jeste li nekada ucestvovali u nekoj pozorisnoj predstavi? jeste glumili?
kako stojite sa tremom i tako...

Na zalost, nemam nikakvog talenta za glumu, a imam i veliku tremu.Glumu visoko cijenim kao umjetnost.

Dok sam bila mala... samo kada se setim svih onih školskih priredbi, predstava, recitala.... stomak se svaki put borio protiv sile teže. Nije bilo lakše sledeći put, bilo je sve teže, jer se očekivalo sve više....

Kao klinac u osnovnoj skoli, do cetvrtog razreda, nisam dobijao glavne uloge pa mi se nije ni dopadalo, mada mislim da bih bio dobar glumac, mozda u monodrami zivota.

mene je jedan moj drug koji je glumac amater odvukao u pozoriste na neku probu da mu pomognem oko nekih zahvata u predstavi. naime deca su trebala da se tuku, pa je mene pozvao da napravim koreografiju. deca su delovala kao da su se stvarno pobila, niko nije bio povredjen i sve je ispalo super. i onda su me zadrzali u toj grupi kao šaptača. i trebala sam u jednoj predstavi u mraku, kada se svetla pogase da porusim neke kutije...joj joj i tako u mraku sam imala tremu i jedva sam to obavila
onda su me angažovali da glumim neki lik u nekoj omladinskoj predstavi i jedva sam izasla na binu. gurnuli me pa sam istrcala mesto da mirno setam...ali sam posle bila super. sem sto sam na jednom mestu zaboravila text. taj osecaj je neopisiv. jednostavno se blokira. neka cura koja je bila samnom na sceni mi je govorila text ali ja je nisam cula. šaptači su vec vikali skoro ali ni njih nisam cula. potpuno sam ogluvela za sve. i tada sam mirno odsetala do saptača iza bine, uzela papir sa textom i procitala. vratila sam se na scenu i rekla svoju repliku. reziser je bio odusevljen, niko u publici nije primetio da nesto nije u redu.
a ja sam prestala da idem na glumu posle. ona strasna trema mi je iskidala zivce i nije to za mene.

U osnovnoj skoli sma ucestvovala u raznim skecevima

e, jos sam se necega setila...stvarno mi je bilo lepo da se druzim sa tim glumcima. i stalo mi je bilo da prevazidjem tu strasnu tremu.i obratila sam se svom kumu koji je neuropsihijatar da mi pomogne.dao mi je neke tablete za smirenje i rekao da su prilicno jake i da razlicito deluju kod ljudi pa da ih probam jedno jutro pre skole kada imam odgovaranje ili tako nesto, da nebude da ih probam za neki vazan dogadjaj bas...ja sam tada imala oko 16-17 godina i jedno jutro ja popijem jednu tabletu pre skole. daklem, zaspala sam na prvom casu, pa me probudili za drugi cas pa sam opet zaspala dok me na kraju razredni nije kolima odneo kuci da spavam. probudila sam se posle 3 dana odmorna
a moja mama je napickala kuma i rekla mu da mu se sere na diplomu, mada je kao strucnjak na daleko poznat...
tako se moja glumacka karijera zavrsila. mada razmisljam da i nisam bila tako losa...

danas sam se setila necega sto mi se dogodilo kada sam bila glumica. dolazila nam neka folklorna grupa iz BG na druzenje. i ja ko ja, zaljubila sam se u najlepseg igraca. i on u mene. bilo je lepo. culi smo se na telefon svaki dan. on je jednom dosao iz BG kod mene da me poseti i tako. danas sam ga se setila...ni imena ni prezimena ali njega jesam. daljina sprecila jednu lepu ljubav...

Jao, mnogo mi se svidja tema!
Glumila sam od 5. osnovne pa kroz celu srednju. Radila sam nekih 6, 7 predstava i uvek se najbolje provodila- iza scene.
Jednom smo putovali u Kovacicu na smotru pozorista- 3 sekunde pred izlazak na scenu ne mogu da nadjem rekvizit (vrlo bitan!!), kad su delili pohvalnice ja sam zalutala u okolnu poslsticarnicu (pa su mi svi aplaudirali, dok sam ja, zvacuci snenokle tamo nehde, zaboravila sto sam i dosla u taj grad...).
Tremu nisam nikada imala, vise sam bila nervozna da sto pre izadjem.
Najomiljenija mi je predstava bila "Put oko sveta" B. Nusica. Posle predstave su dolazili u svlacionicu da vide jesam li musko ili zensko...
Danas, na zalost, nemam uslova da se time bavim, mada mi se cesto "omakne" u gradskom prevozu- sa jednim kolegom,jedinim koji me razume, pocnem svadju, ili neku raspravu budibogsnama, ili sam ja maltretirana njegova supruga, on me muci a ja sam trudna, majka njegova me nece... Ili pricam na "kineskom"...

36 godina u pozorištu,i još uvek sam...Mnogo predstava i mnogo događaja,dobrih i loših.Mnogo anegdota,mnogo prijateljstava i poznanstava.Mnogo ne prospavanih noći,mnogo pročitanih strana...Pozorište je drugi život moga drugog ja.Tu sam i ono što nikada neću biti,pa ipak sam svoj.

Онда имаш још пар тема где би могао да пишеш о позоришту. Да појасниш те даске јер шта је на њима то знамо, не знамо ништа о костимима, сцени, шмикерају и осталом.

Pa nije džabe rečeno za njih da su daske koje život znače,jer ko se jednom pojavi na njima,oseti miris šminke i naftalina,druži se posle predstave,nikada neće napustiti pozorište....Do sada sam radio petnaestak pozorišnih predstava kao reditelj,počev od scenografije kostimografije i do izbora glumaca i muzike.Najvažnija stvar je napraviti dobru podelu uloga.Posle je sve lakše.Kraj premijerne predstave je kruna svega,jer tada sa premijerom odlaze i svi tereti koji su postojali sa pravljenjem predstave...Ovo je u kratkom crtama...

Ja sam prosle godine otisla u pozoriste da gledam drugaricu na probi medjutim glumac koji je radio sa njima u grupi me je pitao sta radim tu i isterao me na pozornicu...BLAMA! Ni da beknem! Sta li ce reko sad owaj od mene ...Znaci izresetao me je...nisam znala gde se nalazim...pewala, wikala, recitowala, citala, sta nisam radila...cak sam morala i da glumim neku kurawu...Na kraju se mi kaze da sam dobra i da ostanem u pozoristu...a nista ja pod milim bogom znala nisam...Nisam to ni ocekiwala.

Misliš,nisi bila svesna,niti si imala poverenja u sebe da sve to možeš...U pozorište se dolazi slučajno,i svi koji dođu na takav način postanu u većini slučajeva dobri glumci.To ti je nešto kao neizlečiva bolest,pa se češaš tamo i gde te ne svrbi u pokušaju da se otkačiš te bolesti,ali ne uspevaš.Mislim,da pored nekadašnjeg vojnog roka i pozorište uči ljude da postanu ljudi.

Da, uprawo tako.Ali to sam posle nekog wremena zabatalila zato sto nisam mogla swe da postignem....hor, pozoriste...a i wikendom su bile probe a ja sam isla kuci wikendom tako da...Zao mi je sto sam prestala da idem ali nadam se da kad odem na fax da cu tamo uspeti nesto...