LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

Delite | 
 

 Miodrag Pavlović

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10240
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović    26/1/2012, 8:12 pm

Dva puta



Jedan je put dobar

i vidan

njim su išli mnogi

divljač

drvo

stena poput streje

drugi put

kroz gustiš

po njemu nešto laje

zlo miriše

čupavi list

i trnje

Ovim putem

kojeg se drugi klone

polaziš da vidiš

to zlo šta je

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10240
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović    16/9/2017, 11:15 pm

PROBUDIM SE

Probudim se
nad krevetom oluja.

Padaju zrele višnje
u blato.

U čamcu
zapomožu
raščupane žene.

Vihor
zluradnih noktiju
davi mrtvace.

Uskoro
o tome
ništa se neće znati.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10240
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović    16/9/2017, 11:16 pm

NAUČITE PJESAN

Kroz kakva društva treba još proći,
kroz kakve ljudske vidike,
kroz zlohodnike, pauke-vojnike,
kroz šume pošasnika,
kroz uši doušnika,
treba još ići uz rame dvoličnika,
s napasnikom oblačiti samure,
s carinikom zavlačiti ruke u mošnje,
gledati pandure kako biju po kičmi!
Svuda se digli borci protiv otkrovenja
i jašu velike konje, vrebaju krv,
zasedaju pravednike i svakog ko se javi
između čoveka i boga, na brvnu.
Kuda će oni što se klone zveri?

Branite se! Naučite pesmu!
Uđite kroz gusle u mramorni oko,
pevajte, orite se, pojte
i stojte mirno kad se začuje pitanje
ko će među vama da zatvori vrata
slavoslovite dok se hramu ne probije teme,
stakleni prozor nek se obrati moru
dok ne proklija sinje srce,
žamorite, žuborite, romorite,
neka vas nađe svetlo kao srp svoje snoplje,
kao što mučenička krv nađe svoje koplje,
uskliknite, utrojte, uzhvalite,
dok se i lobanji ne otvori gornji vid
i pesma ne pokulja na sljeme,
popevajte, koledajte
usred ovog rata koji sećanje briše
naučite pjesan, to je izbavljenje!

pošast — pomor, glad, zlo
utrojiti — utrostručiti
sleme — vrh krova
koleda — obredna narodna pe sma koju su momci idući od kućedo kuće pevali uoči Božića;
ovde: koledati (figurativno značenje — čuvajte svoju tradiciju)

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10240
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović    16/9/2017, 11:17 pm

REKVIJEM

Ovoga puta
umro je neko blizu

Rekvijem
u sivom parku
pod zatvorenim nebom

Žene su pošle za mrtvim telom
smrt je ostala u praznoj sobi
i spustila zavesu

Osetite
svet je postao lakši
za jedan ljudski mozak

Prijatna tišina posle ručka
bosonog dečak sedi na kapiji
i jede grožđe

Zar iko ostane veran
onome što izgubi

Ne žurite se sa smrću
niko na nikog ne liči
sinovi misle na igračke

I ne opraštajte se pri odlasku
to je smešno
i pogrdno

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10240
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović    16/9/2017, 11:18 pm

NOKTURNO

II
Prozor moj gleda pravo u pramac leda
koji po noći diže svoja visoka jedra
i vuče besvestan grad po uskom polarnom krugu.
Poslednja ivica etera ogrebe ova bedra
i krma visi u ničem, slična plugu.

Gle, bunar srebra prekrio lađu kao kapa,
dno se njegovo ugiba, treperi bubna opna
i puž svoje ulice u glasan toranj sklapa.
Njegovo staklo dotičem spolja. Unutra, riba
svečano klizi po blistavoj kaldrmi kopna.

Sa gornje palube glave se nadnose bez lica
i preko kolena krova pilje u moju postelju,
gde se obalom svesti uspravlja oštro bilje.
Ćutim dok me zovu u noć podmuklu, sve belju;
tamo likuje led i sumanuta plovidba ptica.

A ovde mesec se najzad sklupčao u sebi,
obraz na obraz sa mnom. Zavesa je bašta
koja gori, javna sablazan svima oči probi
i slepcima zadrhte ruke pred užasom mašte.
U oknu vidim kako se trbuh glečera plodi.

III
Vazduh je lak i telo se na oči prazni,
zglobovi ko vrata škripe, podzemlje čula
postalo je vedro te buja mrak. Sad zvezde sipe
kroz odaju gde srce ne tuče i krv odstupa;
u obrtanju rebara središte uvek kasni.

Oblici se sljube s ničim u neprobojno tvrdo,
zatim pesme suprotnog pola pričuju se same;
korenu se prividi cveće, radostan šapat bolu,
a led zablista na leđima sunca; tame
imaju svoj račun sa životom i sopstveno čudo.

Grlim se s dnom; preko nas se penje i beži,
ko s grumena gde trava nikne; oblaci brode
pod zemljom i ribar tu za kostima vikne.
Hej, pa to je lobanja sveta u mreži!
U njene duplje pritiču sve slane vode.

Devojke pevuše dok poslednja kaplja bode
i stubovi vise. Dim po stepeništu tone
u naopako središte bića, ka magnetnoj praznini;
bez čula, motrimo zanetim pogledom žića
svoj unutrašnji oblik i našu pojavu u daljini.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10240
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović    16/9/2017, 11:18 pm

BEČIĆI

Na vedroj obali talas po talas dobija oči
i gleda kroz prozor sunca ruševine što nestaju bez traga;
danas više nema zida dok hodim da me sretne.
Žal se odmotava, pesak po kostima kruži, trava
sad gori pred ulazima neba; boje su ostale istovetne
na posudi vidika koja pliva posle davljenja noći.
Među tvrdim slikama sad znam dokle mi dopire snaga
i gde su planine, gde topli ponori, gde cvet koji progledava.

Nestalo je i drevno kube, — još pučina liči na knjigu
i dnom su ljudi legli u odorama zlatnim; čelom
okrenuti ka meni, šareni šljunak po njima se kotrlja
i pretvara ih u žbun, u pticu il neprotumačenu sliku
po kojoj se gazi do kolena. Voda me sastavlja s telom
i talas mi raste ko potomstvo, do pasa. Ne vidi nas niko
inače bi se reklo da smo goli, ovde je tuđe oko mrlja;
horda pokojnika talase gleda pomoću dubokog glasa.

Ja ćutim da se sačuva lepota. Bik me sa oblaka gleda
i zove u kolo, uz ruke mi se penju usne
te drage a neznane zveri koja govori rogom.
I vraćam se duž ogromne džigerice mora koja raspreda
istu klopku mirisa zanosnih i oštrih; u vodi je sve dobro,
klečim da postanem šljunak najpre svojom nogom.
Krišom se vraća zid i hram se u vazduhu gusne,
već ležim na dnu; ruke su moje postale strme hridi.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10240
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović    16/9/2017, 11:23 pm

PINDAR U ŠETNJI

Neću više da budem pesnik,
pogrebeni su junaci
i takmičenja obustavljena.
Hramovi su jutros nemi i smanjeni,
pazim da ih laktom ne oborim.
Sreo bih rado devojku na izvoru,
ili da nikog ne sretnem,
prošla me žeđ.
Gle rame belo iza bodljikave grane
i tle toplo i brsno za ljubav,
no velika glava mladića motri odozgo
te zastanem da budem nepomičan kao i oni.

Ovo je pleme bez ruku i bez vremena čedno,
pa može li se grliti neko iz drugog bivanja?
Poželim da ih celivam,
al' nisu oni mene čekali,
njihova odsečna čulnost ne zna za mekotu mesa i zvuka,
ja nemam reči da im u kamen urežem.

Ne stoje kipovi za čoveka.
Sa bogovima oni razgovaraju na proplanku,
zaboravili su meso što je negda bilo.
Putem za Delfe niko više ne stiže.
Najlepša pohvalna je pesma
ako se lepo peva moćnom plemenu oblika.
Pobedio si ti, porode bez predaka,
jer ledeno doba, kao providna gromada
sa grobom sunca na vrhu, što dolazi,
sačuvaće tebe. U providnosti je tvoj raj.
Mi nismo izdržali svoju krv. Nismo.
Razvratili smo život.
U kavezima leda stojaće kipovi
kao cveće u bašti;
naša jedina nada
da se sačuva oblik čoveka.

Pre toga recite meni, poslednjem,
šta su o nama bogovi zborili?





DUH SE RUGA CARIGRADU

Nekiput se spustim sasvim nisko
na glatke kupole — stolice vihora —
da čujem šta sad telonosci rade.
Sedim, a pesma se njihova penje
uz moja kolena slično mravima,
i rapavi glasovi hrskavice
gle s trga zahtevaju milost
od tananog sluha sveta.

Jadno to samoljublje
bića zbijenih u grozdove mesa!
Šta da se s njima radi?
Da li im otvoreno kazati
da se više ništa ne očekuje od njih,
il im pustiti veru u plodove patnje
na ovoj strani svemirskog vrta?

Zovu me opet u horu,
ja odlazim naglo,
pesme ko prašina idu mi za petama,
bičem se zvuka od reči sad branim
(kupole se njišu kao cveće).
Mir! kažem, zar udar zvona
da je uzvišen znak!
I noć im prelijem preko tornjeva i glava.

Nekiput se spustim sasvim nisko
do sirotih predgrađa vaseljene
i ne znam šta da počnem.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10240
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović    16/9/2017, 11:24 pm

NOĆ

Noću kad biju promaje sa zvezda,
kad korenje odozgo visi kao igle
što drže slike s druge strane zida,
ove noći kad bilje obrasta srebrom
i plavi se fitilj mora u šaci zebnje gasi,
tebe o samu prizivamo noći!

Jer su nam stope zemljom ranjene
i srca o vratu vise neokajana,
jer sikću još guje u kostima
i neisplakani znojevi pod kožom
peku jače no biser u školjci, o noći
otvori nam tajnu kapiju grada.

Ti koja si podigla poklopac
na pogrebnom sanduku svega
i pustila da nas motre oči grozne,
na ovoj nas okuci uzmi za ruku
i povedi u grad za kojim hodamo;
nek su mu temelji od krvi il krljušti,
od svetlih kostura il obrnutog disanja,
svejedno,
vodi nas, otvori, uvedi!






OBALOM RAJNE

Zvukom sve je blisko, jesen,
plodovi u vrevi, i reka zri,
i nebo će pasti, mrko voće,
i sve treba još da se zbliži:
plod se s plodom grli, držim te za ruke
sred prizora jasnog, na našem dlanu,
ko da ga motrimo s neba.

I prividna se stapaju zrna,
spajanje je govor i grane su ljubav,
i koplje sv. Đorđa, koji kroz vinograde juri,
duboko u telu aždaje, ko u staroj lađi,
otvara usne da rodi već minule ljude.
I zvuk, da ne zaboravim: pevaju deca
kraj manastirskog zida, u strahu
od svog glasa koji je tako golem.

Leto je, svi se grozno vole,
ko četrdeset mučenika na ledu,
tako goli i od slasti ludi,
a ja sam baš tebe hteo, videvši čitav ljudski rod.

Šetamo dalje, bez stida,
do klavira što nasred polja stoji,
smeješ se, klavir je veći od njiva
i orao po njemu svira, ja tražim pesmu, —
koju? ti pitaš, i on odgovor čeka, —
pesmu, da se otvore brda, kažem,
i da stara crvena žetva pokulja u vis;
otvoren grob, pobuna mnogih zalazaka sunca,
iz koje nas gleda neko strog i pitom,
možda proleće, divna žena, il ranjen bog,
oni će nas povesti kuda treba,
il reći da ostanemo ovde, blizu vina.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10240
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović    16/9/2017, 11:25 pm

ZORA U KAREJI

Veliki uzdah svetla
na ćošku, kao što reče pokojni ujak
na vodenom obronku Carigrada,
gospoda u crnom dočekuju zoru
s brojanicama u ruci, na terasi.
Grožđe zri.
Hod na smrt miriše.
Nad pučinom se diže jezik koji gori
i oblak ukršten,
u srcu klija nov početak,
oko konaka se viju ptice i konci.
Stefane, časovnici zvone, piši,
(možda se jutros poslednji okreće vodenica trnja)
piši: sjaj je dolazio iznebuha,
iz svećnjaka većeg od planine,
trnuli su žitejski magneti
i svi su imali strpljenja:
zarobljenik duha i rđa na krstu,
trava i pećinski oči bdenja,
i vasilevs kome skidaju krila,
svi opijeni bistrinom
gasili su vreme.
Ubogima sviće odavde melem-dnevi:
sunčeva svetlost puna mesečine.




SLUTNJA KRAJA

Prete nam sa svih strana
u ime oca i sina,
prete nam potopom
što stoji odmah iz brda
kao džin od sluzi,
pa glađu
od koje ne štiti ni jedno bilje,
prete i užasnim obiljem hrane
(kakva budućnost!)
i najezdom vina.
U kardinalski-crvenom
šetaju nam noću po stanu
i traže prekidače
za sve što svetli i greje,
drže propovedi duge
koje malo znače,
a mogu da se pozovu samo na trube
što vrebaju s neba
ko topovi s ratne lađe.
Prete nam sa svih strana
udarcima i strašnim snima,
avaj, i naši snovi su s njima!
No pretnja predugo traje,
udrite već jednom, ili dosta!
U nama vidno prkos raste
i svako u svom uglu spreman je da umre
sopstvenom smrću, hrabro i polako.
Udrite!
Kosti nam postaju metal
i zvone kao zvona,
gospodarima ludim i sporim
uzvratićemo pretnju
glasom sa gore Siona!




ČIM SE POKLOPAC SPUSTI

Lagali su oni koji su rekli
da posle smrti ničeg nema,
kao i oni što zborahu o spasenju:
čim se poklopac spusti
začuje se zvižduk
i počinju da te bubotaju s desna
i da te guše s leva.

Posle te navezu na sivo more
da ploviš il plivaš po memli,
pustoš je očajna ispod kupola,
izgovaraš imena koja si uvežbao
na času veronauke, il u bolesti,
al odjeka nema, niko za njih ne zna!
Shvataš: ni spasitelji,
nit iko sa zemlje
do ovog bezdna nije stigao.

Osim tebe.
Ni to baš nije moralo da bude.
Dok plivaš bez predaha
razna svetla na leđa ti se svale,
pa te struje nose kroz sobe
gde su samo boje koje ne razumeš,
a promiče vreme.

Sad bez očenaš smišljaš novu veru
no ništa tvoj napor ne vredi,
ne radi se o milosti ni o grehu —
odgovor se krije jedino u značenju boja
o kojima ti pojma nemaš.
Kakva bruka!
Promašaji u životu su sitnice
prema ovom kako si sad smeten
iako si sve platio za svoj prolaz.
Šta će se zbiti s tobom
koji ni a ne umeš da kažeš na tom putu?
Stojiš usred smrti kao kreten!





TO SLOVO (5)

Posle predsoblja i amblema
ulazimo u glavnu dvoranu
dovde je mogla nečija ruka
da nas vodi
presto od gline
tavanice nema
između četiri zida
jedna ptica luta
onda na izgled neumesno
na stolici seda
i čini pokrete
svojim kljunom
ćutanje se više probiti ne da
ptica okreće listove knjige
potom na liri
tvori zvuke
oči joj rastu dok u nas gleda
i vidi sliku koja zuri
kao što i lira
više svoj zvuk
neće da preda
tako i knjiga
do vrha puna znaka
ne odgovara više i ne pita

listovi se okreću
Slovo samo sebe čita.





DIVNO ČUDO (3, 9)

A tamo duva
preko sveta i svega
i gasi se
gasne
upornost svetla
slogovi vetra
idu preko sluha
i gde je tamno i jamno
zrak što dolazi
pravo iz disanja
svoj prostor kuša
i u bespočetno
dira.

Atman drži u ruci
veliki meh
za vetrove što huje
i dišu
na svetske pesme
upućene Divu.
O
moga smrtnika
i zemljinog kneza
neka u istinu
obuku
pre no što nebivanju preda
uzdarju vedra
i vreli osnov
svoje duše.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10240
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović    16/9/2017, 11:26 pm

ORFEJ U KAREJI

Ovde sam ja, Orfej, u karejskoj zemlji
svirač osuđen bez smrti, koji traži put
u podzemlje, gde žena moja, čeznući u memli
sa pesmom ovom, rastrže pogrebni skut.
Ovde sam ja, Orfej, u karejskoj zemlji.

Mogu li umreti ovde, gde smrt je jaka
kao sunce i bije bedeme i gnječi oko
vrhom nokta, a ruševine bez suznog znaka
riju tle ko stoletni koren duboko.
Najzad umreti ovde gde smrt je jaka.

Da čudne zemlje gde leš, ubistva brat,
za lešom u reku truljenja niz plamen pada.
Gde su živi? Ko vodi neprekidan rat
između ptica bez kljuna i mrtvih i razvejanog grada?
Gle zemlje gde puška na ramenu lobanji je brat.

Opet sam pred kapijom senki i bilja više nema
oko ranjave stope, ni živog stvora oko lire.
Po napuštenim njivama krv se za seme sprema.
Oblaci, kalpaci neba, jauk će da smire
pred kapijom senki i tuge više nema.

Da l' će moju liru neko naći kada prođe
za mrtvom godinom niz vetar opela?
Da li će deteta prst za pesmom da pođe
i da dozove usev i životinje i plodišta bela?
O, da l' će po moju liru neko da dođe?

Euridiko, tu si, jer svetlost zuri kao avet,
otkos gvozdenih cevi na tvome grobu
čeka me i pucanj za pucnjem ispunjava zavet
da se ne čuje moja pesma na tvome grobu.
Euridiko, primi mog pogleda smrskanu plavet.

Sad znam da najzad stižem k tebi dole
iz jame u jamu, ivicom pustoši Kareje.
Ne, osvrnuti se neću. Oni koji vole
treba da gledaju u zemlju. Ruka tvoja gde je?
Evo me, silazim draga k tebi dole.





PESNIK USTAJE IZ ZEMLJE

Duvali su vetrovi kroz zemlju
i kroz krtičnjake,
dublje od svake sonde;
pod nogama su počeli da rastu
slojevi zvuka
i muzici su pucala jezgra.
Na tamnoplavom nebu video sam
obris svog tela s mačjom glavom
kako leti u luku,
dok je moja stvarna glava još bila tu
ispod pazuha.

Onda su počeli da bacaju na nas mreže
pune mesečine i udara struje,
vukli nas mrtve ka površini zemlje,
na noge uspravljali šibom,
a mi se micali jedva;
teško se čovek preže u nove oblike.

Da nas probude
nabili su u nas suviše snage,
sad svetlimo kao sijalice
dok idemo preko praskozornih polja,
i u hodu nam tako spojiše
udove, lice i trup
i staviše u ruke cveće
kao da smo pederi a ne vaskrsnici,
sve to tuđa neka volja.

Znači nije bila samo priča
to dizanje iz mrtvih!
Stresamo sa sebe glib i čekamo smotru
u nadi da će svako moći da ode
na svoju stranu
kod rođaka il u šetnju.
No anđeli nam donose vruće vode, četke
i kažu: hajde sad, umijte brda i doline,
pripremite čisti put
Gospodu koji vas iz smrti dozva!

Tako dakle, ko u vojsci;
postao sam sluga!
A bejah u smrtno doba nepokoran
i niko nije mogao na poslušnost da me skloni,
zato se još i danas ponadah
velikoj časti i nagradi
kad me arhanđel po imenu prozva!





NA GROBU PRIJATELJA

Posle toliko godina mogu li da ponovim opelo
sedeći na klupi, ja, džin među šljunkom, ostrvo praha;
gde je ta granica što deli tvoje i moje telo,
da li već rasteš, da l putuješ k jezgru, ili mi sijaš
sa istoka gde je groblje ti svojim okom što se gradi
u jutarnju tvrđavu neba, obećanu zemlju od stakla?
Ima li mesta za zvuke kad mi u bašti lobanje klijaš
van godišnjih doba, bez bitne daljine neophodne nadi?

Čemu da se nadam, to bi mi već mogao ukratko reći,
da l se i dole nešto ruši, da li se istorija peni,
kakve je boje opasnost onom ko se zove zemlja?
Možda je plava kao nebo il tišti kao kamen veći
ili je crvena ko sazrela bomba kako izgleda meni,
ima li uopšte razlike među nama osim u memli
koju dišemo svak na svoja vrata? Sve što ti kažem,
zar ne, čuje se ko običan šapat sa gornjeg sprata.

Pomislim nekad da si se dole sakrio u lađi
i da stoga u tvom životu više novosti nema,
sem ako te bura koju kostima čujem ne ljulja.
A tako te vidim: zabrinut, siromah, i sve mlađi
ko da te potmule brige ovoga sveta troše.
Po danu već znam da si okvir svemu ko venac planina
u kome mislim i hodim, u kome život kulja,
no meni tesan, i tebi? Obojica smo željni većih daljina.





SMRT LJUBAVNIKA

Glava do glave u bledoj šaci leži;
Čovek i žena vole se na tamnoj zvezdi
I kosa njihova preko udova dok jezdi
Rone se grumeni krvi sve teži i teži.

U mraku dolazi blizu ono što nestane
I tada prostor zaleluja crna brda
Na gola leđa velika riba tvrda
Pritisne usne i ljubav oka prestane.

U polju gde vetar lomi suve trave
Otvara se do zore u zemlji jama gluva
I po naboru svetla potrebno drveće raste.

Videći u zagrljaju smirene glave
Buljina kada doleti mrtve da čuva,
Zamršene vlasi rasplitaće laste.





ODBRANA NAŠEG GRADA

VI

Ja imam nade za ovaj grad
ja imam veliku nadu
ja imam grad
ja imam jutro svakoga jutra
ali jutro moje nade tek dolazi.

Ne jutro nade nego jutro ostvarenja
ne jutro koje dolazi no koje traje vrlo dugo
ne koje dolazi no koje samo sebi menja lik
lik velike nade, dolazak ovog grada
ja imam ovu nadu svakog jutra.

Ja vidim veliku luku sjaja
talas mirisne magle, brod napuklog zida
ja vidim luku sa ovoga zida
sa ovog broda, sa talasa ovog oka
luku gde će nas dočekati naši dvojnici.
Ne dvojnici nego mi lično
prvi put slični sebi samima
ne u licu nego nasred mora
jer ovde je luka, ovo je zid sjaja
nije brod ni napuklo oko dvojnika

Čujem ljuljanje staklenih spratova
trgove gongova, dolazak otvorenih vrata
čujem ljuljanje cveća na trgovima
susret helikoptera na spratovima oblaka
čujem gong dolaska
čujem otvorena vrata
vrata na koja ulazi to isto cveće.

Jer imam nade za ovaj grad
jer imali su nade za ovaj dolazak
oni pre nas i sunce iznad nas
za ovaj grad, za ovaj grč
za ovu glad vremena i grč bremena
za oblak novog lika. Jer imam nade
ne samo za grč vremena
ne samo za spratove piramida
ne samo za sjaj dolaska i gong velike nade
za talas svitanja i luku dvojnika
ne samo za piramide
nego i za otvorena vrata
za otvorena vrata
za glad otvaranja
za ovaj grad.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10240
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović    16/9/2017, 11:27 pm

PITANJA

Da se bude stranac
ili
da se ne otputuje

Da se okrene glava
ili
da se oslepi

Da se zatvore usta
ili
da se padne na leđa

Neće još dugo kucati satovi
pruži ruku

Umreti
ili
ne roditi se

preporoditi se

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10240
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović    16/9/2017, 11:27 pm

PESMA POKAJNICA

Teško je kopanje
dok se ne dođe
do čiste rude
anđeli drže u ruci
oblike tvog tela
zatim se čude:
šta će sad ovaj ovde
zar nismo njegove pričice
još ranije čuli
do sitnice
neka stoji on tu
kaže od njih jedan
što je tršav i blag
nek stoji tu taj kamen
drag i studen
neće još dugo
imati pravo na kajanje
koje mu i tako
u prirodi nije





SOLUNSKA BRAĆA

Kao dva nerazdvojna hrta
zađoše međ Slovene da ih love
u blizanačke mreže,
po vetru su pošli iz Soluna
dva Dioskura,
uz obronke naroda neznanih
što mnogo pevaju i psuju
a malo slove.

I lepo vide kako Balkan spava
s punim trbuhom, noktiju dugih
i sve ga nešto svrbi,
u kosi mu šumski požari i ugari,
azijski konji lete preko rebra,
u ustima frule dugačke kao koplja.

Tu kroz crni orah balkanske lobanje
prolaze braća kao senke
pod epitrahiljem i kosmopoliti,
idu kroz pećine gde se batrga
čovečija ribica,
dodiruju iznutra slepoočne žile
vrele kao konjske sapi
i čuju desno šta kuju Bugari
i levo kako se svađaju Srbi,
a oni, Grci, krotki i ćirilski,
zagrljene dve prevratne zvezde,
nose u naručju darove slova,
tamno zelena ko primorsko bilje,
anabaza golorukih,
od sela do sela nude svoje srce
kao so i kvasac za slovensko testo.

Mesečina. Odzivlju se vile u lesu,
kažu Az, i glagole broje,
svetlosni meandri idu preko granja
i prate arhisatrape znanja
kako seju znake za sanjiva plemena
i nebom otvaraju izvore mleka.
Šta li će Balkan da uzdari
ratove ili fresku?





TREBA MI REČ

Treba mi jedna reč
koja u sebi sadrži
značenja mnoga
koliko god ih ima
ona reč svemoguća
među drugim rečima
linija povučena
iz srca Jedinoga
Toliko jasna da ne mora
da se traži po rečnicima
Treba mi reč
poznata od ranije
i krepka kao da je nova

Jedna reč
da mi je sklona
ispunjena mnoštvom
ukusa mirisa i boja
nalik na orijentalna jela
ili da bude kao ono
što vole monasi
a to je
salata od oktopoda

Treba mi reč
veća od svakog kaleidoskopa
da mi se u ruke doda
da stane tamo
gde su bila otkrovenja
Od što su ljudi izrekli
da bude sveprisutnija
podrazumeva se: i bolja
neka se spusti
kao kotur nepokretan
da bude sa nama dovek
ta reč poslana
jasno je odakle
i od KOGA

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10240
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović    16/9/2017, 11:29 pm

KOSOVO III

Ne može Agaren
i odstupnik
da brani tvoj rod

Niti će palikuća
od požara
da spasava

Iz ropstva misirskog
neće te izvesti
ruka faraona

Lažni izbavitelj
prečicom vodi
do novog ropstva
i Vavilona




POD ZEMLJOM

Na daščanom zidu
dugonogi pauk
lovi u mrežu
svoju senku

Niz trule stepenice
žuta sveća
pljuje u podrum

Podrum je daleko
i tone sve dublje
pod vlažne zidove

Jedna vrata
zatvorila su nekog
u ponoć

I jedan mrav
u vidu čoveka
na dnu stepenica
digao je ruku

Njegov krik
ne dopire





BALKANSKI PUTOPIS

Polako idi kroz male crkve
ne pitajući za put,
pozdravi se s drvenim rukama svetaca
ogrezlim u krv i mleko,
gledaj u svodovima džamija
drhtanje belih zmija,
podesi svoje vreme
po kućnim satovima večnosti,
sagni se pod ponoćnim zvonjavama
bistrim i teškim
kao da ti zvezde padaju na šlem,
u šumi velikih ruža
posedi s majstorima
neka ti nežnim dletom promene lik.

Onda u planine!
Do divovskih čaša punih leda
i studenih čardaka magle.
Tad se obazri
i pogledaj dole te trke ludih šuma
i zveri bešnje od vetra,
na pustošnom vidiku naroda nema
ni vitkih zdanja,
još niko tu nije stigao,
još ništa tu nije stvoreno,
ni sabor glasova, ni reke!

Sve što si video na Balkanu
behu samo privid-lađe
na mrkoj pučini prapočetka.





VIDOVNICA
(1979)

Ko stane na ovo tle
nogom
neka zna
došao je da sanja
umesto buđenja
svako se sam
u dalekozoru produžava
i tamo gde u staklu sija
pustinja vedra
i čila
neko je njega
uzeo u san
dvojica sad
preko snova se znaju
a ne mogu da razmene
vidike
i sve ih zajedno
neko nervozno biće
drži u glavi
gura iz stana u stan
i šalje nove slike
što na ruševine
mirišu

retko kad
severna zora
iznad stanice sviće
i osvetli grad
gde se spratovi ludi
iznad naboja nerazumljivih
dižu
zaplela su se

nespojiva stanja
jedna se sudbina
o sopstvenu visinu
krši
a bezakonje snova
ostaje na snazi
život je san
kroz njega se
Veliko Neznanje
vrši





**

Vatre
kao mantre
padaju s visina
iz oblaka se cede
sevnu niz velika leđa
onda se hlade
u senci kamena
stena ih gleda
ispod teških veđa
ljudi se natiču na granje
balvanima bodu
prinose na dar
žestokom bogu
svuda ga traže
žmure
u pećinu stavljaju glave
ili ga s visoravni mole
bakljama mašu
klešu dugovratu luč
i zavijaju smolu
u krug
smole se među sobom mirišu
zapale
i vole
idu planinom vatre
kao stada
ne znaju gde im je tor
osim između dva kamena
kad treći kamen pristane
da im bude krov
vatre se uzdaju u nova plemena
koja ne gore
i u ptice crne
garave
što se noću oblače
u crvene odore
ulaze u repove rujne
šumu prelete
sve zasija u mraku
radi šale
zvezde se dogovore
da malim plamenom gore
ognjenopoklonik je prinuđen da se klanja
odozdo
do gore
ognji ga hrane
a lomače grozničave
ništa ne umeju
osim da pepeo tvore
moraće vatre
drugoga posla da se late
a ne da plamte
one tinjaju
one jenjaju
ognjišta tiho istinu kazuju




* * *

Posle predsoblja i amblema
ulazimo u glavnu dvoranu
dovde je mogla nečija ruka
da nas vodi
presto od gline
tavanice nema
između četiri zida
jedna ptica luta
onda na izgled neumesno
na stolicu seda
i čini pokrete
svojim kljunom
ćutanje se više probiti ne da
ptica okreće listove knjige
potom na liri
tvori zvuke
oči joj rastu dok u nas gleda
i vidi sliku koja zuri
kao što i lira
više svoj zvuk
neće da preda
tako i knjiga
do vrha puna znaka
ne odgovara više i ne pita

listovi se okreću
Slovo samo sebe čita.





GLAS IZ POLUMRAKA

Stvaraju se novi zakoni
zakonodavstvo polumraka
koje ide od usta do usta
da kukavicu od izdaje zadrži,
od junaštva da spase junaka.

Laka je nauka ovog savetodavstva,
na primer:
ne ostaj dugo na jednom mestu,
kreći se, premeštaj, seli se, izmakni
ili će misliti da zauzimaš strašan stav
i doći će da te pokupe vukodlaci.

Zatim: ne treba mnogo jesti,
nemojte se truditi oko hrane,
inače senka će vam postati još crnja
i povećaće ukupnu količinu tame.

I ne sme se verovati vesti
da stiže odnekud više svetla,
naivni koji na tu vest pohrle,
pređu s jedne strane kanalizacije na drugu
i podignu radosno ruke; oni oslepe,
u lažnom svitanju postanu drvoredi.

Osnovni zakon senki:
drži se zida i tiho idi,
nikome ime ne pomeni
i čuvaj se zgrada koje noću rade.
Senka nek senku ne povredi.

Ko baš hoće da govori
neka se povuče dublje u mrak
i tamo sve izusti,
samo se takav govor spase iz veka
i postane znak.





POČETAK PESME

Jedna je žena prešla sa mnom reku
po magli i mesečini,
prešla je uz mene reku
a ja ne znam ko je ona.

U brda smo pošli.
Kosa joj duga i žuta,
bliska u hodu njena su bedra.

Napustili smo zakone i rođake,
zaboravili miris roditeljske trpeze,
grlimo se iznenadno,
a ja ne znam ko je ona.

Nećemo se vratiti krovovima grada,
na visoravni živimo međ zvezdama,
vojske nas neće naći,
ni orlovi,
ispolin jedan će sići među nas
i nju obljubiti
dok ja budem gonio veprove.

I deca će naša u dugim pesmama
pričati o početku ovog plemena
poštujuć begunce i bogove
koji pređoše reku.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10240
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović    16/9/2017, 11:30 pm

***

Kada se budemo ponovo sreli
Videćeš prizor lica posle kiše
I samoćom ranjene usne.
Kada se budemo ponovo sreli
Dobićeš veliku jagodu koja diše
I ljubav čekanjem što gusne.
Al sada sedi mirna i bela,
Dok se mesec lomi, vernost ostaje cela.


***

Nas dvoje smo potpuno sami
Gazimo bosi preko zvonkih terasa
I smerove naše ne sluti niko.
Izjednačujemo se u materinskoj tami
Dvostruko čelo nad poljupcem belasa
I zagrljaj večan iz trbuha je niko.
Na tvome krilu više sam otkrio raja
No život što očekuje od svoga kraja.






MADRIGALI ZA NJU

1.

Dođi i donesi
U čaši med
i tajno seme.
Idi i ponesi
Radosni zled
I spaseno vreme.
Seti se kad klekne prezrela kost;
Između groba i sunca stoji most.




2.

Kada se budemo ponovo sreli
Videćeš prizor lica posle kiše
I samoćom ranjene usne.

Kada se budemo ponovo sreli
Dobićeš veliku jagodu koja diše
I ljubav čekanjem što gusne.

Al sada sedi mirna i bela,
Dok se mesec lomi, vernost ostaje cela.




3.

Nas dvoje smo potpuno sami
Gazimo bosi preko zvonkih terasa
I smerove naše ne sluti niko.

Izjednačujemo se u materinskoj tami
Dvostruko čelo nad poljupcem belasa
I zagrljaj večan iz trbuha je niko.

Na tvome krilu više sam otkrio raja
No život što očekuje od svoga kraja.




4.

Mora se voleti za skrivenim stolom
Koji je zastrt mirisom kože
Probuđene na prozoru htenja.

Mora se sporazumevati s bolom
Ako sukob razočaranih aveti može
Da pretvori čelo u neugasiva bdenja.

Ali pusti slobodno prste mlade
Neka u blatu nove oblike grade.





SAN O SNU

San je došao do mene
kao da je doveden:
traži da prenoći
na pravom mestu
u pogrešno vreme.
Nesklad je u tome
što ga ne dočekuje
ono JA
koje ga sanja
nego neko drugi
nemušt
izlazi na vrata
i grli ga nežno
iz inata.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović    

Nazad na vrh Ići dole
 
Miodrag Pavlović
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Miodrag Pavlović
» Miodrag Dado Djuric
» Miodrag B. Protic
» Ujka Vanja - Anton Pavlovič Čehov
» Pedja Milosavljevic

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Biblioteka poezije-
Skoči na: