Stvaranja, napisa čarobnu rečenicu, kadru da spriječi ta zla. Napisa je tako da bi stigla do najdaljih naraštaja i da joj ne naškodi slučaj. Nitko ne zna na kojem je mjestu napisa, ni kakvim pismenima, ali nam je poznato da ona, u tajnosti, traje, i da će je pročitati neki izabranik. Pomislih da smo, kao i uvijek, na svršetku vremena, i da će mi sudbina posljednjega božjega svećenika omogućiti pristup povlastici da upoznam taj zapis. To što sam čamio u zatvoru nije smetalo toj nadi; možda sam tisućama puta vidio taj zapis u Qaholomu, ali ga nisam umio dokučiti.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10114
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   16/2/2013, 12:07 am

Pesma o količini

Mislim na škrto nebo puritansko
samotnih i izgubljenih svetlila,
Emerson je svakako gledao tolika nebeska svetlila
iz svoga Konkorda, strogog, pod snegom.
Ovde su zvezde bezmerne.
Čovek je bezmeran. Bezbrojni
nakoti ptica i buba
zvezdanih jaguara i zmija,
grana što se spliću i prepliću.
Zrna kafe i peska, lišća,
pritiskaju jutra i uludo grade
svoj složeni beskorisni lavirint.
Možda je svaki mrav koga zgazimo
jedini pred Bogom, koji ga namenjuje
izvršenju tačnih Zakona
što vladaju Njegovim čudnim svetom.
Da nije tako, čitava vasiona
bila bi zabluda i tegobni haos.
Ogledala od abonosa i vode,
maštovita ogledala snova,
lišajevi, ribe, korali,
nizovi kornjača u vremenu,
svici jedne jedine večeri,
dinastije araukarija,
jasno octana slova jedne knjige
što ih noć ne briše, bez sumnje su
ne manje lična i zagonetna
od mene, koji ih ne razaznajem.
Ne usuđujem se da sudim o gubi ili Kaliguli.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10114
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   16/2/2013, 12:08 am

Rastanak

Između mene i moje ljubavi treba podići
tri stotine noći kao tri stotine zidova
a more će biti čarolija među nama.

Ostaće mi tek uspomena.

Oh,večeri mukom zaslužene
noći provedene s nadoma da te ugledam
polja mojega prolaska,nebeski svode
što ga upravo promatram i gubim…

Konačna poput mramora
tvoja će odsutnost ispunjavati tugom
i druga kasna popodneva.
Svanuće

U dubokoj opštoj noći,
koju jedva opovrgavaju svetiljke,
zalutali nalet vetra
uvredio je ćutljive ulice
kao uzdrhtalo predosećanje
groznog svanuća koje tumara
zapuštenim predgrađima sveta.
Radoznalo zagledan u tamu
i prestrašen pretnjom svitanja,
doživeo sam strahovitu pretpostavku
Šopenhauera i Berklija,
koji tvrde da je svet
delatnost duha,
san duša,
bez osnove, namere i prostornosti.
A kako ideje
nisu večne kao mermer,
već besmrtne kao šuma ili reka,
ranije učenje
dobilo je u zoru drugi oblik,
a praznoverje tog trenutka,
kad se svetlost poput ladoleža
puže po zidovima tame,
prevarilo mirazom
i nacrtalo ovaj kapričo:
Ako stvari nemaju materijalnost
i ako je mnogoljudni Buenos Ajres
samo san
koji sanjaju duše u zajedničkoj opčinjenosti,
i na trenutak
kada je njegovo biće u velikoj opasnosti,
a to je drhtavi trenutak svanuća,
kad malo njih sanja svet
i samo nekoliko noćnika čuvaju,
pepeljastu i tek skiciranu,
sliku ulica
koju će kasnije sa drugima dovršiti.
Čas kada upornom snu o životu
preti opasnost da se razbije,
čas kada bi Bogu bilo lako
da uništi svoje delo!
Ali opet se svet spasao.
Svetlost prosijava izmišljajući prljave boje
i sa izvesnom grižom savesti
što sam saučestvovao u uskrsnuću dana
hitam kući,
bezbojnoj i ledenoj, obasjanoj belom svetlošću,
dok jedna ptica zaustavlja tišinu
i dok istrošena noć
ostaje u očima slepih.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10114
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   16/2/2013, 12:09 am

[i]
Stvari

Knjiga koja je pala i koju druge
zaklanjaju knjige u dubini police
i koju dani i noći pokrivaju
tromim ćutljivim prahom. Kotva
sidonska koju engleska mora
pritiskaju u svome ponoru slepom i mekom.
Ogledalo koje nikoga ne ponavlja
u kući iz koje smo otišli.
Opiljći od nokata koje ostavljamo
duž vremena i prostora.
Nedokučivi prah što Šekspir beše.
Promenljivost oblika.
Trenutna simetrična ruža
koju slučaj podari jednom
tajnovitim kristalima kaleidoskopa.
Vesla na Argu, prvom brodu.
Tragovi na pesku koje sanjivi
i kobni val briše na žalu.
Tarnerove boje kada se gase
svetlosti u strogoj galeriji
i ne odjekuje korak u dubokoj noći.
Naličje prevelike karte sveta.
Tanana paukova mreža na piramidi.
Slepi kamen i radoznala ruka.
San koji sam sanjao pred zoru
i koji sam zaboravio kad je počeo da se rađa dan,
početak i kraj epopeje
Finsbura, nekoliko izbrušenih gvozdenih
stihova, koje vekovi nisu dodirnuli.
Obrnuto slovo na upijaćoj hartiji.
Kornjača u dnu catrnje.
Ono što biti ne može. Drugi rog
jednoroga. Biće koje je Trojno i Jedno.
Trougaoni disk. Neuhvatljivi
trenutak u kome Elejčeva strela,
nepomična u vazduhu, dostiže cilj.
Cvet među stranicama Bekerove knjige.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10114
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   16/2/2013, 12:09 am

Šah

I Igrači, ozbiljni, ćute u svom kutu,
oprezno figure pomeraju spore.
Strogi prostor table drži ih do zore:
dve suprotne boje vode bitku ljutu.
Magična surovost iz sredine zrači:
homerovska kugla sa kraljem što kasni,
borbena kraljica, pešaci opasni,
iskošeni lovac i laki skakači.
A kada igrači igrati prestanu,
kada u vremenu beskrajnom nestanu,
i tad obred ovaj večno će da traje.
Taj rat je buknuo na Istoku slavnom,
poprište je ratno cela zemlja davno.
Ko i Druga, ova Igra ne prestaje.

II

Nejaki kralj, kosi lovac, ratoborna
kraljica, pešaci mudri i top kreću
crno-belim putem da probaju sreću
ratnu, hrabra vojska za bitku je orna.
Ne znaju da ruka onoga svemoćnog igrača
upravlja njihovom sudbinom,
niti znaju da se čeličnom črvstinom
njihovim razumom vlada danonoćno.
Ali i sam igrač (to je Omar reko)
sužanj je na drugoj čudnom tabli nekoj:
tu su noći crna, dani – bela polja.
Bog igrača miče, a ovaj figure.
Ko je iza Boga bog arhitekture pracine,
vremena, snova i nevolja?

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10114
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   16/2/2013, 12:10 am

Trenuci

Kada bih svoj život
mogao ponovo da proživim,
pokušao bih u sledećem
da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da
budem tako savršen, opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego
što bejah, zaista,
vrlo malo stvari bih
ozbiljno shavatao.
Bio bih manji
čistunac.
Više bih se izlagao
opasnostima, više putovao,
više sutona posmatrao,
na više planina popeo,
više reka preplivao.
Išao bih na još više
mesta na koja nikad nisam otišao,
jeo manje boba, a više
sladoleda,
imao više stvarnih, a
manje izmišljenih problema.
Ja sam bio od onih što
razumno i plodno prožive
svaki minut svog
života; imao sam, jasno, i časaka radosti.
Ali kad bih mogao nazad da se vratim,
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer ako ne znate, život je od toga sačinjen, od trenova samo;
nemoj propuštati sada.
Ja sam bio od onih što nikad nigde nisu išli
bez toplomera,
termofora, kišobrana i padobrana;
kada bih opet mogao da
živim, lakši bih putovao.
Kada bih opet mogao da živim,
s proleća bih počeo
bosonog da hodim i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci
okretao, više sutona posmatrao i
sa više dece igrao,
kada bih život ponovo pred sobom imao.
Ali vidite, imam 85
godina i znam da odlazim.
Vru želje ko mlada vina
Ljubav krv nežno talasa…

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10114
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   16/2/2013, 12:14 am

Zaboravljeni san

U nepouzdanu zoru usnih jedan san.
Znam da u snu behu mnoga vrata.
Ostalo sam zaboravio. Java je
jutros razvejala
tu intimnu priču, koja sad
nije manje neuhvatljiva
no Tiresijina sen ili Ur Haldejaca
ili Spinozini korolari.
Proveo sam život sričući
dogme koje izmišljaju filozofi.
Priča se da je u Irskoj neki čovek rekao
da pažnja Boga, koji nikad ne spava,
večno opaža svaki san
i svaki usamljeni vrt i svaku suzu.
Rađa se sumnja i raste polutama.
Kad bih znao šta je bilo sa onim snom
što sam ga usnio, ili koji san sam usnio,
znao bih sve stvari.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10114
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   16/2/2013, 12:14 am

Everness

Sólo una cosa no hay. Es el olvido.
Dios, que salva el metal, salva la escoria
y cifra en su profética memoria
las lunas que serán y las que han sido

Ya todo está. Los miles de reflejos
que entre los dos crepúsculos del día
tu rostro fue dejando en los espejos
y los que irá dejando todavía.

Y todo es una parte del diverso
cristal de esa memoria, el universo;
no tienen fin sus arduos corredores

y las puertas se cierran a tu paso;
sólo del otro lado del ocaso
verás los Arquetipos y Esplendores.

Evernes, Jorge Luis Borges

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10114
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   16/2/2013, 12:15 am

Razmjena mišljenja je neophodan uslov za svaku ljubav, svako prijateljstvo i svaki pravi dijalog.
(Jorge Luis Borges)

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10114
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   9/1/2018, 11:52 pm

1964, Pesme Duše - Jorge Luis Borges
Više nije magičan svet

Više nije magičan svet. Ostavili su te.
Više nećeš deliti jasan mesec
ni tihe vrtove. I odveć nema meseca
koji nije ogledalo prošlosti,

kristal samoće, sunce agonija.
Zbogom zajedničke ruke i hramovi
što ljubav je približavala. Danas samo imaš
odano pamćenje i puste dane.

Niko ne gubi (ponavljaš uzaludno)
sudbinu koju nema i koju nije imao
nikad, ali biti hrabar nije dovoljno

da bi se naučio umetnosti zaborava.
Jedan simbol, jedna ruža te razara
i može te ubiti jedna gitara.

• • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • •

Neću biti srećan

Neću biti srećan. Možda nije važno.
Postoji toliko drugih stvari na svetu,
jedan bilo koji trenutak je dublji
i drukčiji od mora. Život je kratak

i iako su sati tako dugi,
neka tama nas vreba,
smrt, to drugo more, ta druga strela
što nas oslobađa sunca i meseca

i ljubavi. Blagoslov koji si mi dao
i koji si mi oteo mora da je obrisan;
i što je bilo sve mora da je ništa.

Jedino što mi preostaje radost je da budem tužan,
taj uzaludni običaj koji me podstiče,
Jug, izvesna vrata i neki kutak.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   

Nazad na vrh Ići dole
 
Horhe Luis Borhes
Nazad na vrh 
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2
 Similar topics
-
» Horhe Luis Borhes
» Horhe Luis Borhes
» Horhe Luis Borhes
» Jorge Luis Borges
» Luis Álvarez Catalá

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Biblioteka poezije-
Skoči na: