LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

Delite | 
 

 Emil Cioran

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5028
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Emil Cioran   3/4/2009, 8:59 pm


Émil Michel Cioran (Rasinari, 8. april 1911 - Pariz, 20. juni 1995), francuski pisac i filozof rumunskog porijekla.

Od 1937. godine živio je u Parizu, a na francuskom piše od 1947. godine. Bio je filozof i moralist te jedan od najbriljantnijih savremenih esejista, ne samo zahvaljući svom snažnom i raskošnom stilu nego i u suštinskoj polemičnosti te lucidnosti svoga duha.

Proslavio se već prvim knjigama "Kratak pregled obozavanja" i "Silogizmi gorčine", " Priznanje i anatema ". Nastavljač je i ujedno poricatelj Nietzschea, zagovara "volju za nemoć", kontemplativnu dokolicu i spokojstvo korjenite skepse. Bio je anarhist i ateist, a izgrađuje kroz bljeskove izazovnih maksima i pjesničnih aforizama mudrost koja krijepi unatoč pesimizmu.


Poslednji put izmenio besherat dana 3/6/2010, 12:56 am, izmenio ukupno 2 puta
Nazad na vrh Ići dole
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5028
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Emil Cioran   3/4/2009, 9:00 pm

Iz knjige " Razgovori u Parizu " Branke Bogavac, intervju sa Emilom Sjoranom.

O dogadjajima u Evropi kaze:

…” Postoji istorijski zamor zapada. Toga kod Rusa nema. Moja teorija da ruski narod nije iscrpljen i da je pred Rusijom buducnost, zato sto ona nije istrosena kao zapad,ili toliko koliko zapad…zato je i sigurno i normalno da Rusija dozivi jedan period vazniji od zapadnog. Zapad se polako gasi, a pred Rusijom je jos istorija.”
…” Neosporno je da balkanski narodi imaju vitalnost, ali je poraz njihova sudbina, a i to je neka vrsta zivota.T i narodi daju iluziju da imaju buducnost i mogu da zablistaju i da dozive specificne epohe… Postoje jezici koji ne odolijevaju, koji ne mogu da se nametnu.to je provincijski jezik i to je kobno za taj narod.

*Zasto je vazna ruska religioznost?

Jer se Rusija definisala kroz svoju religioznost, to je bila njena osnova, baza.Ruska religiozna baza je takva da ne moze tako brzo da nestane.

*Vi ste odmah shvatili kud vodi komunizam!

Da bila je to prava katastrofa.T o je sistem koji sterilizuje. Kad covjek postaje nereligiozan svojom voljom, to je covjek koji sebe sterilizuje, to je ta najantipaticnija strana koju uvijek prati pretjerana i neprijatna oholost.T o su tipovi ispunjeni unutrasnjom prazninom.

*Je li Dostojevski bio u vlasti demona

Da vise nego drugi, vise nego svi.D ostojevskog znam odlicno, on je pasija mog zivota. On je svakako najdublji,najcudniji i najkomplikovaniji pisac.

*Svih vremena?

Svih vremena, ja njega stavljam na celo svih pisaca, sa ogromnim nedostacima i sa sjajem svetosti.O n je najdublje usao u ljudsko bice, otisao najdalje u istrazivanju covjeka i prisustva zla u njemu.O n je najsnazniji pisac.O n je o ljudskom iskustvu kazao najvise. Zato sto je mnogo patio!S aznanje se stice patnjom, iskustvom, a ne citanjem. Dok poraz u zivotu povlaci za sobom razmisljanje. Ono sto ne dozivljavamo u sebi, nije tako duboko.M ozete da procitate na hiljade knjiga, ali je jedno iskustvo, nesreca, ili bilo sta sto vas dirne, jace. To je prava skola.

*U “Priznanju i anatemi “ pisete:” sve dok bude postojao i jedan bog pravi zadatak covjeka nije obavljen “

Utoku cijelog mog zivota imao sam antireligiozne reakcije.D ok sam bio mladji one su bile ekscesivnije.Z naci, sve zavisi od toga kad sam nesto napisao.T o je drskost i provokacija.

*Zasto je covjek izmislio religiju?

Upravo zbog nesreca. Samo zato sto ide iz muke u muku. Da bi ih upoznao, da bi ih objasnio, da bi razmisljao o svom bolu, svojim unutrasnjim iskusenjima.T o je ucinilo covjeka onim sto jeste , i to mu je dalo njegovu unutrasnju dimenziju.”
Vise ne pise i o tome kaze:” smucilo mi se na taj svijet koji pise, svi pisu, svi pitaju: “ a kad ce biti slijedeca knjiga ? “ osjetio sam veliko zadovoljstvo da im odgovorim, “ nikad “.Dosta mi je bilo da kudim i univerzum i boga.

*Sta je izazvalo vasu sumnju u Boga?

Sve strasne nepravde koje sam vidio u rumuniji ucinile su da sebi kazem: ne moze se reci da neki bog bdi nad svijetom.A, zatim, u to vrijeme sam bio pun kontradikcija kao sto su svi balkanci, jer smo mi strahovita mjesavina i u svakoj individui postoje po tri, cetiri, pet razlicitih individua, pa je normalno da se one medju sobom ne slazu.

*Vi kazete da filozofija uci da se postave problemi i pitanja, ali da vas ona poslije prepusta vasoj sudbini jer su njeni odgovori sumnjivi.

Filozofija je opasna disciplina, jer radja u vama totalni prezir prema onima koji su van nje.O na vas naduvava oholoscu i daje vam pogresnu predstavu o vama i o svijetu.T reba poznavati filozofiju, ali samo da biste je prevazisli…ono sto je zaista vazno, to je direktan kontakt sa zivotom, iskusenjima. Ja stalno ponavljam da sam vise naucio od promasenih ljudi nego iz bilo koje knjige filozofije ili morala.

*Znaci vi ne mislite kao ruso’ da se covjek rodi dobar, a da ga drustvo iskvari?

To je fundamentalna greska, to je sasvim netacno.P ogledajte samo djecu kako su zla.J a mislim da treba sa tim da se pomirimo, jer nemamo izbora.O n zna i osjeca da je gori od zivotinje. Dobrota je osjecanje koje mu je najmanje poznato.N icemu ne sluzi da se kaze da imamo dobrih osjecanja, ona, istina, postoje, ali u sustini, ne u tolikoj mjeri. Ne treba skrivati stvari iluzijama. To je vrlo lose i opasno. Bolje je reci istinu djeci nego ih varati lazima. Jer, covjek zivi u lazi. U nekim vjecitim prevarama. Zato djeca kasnije dozive razocarenja, jer su o zivotu stvorili drugu, laznu sliku na osnovu iluzija.

*Koja su druga osjecanja karakteristicna za covjeka?

Jedno od najvaznijih ljudskih osjecanja je ljubomora, zavist. Zato se ne treba hvaliti. Ljudi suvise zavide. Oni vise vole sazaljenje nego neciji uspijeh.C ak ne treba govoriti ni neku istinu o sebi koja vas istice.S azaljenje izaziva simpatije, a uspijeh neprijatelkjstvo.N a svim nivoima drustva, kod bogatih i kod siromasnih to je jednako.N esreca nekog prijatelja vas ne pogadja onoliko koliko to izgleda.T reba se stalno paziti, biti obazriv da bi covjek prezivio i izbjegao nesrece.N ikada se, znaci, ne treba hvaliti ni najmanjim uspijehom, cak ni u vrlo rafiniranom drustvu…cim neko napusti drustvo, odmah postaje meta razgovora. Nije se cak radilo o licnim stvarima,gdje se neko zamjerio nekom, ne, to je jednostavno ono da covjek mrzi covjeka.T o nisu bili zli ljudi, ali instinkt da umanje drugog su sacuvali kao neophodnu potrebu. Ja mislim da je covjek uvijek takav. Mozda toga nema kod monaha.

*Po vama ispada da je politicar los covjek i da se politikom moze baviti samo ako je los covjek?

To je djelimicno tacno. Jer, moralno cist covjek ne moze da se bavi politikom. Uostalom, naivan covjek je katastrofa za zemlju.

*Rekli ste da dobrota nije stvaralacka, jer nema maste, dok mrznja stvara i podrazava. Zasto je mrznja pozitivnija od dobrote?

Jer je mrznja dinamicnija, ona nas dub oko dira, ona stvara dogadjaje.M rznja je, nazalost, sastavni dio sustine covjekove.C ovjek je zivotinja osudjena na propast i tu se nista ne moze uciniti.
Nazad na vrh Ići dole
blackdreamer

avatar

Ženski
Broj poruka : 936
Godina : 28
Location : Univerzum
Humor : ljudska glupost
Datum upisa : 15.04.2010

PočaljiNaslov: Re: Emil Cioran   28/4/2010, 10:48 pm

Emil Sioran "Kratak pregled raspadanja"

"Posto ga svaki cin uzasava,on sebi govori:"Kretanje,kakva glupost!".Njega ne muce toliko zbivanja ,koliko pomisao da bi u njih mogao biti uvucen; on se krece samo onda kada od njih hoce da pobegne.Podrugljivoscu je opustosio zivot pre nego sto je zar zivota splasnuo.To je Propovednik sa ulicnog coseta koji u sveopstoj besmislenosti nalazi opravdanja za svoje poraze.Sav usmeren na to da sve obezvredi,.on to lako postize,posto mu bezbrojni primeri idu na ruku.U odmeravanju dokaza uvek pobedjuje,ali je u akciji uvek pobedjen:u pravu je,sve odbacuje i sve ga odbacuje.Prerano je razumeo ono sto da bi se zivelo ne treba razumeti-a kako je njegov talenat bio suvise zaokupljen samim sobom,procerdao ga je strahujuci da ne upadne u prostacke povale odredjenog delanja.Noseci u sebi kao oziljak i kao oreol sliku onog sto je mogao da bude,on se stidi svoje jalove vrsnosti i ponosi se njome,zauvek se oslobodivsi naivnih zavodljivih drazi,on.jedini oslobodjenik medju helotima vremena.On svou slobodu nalazi u bezmerju onog sto nije ucinio;poput milosrdnog i beskonacnog boga koga nista stvoreno ne ogranicava,koga nijedno stvorenje ne obozava i ne postedjuje.Drugi mu uzvracaju prezir kojim ih je obasuo.Ispasta samo ona dela koja nije pocinio,a njihov broj ipak premasuje snagu njegove ubistvene gordosti."
Nazad na vrh Ići dole
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5028
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Emil Cioran   3/6/2010, 12:51 am

"Nekoga proceniti znači ustanoviti stepen njegove probudjenosti, njegovo napredovanje u poimanju varljivog i lažnog u drugima i u sebi."

"Ovaj svet nije stvoren u radosti, a ipak je začet u uživanju. Da, ali uživanje nije isto što i radost, ono je prividna radost: njegova funkcija je da nas prevari, da učini da zaboravimo svet, sve do najmanje pojedinosti nosi beleg prvobitne tuge iz koje je potekao."

"Snaga bića leži u njegovoj nesposobnosti da shvati koliko je usamljeno."

"Strepnja je svest o strahu, drugostepeni strah. Strah koji razmišlja o sebi."


Emil Sioran

____________________________________________
"Poezija je samo trag zivota.
Plamti li tvoj zivot, poezija je samo pepeo plamteceg zara."

Leonard Cohen
Nazad na vrh Ići dole
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5028
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Emil Cioran   3/6/2010, 12:52 am

Kratka biografija Emila Siorana

- - -
Sioran je mislilac koji može dvostruko da deluje, zavisno od prirode onoga koji ga čita. Slabe obeshrabruje, ali jake čeliči za životne strahote. Njegova filosofija, nastojanjem da odbaci sve moguće iluzije, deluje oslobađajuće na ljude sklone da žive u iluzijama, ali ne i na one koji su slabi i skloni neaktivnosti: njih može odvesti u propast.

Sioran pretežno izražava ideje koje su istoriji ljudske misli već manje-više poznate, ali je on te ideje radikalizovao, zaoštrio, doveo do ekscesa. A to je baš ono što ga čini jednim od mislilaca tipičnih za duhovnu klimu našeg vremena. Sledbenik više filosofa i ideologa, on je stvorio filosofiju koja je antifilosofija i ideologiju koja je antiideologija. Primena njegove filosofije, međutim, može da bude samo nemoć, iz koje svaki čovek i svako društvo nastoji svim snagama da izađe i da ostvari neke, bar dogledne ciljeve. Ali prava primena njegove misli je njegovo književno delo. Oštroumni kritičar mnogih društvenih zala i čovekovih nedostataka, on i u svoje stavove o indiferentnosti unosi uzbuđenost i polet, koji njegov stil čine duboko ličnim i zavodljivim. Dok ga čitamo, čini nam se da zajedno s njim učestvujemo u uzbudljivoj avanturi otkrivanja često skrivenih nepravdi istorije i nesposobnosti čoveka da radikalno izmeni svoj položaj. Lepotom slika, finoćom zapažanja i toplinom iskaza, Sioran se donekle iskupljuje za jednostranost i neprihvatljivost svog nihilizma.

- - -

Emil M. Sioran rođen je 1911. godine u selu Rasinari u Karpatima, Rumunija, kao sin pravoslavnog popa (na rumunskom jeziku njegovo ime se izgovara Čoran). Po završetku gimanzije u Sibiu-u, studirao je filosofiju u Bukureštu, gde je i diplomirao, odbranivši rad o Bergsonu. Svoju prvu knjigu, na maternjem jeziku, pod naslovom "Na vrhovima očajanja", objavio je 1933. godine i za nju dobio i nagradu. Tokom 1936. i 1937. godine bio je profesor u gimnazijama u Brašovu i Sibiu-u, a krajem 1937. godine dobio je stipendiju Francuskog instituta u Bukureštu za nastavak studija u Parizu, gde je trebalo da pripremi disertaciju i Ničeovoj etici, koju, kako sam priznaje, nikada ozbiljno nije nameravao da napiše. Od tog momeneta, međutim, nije napuštao Francusku, a deset godina kasnije počeo je da piše na francuskom jeziku i u međuvremenu postao jedan od korifeja savremene francuske misli. Nikada se nije vratio u Rumuniju.

Sioran je bio poslednji veliki "mrzovoljnik" ovoga veka. Uticaj njegovog dela u direktnoj je suprotnosti sa njegovim načinom života, usamljenošću i odnosom prema javnosti i onim što obično nazivamo slavom.

Stanovao je u potkrovlju u blizini Luksemburškog parka i tvrdoglavo odbijao da učestvuje u javnom životu. Između ostalog, odbio je nagradu Francuske akademije u iznosu od 200 000 franaka. Najčešće se hranio po jevtinim studentskim menzama.

Nikada se nije ženio ali nije bio ženomrzac. Pored uzglavlja je stalno držao "Knjigu o Jovu" (a pri tome se gnušao žrtvovanja). U mladosti je izučavao Bergsona, Šestova i Kjerkegora i bio pod velikim uticajem nemačkog filozofa Zimela. Celoga života je prebacivao sebi zbog toga što ne može da raskrsti sa životom. Njegove knjige su taj stav samo pojačavale. Napustivši rumunsko govorno područje i preselivši se u francusko ubrzo je postao jedan od najvećih stilista francuskog jezika. Time se Emil Sioran pridružio velikanima poput Jozefa Konrada i Vladimira Nabokova. Pa ipak, raskid sa maternjim jezikom veoma mu je teško pao. Iako ne osobito plodan, on je za petnaest godina objavio više knjiga eseja, zapisa i aforizama: "Kratak pregled raspadanja" (1949), "Silogizmi gorčine" (1952), "Iskušenje da se postoji" (1956), "Istorija i utopija" (1960), "Pad u vreme" (1964) i "Rđavi demijurg" (1969) kao i nekoliko studija i članaka o piscima i misliocima (Makijaveli, Žozef de Mestr, Pol Valeri, Sen Džon Pers).

Ovaj bliski prijatelj Semjuela Beketa i Ežena Joneska bio je pravi spomenik avangarde i svoje vlastite sudbine. Za jugoslovenske izadvače i čitaoce posebnu vrednost predstavlja to što je kod nas objavljeno toliko Sioranovih knjiga i što su sve za vrlo kratko vreme bile rasprodane - bez obira na to što smo, za razliku od Emila Siorana, većinom bili ubeđeni optimisti.


Vrlo lijep tekst.

http://users.beotel.net/~wanax/Sioran/bio.htm

____________________________________________
"Poezija je samo trag zivota.
Plamti li tvoj zivot, poezija je samo pepeo plamteceg zara."

Leonard Cohen
Nazad na vrh Ići dole
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5028
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Emil Cioran   3/6/2010, 12:52 am

Kratak pregled raspadanja

Tumačenje pada

Svako je od nas rođenjem doneo izvesnu količinu čistote, kojoj je bilo suđeno da se izopači u dodiru s ljudima, kroz ogrešenje o samoću. Jer svako od nas čini sve što može samo da ne bi ostao prepušten samome sebi. Bližnji nije neizbežnost, već zamka pada. Nesposobni da sačuvamo čiste ruke i neiskvarena srca, mi sebe skrnavimo tuđim iznojavanjima, valjamo se po blatu, željni gadosti i lakomi za kugom, jednoglasno rokćući u brlogu. I kad počnemo da sanjarimo o morima pretvorenim u svetu vodicu, već je odveć kasno da zaplivamo, - prevelika iskvarenost sprečava nas da u njih zaronimo: isuviše je svet opustošio našu samoću; tuđi tragovi na nama postali su neizbrisivi.
Od svakolikih živih stvorenja jedino čovek budi postojanu odvratnost. Zazor što ga izaziva životinja prolazan je; on ne dozreva u mišljenju, dok bližnji opsedaju naša razmišljanja, prodiru u mehanizam naše ravnodušnosti prema svetu da bi nas učvrstili u odbijanju i nepristajanju. Posle svakog razgovora, u kome istančanost odaje stupanj jedne civilizacije, kako da ne zavapimo za Saharom, kako ne zavideti biljkama ili beskrajnim monolozima životinjskog carstva?
Ako je tačno da svakom rečju pobeđujemo ništavilo, mi time, takođe, sve dublje potpadamo pod njegovu vlast. Umiremo srazmerno broju reči koje razbacujemo svuda oko sebe... Oni koji govore nemaju tajni. A svi govorimo. Izdajemo se, krčmimo dušu; svako se, kao dželat neizrecivog, upinje da uništi sve tajne, počev od sopstvenih. Nađemo li se s ljudima, tada se zajednički unišavamo jurišajući prema praznini, bilo time što razmenjujemo ideje, bilo što se ispovedamo ili spletkarimo. Radoznalost je izazvala ne samo prvi pad, već i bezbrojna svakodnevna posrtanja. Život i jeste ta nestrpljiva težnja ka padu, ka obeščašćenju devičanskih samoća duše putem dijaloga, iskonska i svakidašnja negacija Raja. Čovek bi trebalo da osluškuje jedino sebe u beskrajnoj ekstazi nesaopštljive Reči, te da iskiva reči za svoje čutnje i stvara zvučne akorde onako kao mu se kad prohte. Ali, on je vaseljenski brbljivac; on govori u ime drugih; njegovo ja voli prvo lice množine. A onaj ko govori u ime drugih vazda je prevarant. Političari, reformatori i svi oni koji su našli kakav opšti izgovor - varalice su. Jedino laž umetnika nije potpuna, jer on izmišlja samo sebe. Izuzmu li se tonjenja u nesaopštljivo, i govorni zastoji koji dolaze iz nemih, neutešnih uzbuđenja, život je tek pusta dreka u prostoru bez kordinata, a vaseljena - geometrija pogođena epilepsijom.
- - - - - - - - - - -


Ključ naše izdržljivosti

Onaj ko bi, kroz imaginaciju punu sažaljena, uspeo da registruje svekolike patnje, da se potvrdi kao savremenik svih muka i svih zebnji datog trenutka, bio bi - pod pretpostavkom da bi se takvo biće moglo naći - monstrum ljubavi i najveća žrtva u istoriji srca. Ali takvu nemogućnost ne vredi ni uzimati u obzir. Dovoljno je da se samo malo zagledamo u sebe, da naslutimo arheologiju naših strahova. Pa ako, ipak, napredujemo kroz paklenu muku dana, objašnjenje je u tome što nam ništa, osim naših bolova ne stoji na putu; tuđi nam bolovi izgledaju objašnjivi i prevazilazivi: čini nam se da drugi pate zato što nemaju dovoljno volje, hrabrosti ili duševne vedrine. Svaka patnja, osim naše, izgleda nam opravdana ili komično jasna; kad ne bi tako bilo, duboka žalost bi bila jedina stalna veličina u prevrtljivosti naših osećanja. Ali mi žalimo isključivo sebe. Da bismo shvatili i zavoleli nedogled umiranja što beskrajno traje oko nas, sve te živote koji su pritajene smrti, valjalo bi da imamo onoliko srca koliko je bića što pate. A i kad bismo imali čudesno živo pamćenje u kome bi se vazda čuvala sveukupnost pretrpljenih muka, klonuli bismo pod takvim teretom. Život je moguć jedino zahvaljujući popuštanjima i propustima naše imaginacije i našeg pamćenja.
Mi crpemo našu snagu iz zaboravljanja i iz nesposobnosti da zamislimo mnogostruku istovremenost sudbina. Niko ne bi mogao da nadživi trenutno poniranje u sveopšti bol, budući da je svako srce oblikovano isključivo za određenu količinu patnje. Postoji nešto kao materijalna granica naše izdržljivosti; širenje svake pojedinačne tuge, ipak, dotiče tu granicu, a kadikad je i prelazi; i tu je, najčešće, početak naše propasti. Otuda utisak sa su svaki bol, svaka tuga, beskrajni. Oni to u stvari i jestu, ali samo za nas, prema granicama našeg srca; a kad bi ono imalo šire prostorne razmere, naše bi boljke bile još veće, jer svaki bol uključuje u sebe svet, i svakoj je tuzi potreban svemir. Uzalud razum nastoji da nam pokaže neizmerno sitne proporcije naših nesreća; pred našom sklonošću ka kosmogoničnom umnožavanju on se nemoćno povlači. Te, tako, istinsko ludilo nikada ne nastaje iz slučajnosti ili iz poraza mozga, već iz pogrešnog poimanja prostora koje se začinje u srcu...


Automat

Dišem zbog predrasuda. Posmatram ideje kako se grče, dok se pustoš samoj sebi smeši... Sa nestankom znoja u prostoru, i život prestaje; pri najmanjem prostaštvu, oživljava: jedan trenutak je dovoljan.
Kad čovek obrati pažnju na sopstveno postojanje, oseća se poput začaranog ludaka koji bi da prepadne svoje ludilo, da ga imenuje. Navika ublažava naše čuđenje što postojimo: tu smo, i teraj dalje, imamo svoje mesto u ludnici postojanja.
Budući konformista, ja živim, pokušavam da živim, tako što oponašam druge, poštujući pravila igre, užasavaljući se originalnosti. Rezignacija automata: pretvaraš se da si strastan, a potajno se smeješ tome; priklanjaš se konvencijama samo zato da bi ih mogao krišom gaziti; uveden si u sve protokole, a prebivališta u vremenu nemaš; čuvaš obraz onda kada bi ga neophodno valjalo izgubiti...
Onaj ko sve prezire valjalo bi da izgleda savršeno dostojanstveno, a da i druge i sebe podstiče na greh: tako će uspešnije odigrati ulogu lažno živog čoveka. Zašto bismo glumili svoje propadanje, kad možemo izigravati blagostanje. Paklu nedostaju maniri: on je poput mučnog prizora iskrenog i neveštog čoveka, ili planete bez smisla za otmenost.
Prihvatam život iz pristojnosti: neprestana pobuna, kao i uzvišeni čin samoubistva, dolaze iz lošeg ukusa. Sa dvadeset godina čovek grmi protiv smeća i neba što se iznad tog smeća širi; zatim se zamara. Tragičan stav prema stvarima dolikuje samo produženom, smešnom pubertetu; potrebno je, međutim, proći kroz bezbrojna iskušenja, da bi se došlo do komedijantske ravnodušnosti.
Onaj ko bi se otrgao od svih važećih načela, a ne bi imao glumačkog dara, pokazao bi se kao gola i čista nesreća, kao savršeno unesrećeno biće. Nema potrebe za stvaranjem takvog modela otvorenosti: život je snošljiv zavisno od stepena mistifikacije koja se u nj unosi. Takav bi model vodio u naprasnu smrt društva, pošto "slast" zajedničkog življenja počiva na nemogućnosti davanja maha svim našim zadnjim mislima. Podnosimo jedni druge zato što smo svi mi varalice. Onaj ko bi odbio da lažee video bi kako mu zemlja beži ispod nogu: mi smo prinuđeni da lažemo. Svaki je moralni heroj ili detinjast, ili neuspešan, ili neizvoran; prava je izvornost u sramu podvaljivanja, u uljudnosti javnog laskanja i potajnog opanjkavanja. Kad bi naši bližnji saznali ono što o njima mislimo, tada bi ljubav, prijateljstvo i odanost zauvek bili izbrisani iz svih rečnika; a kad bismo imali hrabrosti da se izravno suočimo sa sumnjom u sebe, niko od nas ne bi bio u stanju da izusti "ja" a da se ne postidi. Sve što je živo, od troglodita do skeptika, učestvuje u maskaradi. Pošto se jedino po tom poštovanju spoljašnjih gestova i manira razlikujemo od strvina, to utvrđivanje suštine bića i stvari jeste pogubno za nas; biće bolje budemo li se držali ništavila, koje je prijatnije: građeni smo tako da možemo da podnesemo tek određenu dozu istine...
Duboko u sebe pohranimo uverenje koje je iznad svih drugih uverenja: život nema smisla, on ga ne može imati. Ako bi nas kakvo neočekivano otkriće uverilo u suprotno, morali bismo se bez oklevanja poubijati. Kad bi nestalo vazduha, disali bismo još izvesno vreme; ali kad bi nam uskratili radovanje zbog uzaludnosti, mi bismo se istog časa ugušili...


Vežba nepokornosti

Koliko se, o Gospode, gnušam nad tvojim sramnim delom, i nad tim ljigavim larvama koje su ti slične i koje ti laskaju! Mrzeći tebe, pobegao sam od divota tvoje kraljevine, od šala tvojih lakrdijaša. Ti si gušionica naših ljubavi i naših buna, vatrogasac našega žara, ti si uzročnik svih naših detinjarija. Pre no što te potisnem u formulu, izgaziću sve tvoje tajne, prezreću tvoje majstorije, i sva ta lukavstva od kojih je sačinjena odeća Neobjašnjivog. Štedro si me obdario gorčinom koju si, iz milosrđa, uskratio tvojim robovima. A pošto je samo u senci tvoje ništavnosti moguć počinak, dovoljno je za tu, najnižu vrstu spasenja, da se oslonimo na tebe, ili na neku od tvojih kopija. Ne znam koga više da žalim, tvoje pomoćnike ili sebe: svi smo nastali kao rezultat tvoje nesposobnosti: mrvica, trunčica, ižica - to su rečce koje obeležavaju Stvaranje, tvoju petljanciju...
Od onog što je sa ove strane ništavila započeto, nešto jadnije od ovog sveta teško je naći, - osim zamisli po kojoj je svet zasnovan. Gde god što diše, tu je i jedno nesavršenstvo: u svakom drhtaju potvrđuje se nepovoljnost postojanja; ljudska me plot užasava: ti ljudi, to su creva što zbog grčenja grokću..., srodstvo sa planetom je prekinuto: svaki je trenutak još jedna kuglica u glasačkoj kutiji moga beznađa.
Baš me briga hoće li tvoje delo nestati ili će se nastaviti! Tvoji potčinjeni neće znati da dovrše ono što si ti tako nedarovito započeo. Oni će se, ipak, otrgnuti iz zaslepljenosti u koju si ih gurnuo, ali hoće li imati snage da se osvete, hoće li u tebi biti snage da se odbraniš? Ovaj je soj otupeo, a ti si još tuplji. Okrenuvši se tvom Dušmaninu, čekam onaj dan kada će ti on ukrasti sunce i okačiti ga iznad nekog drugog sveta.

____________________________________________
"Poezija je samo trag zivota.
Plamti li tvoj zivot, poezija je samo pepeo plamteceg zara."

Leonard Cohen
Nazad na vrh Ići dole
Sioran



Muški
Broj poruka : 5
Location : РСК
Datum upisa : 26.10.2017

PočaljiNaslov: Re: Emil Cioran   2/11/2017, 11:08 am

Ко разуме Сиорана на прави начин, наизглед парадоксално, добија истинску вољу за животом.
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10123
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Emil Cioran   9/1/2018, 11:19 pm

Да није облака, шта би било са мном и шта бих радио?

Неиздржива срећа! Хиљаде планета се растаче у неограничењу свести. Застрашујућа срећа.
19. фебруар 1958.

Неиздржива срећа! Хиљаде планета се растаче у неограничењу свести. Застрашујућа срећа.
Или осећања јадничка. Или осећање бога. Другачија нисам упознао. Тачка и бесконачно, моје димензије, моји начини живота.
Ако би само осећај таштине био довољан за канонизацију, какав бих тек светац био! На врху хијерархије светаца!
Темељ очаја је сумња у себе.
Готов сам, на рубу сам молитве.
Помислио сам данас, 20. фебруара 1958, на ступањ труљења мојих мртвих пријатеља и оца па сам помислио на сопствено труљење.
Само ме рад може спасити, али да радим – не могу. Моја воља је погођена самим рођењем. Бесконачни, аветињски планови, несамерљиви с мојим способностима.
Нешто у мени ме побија, одувек ме је побијало. Зло нераздвојно од крви и духа.
Ниједна тема не завређује да јој се посвети пажња дужа од неколико тренутака.
Да бих се изборио с том извесношћу, покушавао сам да своје идеје претворим у маније; једино сам тако могао да их натерам да потрају – пред очима… мог духа.
Обична физиолошка игра одводи ме у Хаос. Кидање утробе! Ето нацрта једне оригиналне теологије.
Нисам одавде; стање унутрашњег изгнаника; нигде нисам код куће – потпуно неприпадање свему.
Изгубљени рај – непрекидно присутна опсесија.
Да није облака, шта би било са мном и шта бих радио? Највише времена проводим гледајући их како пролазе.
Изворник: Циоран, Цахиерс 1957–1972, Галлимард, Парис, 1997.
Изабрао и превео с француског Бојан Савић Остојић


____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10123
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Emil Cioran   9/1/2018, 11:25 pm

Možeš se vratiti ljubavi i vedrini. No, vraćaš im se kroz heroizam, a ne kroz nesvest


Nemam argumente za život. Može li onaj koji je dospeo do granice još posezati za argumentima, uzrocima i posledicama, moralnim obzirima itd?

Očigledno, ne. Njemu za život ostaju samo bezrazložni motivi.. Na vrhuncu beznađa, strast apsurda je jedina koja još baca demonsku svetlost na haos. Kada ideali, moralni, estetski, religiozni, socijalni itd. nisu više kadri da upravljaju životom i da mu odrede kraj, kako se život može održati a da ne postane praznina? Samo vezivanjem za apsurd, kroz ljubav apsolutno nepotrebnu, to jest za nešto što ne može poprimiti konzistentnost ali koje kroz sopstvenu funkciju može da stimuliše životnu iluziju.

Živim, jer planine se ne smeju, a crvi ne pevaju. Strast apsurda se može roditi samo u čoveku kome je sve likvidirano, ali u kome se mogu pojaviti stravična buduća preobraženja. Onome koji je u životu izgubio sve, ne preostaje ništa drugo osim strasti apsurda. Jer šta njega još može da impresionira iz postojanja? Kakva zavođenja? Jedni kažu: žrtvovanje za čovečanstvo, za javno dobro, kult lepog itd. Volim samo ljude koji su raščistili – čak i nakratko – s ovim stvarima. Samo su oni živeli apsolutno. I samo oni imaju pravo da govore o životu. Možeš se vratiti ljubavi i vedrini. No, vraćaš im se kroz heroizam, a ne kroz nesvest. Postojanje koje ne skriva veliku ludost nema nikakvu vrednost. Čime se razlikuje od postojanja jednog kamena, jednog drveta ili neke truleži? No, kažem vam: treba da sakriješ veliku ludost da bi poželeo da postaneš kamen, drvo ili trulež. Samo ako si okusio sve otrovne slasti apsurda, možeš biti potpuno pročišćen jer si samo tada doveo razaranje do i poslednjeg izraza. Nije li apsurdan svaki poslednji izraz?

***

Ima ljudi kojima je dato da okuse samo otrov stvari, za koje je svako iznenađenje bolno a svako iskustvo nov povod za mučenje. Ako kažemo da ova patnja ima subjektivne razloge koji pripadaju konstituciji pojedinca, pitaću: postoji li objektivan kriterijum za procenjivanje patnje? Ko može da utvrdi da moj sused pati više od mene ili da je Isus patio više od svih? Ne postoji objektivna mera, jer se ne meri spoljne uzbuđenje ili lokalno neraspoloženje organizma, već način na koji je patnja doživljena i reflektovana u svesti. No, s ove tačke gledišta, hijerarhija je nemoguća. Svaki čovek ostaje sa svojom patnjom smatrajući je apsolutnom u neograničenom. I kada bismo mislili na to koliko je svet patio do sada, na najstravičnije agonije i najsloženija mučenja, na najsvirepije smrti, na najbolnija napuštanja, na sve kužne, na sve koji su živi spaljeni ili pomrli od gladi, koliko bi to smanjilo našu patnju? Nikoga u agoniji ne može utešiti misao da su svi smrtni, kao što u patnji niko neće pronaći utehu u prošloj ili sadašnjoj patnji drugih. Jer u ovom organskom, nedovoljnom i fragmentarnom svetu, pojedinac je počeo da živi integralno, želeći da napravi apsolut od svog postojanja. Svako subjektivno postojanje je apsolut za sebe. Zato čovek živi kao da je centar vaseljene ili centar istorije, pa kako onda da patnja ne bude apsolut. Ne mogu da shvatim patnju drugog da bih time smanjio sopstvenu. U ovom slučaju, poređenja nemaju smisla jer je patnja stanje unutrašnje samoće; ništa spolja ne može da pomogne. Velika je prednost moći sam patiti. Šta bi bilo kada bi lice čoveka moglo adekvatno da izrazi svu unutrašnju patnju, kada bu se u izrazu objektivizirao sav unutrašnji bol? Da li bismo još mogli da međusobno razgovaramo? Ne bi li onda trebalo da govorimo sa šakama preko lica? Život bi doista bio nemoguć kada bi sve što imamo kao beskonačnost osećanja bilo izraženo u crtama lica. Niko više ne bi smeo da se pogleda u ogledalo, jer groteskna i tragična slika bi istovremeno pomešala u konturama fizionomije mrlje i tragove krvi, rane koje se ne mogu zaceliti i potoke suza koji se ne mogu zaustaviti. Imao bih punoću prepunu strave, video bih kako u svakodnevnoj komotnoj i površnoj harmoniji bukti vulkan krvi, crveni gejzir, poput vatre, i gori poput beznađa, kako bi se sve rane našeg bića neizlečivo otvorile i načinile od nas krvavu erupciju. Samo bismo onda shvatili i cenili prednost samoće koja nam patnju čini toliko nemom i nedostupnom. U krvavoj erupciji, u vulkanu našeg bića, ne bi li sva gorčina, isisana iz stvari, bila dovoljna da otruje vasceli naš svet?

Toliko gorčine, toliko otrova u patnji!

Prava samoća je jedino ona u kojoj se osećaš apsolutno izolovanim između neba i zemlje. Ništa ne treba da skreće pažnju od ovih pojava apsolutne izolacije, već intuicija stravične lucidnosti treba da otkriva vascelu dramu čovekove konačnosti pred beskonačnošću i prazninom ovog sveta. Usamljeničke šetnje – izuzetno plodne, ali i istovremeno opasne – za unutrašnji život – treba da budu takve da ništa od onoga što može da pomuti viziju izolacije čoveka u svetu ne budi zanimanje pojedinca. Da bi se pojačao proces interiorizacije i preobraćanja ka sopstvenom biću, usamljeničke šetnje su plodne samo uveče, kada nikakvo zavođenje ne može više da privuče pažnju i kada otkrovenja sveta niču iz najdublje zone duha, odakle se odvajaju od života, iz rane života. Koliko samoće treba čoveku da bi imao duh! Koliko smrti u životu i koliko unutrašnjeg plamena! Samoća potiče toliko od života da cvetanje duha, koje proističe iz vitalnih premeštanja, postaje nepodnošljivo.


Krik beznađa, preveo s rumunskog Petru Krdu

Izvornik: Ре culmile disperarii, Bucuresti,Fundatia pentru literatura si arta “Regele Carol II 1934.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10123
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Emil Cioran   9/1/2018, 11:38 pm




Sveske Emila Siorana


Ako je iko promašaj apsoluta, to sam ja. Kažem to sa svom potrebnom gordošću.

*

Čujem u sebi, ako bar malko tamo uronim, pozive i razdor Kaosa prije nego se obrati ili izrodi u svijet…

*

Posjedujem negativnu hrabrost, hrabrost protiv samog sebe. Usmjerio sam svoj život van puta koji mi je život odredio. Osakatio sam svoju budućnost.

*

Ogromna je moja prednost pred smrću.



Ja sam filozof-urlator. Moje misli, ako to jesu, laju; ne objašnjavaju ništa, galame.

*

Čitav život posvetio sam kultu velikih silnika ogrezlih u krv i grižnju savjesti. Zalutao sam među Riječi iz nemoći da ih ubijem ili da me ubiju. Ta nemoć, taj kukavičluk, napravili su od mene piskarala.

*

Toliko se odupirem činu da moram najprije pročitati bilo koji Napoleonov život kako bih se odlučio nešto preduzeti. Kad bi Bog mogao znati kakav je teret za mene ma i najmanji čin, savladalo bi ga milosrđe i ustupio bi mi svoje mjesto. Jer moje nemogućnosti imaju nešto beskrajno nisko i istodobno božansko. Niko nije manje stvoren za zemlju nego što sam to ja. Pripadam nekom drugom svijetu, takoreći pod-svijetu. Ispljuvak satane, eto od čega sam napravljen. Pa ipak, pa ipak!

*

Jučer u vozu od Compiègnea do Pariza. Preko puta mene djevojka (devetnaest godina) i mladić. Nastojim se oduprijeti zanimanju za djevojku, za njenu ljupkost, i da bih to postigao, zamišljam da je mrtva, da je leš u raspadanju, njene oči, obrazi, nos, usne, sve je trulež. Ništa ne pomaže. Draž kojom zrači i dalje djeluje na mene. To je čudo života.


Sve moje proturječnosti proishode iz toga što se život ne može voljeti više nego što ga ja volim, a istodobno gotovo neprekidno imati osjećaj nepripadanja, egzila, napuštenosti. Nalik sam na proždrljivka koji bi izgubio apetit misleći na glad.

*

Mojoj nesposobnosti da živim jednaka je samo moja nesposobnost da zarađujem. Novac ne prianja uz moju kožu. Stigao sam do dobi od četrdeset i sedam godina, a da nikad nisam imao stalnog prihoda. Ne mogu ništa misliti kroz termine novca.

*

Neki američki izdavač na proputovanju kroz Pariz piše mi i pita me može li me posjetiti u kancelariji. Moja kancelarija! Nešto od čega me može spopasti mučnina za sva vremena. Pred telefonom, automobilom, bilo kojom mašinom osjećam nepodnošljivo gnušanje i užas. Sve što je proizveo tehnički genij ulijeva mi gotovo sveti strah. Osjećaj posvemašnjeg nepripadanja pred svim simbolima modernog svijeta.

Već dvadeset i pet godina živim po hotelima. To je prednost: nigdje nije stalno. Ni do čega vam nije stalo, vodite život prolaznika. Osjećaj da ste uvijek u odlasku, opažaj sasma privremene stvarnosti.

*

Osjećam se izvan svega, izvan onoga što nazivaju svim. Mora da sam proklet. Začaran. Drže me. Ali ko me drži?

*

Gospodine, zašto nemam dar molitve? Niko na svijetu nije Tebi bliži ni dalji. Mrvicu sigurnosti, trunak utjehe, to je sve što od tebe ištem. Ali ne možeš odgovoriti, ne možeš.



Prije nekoliko dana… upravo sam se spremao izaći, kad sam se, da bih namjestio svileni rubac, pogledao u ogledalo. I odjednom neizreciv užas: tko je taj čovjek? Nisam se mogao prepoznati. Lako sam prepoznao svoj ogrtač, rubac, maramu, šešir, pa ipak nisam znao ko sam; jer to nisam bio ja. Trajalo je to tridesetak sekundi otprilike. Kad sam se uspio prepoznati, strah me nije namah napustio, nego je pomalo jenjavao. Sačuvati razum povlastica je koja nam može biti oduzeta.

*

Šta radite? Čekam se.

*

Nije sve izgubljeno dok smo nezadovoljni sobom.



Najveći užitak za mene bio bi vidjeti kako se sunce rasprskava, mrvi, nestaje zavazda. Ah, s koliko nestrpljenja i olakšanja očekujem i promatram sunčeve zalaske!

*

Toliko sam nesretan što živim u vrijeme kada je riječ očaj obeščašćena i kada služiti se njome znači osramotiti se!

*

Odjednom osjećaj da sam Gospodar svijeta i da posjedujem ključ svih tajni! Kako je moguće, s obzirom na moju uobičajenu slabost, moj zagriženi pogled na svijet, svijest o vlastitoj beznačajnosti – kako je moguće osjetiti tako snažan i nezaslužen zanos?


Svaki put kad mi se budućnost učini razumljivom i prihvatljivom osjećam da sam postigao pobjedu nad svojim raspoloženjima i mislima. Tačnije: da me pohodila Milost.

*

Događalo mi se da osjetim samilost prema komadiću metala, bilo čemu, toliko mi se sve što postoji činilo napuštenim, nesretno neshvaćeno. Možda i granit pati. Sve što ima oblik trpi, sve što se izdvojilo iz kaosa da bi slijedilo izdvojenu sudbinu. Materija je usamljena. Sve što jeste usamljeno je. Niko, niti jedan bog ne može osloboditi ovaj svijet od tako drevne usamljenosti.

*

Začuđuje me koliko sam vremena proćerdao lamentirajući nad svim, a posebno nad sobom. Ali ako išta vrijedim, to mogu zahvaliti vremenu koje sam uzalud proćerdao, po ljudskim, a ne božanskim mjerilima.



Jučer u zoološkom vrtu morski lav izišavši iz svog bazena drijema na suncu. Ta tupoglava, iznemogla gomila masti nije me prestala opsjedati: teško bi bilo naći vjerniju sliku tupe, sveobuhvatne, praiskonske dosade…(Taj bezvoljni morski lav, to sam ja. Zato me progoni i opsjeda.)

*

Prošlog jutra (kao svakog dana) otišao sam na tržnicu. Nakon što sam je tri puta obišao, otišao sam u nemogućnosti da se odlučim za bilo šta. Ništa me nije mamilo, ništa privuklo. Izbor u svemu bič je cijelog mog života.

*

Kriza dosade koju sam osjetio u petoj godini (1916) jednog poslijepodneva neću nikad zaboraviti, bilo je to moje prvo i istinsko osvještenje. To poslijepodne dan je mog rođenja kao svjesnog bića. Ko sam bio prije svega? Biće i ništa više. Moje ja počelo je tim neskladom, tim otkrićem što ukazuje na dvostruku prirodu dosade. Odjednom sam osjetio da je niština u mojoj krvi, u mojim kostima, u mom dahu i svemu oko mene, bio sam prazan kao stvari. Nije više bilo ni neba ni zemlje, samo ogromno prostranstvo vremena, okamenjenog vremena.

*

Bez dosade ne bih imao identitet. Kroz nju, radi nje omogućeno mi je da se upoznam. Da ja nisam nikad osjetio, nikad za nju znao, ne bih bio ono što jesam. Dosada znači susret sa samim sobom – otkriće vlastite ništavnosti.

*

Moja je dosada eksplozivna. To je prednost koju imam pred velikim dosadnjacima koji su obično pasivni i blagi. Neki dan mi je telefonirao neki engleski novinar pitajući me što mislim o Bogu i dvadesetom vijeku. Upravo sam se spremao na tržnicu pa sam mu to i rekao, dodavši da nisam raspoložen da raspravljam o tako suludom problemu. Što dalje, problemi sve više gube vrijednost i poprimaju lice vremena.



Može me strastveno zanimati ili Bog ili krajnja niskost. Između toga, ozbiljniposlovi čine mi se nepouzdani i suvišni.

*

Nakon cijelog mjeseca lijepog vremena, sivo nebo. Uvijek, čitavog života, bio sam zaljubljen u loše vrijeme. Oblaci me smiruju; kad ujutro iz kreveta vidim kako se gomilaju, osjećam snagu da se suočim s danom. Ali, suncu se nikad nisam mogao prilagoditi; nemam u sebi dovoljno svjetla da se uskladim s njim. Ono samo budi i uzbunjuje moje mrakove. Deset dana plavetnila i ja sam u stanju bliskom ludilu.

*

Najmanja promjena temperature stavlja u pitanje sve moje planove, ne usuđujem se izreći svoja uvjerenja. Taj oblik ponižavajuće zavisnosti ne dopušta mi da očajavam, dok istodobno ruši ono malo iluzija koje su mi ostale u pogledu moje mogućnosti da budem slobodan, i slobode uopće. Čemu se oholiti, ako zavisiš o vlažnom ili suhom vremenu? Želio bih manje jadnu tiraniju, bogova ili nekog drugog soja.

*

Jučer uvečer oko jedanaest sati pristupa mi na ulici zaplakana žena. „Zaklali su mi muža, Francuska je smeće, srećom sam Bretonka, oduzeli su mi djecu, drogirali su me šest mjeseci itd. itd“.

U početku nisam opazio da je luda, njen se očaj činio realnim (uostalom, to je i bio). Pustio sam je da govori više od pola sata, uvjeren da će je to umiriti. Poslije sam razmišljao da svako od nas u svojim pritužbama postupa kao ona, da smo joj nalik, samo što to ne radimo pred prvim koji naiđe. Zar mi se često ne događa da pomislim da sam progonjen, da sam žrtva ljudi, sudbine, itd? Kad bih pustio na volju svojim raspoloženjima, zar ne bih bio nalik na tu jadnu ženu?


Moram napisati nešto vrijedno, nešto što će me iskupiti u vlastitim očima. Bit će to kao i uvijek plod ogorčenosti. Ne mogu više, moram zablistati, moram povratiti ugled, razbiti čar svog pada.

*

Imam nepodnošljivu naviku misliti protiv nekoga ili protiv nečega! Proishodi li ta potreba da se borim sredstvima duha iz nezadovoljene zloće, pa čak i kukavičluka u životu? S perom u ruci osjećam hrabrost koju nikad ne bih imao pred neprijateljem.

*

Pisati za mene znači osvetiti se. Osvetiti se svijetu, sebi. Skoro sve što sam napisao proizvod je osvete. Dakle, olakšanje. Kad bi nekim čudom nestalo želje za osvetom, gotovo bi svi ljudi bili žrtve do tada nepoznatih duševnih bolesti. Zdravlje se za mene sastoji u agresiji. Ničega se toliko ne bojim koliko tonjenja u spokojstvo. Napad je dio uvjeta moje ravnoteže.

*

Kada bih svakog dana imao hrabrosti urlati četvrt sata, bio bih savršeno uravnotežen.




Veći dio dana provodim razbijajući ljudima njuške, vrijeđajući ovoga i ovoga dok se ne potučemo. Od jutra do mraka izazivam skandale zbog kojih se crvenim, izazivam nepoznate, rušim sve na svom putu, a sve u uobrazilji, na žalost!

*

Sramota, sramota, sramota. Svađa s prodavačem zbog boce butana. Prijetim mu, toliko sam se razbjesnio da ne mogu govoriti, urlam, urlam, tresem se. Sasma sam izvan sebe te ne stižem sebe da vidim, ne „uočavam“ svoje stanje, za razliku od svojih uobičajenih ljutnji kad vidim da sam planuo.

*

Znam ko me je razbjesnio – taj trgovac kojeg već dulje vremena mrzim, iako sam ga vidio svega tri ili četiri puta, ali sam osjetio da uživa da ne udovolji mojem traženju.

*

Što dalje, sve više shvaćam beskorisnost i štetnost naglosti. Ali smo nemoćni protiv raspoloženja i protiv ćudi. U svemu što mi se događa moj je prvi poriv silovitost; popuštam i prepuštam joj se do bjesnila, padavice, zatim se umoran smirujem i gubim zanimanje za predmet ili povod koji me izbezumio. Iz toga proishodi da je mudrost u skepticizmu i da bi valjalo uvijek njime započeti. Ali to je upravo ono za što sam nesposoban. Da nije tako, već bih bio davno riješio sve svoje probleme.

*

Gare du Nord. Na satu je 16 i 43. Ta minuta ovdje, pomislih, nikad se neće vratiti, zauvijek je nestala, utonula u bezličnu masu nepovratnog. Teorija vječnog ponavljanja čini mi se ništavnom i neutemeljenom! Sve nestaje zauvijek. Nikad više neću vidjeti taj trenutak. Sve je jedino i nevažno.




Ljekar kojeg sam jučer posjetio zbog svoje utrobe pita me „pomišljam li na samoubojstvo“. „Čitav život samo o tome mislim“, odgovorio sam. Pogledao me zadovoljno, hoću reći neotesano.

*

Večeras, tokom uobičajene šetnje Luksemburškim parkom, stalno sam pjevušio španjolske napjeve, dosta glasno, čini mi se, jer su se svi osvrtali. Bio sam u jednoj od onih kriza u kojima ushićenost nadvladava depresiju. Mora da sam se činio kao luđak ili sretnik(ne po ovozemaljskim već po bog zna kojim mjerilima). Na neki način i bio sam sretan. U mislima sam mogao oživjeti onu noć u Talamanki kada sam oko 3 ili 4 sata ujutro naglo ustao i uputio se do strmih hridi što nadvisuju more, da skončam. Bio sam u pidžami i crnom kišnom ogrtaču. Ostao sam nekoliko sati na tim hridinama kada je svjetlo rastjeralo moje crne misli. Čak i prije sunčeva izlaska ljepota pejzaža, agave na putu, šum valova i konačno nebo, sve mi se ukazalo tako lijepim da mi se moj naum učini neprimjerenim, u svakom slučaju preuranjenim. Ako je sve nestvarno, rekoh sebi, onda je to pejzaž također. Moguće je, čak je i istina, glasio je moj odgovor; ali ta nerealnost mi se dopada, zanosi me, tješi me. Ljepota nije potpuna iluzija, to je nagovještaj iluzije, početak stvarnosti.

*

Posjeta R. F. koji predaje francuski jezik na univerzitetu u Buffalu. Poljskog je porijekla. Roditelji su mu umrli mu Auschwitzu. Deportiran je 1942. Bilo mu je dvanaest godina. Na nekoj stanici iskočio je iz voza i popeo se na teretni voz. Kad je njegov voz (s deportircima) otišao,obuzela ga je tjeskoba; našao se u vagonu s vrećama krompira. Jede ih; spašava se u Toulouseu gdje radi na nekom dobru. Nakon oslobođenja odlazi u Ameriku, gdje radi svakojake poslove… Kaže mi da je sretan, da ima lijepu ženu, da voli Ameriku, da je dobro plaćen – suprotno od onoga što govori većina američkih intelektualaca evropskog porijekla, skoro svi su ogorčeni. Eto što znači dobra narav: on koji bi morao biti potišten, to uopće nije.Rađamo se sretni ili nesretni.

*

X- u koji se užasno grize jer se smatra odgovornim za samoubojstvo supruge – tumačim da je samoubojstvo bilo u njoj, da je samo čekala izgovor da se ubije, kriv je samo zato što joj je pružio taj izgovor; sitnicu, to je sve. „Samoubojstvo je bilo u njoj kao što je u vama grižnja savjesti“, rekoh mu.

*

Što je grižnja savjesti? To je želja da sebe okrivimo, užitak samoproždiranja, želja da se vidimo i osjećamo mračniji od prirode.




Napoleon je u bitki kod Wagrama izgubio trideset hiljada ljudi, a da nije osjetio nikakvu grižnju savjesti. Samo zlovolju. Ali čemu ukazivati na to? Grižnju savjesti poznaju samo oni koji ne djeluju, koji ne mogu djelovati.Grižnja savjesti im nadomješta akciju.

*

Jutros, oko tri sata, krenuo sam od Vojne škole prema Odeonu sasma pustim uličicama. Ni žive duše. Hladno. Učinilo mi se da koračam gradom u kojem je sve živo u mah uništeno (biološki rat?). Ne osjećam ni tjeskobu ni zadovoljstvo. Kako brzo prihvatimo sudbinu preživjelog.

*

Mrzim čovjeka; ali ne mogu reći: mrzim ljudsko biće. U riječi biće ima nečega što ne podsjeća na ljudsko. Nečega dalekog, tajnovitog, primamljivog, stranog pojmu bližnjega.

*

Kad smo sami, čak i ne radeći ništa, nemamo osjećaj da gubimo vrijeme. Ali ga gotovo uvijek gubimo u društvu. Nemam što reći? Nije važno! To ništa je stvarno, plodno, jer nema jalovog razgovora sa samim sobom. Uvijek se nešto pojavi, pa bilo to i samo nadanje da ćemo pronaći sebe jednoga dana.

*

Ko ste? Ja sam čovjek koji sve razara. Želim da me ostave na miru, da se ne bave sa mnom, da se ne zanimaju za mene. Nastojim izazvati prema meni posvemašnje nezanimanje. Pa ipak…




E. M. Cioran, Cahiers 1957-1972 (Paris, Gallimard, N.R.F., 1997)

– – –
Sioran je mislilac koji može dvostruko da deluje, zavisno od prirode onoga koji ga čita. Slabe obeshrabruje, ali jake čeliči za životne strahote. Njegova filosofija, nastojanjem da odbaci sve moguće iluzije, deluje oslobađajuće na ljude sklone da žive u iluzijama, ali ne i na one koji su slabi i skloni neaktivnosti: njih može odvesti u propast.

Sioran pretežno izražava ideje koje su istoriji ljudske misli već manje-više poznate, ali je on te ideje radikalizovao, zaoštrio, doveo do ekscesa. A to je baš ono što ga čini jednim od mislilaca tipičnih za duhovnu klimu našeg vremena. Sledbenik više filosofa i ideologa, on je stvorio filosofiju koja je antifilosofija i ideologiju koja je antiideologija. Primena njegove filosofije, međutim, može da bude samo nemoć, iz koje svaki čovek i svako društvo nastoji svim snagama da izađe i da ostvari neke, bar dogledne ciljeve. Ali prava primena njegove misli je njegovo književno delo. Oštroumni kritičar mnogih društvenih zala i čovekovih nedostataka, on i u svoje stavove o indiferentnosti unosi uzbuđenost i polet, koji njegov stil čine duboko ličnim i zavodljivim. Dok ga čitamo, čini nam se da zajedno s njim učestvujemo u uzbudljivoj avanturi otkrivanja često skrivenih nepravdi istorije i nesposobnosti čoveka da radikalno izmeni svoj položaj. Lepotom slika, finoćom zapažanja i toplinom iskaza, Sioran se donekle iskupljuje za jednostranost i neprihvatljivost svog nihilizma.






Emil M. Sioran rođen je 1911. godine u selu Rasinari u Karpatima, Rumunija, kao sin pravoslavnog popa (na rumunskom jeziku njegovo ime se izgovara Čoran). Po završetku gimanzije u Sibiu-u, studirao je filosofiju u Bukureštu, gde je i diplomirao, odbranivši rad o Bergsonu. Svoju prvu knjigu, na maternjem jeziku, pod naslovom “Na vrhovima očajanja”, objavio je 1933. godine i za nju dobio i nagradu. Tokom 1936. i 1937. godine bio je profesor u gimnazijama u Brašovu i Sibiu-u, a krajem 1937. godine dobio je stipendiju Francuskog instituta u Bukureštu za nastavak studija u Parizu, gde je trebalo da pripremi disertaciju i Ničeovoj etici, koju, kako sam priznaje, nikada ozbiljno nije nameravao da napiše. Od tog momeneta, međutim, nije napuštao Francusku, a deset godina kasnije počeo je da piše na francuskom jeziku i u međuvremenu postao jedan od korifeja savremene francuske misli. Nikada se nije vratio u Rumuniju.

Sioran je bio poslednji veliki “mrzovoljnik” ovoga veka. Uticaj njegovog dela u direktnoj je suprotnosti sa njegovim načinom života, usamljenošću i odnosom prema javnosti i onim što obično nazivamo slavom.

Stanovao je u potkrovlju u blizini Luksemburškog parka i tvrdoglavo odbijao da učestvuje u javnom životu. Između ostalog, odbio je nagradu Francuske akademije u iznosu od 200 000 franaka. Najčešće se hranio po jevtinim studentskim menzama.

Nikada se nije ženio ali nije bio ženomrzac. Pored uzglavlja je stalno držao “Knjigu o Jovu” (a pri tome se gnušao žrtvovanja). U mladosti je izučavao Bergsona, Šestova i Kjerkegora i bio pod velikim uticajem nemačkog filozofa Zimela. Celoga života je prebacivao sebi zbog toga što ne može da raskrsti sa životom. Njegove knjige su taj stav samo pojačavale. Napustivši rumunsko govorno područje i preselivši se u francusko ubrzo je postao jedan od najvećih stilista francuskog jezika. Time se Emil Sioran pridružio velikanima poput Jozefa Konrada i Vladimira Nabokova. Pa ipak, raskid sa maternjim jezikom veoma mu je teško pao. Iako ne osobito plodan, on je za petnaest godina objavio više knjiga eseja, zapisa i aforizama: “Kratak pregled raspadanja” (1949), “Silogizmi gorčine” (1952), “Iskušenje da se postoji” (1956), “Istorija i utopija” (1960), “Pad u vreme” (1964) i “Rđavi demijurg” (1969) kao i nekoliko studija i članaka o piscima i misliocima (Makijaveli, Žozef de Mestr, Pol Valeri, Sen Džon Pers).


Ovaj bliski prijatelj Semjuela Beketa i Ežena Joneska bio je pravi spomenik avangarde i svoje vlastite sudbine. Za naše izadvače i čitaoce posebnu vrednost predstavlja to što je kod nas objavljeno toliko Sioranovih knjiga i što su sve za vrlo kratko vreme bile rasprodane – bez obira na to što smo, za razliku od Emila Siorana, većinom bili ubeđeni optimisti.



____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Emil Cioran   

Nazad na vrh Ići dole
 
Emil Cioran
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Emil Cioran
» Emil Zola
» Emil i detektivi - Erich Kästner
» Emil Nolde
» Émile Antoine Bourdelle

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Veliki pisci-
Skoči na: