LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemFAQ - Često Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

Share | 
 

 Нешто

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
sirtaki



Broj poruka : 4
Datum upisa : 08.01.2012

PočaljiNaslov: Нешто   8/1/2012, 5:14 am

Поздрав браћо и сестре,
навратих овде да презентујем неке моје радове, тј. жврљотине.
Па ко има времена, нек прочита...
Није Бог зна шта... не замерите, нити сам уметник, нити сам песник,
нити сам глумац, али улоге смо сви добили.

Све је писано у једном даху, и за све постоји дебео разлог....

прочитајте, и волео бих кад се вратим да угледам што више коментара,
и оних негативних и позитивних, какви год да су, од срца су.

О та Марина

О та Марина, тако заносна и фина
боља него најстарија чаша вина,
О та Марина, умиљата и фина
поново по глави се мота,
као да је битан део мог живота
О та Марина, љубав моја једина
тако заносна и фина,
о, та Марина...

Осмех јој лице краси, црне очи,
горког вина, о та Марина.
Анђео с неба дошао је јуче
раширио крила, а куче у дворишту поче да арлауче,
повика ђед стари, немој, чекај, стани!
Не знаш је, немој тако хитро,
џабе послата није, мора да је нешто јако битно!
Рашире крила, а многи не лете,
Бог је одабрау њу, о ти мајско дете...
Шта сам скривио ја, и где мене нађе
прелепа и фина, о та Марина...

Отворивши стару порту, загазила у кал
још није пошла, стара просипа цео бокал...
Каже ваља се, да детету иде
ко ова вода незаустављива приде...

Дошавши у град, светла и трубачи
није Гуча, ал кажу да су овде само најбољи, најјачи,
Постепено гази, не жели да се преда
нема шта да изгуби, вели њен деда.
Снови и амбиције, у кофер су стали
полако по калдрми наставише где су застали.

О та Марина, тако заносна и фина
боља него најстарија чаша вина,
О та Марина, умиљата и фина
поново по глави се мота,
као да је битан део мог живота
О та Марина, љубав моја једина
тако заносна и фина,
о, та Марина...

Није ми лепо што је другом лепо,
нити ми је важно што је другом важно,
заборављам све, и не мислим ни на шта
само би хтео да будеш крај мене
јер ти си оно право, јер ти течеш ми кроз вене
цео живот дао бих, и све што имам
само да заједно крај обале главе луде
сањамо и на јави снове будне...

О та Марина, отишла је јуче
у селу више оно куче не арлауче
а ђед, тужан, стари,
пита да ли су паре детету дали...

Не, не треба њој ништа,
нити она тражи, то што њој треба
то је онај од живота дражи,
кажу на белом коњу, али није тако
данас се све променило, не изгледа баш лако
трудиш се, и на крају ништа
твоје срце поцепано ко луткица од плиша...

А ко то може да заустави, питам ја вас
да ли она или ја, или можда неко трећи
Бог ће га знати, ако није он највећи
нешто мора да постоји, што конце вуче
и што је куче престало да арлауче
и што луткица од плиша не игра више
питам ја вас, зашто се све брише?

О та Марина, она је и даље ту
прелепа и фина, о та Марина
и даље се по глави мота, и то баш није лако
кажу да је љубав, мора да је тако...

О та Марина, моја драга једина
мала и фина, о та Марина
под прозором седи и само гледа
злоћко мали што срце ником неда...

Поглед јој далек сеже, само снег и грање се њишу
овде јој је најлепше, овде каже, баш у Нушу..
Не би да иде кући, ко је тамо чека,
зар није овде најлеше, или је само овде неко чека...

Нико не зна ништа, сви се луди праве
а ја питам вас, ко води главе луде
што по киши се труде
мокри и боси да некад нешто буде
да их огреје сунце,
и да им не буде хладно
зар то је живот, ако је све бедно и јадно...

Веровао или не, само ће ти се касти
она је прелепа и заслужује највише части
пажње и нежности, баш колко треба
ал неда, деда, беда стара с врагом разговара...
враг умешао је прсте,
е, не дам се лако, ти црни враже
можеш ми сметати од колевке па до гроба
волећу ја моју прелепу и фину, не знаш коју?
О, Боже, па ту прелепу Марину...

О та Марина, сада је весела и фина
по дворишту трчи раздрагана и иначе је била мирна
О та Марина, сада кроз прозор гледа
дуга плако пролази, а сунце обасјава пут
то није светлост на крају тунела
већ обала тиха и мирна
а она је и даље заносна и фина
О та Марина...

-------------------------------------------------------------------------------------

Плаво око

Шта је то у даљини, иза гора
Шта је то што се види преко оноликог мора
Шта је то у сред шуме, раскошне и бујне
Шта се то види тамо далеко, да ли је то заиста неко
једина вредна да се овако види,
зар је заслужила овакав видик,
то само он зна, прави ђаво у срцу са ножем у руци,
плавим оком гледа, убија, и не жели да се преда...

Сија, обасјава пут све јаче и јаче
уморним ногама ја корачам стазом и плачем
са стране ме боду, оштрим вилама виле
кажу, стани, немој, није то пут свиле...

То је пут бола и бодљи, стани мало
смири срце, то заиста боли...

Не, не слушам, ја корачам даље
на раскрсници снова ђаво усмерава даље
Не, не слушам, ја газим даље
упорно и храбро, кроз шуму и стазе
оне ми живот непрекидно газе...

Нада умире, а ја ишчекујем крај
О мој Боже, да ли је ово напокон рај,
или сам залутао као и сви други
не желим да се предам, нити сам некада био други...
Већ само први, први испред свих,
корачам стазом и даље, али од бола не могу да будем тих...

Вичем, плачем, сузе ми теку
ко ова река што кроз шуму тече
полако и сунце залази, готово је још једно вече...
ђаво се радује, ко да ме сутра неће бити
вила ми пут златом кити,
ал не да ђаво, лисац је стари
канту бола по мени опет свали...

Угледах то око плаво, што обасјава пут ружа
где се без трња свака латица до небеса пружа...
Тамо је све лепо, и сунце греје,
чак и дуга без кише,
зар може лепше,
зар може боље,
зар може више...

Угледах то око плаво, што не да ми мира
срце моје почело је само једну ноту да свира
свирало је тако годинама болним
да ли ће некад стати, то питање ме чини још болнијим...

Нада је жена у белој хаљини, она права вила
што се поред пута смешкала и крила
питао сам је на крају, шта даље да радим
није знала одговор, али рекла ми је,
седи овде, и ново дрво посади...

Кад оно почне да расте, да цвета да буји
видећеш шта живот значи, кад запевају славуји
кад шума постане чиста, кад се ђаво изгуби ко сенка по дану
видећеш онда, шта те чини срећним у једном једином дану...

А ја кажем опет, то плаво око
То плаво око ко море дубоко,
тај поглед много далеко сеже,
и све ме за њега веже,
О, то плаво око,
прелепо, бескрајно, и моћно
чини ме срећним, најбитнијим и срећним
То плаво око, као море, као небо,
као бескрај једног пута, једино моје
најмилије и најдраже, и опет, све ме за њега вежем
О, то плаво око...



-------------------------------------------------------------------------------------

Весела песма

Весела песма, је весела као рођендан кад се слави
Као Божић, или као крсна слава кад се слави
Весела песма, је весела као сунце
као дуга после кише, и цвет у мају
Весела песма, је весела као дете мало
које из вртића трчи кући, безбрижно и мало,
Весела песма је весела.
као кад га бака, која је са села дошла
нестрпљиво ишчекује кући...

Весела песма је весела и кад киша пада,
и кад је све тмурно и ништа се не види изнад града
Весела песма је весела и кад је хладно
и кад је зима, и кад снег веје, а нигде топлог чаја
а нигде огрева, и дима...
Весела песма је весела, и кад је све тужно,
и кад сузе лију, и кад се животи бришу,
Весела песма је весела, и кад бол надјача тишину
и кад испратиш баку, и кад погледи умиру...
Весела песма је весела и кад све губи,
и кад јој најдржи нестану, она не плаче,
она и даље мисли да не губи...

Заиста је тако,
јер весела је песма та
она је весела и срећна
и кад нико није,
и зато ће бити вечна,
ко пламен што сја,
весела је песма та...





Nazad na vrh Ići dole
sirtaki



Broj poruka : 4
Datum upisa : 08.01.2012

PočaljiNaslov: Re: Нешто   8/1/2012, 5:15 am

Другар прави


Другар прави увек зна шта ти треба
он никад на ситнице не гледа ко прави правцати деда...
Увек је ту, и кад не треба,
другар прави увек је искрен и на све другалије гледа
али никад као стари, стари деда...

Другар прави и кад ти плачеш он пева,
и кад му се не игра фудбал, он га игра ради реда...
Другар прави, није као стари деда,
он је јако занимљив, добар и никад не жели да се преда...
Другар прави није другар само ради реда...

Како препознати другара правог, е, то није лако
уме да завара, али заиста не изгледа баш тако
другар прави је увек ту, и кад не треба
и кад га не зовеш, и кад ти заиста не треба
другар прави ти помогне, и кад помоћ не тражиш
другар прави је ту и кад будале газиш...

И даље не знаш како,
другара правог да препознаш
рећи ћу ти, то је веома лако,
другар прави се по невољи препознаје,
а тај пут је јако дуг...

Оћеш краћи, онда у реду,
ако те никад изневерио није,
и кад си био на продају продао те није,
и кад си са литице хтео да паднеш,
другар прави те задржао и реко немој сад да станеш
да посустанеш, и да тонеш,
другар прави те ником неда
и он мора на твојој листи увек да буде преко реда
другар прави се цени, поштује и воли
другара правог не може свако да има
зато пази шта радиш, и какве битке бијеш
другара правог данас можеш лако да сакријеш...
Тешко је пронаћи, другара правог
јер оних правих тако је мало, зато цени,
свог другара јединог и правог...

Моја прича

Моја прича лака је као перо,
као камичак мали што крај потока чека,
као мали мрав који ради довека...

Моја прича је горка као старо, добро вино
као неки горак укус пића, као старо дрво
намргођено и накриво посађено, посађено криво...

Моја прича је чудна као чудак на небу,
или на земљи, прича је опет чудна и бистра,
ко риба поточара кад под сунцем заблиста...

Моја је прича лагана, али и дуга
ко пут воза када је испред њега бесконачна пруга..
Моја је прича паметна и можда, превише лична,
не знам ни зашто је причам, јер је ипак лична...

Лична као моја, а не твоја, прича је опет бесконачно дуга
а ја и даље кроз причу ту не назирем да ли је на крају туга,
или пак можда дуга...

Опет причам ту причу дугу и личну,
која је моја, некад весела, а некад не..
Моја прича, обасјава, а ја је из дана у дан,
величам, величам...

Распричао се као и увек, али не знам докле овако,
завесу полако навлаче, ово све није изгледало онако
онако ко кад је некад било, када сам причао причу ту,
о причу моју, превише личну, горку и дугу,
о причу моју обасјаном дугом, помало тугом,
Моју причу, ипак превише личну...



Признао бих све

И да сам крив, и да сам тужан,
и да сам ружан, и да сам дужан,
ја признао бих све, само да си поред мене,
ја признао бих све, јер ти испуњаваш моје вене
ја признао бих све, јер не умем другу да волим
ја признао бих све, јер моје срце тебе једино воли...

И да сам богаљ, и да сам сирома
И да сам глуп, или још горе интелигентан,
а мрзовољан, и туп, стар оседео и глуп...
И да сам украо, и да сам у затвору био,
и да сам убијао, дрогирао се и пио...
ја признао бих све, само да те поново имам
ја признао бих све, само да си моја једина...


И да сам од оних, од којих нисам
И да се са ђаволом дружим, кад поплави ме Тиса
И да улицом ходам, по цео Божији дан,
јер ме туга уби, признао бих све, иако крив нисам...

Ја признао бих све, јер волим очи, очи те...
Ја признао бих све, јер ти си за мене то све,
оно право, недодирљиво, прелепо, од Анђела ткано
волим тебе, твоје плаве очи, и све од Бога дано...

Ја признао бих све, само кажи шта
Ја признао бих све, иако то нисам ја
Ја признао бих све, иако те волим још увек
Ја признао бих све, јер ти си само моја, сада, и заувек...


Земља моја

Земља моја, где сунце планине обасјава
препуне руда и минерала, препуна извора и вода
Земља моја, где храбри ратник неустрашиво хода,
где ветар је ослабљени вихор,
и где поглед не убија никог...

Земља моја, увек је била и биће
неки нам не верују, причају само празне приче...
Време пролази, и окреће се све,
данас јеси, сутра ниси,
тако је доле где не важи закон,
закон, силе зле...

Хоће да прегазе и униште све на том пољу,
не знају ни сами шта оно представља за браћу моју,
само неке пробају, пробали су неки,
изгубише главе, не знају да смо ми веома ретки...

Не рађа се исти ратник два пута, нити исто поље,
чије су жито дошли да покоре,
чије су манастире дошли да руше,
питају се мала деца, зар они уопште поседују имало душе?
како им срце допушта да руше
све што су преци годинама стекли,
одбраниће земљу моја браћа,
они нису тога ни свесни,
да смо ми и те како него ретки...


Покориће их народ небеески,
уништеће из зло које су сами створили
несвесно срљају у провалију у коју ушли не би,
да знају у шта се упуштају, и да браћа моја у борбу пре би,
него да гледају како им се ближњи пати, трује, и како га неко гази,
прегазиће пркосно и храбро сваког ко им се са земљом замери, зато боље пази...

Земља моја, прави рај на земљи
тамо цвета Божур црвени,
ниси ни свестан како је свет леп
кад овако сањаш, као ја, уморан и слеп...

Храм

Ово на земљи где тренутно живим,
није на небу где она живи
место које нема своју цену,
где ум царује, а срце и даље воли ту жену.

Ово на земљи, где свраћа туга и бол,
понекад љубав и срећа, али то је ретко,
ко што њу виђам, понекад, не тако често,
боље речено, заиста ретко...

Храм у којем се песма чује,
само нежни глас и ја,
а ипак нас тишина надјекује,
ко да боље пева од нас...

Храм у коме и даље певамо песму исту,
сада то више није битно, некада били једно
а сада друго, ко један и један, само нисмо два
она прва, а после ње одмах, хитро и ја...

Храм где цвеће без сунца и воде цвета,
где дуга не долази у сред лета,
где киша хладна и дуга лије,
а на сред храма рупа бескрајне провалије...

Једног дана упашћу у ту рупу и ја,
јер све нас то чека, хтели то ми или не,
рупа је неизбежнам и заволети је морамо
касније или пре, бесконачно црно се протеже
ко дубина ноћног мира, у храму љубави и немира...


Зашто то радим

Знам да боли, и да немир ми ствара
а ја узалуд вечита будала,
покушавам једно те исто,
не знам докле ћу овако,
и почињем да бринем, не за мене,
већ за њу, вечиту младу жену једину...

Зашто то радим, када знам да неће да се преда,
када она другог упорно гледа,
када јој нисам занимљив, али прилично стран
Зашто то радим, не знам ни сам...

Делујем мекано, јер тако и пишем,
не могу да рачунам на дугу, јер ње нема више,
померим завесу а напољу само снег, и псето хладан ваздух удише...
Није то оно што боли, постоје и много страшније ствари,
и оно што заиста пече, и гори, што највише боли...
Није то оно што се гумицом једним потезом брише,
вратиш се и тога нема више...

Није она једина, нити тако изледа,
погледом другим, сасвим је не битна,
гледај је ти сад очима страним,
да ли можеш то, признај себи, и заувек престани,
да плачеш, тугујеш, и скриваш ту бол,
не разумеш ти, имаш један живот, и он је само твој...

Време пролази и никог не чека,
као твоја, ваша, у крају хладна река,
а ти и даље мисли о њој,
о тој вечитој, најлепшој,
жени јединој...

Зашто то радим, и даље не знам ни сам
не могу да станем, па поглед ми утрне сав
и даље је све исто, и не желим да се предам
поглед ме њен убија, како год погледам...


Ја сам

Ја сам будан и кад ти спаваш,
ја мислим о теби и када сањам,
Ја нисам осуђен јер ти ме спашаваш,
Ја сам убеђен, да и даље стварам...

Стварам и градим нови свет око мене,
где ћу чувати тебе, и само тебе
Неки кажу да то није паметно, и лепо
ја сам заљубљен, и на све гледам слепо.

Ја сам другачији, и нисам ко други
моји путеви су обасјани и дуги
Ја сам увек први и задњи се предам
и теби желим све да дам, али бол ову ником недам...

Ја сам оно што ти ниси
и смем све оно на шта ти никад помислила ниси,
Ја сам борац који се убијен бори,
и коју своју бол годинама воли...

Ја сам оно што ти не знаш,
и што ниси хтела знати,
пустила си ме тек тако,
иди будало, ћути и пати...

Ја сам мого много тога,
пробао, а успео нисам,
нарушила си све што имам,
а ништа имао нисам.
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 90239
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Нешто   8/1/2012, 9:57 am

Iskreno svi smo dobili po neku ulogu u zivotu,na nama je da je da je odigramo na najbolji moguci nacin.Dopada mi se tvoje razmisljanje kroz ove pesme.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
sirtaki



Broj poruka : 4
Datum upisa : 08.01.2012

PočaljiNaslov: Re: Нешто   8/1/2012, 3:21 pm

Хвала брате, од срца.
Волео бих да чујем још нечији глас.
Поздрав.
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 90239
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Нешто   8/1/2012, 5:04 pm

sirtaki ::
Хвала брате, од срца.
Волео бих да чујем још нечији глас.
Поздрав.

Ha...ha...jos uvek nisam brat Very Happy

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
sirtaki



Broj poruka : 4
Datum upisa : 08.01.2012

PočaljiNaslov: Re: Нешто   8/1/2012, 7:44 pm

Сестро слатка,
слабо се сналазим, једва сам успео и ово горе да поставим.
Не замери, нисам мислио ништа лоше.

Жива ми била.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Нешто   

Nazad na vrh Ići dole
 
Нешто
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» "Завештања Стефана Немање"
» Српски витешки кодекс
» Роберт Иванович Рождественский
» Свети Јован Лествичник - ЛЕСТВИЦА
» Средњовековно сликарство Србиjе

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Naša autorska dela- piše se i čita u temama ispod naslovne :: Poezija-
Skoči na: