LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

Delite | 
 

 Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Pet Nov 18 2011, 11:36

Дан други


- Добро јутро! Желите?
Погледао је навише, у правцу одакле је долазио глас.
Један осмех, ведар и широк, два смеђа ока, коса боје ноћи,
везана у реп, онако, девојачки.
- Два јаја на око, нека покорица ивице буде препечена,
мало сланине, два средње печена тоста, мало сира и... кафа,
јака, без шећера наравно.
- Стиже! - рекла је звонким гласом.
Насмејала се наново и кренула ка излазу из малог салона.
Црна кратка сукња, онако, укусна, до изнад колена, кошуља
боје пурпура, бела кецеља. Испратио је погледом. Ћутао је
сам са својим мислима. Tишина се лагано дизала око њега.
Столови малог пансиона били су празни. Затворио је очи.
Сећање је навирало, некада давно, негде, у беѕименом граду,
ослушкивао је око себе. Лево од њега, старији пар, он,
отварао је новине, негде преко половине. Типично, политика
га не интересује, берза или извештај кога од његове генерације
нема? Иза његових леђа, жена, неких раних четрдесетих,
листала је књигу тешких корица, знао је то по звуку који су
њени прсти стварали држећи је док је окретала стране.
Испред њега, празнина, дебели господин није сишао. Иза, двоје
деце, мајка покушава да их нахрани. Мала чудовишта, тако је
мислила али никада то није говорила. Киша. Отворио је очи.
Крупне капи сливале су се преко великих прозора, скривајући
сиво море негде у даљини.
- Киша, некада сам је волео. - прошаптао је - предуго пада, предуго.
- Ево! - чу глас - За Вас, све како сте тражили, желим Вам лепо
јутро, јесте, мало је суморно овде док падају кише али, опет,
јутро је, а оно, ипак је лепо. - говорила је, спуштајући са
послужавника доручак - Пријатно!
Отишла је до другог стола да би поправила столњак.
Руке су му почивале на ивици. Руке. Гледао је у њих, као у
неко чудо. Моје руке, мислио је, моје руке, никада нисам ставио
на вагу њихов живот, јер и руке имају живот, добар, лош. Окренуо
је дланове, погледао их. Линије, бразде. Никада нисам мислио
о својим шакама. Чудно је то, то са рукама и животом којим живе.
Узео је прибор, хладан, исполиран, обичан. Требало је почети
дан. За промену, доручком, после толико година.

Ситнице, треба ли их памтити? Оне обичне, као мрву хлеба
на столњаку? Шта је важно у ситницама, сем сећања?
Одгурнуо је тањир неки милиметар од себе.
Што сам то урадио?
Која је сврха несвесне радње коју чинимо?
Питања. Колико њих кола мојом главом правећи луди круг
мисли која постају сећања? 
Бацио је поглед по просторији. Обично јутро, необична
тишина, доручак. Устао је лагано. Хтео је да запали цигарету
али... није знао хоће ли то некоме сметати. Упутио се кроз
просторију, стигао до рецепције. Била је празна. Ту, негде
у углу на пулту, лежала је књига. Копије кључева, кожни
повез, такав није видео. Писало је малим златним словима,
некако на неуобичајеном месту за име. Сетио се, постојала је
прича о писцу, никада га нико није видео, нико није знао
одакле је, када је рођен. Нико није знао када је први примерак
штампан. Сетио се, некада давно, још као дечак, читао је
странице сличних књига. Пошао је руком ка књизи, дирнуо ју је
врховима прстију.
- Реците!
Тргао се. Осмех, исти као и пре неких сат, био је ту, пред њим.
- Извините. Желео сам ... но, кажите ми, до града, има ли нека
ближа стаза, мислим да сам видео једну док сам јуче долазио.
Био је сумрак али ...
Осећао се непријатно. Могао се заклети да му је румен ударила
у образе. Што ли црвеним, мислио је, па нисам хтео да је украдем,
ни тајна није та књига.... Врпољио се као школарац пред
професором.
- Можете узети наш аутомобил ако вам је журба, ако није, око сат
и по лаганог хода. Стаза је ту одмах иза пансиона. Не можете
погрешити. Само, ако се дуже задржите у граду, немојте се враћати
шумом, идите ободом, ноћ без месеца је. Али ако желите, можемо
Вам и ми набавити или однети, шта већ да вам треба.
- Хвала Вам! - рекао је, окренуо се, а поглед, опет му је пао на
кожне корице дела.
- Желите да је погледате?
- Да, желим. Нисам никада видео такву штампу. - прошапутао је
као кривац. Полако је спустила своју руку на књигу. Задржала је
ту неколико тренутака, а онда је подигла. Било је нечега у томе.
Нечега ритуалног. Превише споро је то радила, осети нервозу,
као да је морао одмах имати хладне корице у рукама. Пошао је ка
њеном руком, али застаде. Помислиће да сам луд. Не разумем,
ту жудњу за откривањем речи под корицама, а опет, знам сваку
написану, од прве до последње странице.

Уграбио је књигу. Климнуо је главом, окренуо се и пошао
степеницама ка соби. Корак по корак. Степеник по степеник,
одмориште и још један ред. Ходник, не тако таман, прозор
у дну, давао је светлост јутарњих сати. Киша је падала и даље,
то је разазнао тамо иза стакала која су га делила од мириса
мора, чемпреса. Још корак и стао је пред врата собе. Гледао је
у њих, велика, тамна кедровина као да се церила придошлици.
Спустио је чело на њих, затворио очи, јако. Празнина ума,
безвољност. Смрт. Пала му је на памет Смрт. Полако, одмакао
је главу, затворених очију потражио је кључ. Погледао је длан,
сребрни одсјај играо се у његовим зеницама. Гурнуо га је у браву,
окренуо. Коракнуо је и нашао се у соби. Она обилна соба хотела
као и све друге. Једино није било слика као у неким свратиштима
у којима је одседао. Зидови су били голи, пастелни, боје кајсија,
скоро да је осетио мирис зрелих кајсија у неком давном крају
лета у време када их није било. Спустио је књигу на ноћни
ормарић. Прошетао до прозора. Киша се сливала, играле су се
капи правећи на стаклу дуборезе токова небеских суза.
Свукао је сако, нехајно га бацио преко столице, узео је пикслу,
легао. Потражио је цигарете. Запалио је шибицу, гледао је како
гори. Онда, ту већ када је осетио топлину на јагодицама припалио
је. Увукао је дим, задржао га у плућима, онда, полагано пустио
да сам напусти његово тело. Ставио је тешку кристалну пепељару
на груди. Гледао је таваницу кроз плавичасти дим.
Како сам овде доспео? Мислио је. Не сећам се када сам кренуо
на овај пут. Не сећам се ничега пре јучерашње вечери када сам
опазио шумарак, стазу, овај пансион. Колико год се упињао да
се сети било чега, није успевао, а чинило му се да све дубље
тоне у заборав. Окренуо је главу, погледао књигу. Цигарета је
догоревала. Угасио је, онако, некако на само њему својствен
начин. Лагано, као и увек, као да одаје почаст, мртвом пријатељу.

Пробудио га је притисак у ушима. Јак, звучан. Дешавао се и
раније, ту у његовој глави. Колао је попут лудила. Волео је тај
знак нечега што није знао да дефинише. Није отварао очи.
Чекао је да све прође, да последњи звук лудог утихне.
Тада, полако погледа. Таваница, сунце давно је нестало у
неком добу дана, тачније само његова светлост без топлих
зрака који су се скрили иза облака тога дана. Насмејао се.
Осмех је прелазио у грлени смех, а он у онај од кога се није
могао зауставити. Кикотао се. Боже, као да сам луд, мислио је.
Опет сам га поменуо. Престао је да се смеје. Усправио се,
прекрио главу длановима лагано је дижући. Не дозивај га узалуд,
не зови га, нема га, није важно ко је кога оставио на путу,
Он мене или ја Њега. Осетио је опет неку љутњу, благу љутњу
која овај пут није водила питањима постања. Доста ми је
филозофије, дошао сам да пишем, да ослушнем море, сачекам
дан великог таласа а онда... Где онда ? Опет је празнина сећања
односила победу.

Писати? Нисам толико година ништа писао. Откуда та мисао
наједном? Као да се део сећања отворио. Налет слика белих
листова, просутог мастила, дима у крчмама, пијаних повика.
Стегнуо је главу длановима. Притисак и зујање унутар бубних
опни је растао, срце му је брже куцало, стезао је капке, хватао
трен који је бежао. Луд сам, мислио је, додуше, никада нисам ни
тврдио да јесам нормалан, а опет колико луда сам сретао у
животу. Мисли и помешане слике, звук, титраји, све. 
Наједном, све је престало. Стајао је насред собе, мрак је
већ притискао делове окна, већ давно био је освојио и завукао
се у углове собе. На вратима неко закуца. Тихо, некако превише
тихо, као да је страх владао са оне стране преграде која га је
делила од његовог дела универзума таме и лудила.
Куцање се поновило а онда чуо је глас. Онај исти који га је јутрос
разбудио из неке летаргије.

- Вечера ће почети за око сат времена. Нисте сишли ни на ручак
па сам само дошла да проверим јесте ли добро ?

Одшкринуо је врата. Погледао је у очи. 

- Хвала што се бринете госпођо ...
- Госпођице, брзо је узвратила, госпођица ......... али, можете ме
звати Адел.

Окренула се и пошла. Пратио је погледом. Сада је имала белу
кошуљу и некако... Завретело му се у глави. Наслонио се
на довратак. Склопио је очи и све је прошло. Прибрао се,
затворио врата. Полутама, није палио светло. Стао је испред
огледала, поправио одећу. Гледао је лик у огледалу.
Блед плави одсјај. Кренуо је да поправи кравату али одбаци је.
Чему? Само ће ми сметати а дошао сам овде ... зашто сам и
како овде доспео, помислио је. Поново погледа себе, сети
се Вајлдовог Доријана. Лик Ђавола. Било би лепо, да лик ...
чудан смешак на лицу му се јави на ову мисао.
Ђаво, увек је то име писао са великим словом, ипак је и име.
А онда, једном, срео је будалу која је писала графит и име
господара таме написала малим словом. Зашто, упитао је тада.
Да га унизим, Бог је велики, слава му, рекла је будала,
неписмена јадна будала која је о постању сила неба и земље
знала колико и он о томе шта ће се десити идућег трена.
Опет се насмеја гледајући се.

- Ја знам шта ће се десити идућег трена. Постајем ли будала
или давно то јесам, само и поред свих речи ја другима нисам
веровао? Глупа контрадикторност, дело бога, искона, свемира,
нечије?

Осмех му није силазио са лица. Онај безобразни шеретски
осмех у углу усана који је увек носио, због кога су га мрзели,
а онда, волели. Чудни су људи које сам знао, помислио је.

Време, помислио је. Сат времена. Тридесет тик и тридесет так,
минут, који даје сат а сат ... Шта човек све може урадити за
сат времена? Понекада су мисли тако глупе, троме, неспретне.
Затворио је врата за собом, кључ се окренуо, једном.
Његов бат корака гушила је дебела стаза уобичајена за хотеле,
црвена са сивим дебелим штрафтама са краја. Спустио се низ
степенице. Рецепција је била празна, оставио је кључ,
продужио напред. Наспрам улаза, онога дана када је дошао
приметио је велика врата балкона. Полако је дошао до њих.
Бацио је поглед напоље. Киша је стала. Врата, велика са
лучним делом повише његове главе. Као капија замка,
помисли. Додирну хладну месингану кваку. Спусти је на доле.
Одгурну крило. Свеж али топао морски ваздух га дирну.
Пред њим, пружила се велика и пространа тераса која је
гледала ка тами која је сада била тако црна. Далеко, тамо
негде траг светлости. Лево, скуп малих светала. Море је хучало,
лагани таласи разбијали су се уз тај равномерни хук. Ишетао је,
стао на средину терасе. Поветарац, мирис соли. Зажмурио је,
препустио се трену.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !


Poslednji put izmenio Masada dana Ned Feb 26 2017, 21:30, izmenio ukupno 20 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10211
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Pet Nov 18 2011, 12:08

*Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????*

Pusti masti na volju pa ce biti lako bounce

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Pon Okt 01 2012, 09:20

Стајао је тако, окрену се у месту, осећао је мале барице
под својим ногама накупљене у неравнинама грубо исклесаних
мермерних плоча. Црне и беле, као поље шаха на коме
се бије битка краљева који стоје на пољима оних боја које не
носе. Битка дама, кула, коњаника, пешака. Битка времена она
свакодневна, она која нас води ка крају после отварања, после
вриска када удахнемо ваздух. Полако отвори очи, погледа око себе.
У углу, лево од врата, део терасе био је избачен ка мору.
У суштини цела тераса била је над морем али тај део забадао се
ваздухом попут рта. Две мале светиљке, две лежаљке под нишом
од дебелог белог платна. Мали сто. Пришао је том делу. Осмотри га.
Лепо је ту, помисли, могао бих јутром уз кафу неки трен овде
провести.Погледа ка светлу које се палило синхронизовано. 
Посеже за цигаретама. Извади једну, запали. Жар угуши мрак
на трен. Треба да престанем, рекао је самом себи. Мада, неће
ли смрт и овако доћи сама када време буде напуштало сат кроз
који песак клизи, који је велики луткар, како је звао Бога пред
правовернима, окренуо.

Повукао је још који дим и ... хитнуо је цигарету далеко преко
камене ограде. Није се окретао као неки који би то радили
на улици. Једноставно, оно учињено је учињено. Море ће разнети
пепео, дуван ће нестати сједињен са соли, а део папира, можда
ће лутати попут поруке без боце вековима. Док је опушак летео
искре се упалише па несташе. Као искре живота, после, тек тама или ...
Полако је кренуо. Лагано, ногу пред ногу као да је кренуо у
шетњу, тих пар корака. Поправи косу длановима, намести сако и уђе. 
Прође поред рецепције, била је празна. Некако је знао да је
Адел опет унутра. Прошао је брзо поред малог салона и ушао
у трпезарију. Била је празна, као и за ручак али сада, столови
су били поспремљени, сви сем једног, онога на коме је доручковао
тога јутра. Загледао се.
- Изволите. 
Тргао га је њен глас, скоро да се уплашио.
- Сви су завршили видим, касним дебело и ето, извињавам се
госпођице Адел.
- Не мари. Има и горих од вас али сада Ви сте једини гост.
- Видео је да се угризла за усне.
- Извините Ви, претерала сам. Нисам мислила ...
- Пссссст, нисам се увредио, чак је то ваше што би требало
бити љутња било тако лепо и симпатично. 
Ммммммммм, помислиће да флертујем са њом, прекори себе.

- Могао бих .... хајде, реците Ви Адел, шта би ми препоручили?
Нешто лагано, нешто тешко што ће ме као некада држати
будним целу ноћ? 
- Ха, па хајте, имамо лагани потаж, мало пилетине роловане
са сланином и два тако препечена хлеба. Сок од цеђене
поморанџе за крај.
- Донесите, ето баш то - рекао је уз смешак, повлачећи столицу
ка себи да би сео. Гледао је како је одлазила ка кухињи.
Није могао оценити њене године, али између 35 и 45 ... ту је била. 

Столови су били чисти, обрисани. Све је одисало чистотом,
неком нестварном савршеношћу. Да управо тиме мислио је
гледајући уоколо. Није било звукова. Тишина, скоро сабласна.

- Ево ! Изволите и пријатно.

Спустила је мирисну чорбу пред њега. Онако као и увек као што
би било ко урадио удахнуо је мирис, пребацујући белу салвету
преко колена. Узео је кашику, пробао, додао као и увек бибер,
со и ... Убрзо, стигла је и пилетина, није стигао ни да похвали
укусе које је ставио у себе, а она је већ нестала иза врата кухиње. 

- Било је све у реду?
- упитала је онако, клатећи се на петама док је стајала до њега
и чекала прилику да уграби оно у чему је до мало пре било
укусно јело.
- Веома укусно, желео бих да се захвалите куварици у моје име.
Зна да употпуни укусе, одавно, нисам јео укусније оброке но
овде јутрос и сада. 
- Хвала, ево она је већ обавештена - рекла је то нагињући се да
дохвати све што није требало бити на столу.
- Ви сте све ово ... 
- Да, да ја сам ... ето, куварица, конобарица, хостеса, рецепционар,
чувар... све некада ... у овом добу године, а опет и целе године.
- Извините Адел али не разумем?
- Е, ево, траје то и тако је већ годинама. Вечином времена сам
сама овде. Данас у подне затворена је сезона овог пансиона.
Сви гости одлазе и ја остајем сама до идућег пролећа.
У ствари, не увек сама, сваки пут, неко се пријави да проведе
део времена овде када је све затворено, када нема никога,
када нема граје, вике деце и гужве. Ви сте се јавили и ето,
нећу бити сама, ту сте ви. 
- Па ја вас Адел деранжирам и само сам вам на сметњи?
- А не нипошто. Ја морам за себе скувати, опрати судове,
побрисати прашину, ипак ово мето се не одржава само.
- Е онда морам вас молити за нешто.
- Реците.
- Хајте овако, можемо јести заједно, за једним столом у време
када ви Адел одредите. Може ли тако?
- Ви ми стварно нисте на терету, могу вам оставити подгрејано
у кухињи ви можете узети јело када год и сести рецимо за овај сто,
можемо њега користити, не бих да вам уводим време јела.
- Ма не, стварно... ето хајдемо заједно, обећајте ми Адел!

Нестала је у кухињи. Седео је, сам, зачуђен сазнањем. Не оним
да је она остајала током зиме овде нег оним да се он није сећао... 

Чега се сећам, мислио је али ма колико се напрезао, налетао је
на зид који му није дао преко. Воз, пут који вијуга кроз сумрак
и измаглицу. Даље, дубље у прошлост, стезао је очи, али
никуда није ишао. Чак ни силаска са воза, таксија који га је довео,
самог места кроз које су прошли није се сећао. Тек јутро, одједном
сто, као да се пробудио за доручком из дубоког кошмарног сна.
Можда би неко у овом трену сазнања био преплашен али он није.
Тек седео је миран, надајући се да ће се одговори сами наметнути
или да ће се можда пробудити негде, негде ... није ни сам знао где.

Устао је од стола, вратио столицу. Хтеде да викне Адел, чуло се
из кухиње звецкање судова које је прала али одустде од те идеје.
Изађе из салона до предворја. Стаде на средини између улаза
и оних врата која су водила на терасу. Извади цигарету, припали је,
увуче дим, дубок, онај који прија. Избаци га уз гласан издисај.
Крете ка улазу, отвори врата и погледа напоље у таму. Бели ситан
туцаник, круг са цвећем који је служио да се кола окрену ту и
врате на пут ка граду. Дрворед који је ишао негде, ка светлима,
удаљеним и далеким. Стајао је тако, неко време, гледао некуда
и пушио. Ноћ је била топла упркос киши и новембру који је јурио,
остављајући време за собом.
Угаси цигарету у великој пепељари у холу.
Адел је била за рецепцијом.
Погледа је упитно, рашири руке као да је питао... шта сада?
Ноћ је још млада, далеко су глуви сати, а они, сами су ту на крају
света, на некој обали на којој миришу чемпреси и борови после
киша и со остаје на уснама донесена таласима.

Насмејала се њему, његовим рукама, изразу лица. Онда је почела
да се смеје све гласније. Није му било непријатно, чак и он крете
да се гласно смеје.

- Овде - рече кроз смех - овде десно крај улаза, ту је мала
библиотека. Нешто попут салона где можете попити неко пиће,
попушити цигарету у миру и нешто прочитати. Знам ту да
будем када зимски дани не буду довољно топли да могу читати
напољу. Мада, дуго док јужни ветрови дувају буде топло те се
до касне зиме може напољу уживати, а онда, онда пролеће
тако брзо дође  и...  Ето, тако кратим време, читајући, пишући,
сликајући речима, како би они који пишу рекли.
- Да, верујем да овде не може бити досадно, изолација, ако
неко навикне на њу и не пада тешко. Надам се да ћу једном моћи
видети те ваше слике речима насликане?
- О да, сигурно хоћете, барем времена имамо, чак, сво време
света увек је ту крај нас, бар тако мислим.
- Волео бих да погледам, све старе књиге су прочитане
- некако подругљиво се насмеја својим речима
- а нових лепих идеја данас, мало је.
Писци сами себе деградирају упорним покушајима да себе
понављају, романи се своде на величину новеле, кажу,
нико нема времена да чита, песме препуне риме, такође личе
свака на сваку, па ма ко је писао, остале су препуне псовки,
урбана лирика како је зову, новинари и разни сатрапи се баве
филозофијом човечијег ума, крадући клеру стадо.
Извините Адел, то је ипак само моје издвојено мишљење.
- Не, мислим да сте у праву, наш свет ће у сваком моменту
такође изабрати све што нам долази од некуда, ван наше
традиције и ван нашег веровања, а ми, препуни бајке и бића
која још живе како у сновима деце тако и на јави, увек,
али увек прихватићемо оно што је и лошије и већ виђено.
Удворичко понашање доводи до онога што би било нобл.
- Да
- насмеја се и помисли да ће имати пријатног саговорника док је овде
- управо тако.
- Ево, само да нешто завршим и могла би вам се придружити
за који минут. Видећете када уђете, код врата је нешто налик
комоди. Отворите, тамо су чаше и пар флаша стварно лепе
и добре старе капљице. Сипајте нам.

Ушао је у просторију. Није била велика али сасвим довољна
да се смести неколико фотеља са табуреима за ноге.
Била је високе таванице, на три зида са полицама препуних
књига. Имала је покретне степенице на сваком зиду како
се могло попети до највише полице. Део таванице био је
застакљен, надовезивао се на стакленик који је био подељен
параваном стакла како влага не би штетила књигама и
тиковини полица. Дође до полице, повуче врховима прстију
по њој и  књигама. Осетио је глатку кожу омота под прстима.
Најежио се од додира. Погледа около, комода која је скривала
добру капљицу била је усамљена на зиду на коме је био
велики камин. Ватра је горела, осетио се мирис дрвета и
блага топлина коју је ширила. Пружио је дланове ка ватри,
онако како би свако урадио. Топлота га заголица. Окрете се
ка комоди од тиковине, у ствари, био је то сто, секретар,
онај са роло вратима, онај који није давно видео. Подиже поклопац,
звук је био познат. Перо, мастионица, хартија. У горњем делу,
када подиже  поклопац до краја, биле су три кристалне флаше,
није им ту било место али... онако правоугаоне и високе нашле
су свој део простора. Ту је било и неколико чаша. Узе флашу
по флашу, отвори и помириса. Није дуго пио. Последњи пут... када,
има томе неких петнаестак година ако не и више. Једноставно
је рекао нећу више и није. Ипак, можда је време да наспе себи
мало горког ликера. Сипа себи и у другу чашу одабра за Адел,
бели млечни кокосов ликер. Мисим да ће јој се свидети, помисли.
Седе у фотељу, пре тога остави на сточићу за њу чашу на
подметачу од бамбусовог лишћа. Наместио се удобно, ноге пребацио
преко табуреа. Из предворја, чуо је како кључ брави врата,
Аделине кораке који су ишли ка тераси да провере је ли све у реду.
Ишчекивао је њен улазак.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !


Poslednji put izmenio Masada dana Sre Apr 19 2017, 19:54, izmenio ukupno 11 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10211
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Sub Jan 12 2013, 06:57

Lepo ti ovo ide bounce

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Sub Jan 12 2013, 07:16

Ма када би неко записиво било би готово пре пола године.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Uto Nov 12 2013, 09:42

Завали се дубље у фотељу. Сат на зиду откуцавао је
десети сат од поднева.
Адел уђе.
Носила је широке панталоне, балетанке на ногама и
широку тунику беле боје. Насмеја се широко и седе
у фотељу, превише бучно, кварећи мир простора.
Но није му сметало, ипак ово је некако њен дом.
Збаци балетанке, подви ноге под себе и некако се
намести у фотељи, како би је било удобно.
Ћутке ју је гледао, коса јој је пала преко наслона,
а поглед под полусклопљеним очима гледао је некуда
горе ка углу просторије.

- Делујете уморно Адел
- рече како би прекратио тишину.
- Не, нисам, само ...
- рече девојка, подижући се мало у наслоњачу
- нисам толико уморна, но, некако када сви оду, помало
сете осетим јер сада, биће мира а тај период адаптације
некако ми ...
- За све треба времена
- прекиде је док је тражила речи.
- Да, управо тако.
- Адел, молим вас, хајде да пређемо на ти коначно и зовите
ме именом. Јесам старији од вас али када ми кажете ви
некако се осећам превише старо.
- У реду
- рече помало шеретски и уз смех
- нећете више бити господин Ви бићете... један обичан
господин који не воли да га зову ви.
- Да тако је боље, много је лакше бити тако један обичан
господин који не воли да га зову Ви.

Смејали су се обоје, не превише гласно али од срца.
Узела је чашу, наздравише. Горки ликер му дирну грло.
Намршти се, предуго није осетио овај укус. Поново се
обоје завалише у фотеље.

- Откуда Адел ви овде?
- Ех, дуга прича. Једноставно... дошла сам овде и остала.
Можда сам као и ти случајно овде дошла, а опет, мислим
да је свет који сам оставила постао превише компликован
и стран за мене. Превише нервозе, бруталности, лажи.
Можда сам побегла или, бар тако сам мислила да је све ово бег.
Додуше, временом, спознала сам да свако има своју улогу
у великом пространству над нама. И тако, ето, чекам неки знак,
нешто што ће ме макнути некуда даље.
А ти, откуда ти овде?
- Најискреније ... не знам. Знаш Адел, никада нисам био
несигуран човек, но сада, питам се и ја како сам доспео овде.
Као да имам губитак памћења, као да живот почиње јуче са
вечери на путу ка овамо. Чудно се осећам... сада почињем да
мислим да се неко поиграва са мном.

- Како би се ико поигравао, па ево ту си, негде на ивици света,
на мору, крајем године, када су дани још топли и самотни
у свом миру, тишини. Зар ниси то тражио одувек, некако
подсвесно?
- Да тражио јесам, не само подсвесно, али, некако као да је
све сан, додуше у сну, скоро увек био бих сам на оваквим
местима. 
- Зашто сам?
- Не знам, али, одувек сам желео пар месеци изолованости
од свих, да ослушнем само звук тишине, да осетим мирис
мора и чемпреса, боровине, смоле којом се чамци спремају
за зимски сан о топлом мору пролећа. Мислио сам, било би
лепо ленчарити, одати се хедонизму, стварању. То стварање,
не знам, провлачи ми се мисао кроз главу о писању.
Дуго нисам а ево ... враћа се мисао кроз слике које ово место
ствара, овако савршено бајковито.
- Писао си некада?
- Не могу се сетити и тај ме напор убија данас цео дан.
Превише је некако све брзо данс прошло и још се не могу
адаптирати где сам и зашто сам овде.
- Не брини - насмеја се
- и мени се исто десило када сам овде дошла.
Кажу стари људи одавде да је од мора, да то се дешава тако,
ето још од дана првог великог таласа.
- Великог таласа?
- Да, дан великог талас, постоји легенда, стара, још од почетка
времена. Каже, једном када море се запени и подигне до висова
рта Херион, отварају се капије светова, отварају и чекају храбре.
Инаће Херион је под нама, ми смо на ивици до места где се вода
подиже. Тако каже легенда коју старци одавде причају.
- И када је последњи пут велики талас дошао?
- Нико не зна, кажу да су еони отада прошли, та тек је то легенда,
бајка ...

- Кажу да бајке постоје, треба веровати у њих. Само будале
не верују у виле и тролове, витезове и жабе. Бајке постоје,
ето, удају се девојке румених образа за принчеве из снова,
после се испостави да су тек жабе. После треба времена да се
опамете па да постану тек налик принчевима или витезовима.
Тамо око четрдесете када осмисле шта ће у животима радити.
- Искуство?
- Наравно.
- А ти, четрдесет давно си погазио
- смејала се док је причала
- а сада, шта си сада ти господине који не волиш да ти се ви
говори?
- Не знам Адел? Стварно не знам. Помало сам демон, помало анђео,
како за кога и како када. 
- Не верујем ти.
- Веруј Адел, могу некога тешко повредити, а опет могу пријати.
Некада, када разум ради онако како треба и када је човек
искрен, када спонтано уради исправну ствар у том тренутку
барем му се тако чини, биће некоме демон, поцепаће нечије
срце и ако то он сам не жели. И биће осуђиван, биће разапет
на сваки крст овога света. На почетку, осетиће кајање,
но како буде постајао старији, лакше ће се окретати, одлазити,
рушити мостове, остављати све иза себе. Опет, са друге стране
у оном који даје суд и осуду, некада буде љубоморе, исхитрених
речи, неке дозе лудила и беса. На гомили, остаће само поцепане
заставе после битке и нико неће бити срећан због тога,
само зависи све, ко ће први заборавити и кренути даље. Опет,
некада, неко, пробуди најдубљу таму у теби, на срећу, ретки су
они који ће бити зли попут деце, који ће ићи до краја, до
последњега атома и искре живота онога кога су намерили
утући. Обично, зло тавори у нашим тамама а Ђаво, он велики
мешетар увек је у ситницама, а човек је увек ситница у односу
на васељену која га окружује.
- Има истине ако тако поставиш ствари а опет, на срећу нису
сви исти.
- Да на срећу свако од нас је јединка за себе, јединка која даје
чар слагалици времена и простора које је ту у непосредном
додиру са нама и другима који крај нас ходају.

Отпили су по гутљај размењујући погледе преко врхова чаша.
Бледо светло које је упалио када је ушао бацало је оскудну
светлост по просторији. Камин који је горео правио је сенке
које су се играле. Ћутали су. Спустио је руку низ фотељу поред
које је стајала лампа која би се палила за читање. Рука му је
клизила по гајтану. Напипа прекидач. Гледао је у њеном правцу.
Начином на који је седела скрила је очи. Које су боје питао се.
Гледао сам је, стајао пред њом али... није се могао сетити те
напусти ту мисао. Пожеле да упали светло да је боље осмотри
али одустаде од те идеје. Пламен који се сенкама играо на
њеном телу које је било заваљено у кожном великом наслоњачу
деловао му је као занимљивије штиво од дечје мисли која му је
пала на памет са паљењем светла које би разбило магију трена.
Није је могао одредити године. Можда, негде између касних
тридесетих или ...
Наставио је да гледа њене црте лица.
На тренутке му се чинило и да је старија. Како би ватра бацила
сенку по њеном мирном лицу, била је, на тренутке девојке,
на тренутке жена, на тренутке... 
Наједном Адел нагло устаде, као да се тргла из бунила снова.
Неколико капи зноја биле су на њеном челу. Лице јој је било
бледо, имао је утисак као да ће се срушити па и он устаде не
би ли је придржао. Одби га руком, као да је говорила, стани,
не дирај ме, само трен и бићу добро. Стао је као укопан.
Сабласне сенке санкале су се по њиховим лицима. 

- Идем, - прозбори Адел, идем, преморена сам, давно је било
јутро. Нека све ово остане овако, остани и ти ја морам лећи.
Ако ишта затреба зови ме, моја соба је иза рецепције. Лака ноћ. 

Брзо је отишла пре но је ишта могао речи. Остаде сам у просторији.
Врати се у фотељу. Чаша је била на наслону, остао је још један
гутљај горког ликера. Отпи га лагано. Погледа ка сату. 23:27 је
показивао. Да, било је касно но њему се није спавало, дремао
је доста, сан само односи време у овим годинама помисли.
Одложи чашу. Устаде, узе пепељару. Тек тада примети да није
запалио цигарету већ неколико сати. Извади једну из пакле.
Баци паковање на сто, припали. Удахну дубоко. Дим га омами
аромом и топлотом. Испусти ваздух. Уживао је у пороку.
Волео је тај ритуал држања цигарете више но сам осећај док је
дим пролазио његовим устима и грлом. Сат је откуцавао време,
време које није постојало, време које је он рачунао као и сви
што су га рачунали само да не би некуда закаснили.
Затвори очи. Сањарио је о далеким местима, далеким обалама,
рекама, градовима на њима, крчмама, оним дамама за лаке забаве,
бродовима. Време је бежало ка глувом сату. Угаси цигарету.
Адел, како ли је?
Могао бих... не, вероватно спава, а и ко зна шта би помислила
да сада... Завали се дубље у наслон. Затвори очи.
Није видео да су се казаљке склопиле.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !


Poslednji put izmenio Masada dana Uto Jan 06 2015, 02:17, izmenio ukupno 3 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Sre Nov 13 2013, 21:57

Дан трећи


Полако је свитало. Отворио је очи. Био је помало укочен.
Баци поглед на сат. Скоро је седам. Полако се придиже.
Ватра је и даље горела. Бледо светло је било ту. Спољна
светлост се палила.  Долазила је кроз стакленик.
Тишина и ништа сем тишине, глуве. Придиже се. Покупи
цигарете, чаше, пепељару. Погледа ка камину, дрво је горело,
није ово био онај нововременски камин са плином који би
жарио металну цепаницу. Гледао је помало збуњено...
Не могу сада да мислим о томе. Поновио је ову мисао
и сувише пута у дану који је остао иза њега.
Као да му је било доста истраживања, као да му је било доста
да установи је ли ово нечија игра или је он у неком међусвету
таме и светлости. Угаси светло, крете ка салону да остави
чаше и пепељару негде до кухиње, тамо где је мали сто
стајао за одлагање ситница које Адел није могла однети или
донети у две руке.
Како је она помисли? Тишина је била апсолутна, без звука,
без спољашњег звука, ни птица ни мора. Није било ни мириса
ни ничега. Прену се на ту мисао. Спусти донете ствари.
Тишина. Велика тишина која је зјапила око њега. Оде до
великих лучних врата, отвори их, тек тада, као да је стакло
пукло, звук мора и таласа који су јурили обали.

Тераса је била много већа но што му се синоћ учинило.
Лагано је прешао, ослушкивао звукове које је наједном чуо.
Пришао је огради и погледао низ црну стену доле ка мору
које је пенило разбијено од камена на које је наваљивало.
Јесам ли луд? Увек сам и био помало али нисам блесав.
Ово, овде, нешто није како треба. Нешто са овим местом
није у реду или пак са мном? Можда старо лудило које кола
мојим венама узима маха, можда ми се ум мути, прво амнезија
коју имам, сада звукови које не чујем па онда одједном.
Затворио је очи. Ставио руке преко лица и притиснуо га,
додирну капке прстима дирао их је осећајући благо покретање
испод коже. Сада се већ губио. Није осећао страх већ,
неку врсту не сналажења у овој ситуацији.
Није ово била обична напетост која је владала око њега толико
пута док је пловио рекама... пловио... када, где... делови су
навирали у таласу, а онда би оставили траг који није могао
пратити дубље. Уздахну дубоко. Спусти руке, потражи цигарету,
исти ритуал мало га смири.Гледао је море, сунце које се рађало
у даљини полако дајући румен крајолику. 

- Хеј!

Окрете се. Адел је стајала на вратима. 

- Хеј - одговори јој.
- Добро јутро.
- Добро јутро Адел. 

Посматрао је. Некао испитивао погледом тражећи неку реакцију
коју можда не би предвидео. Тражио је извор оностарног на
овом месту на њеном лицу, на њеном телу, покретима, гласу.
А она, само се смешила.

- Кафа драги мој господине?
- Хмммм, могла би.
- Ти ... ниси спавао? - викну полугласно Адел.
- Јесам, но не у кревету, остао сам у библиотеци по твом одласку.
Како си Адел?
Упалшила си ме синоћ девојко.
- Хвала добро је од јутрос.
- Сунце се пењало преко њених ногу, тела ка лицу.
- Хвала и за то девојко, мада... далеко сам ја од девојке.
- Од мене си млађа, тако да, јеси девојка. 

Насмејала се, окренула на једној нози ко неки дечак и отишла
унутар вратница.


Извирила је на трен опет.

- Тамо
- показа главом
- у оној остави, мада напољу су оне две, али има још,
ма неважно ... тамо је велики сунцобран, пар лежаљки
и још ... ма погледај сам па ако те не мрзи док ја не
скувам кафу и спремим лаган доручак, избаци то ту крај зида,
под горњу терасу апартмана, биће лепих дана па можемо
седети напољу док не захладни.
Обично, да гости не праве гужву још почетком октобра
склоне све то одатле тамо и... онда ја после некако... ма...
- Добро, ти иди и ради то... нешто са кафом и јелом онда, а ја ћу...
- погледао је ка остави, а онда ка вратима где је Адел била
али ње тамо није било, причао је сам са собом у ствари
- ех та мала !

Урадио је шта му је рекла. Поставио сунцобран, мало се
намучио док га је извадио из оставе. Довукао је још две
лежаљке, омањи сто који је сместио између њих. Довукао је
и љуљашку са балдахином, некако му се учинило да би се
могло дремати док... наједном врати му се мисао о овом месту.
Усправи се и хитро уђе у кућу. Крену ка салону и застаде.
Полако, помислио је, не нагли. Полако као што знаш питај,
тражи одговоре. Од мноштва делова сложићеш ваљда слику
истине. 

- Готоооооово!
- Ево идем.

Ушао је, сео за сто на коме се пушила кафа у шољама, двопек
сервиран, пекмез и маслац у посудама. Адел је већ седела и
мазала свој комад двопека. 

- Нисам се... умио и... нагло сам се пробудио, помало укочен и...
увек је тако када се пробудим на чудном месту.
- Не мари, касније можеш, а сада једи и попи кафу. Касније,
смислићемо шта ћемо радити или скупа или свако за себе,
како ти буде од воље тако ћемо. Ја не бих да ти будем на
терету ако...
- Ниси, волим осаму али некако, док се не прилагодим овом
месту можда је боље да ми покажеш околину и да одемо до
града у неку шетњу, лагану.
- Да могли би - рече између залогаја.

Док нису завршили доручак нису више говорили. Свако од њих
као да је био заокупљен својим мислима. 

- Иди, пресвуци се, или... већ шта ви мушкарци радите... могли би
када ово склоним мало проћи околином.
- Да било би добро. Идем горе ако си сигурна да ти не треба
помоћ, иначе, могу судове прати, не разбијам чаше и тако
неке судове који су...
- Не треба, ово је тек игра, не знаш како је када је пансион пун. 
- У реду онда, али... знаш, знам и да кувам па могао бих нешто...
- Е ако и пеглаш... онда...
- Знам и то али не волим то да радим.
- Е, ретки су такви од те феле али хајде бежи сада док се не
предомислим.


Полако је ходала испред њега. Штапом је испред себе
размицала траву, као да је нешто тражила на том путељку
који је прилично право ишао кроз борову шуму.
Испод ногу, одзвањало је као да се по бубњу напете коже
корачало.
Гледао је. Око 1,75 или ту негде, око 50 килограма.
Коса јој је падала мало преко рамена, пресијавала светлим
нијансама на сунцу које је проваљивало кроз гране и
поред иглица падало на стазу. Природну боју није могао
да је одреди од фарби које су све жене користиле али,
обрве су увек одавале оно са чиме би биле рођене.
Ходала је лагано. То је и њега успоравало али сада му
није сметало. Ногу пред ногу, он иза ње, стигоше на зараван
која је простирала. 

- Тамо доле је варош.
- Могли би до тамо?
- Ако желиш, мада, не волим тамо да идем. Место је мало,
сви се познају и буље у странце, па и у мене, а већ сам
овде неколико година. 
- Ако ти смета не морамо, могу сам проћи.
- Можда је тако најбоље. Желиш ли сада или неког другог дана.
- Други пут, желим да ми покажеш околину. Волео бих да
видим светионик тамо, негде
- показа руком у правцу обале
- видео сам синоћ светло које говори једрима где су стене.
- Морамо се онда мало вратити кроз шуму, ближе је, а и та
стаза је приступачнија од ове ближе, више је камења на
њој и... ма видећеш.

Море је било још топло. Онако мирно једва да је остављало
звук на малој белој плажи међу стенама. Адел је седела на
стени и гледала некуда далеко ка ивици видокруга где се
плава боја неба стапала у једно са морем.
Дирнуо је воду. Блага топлота мора стопи се на његовој шаци.
Отресе је и једну кап принесе уснама. Слано. Добро је, бар је
море слано а не... мисао му се вратила, она о мистици овога
места и свим чудним дешавањима од пре...

- Верујеш ли људима?
- Људима Адел?
Верујем ли?
Давно сам драга моја схватио да су људи тек људи.
Свако од нас увек жели да буде човек на првом месту...
- Нисам те питала то.
- Полако, сачекај  
- насмејао се њеном нестрпљењу
- е, па пошто сви увек само једно желе а то је то да буду
човек, људи, да верујем им, верујем да желе да ме убеде
у оно што они виде као своју перцепцију. Да верујем им
јер зашто не бих, ако ће то некоме значити, ја ћу веровати,
питање је хоћу ли се сложити са тиме што они изговоре
и сложити. 
- Ниси најјаснији.
- Ако неко верује у Бога, ја му верујем да је то тако
али ја се не могу сложити да и ја морам у исто веровати.
А ти Адел, мислим да... доста људи прође крај тебе овде,
разне приче ослушнеш и мислим да си огуглала на њих.
Мислим да ти и није важно коме можеш веровати, важно
је да верујеш себи и у себе. То је оно што те води, а то је
оно што те одваја од људи, оно што те за степеник диже
више од свих обичних људи који само то желе да буду
и ништа више јер због богојажљивости коју испољавају
пред светом живе у сопственој лажи да не желе да буду
господари света. На жалост не желе ни да буду господари
свога живота, ни свога пута, којим иду некуда ка крају
или новом почетку.

Пришао је стени на којој је седела, са брадом наслоњеном
на колена, скрштеним рукама око ногу. Танке лепе усне
стегнуше се. Имао је утисак да је одустала од речи које
би казала. Гледао је као јој је коса летела на веру који је
почео јаче да дува. Марама је вијорила иза ње.

- Хајдемо - скочила је са стене - хајдемо, олуја овде зна
брзо да дође када ветар овако дуне топао са обода јужних
обала.

Без и једне речи ходали су каменом стазом од мале плаже.
Светионик, онако бео са црвеним пругама деловао је
нестварно малено сада по дану и времену када није светлост
одавао. Кућа крај њега, дим се вијорио из димњака,
светионичар који је нешто радио у дворишту махну у
њиховом правцу. Отпоздравио је човеку трудећи се да
стигне Адел која је сигурним кораком одмицала ка врху
и боровој шуми.
Ходала је брзо без икаквог израза на лицу. У тренутку му
се заврте у глави од тог темпа и узбрдице. Застаде.
Она је и даље корачала као у трансу. Одмицала је и као
да није приметила да је он стајао борећи се за дах.
Изгубио је из вида. замакла је за врхом. Полако је кренуо.
Сада много споријим темпом. Стигао је до врха, није је било,
крете стазом ка шуми и даље ка пансиону.
Погледа на сат, 10:23, како су споро сати ишли, а чинило му се
да су дуго ван пансиона од када су изашли.

Сада по дану, много боље је осмотрио околину. Предходни
био је просто бачено време. Мисли му се вратише ка Адел
и њеним брзим променама расположења.
Можда бих требао отићи, као да је не прија моје присуство
овде, можда је научила да буде сама или ... можда ја
једноставно иритирам људе, не би било први пут.
А опет, јесам ли нешто упрскао оним о веровању и убеђивањем
ње саме да треба имати вере у себе? Мада, чинило се да је и пре
тога нека сенка прешла преко њеног лица.
Видећу када дођем, остатак времена овде проведеног у
оваком стању напетости неће бити пријатно, треба да је
питам има ли у вароши неки конак или већ. И зашто сам овде?
Како је лудо када се не можеш сетити ко си, када и где си кренуо.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !


Poslednji put izmenio Masada dana Uto Jan 06 2015, 02:21, izmenio ukupno 6 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Ned Nov 17 2013, 20:46

- Адел !

Позвао је можда и превише гласно. Али, желео је неко
објашњење за све што се дешавало. Некада све не изгледа
како се чини али његов осећај га обично није варао.

- Адел !
- Молим ?

На њеном лицу било је само мира, све оно од пре
неких сат времена нестало је. Помало се збунио сликом
коју је видео сада.
Но, ипак настави.

- Адел, треба нешто да разјаснимо.
Ја, под један не бих да се намећем, узећу своје ствари
и отићи ћу да потражим смештај у вароши.
Под два, жао ми је ако сма пореметио неке твоје планове,
жао ми је али ...
И под три, можда треба да одем одавде са ове обале,
напросто не знам ни одакле ја овде сам дошао.
- Под један - рече Адел - у вароши немаш се где сместити.
Варош је један ред кућа, мала камена стаза, пар богомоља
мало ван места, гробље, кафана, мала лука са пар чамаца и ...
И под два, ниси ништа пореметио, мада можда неки мир
који је владао свих ових година док сам била сама овде али ...
Под три, мислим да једно време нећеш моћи да одеш одавде.
Кише су пале већ, путеви су поплављени те једно време
ко овде пристигне ... једноставно ... ту си и ... - преко лица
јој је лебдео неки вео несигурности.

Чинило му се да га лаже о нечему. Можда је то било и оно
њено питање тамо доле на плажи, верује ли људима.

- Адел, мислим да то што говориш нема баш ... као да сама
не верујеш у неке делове своје приче коју си ми управо рекла.
- Хајде, подне је одмакло, хајде, да, јесам, постоји нешто
што ... али хајде овако, остани још неко време, волела
бих то ... мораш јер ...


У њеном погледу је било неког преклињања, као да све
ово води велику борбу у њој. Застао је. Чинило му се да
је у некој невољи, а да је он на неки начин решење.
Ма, већ се толико питања отворило да  је просто све
губило смисао. Постајао је опрезан, некако несвесно
али одбрамбени механизам се јављао.

- Добро ! Али, мислим да не треба да будемо превише
заједно. Ево, промена договора, ако допустиш сам ћу
себи спремити храну, било би добро да се неко време
не виђамо баш пречесто бар колико је то могуће на
овако мало простора.
- Можемо тако, пробаћемо, мислим да може тако
функционисати, бар делом.

Пансион је био тих, а поподневно сунце бацало је сенке
светла кроз ходнике. Соба му је била окренута ка истоку,
сада већ некако тамна. Изуо се и бацио на кревет.
Помало је био љут на себе и на целу ситуацију.
Решио је да изиграва витеза спасиоца на основу ... погледа.
Е будале, помисли. Поступци су му били тотално супротни
мислима, а то му се веома ретко можда и никада није дешавало.
Обично је био смишљен у сваком поступку у свакој чинидби.
Давно је покидао везу срце, мозак. Не бива да заједно
синхроно раде.
Гледао је у таваницу, запали цигарету, дуну дим горе,
повукао је још један и направи пар колутова. Окрену се
на бок и угледа на полици књигу коју је одложио.
Капије кључева. Узе књигу. Треба да је вратим доле
помисли али ипак отвори средину. Сложена историја
мира, без предрасуда. Књига која мења човека.
Опет овде је мањкало оно као и у свим делима која
треба да смире душу, колико је зла у ономе ко пише ?
Зато, баш због овога написао сам ... блеснуло је сећање,
брзо, трен ... јак звук, прасак. Држао је уши стегнуте,
очима је тражио извор кога није било. Лудим ли ?
Убрзано је дисао, угаси цигарету. Седе на кревет.
Књига је била на земљи. Разум, одлази ли од мене ?
Требао бих отићи одавде или наћи некога да прозборим
још коју реч, Адел је добар саговорник но, постоји нешто ту...
Сишао је до рецепције.

- Адел ! 
- Молим ? - била је збуњена бојом његовог гласа.
- Рекла си, да имате овде аутомобил, могу ли га узети ?
- Да, наравно. Ево кључева - узе их испод пулта и
даде их њему.
- Хвала ти. Гаража је предпостављам тамо десно стазом
од улаза.
- Да тамо је, пази само, врата главе па мало их мораш
јаће гурнути на унутра када будеш откључавао браву.


Плави Бугати из 1934, савршено очуван био је под старом
цирадом. Дуго није вожен, помисли. Прашина на збаченом
платну одавала је тајну. Обилазио је око аутомобила.
Неверица се мешала у мислима. Сео је у њега, убацио
кључ. Окрену га, мотор се упали наједном.
Као дечак сањао је овакав аутомобил, кабриолет, вожња
уским брдским путевима ...
Тргну се.
Превише је случајности, а оне не постоје.
Да, оне не постоје у овом свету који знам, а шта то знам
о свету око себе ... сем ... зид се препречио мислима
и сећању. Полако убаци у брзину, другу, већ је возио
путем. Хладноћа се стезала око његових прстију али
није марио ни за то. ни за лице које је ветар уједао.
Очи су му сузиле али давао је гас путем који је водио
ка вароши. Ослушкивао је звук мотора који се мењао,
брисао сузе које му је хладан ваздух ваљао по лицу.
Прилазио је вароши. Ред камених кућа, са стазом крај
њих која је била подигнута, степеништа која су водила
на калдрму којом је возио од сваког улаза. Све му је
било тако познато, све а опет ... тај зид.
Доријан Рандолф, Роуз, Рајан .... имена, мајор ... Стао је.
Изашао из кола. Погледао је горе ка димљацима.
Нису се пушили. Као да нико није живео овде.
Град духова, град успомена, виђено, дежа ви ... лудим,
мислио је ... можда је ово крај свега ... лудило које
наступа полако, халуцинацијом. Окренуо се око себе,
савршена тишина крајолика, магновење. Почео је да се
смеје, неконтролисано, лудо, лудачки. Престаде како је
и почео. Неко ме прави лудим, дефинитивно ово
није зона сумрака и свести.
Попео се до врата куће. Покуца. Нико није одговарао.
Гурну врата, била су закључана. Тако и друга и трећа
и сва. Обе стране улице. Адел, шта је прећутала ?
Опет лаж, до ђавола више.
Седе у кола, упали их ... пут којим је дошао, где је ?
Воз, станица ... Снага га је издавала, наслони се на
седиште, затвори очи, зујање у ушима ... сан.

Пробудила га је песма, лагана, скоро нечујна.
Изађе из Бугатија али се врати да би га лепо паркирао,
а не да би га оставио на сред пута препреченог. Полако
крете ка звуку који га је пренуо из сна.
Вече је полако падало. Корак по корак доведе га до мале
гостионице. Црвени рак, писало је над вратима на табли
која се клатила на ветру цвилећи. Ушао је. Унутра у
задимљеном простору под слабим светлом било је
три лика. Црвени гостионичар, два брадата створа
за шанком.
Мук је завладао када је ушао. Раширио је руке као да је
питао, зашто сте стали. Знао је овај осећај посматрања
придошлице, није било први пут. Пришао је шанку.

-Пиво, које имате.
-Само једно точимо.
- Дајте.

Узе пиво и седе за мали сто крај прозора. Људи наставише
своју песму не обраћајући пажњу више на њега.
Погледа у њиховом правцу. Одећа као да није била из
овог времена. А које је време упита се ? Више, све је
помешано и лудо. Погледа ван. Тама је падала по крововима.
Место је било мртво, улична светла се попалише али у кућама
и даље је владала тама.
Ветар је носио мртво лишће по каменом путу.

Полако је испијао златно жуту течност. Чинило му се да
у даљини чује звона, онај ударац звоника са сатом
на пола, на пун сат. Ослушкивао је све, песму, ветар
који је лагано дувао, те сате који су ишли.

- Може ли још једно !?
- Стиже, одмах.

И било је још једно и још једно и тако низ. Полако га је
хватало. Осетио је тупост тела, руку, једино, мисли су
чиниле своје. Дуну на стакло. Лагано. Дах направи
страницу на стаклу. Наслони прст који остави траг
иза које остаде реч. Иза ње још једна, ред. Обриса
руком сенку. Мало сачека па опет исто уради, пишући
по магли коју је дах стварао на малом хладном стаклу.
Крчмар га је гледао али је ћутао. Пустио га је да се игра
дахом и речима, онима које су настајале и нестајале
на хладном влажном стаклу.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !


Poslednji put izmenio Masada dana Uto Jan 06 2015, 02:24, izmenio ukupno 4 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Uto Dec 03 2013, 22:30

Дан четврти


Врата која су шкрипала тргнула су га из неког бунила.
Она двојица полако су излазила. Крчмар је брисао шанк.
Погледа на сат. Давно је поноћ прошла. Високо
подигнутом руком показа нешто у ваздуху.

- Да платим !
- Нека, кућа части ! - добаци му крчмар.
- Дооообро - рече скоро полупијаним гласом
- онда идем лагано.
- Пазите се, мислим да сте довољно попили.
- Хе, јесам ли ?

Изашао је у прохладну ноћ. Пијанство је узимало
свој данак, пазио је како хода, помало обамро
од златног нектара. Дошао је до кола. Отвори задњи
поклопац и навуче платнени кров. Наместио га је
и седе у аутомобил. Упалио је мотор. Звук разби тишину.

Морам полако, превише је у мени ... смејао се сам себи.
Убаци у брзину и разби танак прамен магле која је
лелујала испред њега. Возио је полако, превише
опрезно. Дошао је до раскршћа. Лево је био пут за
пансион, десно ка станици одакле је сишао са воза.
Мало је размишљао, а онда окрете асфалтом тамо
одакле је мислио да је пристигао овде на ово чудно
место.

Возио је. Магла се све више овијала простором,
смањивао је брзину. Бивало је све хладније, прсти су
га већ болели од хладног волана. Наједном нагло
закочи. Пут се губио, али не у магли већ под тамном
покривком нечега што није била вода ни поплава како
му је Адел рекла.
Изашао је из аутомобила. Полако је пришао ивици
која је утањала у таму. Ништа, испред њега није било
ничега. Једноставна, тамна празнина краја света.

Није био плашљива особа но, сада осети хладноћу
и језу која је грабила низ његова леђа, стезала вилицу.
Ово је ... Узе камен и баци га тамо. Никакав звук,
ништа, само тишина. Месец који је изашао још када
је кренуо заклањао се за облаке који су прелазили
преко њега и нестајали у тами испред.
Корачао је ивицом понора. Језа је нестала. Мозак је
почео да тражи логику у нетварном. Није је налазио.
Вратио се до кола. Бацио је поглед напред.
Можда сам пијан ?
Не нисам, јесам али не толико да би халуцинација
заузела место разуму. Окрете аутомобил и крете ка
пансиону. Глава му је била бистра, пијанство се изгубило.
Магла је нестала, додавао је гас.
Сада је време за одговоре.

Возио је пажљиво али брзо. Желео је да што пре стигне
и да разјасни лудило које је владало. Притискао је гас.
Мотор је урлао, грабио путем. Наједном успори.
Сунце је тамо негде излазило. Румен се тек јавила,
само сунце је иза црвене зоре. Стао је. Гледао је како
се море пали том румени боје крви. Седео је тако док
је јарка светлост прелазила преко његовог лица.
Скупио је капке када је светло дирнуло његове очи. 

Бог. Постоји ли ?
Питање које је себи постављао толико пута.
Не, не постоји, говорио је.
Није се више трудио да се супротстави верницима који
су хрлили у камене грађевине које су назвали храмовима.
Полако, враћао се паганским боговима ал` опет не на
онај начин како су сви тумачили идеопоклонство
статуама и артефактима.
Веровао је у Васељену, веровао је у камен, столетно
дрвеће које је векове памтило, веровао је у себе.
Бог, онај један, сети се приче где је неко рекао да ако
би знао да постоји Бог над Богом он би веровао у оног
над оним у кога је до тада веровао.
Бог, тај један, глупи људи су због вере убијали пагане,
потом ратовали међусобом, потом се делили по вери.
Глупост ума људи који се ничега нису бојали па ни
Бога али уредно би га призивали док им је било тешко.
Круг вере се никада неће затворити, увек ће нека
новотарија убијати оне који другачије верују, као што
је у име крста толико пагана побијено, дивљачки и зверски,
зарад лика који свако носи у глави али се боји да га
отелотвори у свом облику или у облику вођа на коњима
који су водили хорде убица и кољача.
А тај Бог, тај један Бог, бог са уврнутим смислом за
хумор, бог са два лица, усамљени старац ако је сам или
једини од врсте у вековном животу без почетка и краја.
Бог, тај који покреће, тај који кажњава, тај који је све
и нико за некога коме се ум расплине наједном над
старим веровањима у трену када се открије нова визија
пред очима.
Бог, то је ум, Бог то је човек, Бог то је и Ђаво, а он обитава
у ситницама, а људи, они јесу ситнице.


Сунце је показивало скоро девет сати тог новембарског
дана, прилично огрејавши крајолик. Мора да сам доста
јужно када је новембар овако топао. А онда се насмеја
сетивши се тишине и таме на граници света коју је тек
пре некога времена видео.
Паркирао је аутомобил. Није закључао гаражу. А и чему ?
Никога скоро сем оне двојице у крчми, крчмара,
Адел и њега није било на овоме месту.
Ушао је у пансион. Потражио је Адел. Позвао је. Није је било.
Изашао је на терасу. Погледао је око себе и сетио се да је
Адел рекла да је лепо седети овде када је време пријатно.
Скиде сако, заврну рукаве на кошуљи и приону на посао.
Наместио је лежаљке, сточиће и велику љуљашку.
Забацио се на њу, запалио цигарету. Лагано се љуљао.
Могао бих попити ... нешто.
Устао је и кренуо ка библиотеци када је кроз отворена врата
пансиона спазио да Адел пристиже путем на коме је био
набачај туцаника. 

-Адел !

Стала је када је чула да је позвао. Стајала је и гледала га.
То га није чудило, навикао је на ту девојку, жену, да се
тако помало чудно понаша. Наједном, Адел се окрете и
крете стазом натраг. Повикао је за њом али она убрза корак,
као да је бежала. Кренуо је за њом. Адел је убрзавала корак,
он потрча не би ли је стигао. Осећао је као када трчи у сну,
ноге су му отежале, као да се није кретао, као да је тапкао
у месту, али тај осећај тежине ишћезнуо је као што се и јавио.
Сустигао је. 

- Адел, стани ! - наредио јој је
- Не, не могу сада да ...
- Адел, жено божја, стани, мислим да ми дугујеш неке
одговоре.
- Не, није време ... - ходала је, бежала од њега

Прешао је пар корака, ухватио је за руку. Нагло се окренула
и ударила му је шамар. Пустио је њену руку, а она потрча
ка шуми. Погледао је за њом, већ је добро одмакла када је
и он пустио корак. Стигао је, опет је исто покушала,
ухватио је за рамена, отимала се, пали су на земљу.
Отимала се, он се борио не би ли је смирио.
Некако је ухватио руке, притиснуо их је на земљу, легао
свом тежином преко ње. Она, и даље се није дала, појачао је
стисак и опустио тело како би је отежао ритање.
Није говорио ништа, само ... омамио га је мирис њене косе,
омамило га је то тело испод њега које се отимало. 

- Смири се лудачо ! Стани, само желим да ми кажеш ... 

Насатавила је да се рита, лица су им се нашла једна
до другог, осетио је топли дах њених усана на својим.
Били су тек на неколико милиметара једно од другог
ако се не рачуна да је он лежао на њој не би ли је смирио.
Осетио је њене груди како се дижу, њене ноге како
се смирују, њене прсте како се више не грче у отимању.
Остао је тако неко време не дајући је да се помери.
Гледала га је бесно.

-Пустићу те ако ми обећаш да нећеш бежати и да ћеш ми
лепо испричати, где се до Ђавола налазимо. Може ?

Климнула је главом и он је пусти, устали су, бели од камена
по ком су се ваљали.


- Идиоте идиотски, кретену ... !!!!!!!

Викала је на њега, частила га свакаквим похвалама
којима женски род части мушки.
Он је само гледао са полусмешком у углу усана, оним за
који су му жене говориле да је безобразан, док би их
посматрао, фиксирао, пратио њихове реакције.
Адел није престајала. Стајала је пред њим, а бујица речи
и даље је ишла ка њему. Сада се већ смејао тој њеној
немоћи да изусти смислену реченицу. Све ово што је
изговарала био је штит којим се бранила од онога што
ће неминовно уследити. 

- Адел ! - викнуо је.
- Молим, ти ... један такав ... какав си ти господин ?
Види ми хаљину ! - тресла је белу прашину и гунђала.
- Веруј ми
- прекиде је
- могу да будем и још мањи господин ако не будеш
прекинула сместа и одговорила ми на нека питања.
Понашаш се као најобичнија лудача.
- Нисам ја луда већ си ти толико кретен да је то
неописиво. Господин се играо целог живота, а сада би он
и одговоре да добије. Размисли коњу један, пробај да се
сетиш шта је било, где си, шта си желео. За тебе је ово
игра као и цео живот који је теби био игра.
Хајде, укључи ту дебилну главу и укључи лампице у
сивој маси, ало, ....
- Еј, еј полако, ништа ја тебе не разумем.
- Шта има да разумеш, хајде ти велики дечаће, уђи у своје
сећање, уђи дубоко и сети се свега.
- Аман, чега да се сетим ? Покушавам већ ... од када сам ту
да се сетим откуда ја ту и ... ма немам појма, само видим
да сам на неком крају света, на ивици, негде на граници
Васељене, у зони сумрака, негде ... негде ... између светова.
- Ето, мазго, добро је, ајде даље, део је ту, можда ти
сопствене речи отворе ум и сећање. Могу ти и ја рећи
али ... требало би сам, моје мешање није упутно ту.
- Извини, ја и даље не схватам шта ... где сам и зашто.
Сећање ми се враћа у деловима које не могу уобличити.
Тамо доле низ пут је само тама, све нестаје у томе, као да
сам у некој причи, сну, мада не личи ми на то. Некако је
све овде и превише стварно.
- Ух, колико смрдиш на пиво, фуј. Хајдемо да нешто једемо,
после ћемо причати, време је да ти неке ствари појасним,
да склопиш коцкице и схватиш где си.



- Хајде, могла би ми казати шта се овде догађа и где сам ?
- рекао је гурајући тањир од себе
- веома укусно си спремила овај оброк. 
- Реци ми, шта си приметио од када си овде ?
- Приметио ?
Сем губитка сећања и оне ... бескрајне таме, све ми делује
нормално, само као да сам уметнут у неку књигу, између
неких корица, као да глумим у представи која је веома
озбиљна.
- У једну руку јесте представа и јесте озбиљна.
Опет ... ти си све покварио, као и увек, све си схватио
као игру.
- Аман, жено, какву игру и шта сам ... има ли игде ишта
да ја нисам крив за нешто, то свима постаје образац
понашања да сам ја за сваки очин крив.
- Сећање ти се и даље не враћа и то је нешто што нико
никада овде није предвидео. Постоје правила а ти, ти их
као и увек рушиш, самодеструкција  ти је некако у генима,
кола твојим венама, овај пут постоји опасност да срушиш
и уништиш и више но што предпостављаш.
Хаос и турбуленција, ништавило.
- Волео бих и ја да се сећам онога пре али, никако не
успевам. Имам слике које ми пређу преко очију, застану и
побегну, неповезане, ништа што би склопило слику.
- Ја знам све али ... забрањено ми је да ти кажем, овде
постоје правила, много њих, мораћеш сам да се прућиш
по сећањима и да се сетиш свега, није тешко, али,
мало времена ће требати. Не радиш оно што си инаће радио,
опажао си раније ситнице, склапао слагалице али ... мораш
сам, кажем ти.
- Забрањено, ко је забранио да ми све кажеш ?
- То ни ја не знам али знам да тако мора бити, једноставно
такав је ток. Ја, чујем гласове, они ми говоре, шта, како
и зашто. Не покушавај да питаш да ти и то објасним,
једноставно тако је како је.
- Колико си ти ту ?
- Не знам ни сама, веома дуго, ја сам ... она која преводи,
рецимо да је тако.
- Ниси ми баш пуно помогла. Шта знам, ваљда ће се нешто
десити ту - показао је ка глави прстом упереним у слепоочницу.

Устао је, дан је био леп и топао, јели су на тераси.
Посегнуо је ка пакли цигарета. Док је палио помислио је
како му не смета дуван, дим који удише, нема онога да
застане у грлу, нема онога да се закашље, нема ... много
тога, па ни онога да се задише док хода. Све је било и сувише
једноставно и сувише пуно мириса и сувише све перфектно
за стварност.
Окренуо се ка Адел која је распремала сто.

- Хеј, Адел !
- Молим ? 
- Ништа, заборави ...

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !


Poslednji put izmenio Masada dana Pet Jun 13 2014, 11:03, izmenio ukupno 5 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Uto Dec 10 2013, 22:47

Попео се до собе. Легао је онако обучен. Поглед му
је шетао таваницом, лутао ка прозору, ка угловима
собе. Кофер, торба, кожна торба, онако, повећа.
Није се сећао да је имао, икада. Подиже се мало
и настави да је посматра.
Одоле, негде из кухиње чула се лупа шерпи које
падају, Адел је опсовала, гласно и сочно. Насмејао се.
Устао је, узео торбу. Отворио је.
Књиге. Била је препуна књига.
Извадио их је, положио на кревет једну по једну,
лицем ка горе. Прешао је рукама преко корица.
Затворио је очи. Видео је себе како је писао, видео је
себе како слаже речи, како пише о успоменама,
као тка истиниту лаж.
Самотњак, онај који сам може бити данима, месецима,
онај којем не треба нико, бунтовник, бараба, принц,
витез, жаба, бедник ... широк спектар онога што јесте био.
Привукао је столицу и завалио се у њу. Гледао је скуп
који је лежао на белој постељини.
На корицама, златом угравиране године.
Зашто не дајеш песмама имена, некада су га питали.
Зашто бих то радио, зар није боље да онај који чита
сам надене име речима ?
На послетку, ко од вас који читате зна шта је мени било
у глави када сам писао, шта је истина, шта је лаж,
шта је живот, шта сан, шта смрт ?
Горд и самољубив одговор, достојан некога ко је знао
бити такав али и достојан онога ко је знао да то све и
призна, како себи тако и свима који  су желели да то
чују.
Сунце је падало, осетио је умор.
Сан би му пријао.
Ах, снови, сањају ли мртви који ходају ?
Задњих дана није спавао у постељи, сем првога дана
овде. Скинуо се полако. Остао је го. Стао је до прозора.
Напољу је поподневно сунце жарило море.
Није волео сунце зими, тај угао под којим је бежало
у ноћ, сметало је, превише сјаја остављало у очима,
зато није волео светлост за разлику од таме.
У тами, човек затвара очи и ослања се на чула,
постаје ловац и постаје звер коју лове у тој вечности
која увек надвлада.
Умио се, скинуо патину овога дана и претходне
ноћи. Спустио се у постељу. Превукао је покривач
преко себе. Хладни дамаст, волео је тај хладни додир
док тело не би загрејало белину. Легао је на леђа,
затворио очи дубоко удахнуо и сан је завладао његовим
умом.

Спавао је и превише чврстим сном да је могао ћути
да су се врата лагано и тихо отворила.
Адел је ушла у собу.
Последњи трун светла одбијеног о море које је сада
већ хучало великим таласима осветлио јој је пут до
његовог кревета. Стала је наспрам њега.
Затворених очију подигла је руке које су прстима
скоро додиривале ниску таваницу собе.
Мрмљала је неке речи мртвих језика. Паганка, шаман,
Лилит, валкира ... могла је бити шта било.
Она, Адел, сада била је она која постоји само у сновима,
бајкама, морама ноћи, сабласном шипражју.
Коса јој је летела као да је неки ветар подизао како
би шибао њено лице. Бела хаљина коју је носила,
последњи зраци светлости који су падали по свили
обавијеној и снагом сила Васељене припијене на
њено тело, на облине које су се сада већ грчиле
у трансу ритуала, врисак земље, крик ваздуха који је
ковитлао ватрени круг воде на мору које је своје
таласе бацало на стену под пансионом.
Наједном, све се утишало, завладала је апсолутна тама,
прасак светла повратио је вече које је ушло у собу.
Адел је лежала на земљи, бела свила била је слепљена
на њеном мокром телу. Устала је сва исцрпљена и полако
одбауљала из собе. Очи су је биле исколачене од
напора, лице у грчу, превише бледо. Бучно и грубо је
сада отишла, знала је да се он неће будити до јутра,
бар тако би требало да буде, надала се.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !


Poslednji put izmenio Zoran J. Matić dana Pon Mar 10 2014, 23:57, izmenio ukupno 2 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Sre Dec 11 2013, 21:23

Дан пети

Борио се са сновима која су вратила сећања. Вратио
се у назад у детињство, младе дане, у дане када је
сазревао. Мимика уснулог лица се мењала како је
наилазило сећање на живе и мртве које је знао.
Мењала се на додире добра и зла које је прошао,
мењала се онако како је осећао некада како би и сада
осећао да се исте ствари дешавају као што и јесу
у циклусима који су смењивали дане и године живота
састављене од месеци и минута који су пролазили,
носећи оно што је неумитно пре или касније морало доћи.
Сан је потискивао сећања ка крају али, сам крај није
видео, није га осећао, само опет кратки флешеви који
су терали капке на трзаје.
Скочио је из постеље. Обливен хладним знојем
затетура се како би попио воде. Пробудила га је жеђ,
јака, можда прејака, суво грло га је пекло и болело.
Било је још рано јутро. Нагазио је књиге које је бацио
на под повлачећи прекривач синоћ. Биле су ту, његове,
а тако опет далеке као да их је други неко писао.
Попут мртвих тела лежале су разбацане. Једноставно,
мрзело га је да их врати, а и чему више ... сети се речи
које је некада неко говорио. Ипак сада их узе и сложи
на полицу над постељом. Било их је ... онако, баш.
Прво сунце тек је жарило небо бојећи га у румено.
Хладан патос га прену и он је одвојио поглед са хоризонта.
Умио се, спремио. Узео је једну књигу и не гледајући
која је. Сишао је доле. Празно.
Да ли је Адел у шетњи већ или спава ?
Престао је са мисли на њу, увек треба одбацити мисли
које само замарају. Изашао је на терасу. Оде до лежаљке
и седе на њу.

Устаде опет и оде до библиотеке. Насу себи велику чашу
пића. Отпи гутљај. Пријала му је самоћа. Пријала је ова
тишина која је разбијена на трен звуком таласа који удара
у обале.
Вратио се до терасе. Гледао је море, пуним плућима
удисао је ваздух, јако, брзо. Вртело му се у глави
али пријао му је тај осећај. Пријало му је то што је
осећао све као и раније. Чак и јаће и сензитивније.
Сео је поново, узе књигу и отвори је насумице. 
 
... - Седи дечаче! - рече ратник, - испричаћу ти стару
легенду. Седи и слушај, јер за мене то није легенда,
већ стварност, а и за тебе ће постати стварна,
јер имаш тај поглед, какав сам и ја имао, пре много
година.
Дечак је седео и слушао ратника, који је говорио,
да свако има своју смрт
- смрт какву заслужује и са њом заувек живи, али
само одабрани, ако се брзо, иза себе окрену, видеће
своју судбину и живеће, док им она буде то допустила....
 
И књига и странице ... Смрт.
Случајности не постоје, опет се велика рука Васељене
поиграла. Чуо је кораке иза себе. Долазила је.
Склопи странице.
Адел без речи седе и завали се у другу лежаљку.
Имала је широку плаву кошуљу. Сукња у боји неба,
дуга, прорез са леве стране. Шешир, трака плаве боје
која је вијорила. Спустила га је крај себе, имала је мали
цегер, плетен, бео. Извади нешто из њега и поће превртати
то по рукама. Мали блок, оловка, скицирала је нешто
у даљини што је видела. Одбацила је балетанке са ногу.
Понашала се као да га нема, као да не постоји ту до ње.
Сукња јој откри колена, пала је и показала њене бутине.
Имала је савршене ноге. Трљала је стопала једно о друго.
Није имала лак на прстима. Можда само мали траг боје
негде на листу. Плаве боје, као боја мора и неба које се
стапало пред њима.
Размишљао је о тој боји, видео је како слика, седи
пред платном, терпентин, тубе изгњечене, кист, палета
на њеним коленима. Додуше, мало је свукао у својим
мислима и маштању, била је само у кошуљи, гола испод
провидне свиле која је шуштала док би се покретала
и мазала. Била је умрљаних руку, колена, стопала, мењала је
положај свога седења док би сликала детаље.


- Свиђа ти се ?

 Прекинула му је ток мисли и то превише грубо.
Свиђа ми се шта, помислио је ?
Ухватила га је у раскораку. Баш онако на брзину. 
Њихала је голу ногу тако близу њега. Знао је да је
осетила тај његов поглед, можда је и ожарио некако.
Спуштала је и подизала милујући платно под собом
стопалом. Извила је ноге као балерина и окренула
се њему.
Поглед му је остао прикован на њеним ногама.
Једноставно, није га могао скинути, а било би глупо
да га је нагло скренуо, гледао је нешто њему лепо
и знао је да сада и она зна али, ако жели игру, имаће је.

- Да, веома је лепо - скоро намерно промуца.
- Лепо је, а шта то ?

Мала опасница. Већ је бивао у оваквим ситуацијама
али ова му је изгледала безизлазно. Знао је да прећути
толико тога раније, да не ода ни на трен своје мисли
које је имао док  би гледао жене. Нису увек те мисли
стварале слике, а када и јесу, оне, биле би тако јако
дочаране као да су се и дешавале. То је ваљда било
како њему, сматрао је тако, тако и другима у виду дара
којим је стварао.
Волео је да гледа да би видео, памтио је ситнице на
лицима жена, на рукама, посматрао је њихове кретње,
говор тела. Волео је да посматра усне које су се мицале
док су говориле, некада само то би гледао, пуштајући
речи да одлазе некуда у неповрат несаслушане.
Немој ме тако гледати, говориле би му.
Као да ме скидаш погледом.
Тада би се насмејао, шеретски, као деран који је ухватио
највећу рибу на удицу. И то би им засметало, мада,
подсвесно волеле су тај његов осмех који је говорио, хајде,
буди моја, пољуби ме, хајде, шта би могли изгубити ?
Наравно, све ово важило је за оне изузетне жене које је
сретао. За оне које су имале оно нешто, лепо есенциално,
оно нешто попут Валкира, оно попут курви и светица.
Оно нешто у себи, јер, споља себе, тек имале би оно што
краси младост, а касније, када спољашности науди време,
остајало би оно у њима, оно што би тек тада пуштале
да засија као дијамант у круни краљева искона.
А он, само би помогао да тај дијамант буде нађен и да га
обруси по вољи Васељене. Није волео смуване, туњаве жене
које нису знале шта би са собом. Није волео испразне обичне
приче. Волео је филозофске расправе када би некога довео
до лудила.



- То што црташ или шта већ, видим да млатиш оловком по
скиценблоку.
- Да, лепо је то тамо, та пучина и дан који је донео сунце
које полако иде ка подневу. Лепо је скицирати измаглицу
која је још повијена на мору, рт и светионик. Плутаћу која
се чује звоном, јецајем бола.
- Тужна си ?
- Јесам, тужна сам. Како увек осетиш ?
- Промениш тон када говориш, неки тамни облак пређе ти
преко очију. Покрет, држање, постанеш крута.
- Ти једини то видиш. Никада нико није приметио. Осмех ми
је био стално на лицу увек, али, као маска туге која је
испод колала.
- Сликаш ?
- Да. Откуда знаш ... нисам ти рекла, поменула да сликам.
- Гледам, посматрам, видим. Нестанеш на пар сати,
вероватно ти је атеље негде даље. Вратиш се, очи су ти
уморне, а сада сам био сигуран, то мало боје на твојој нози,
тиркизно плава ... тамо на листу, хммм ...погледај, мало
назад. - показа је руком, окрећући прстом да би је показао
место које је откривало тајну.


Окренула се на бок, погледала ка плавом трагу и
лизнула прст како би уклонила боју. Њене облине,
сунце које је падало на њих будило је опет машту
али није се упуштао јер знао је да ће опет проговорити,
а није волео да прекида сањарење.

- Откуда туге толико ? 
- Искрено, мислила сам да ћеш питати о свом новом
сазнању, о овом месту, сада када си сазнао, када си
се сетио свега.
- Зашто бих, шта је ту је, осећам се добро, чак предобро.
Навикавам се на нову ситуацију
- насмеја се
- прилагодићу се као и увек току живота или већ ... нечега
сада ... ту. Додуше немам сећање на крај, још, мада сва остала
су се вратила, додуше у неким чудном сну који сам имао,
а он, био је тако ... Али хајде да се вратимо теби. Туга ?
- Нисам увек била овако тужна, али, можда сам предуго
овде, сама, ту и тамо наиђу као онога дана када си дошао,
неки, који путују некуда, где, не знам ни сама, дуго сам овде
но ни ја не знам све одговоре о душама које овде дођу,
застану и оду. Долазе по неки, не сви, никада. 
- Онај звук, који је парао ...
- Да, тада одлазе, тада остаје један.
- Колико их је остало пре мене ?
- Никада нико, сви би одлазили после неколико дана, ти си
овде најдуже. А овде, за мене, еони су прошли.
- Мени је тек четврти дан овде. Како то да нико никада
није остао дуже.
- Пети, драги мој, рачуна се и онај на путу довде.
- И, шта даље ће бити ?
- Не знам, кажем ти да не знам све одговоре.
- Опет си побегла са теме. Туга, девојко, туга.
- Хвала за девојко али мислим да сам мало старија од
тебе, бар неколико векова колико знам.
- Не скрећи са теме Адел. Причај, ту сам и слушам, наравно
ако желиш да испричаш историје својих дана.
- Туга, па знаш како настаје, зар ти никада ниси био тужан,
мислим да јеси, то знам ја.
- О јесам, јесам, можда и више пута но што је требало,
но научио сам како срушити мостове, како се окренути,
како отићи некуда, како ...
- Добро, добро, мани се филозофије. Реци ми, постоје ли
стари које никада ниси прежалио ?
- Не скрећи са теме, нисам то питао.
- Полако, вратићемо се на то. Речи ћу ти.
- Мммм, мислим да има, нисам научио да плешем, рецимо
то је, нисам никада о томе размишљао искрено. Некако,
мислим да сам све остварио, био сам задовољан обичним
малим стварима. Никада нисам имао превише новца,
никада нисам имао превише великог материјалног добра
да бих знао како је онима који све то имају али нисам
завидео људима који су то имали, стекли све на овај или
онај начин. На крају, путовања, добри аутомобили, накит,
сатови, жене, алкохол ... није ни оно што неко мисли да је
живот, живот. Да, ето, нисам научио да плешем.
- А љубав ? Јеси ли је имао увек у оној мери у којој би
желео да је било.
- Љубав је драга Адел нешто што не зависи од јединке,
љубав зависи од сто ствари које Васељена треба да сложи.
Вероватно, нико нема довољно љубави колико жели,
али ако испуни макар и једну, знаће каква је, знаће да је
постојала тако да никада не можеш жалити за оним што је
постојало, можеш жалити за трајањем тога постојања.
Друго је са плесом ... мислим, мало конфузно и нереално
поређење али ... опет, добро је.
А ти, твоје љубави, мислим да откривам твоје туге
и бол која те гуши.
- Немој почињати са анализом, дуга је прича, а да бих ти
објаснила потребно је време.
- Па бар тога имамо драга Адел, бар тога имамо.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !


Poslednji put izmenio Masada dana Uto Jan 06 2015, 02:28, izmenio ukupno 4 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Pet Dec 27 2013, 14:22

- Још једно питање, мислиш ли да постоји љубав,
она бесмртна ?
- Знаш, постоји легенда о љубави, смрти и сновима.
Љубав се рађа из жара који настаје ненадано,
љубав траје, живи, као и све, љубав умире, онда
једном када је нема, остаје сан о њој, леп или мање
леп али сан, можда љубав тако постаје бесмртна
али не и вечна јер сем праха који настаје од сагорелог
угљевља љубави и таме ништа није вечно.
А опет, то, та тама, тај прах, ствара делове светова,
раља Васељену толико пута.
Игра апсурда.
Али да наставим, каже легенда, постојао је једном
неко ... неки последњи витез неки принц, али и он је
некада знао да буде жаба ...
- Дај буди озбиљан ...
- Сачекај, да завршим ... сваки принц зна да буде
и жаба како сам рекао, бар, некада је испадало да јесте
мада његове намере су се косиле са намерама оних у
чијим је очима он био жаба ... мислим, ваљда си жаба
када некога повредиш а он, тај неко не види да је и то
повређивање тек за његово добро дато од стране
жабе ... одлута јааааааааааааааааа ...
- Е сада га стварно ...
- Пссст, објаснићу касније, бар милим да могу, онда,
сав тако жабаст, никакав, онако ко сви мушкарци,
онда, кажу, наишла је она и оно најбоље у њему је
отворила и избацила из чауре у којој је то крио.
Оплеменила га је, научила га да буде другачији,
да се уздигне. А онад, једном, тек је отишла, без
поздрава, без речи. На каменој кули, кажу, исписао
је њене последње речи, оно, као, хајде, идем,
видећемо се, али, никада није дошла.
Е да, али пре тога, пре но је отишла, рекла му је да
га воли, да га воли више но што је дозвољено.
Касније, када је мислио о њој, то је онај сан са почетка,
помислио је, како неко одлази због превише љубави ?
Није ли ту постојао страх од нећега, од осуде можда,
страх од себе саме и онога што је у себи открила ?
Мислим да је тако некако било ... ето, љубав, смрт,
сан ... једноставно. 
- А он, шта је са њима било ?
- Мислиш са принцом, витезом или жабом ?
- Па зар није то све један лик ?
- Јесте али зависи са које стране и чије гледаш.
- Добро, тај неки, шта је са њим било ?
- Немам појма.
- Па каква је то легенда без краја ?
- Ко каже да нема крај ?
- Ти.
- Јок ја. 
- Па шта је било ?
- Па не знам ? Нисам саслушао крај али, хајде замисли
какав би могао бити.
- Вечно је патио ?
- Мммм, патетика, ајде даље.
- Заклео се на целибат ?
- Глупо, ајде даље.
- Ма шта знам, заврши ти, ти си је негде покупио.
- Мислим да је трагао, да сигурно је трагао.
- За њом, за том женом ?
- Ма нееееееееее, трагао је за љубављу, једина логика
у решењу. 
- Е ако тебе ја разумем ...
- Некада драга моја ни ја тебе не разумем али се трудим ...
пази овако, повежи сада обе приче, имао си нешто
и знаш како је, постоји пут да потражиш нешто слично,
лепо, изазовно  јер исто никада не бива и онај други
патетични да се увућеш у себе и никада не изађеш из
љуштуре.
- А Бог, онај велики, онај ту негде, верујеш ли у њега ?
- То је већ два питања, опет о теби не говоримо.
- Реци, молим те, кратко.
- Давно, одрекао сам се Бога. 
- Зашто ?
- Прво, кажу, Бог кажњава оне које воли, е па поручио сам
му да нека воли неке друге, мене је доста волео.
- Претерујеш.
- Знаш, некада када покушаш да се владаш по законима
Бога, по законима људи које су од њега узели и видиш
да у тој борби ти постајеш жртва на крсту ... где је ту Бог ?
Постоји ли ?
Шегачи ли се, спрда, има уврнут смисао за хумор.
Испада да ни Ђаво није тако црн као што кажу.
Додуше, пакао јесте на земљи на којој ходимо као и рај,
бар мислим.
Друго, тај један бог, употребио је људе, мале неуке
мозгове да убије богове искона. Оне који су били уз
људе када није било тог једног. Тај бог, убијајући оне
прве богове убијао је људе, превише је крви у име бога
и за бога проливено, а питање се понавља, где је ту Бог ?
Опет, она црна књига, Библија, не разумем, ако је
црно боја Ђавола што је стално света књига увијана у
ту боју, та књига каже, негде, ето, посташе попут Нас !
Попут Нас. Можда је уврнути ум онога ко усправно хода
и себе зове човеком погрешно читао, тумачио или
није тумачио реч. Али, ко ће га знати више, зар је то важно.
- А зар се не бојиш Бога, онога шта ти је наменио ?
- Чему се бојати савршеног доброг бића које ту и тамо
се њаљути, сравни по који град, убије неколико милиона
деце, јер, можда међу њима је неки мали диктатор који ће
се побринути да се светиња скине са пиједестала ?
Зар се треба бојати такве душе, та превише је људска,
освета је сразмерна праштању. А видиш Адел, можда се он
свети својој неуспелој креацији, свети се сам себи
уништавајући своје дело или дела.
Е зато Адел, ја сам потражио старе богове искона,
оне без којих полен неће оплодити други цвет да би
се живот продужио.
- А ако те казни, онако истински, јако ?
- Претвориће ме у прах, таму? Тако ја остајем вечан,
постајем нешто попут Њега, попут Њих Адел.
Знаш, неки дан, ево сада, док причамо, сетио сам се сна,
сетио сам се да сам био у ватри која је горела око мене,
која ме је дирала али нисам осетио њен пламен.
Гледао сам како нестајем, како све нестаје, како ме
прекрива црвени одсјај, тишина без звука ...
Можда је то била казна, та вечност ?
Опет, како за кога, ја, увек желео сам да лутам међу
световима, да ... не знам ... довршим недовршено,
мислим, постојим, пишем, шта ли већ.
Ово место, па оно је још једно раскршће а ти, са твојим
питањем плашим ли се казне, потврђујеш да само
постоји велика Васељена и да је и тај бог ако га има
тек део нећега великог, већег од њега самог.
Е у то нешто, веће од богова ја верујем, или сам веровао ...
ово место ...
Удаљили смо се девојко од тебе. Туга, твоја туга.

- Делом, можда си одговорио на две туге, а туга, има
њих још. Волела сам, да, волела а онда остајала сама.
Додуше, никада усамљена али сама да.
Та унутрашња самоћа, та о којој си у трагу тек рекао, она,
убијала ме је, јела изнутра. Можда си у праву, можда сам
ја некада бежала, можда су ме некада други препуштали
другима који су долазили јер, можда ти који су ми отварали
очи тада су били жабе, а опет, помогли су ми да будем
сретнија но са њима. Можда су осетили да ја заслужујем
боље, можда су стварно како кажеш свесно то све
радили али, боли, знаш, боли још, та понека љубав,
незаборављена.
Сећам се оних првих љубави, оних када сам мислила
да је то љубав. а биле су тек симпатије, оне дечје, када
чекаш да неко те погледа, да неко те повуче за косу.
А онда, када сам стасала, када сам ... не могу, извини,
имам утисак као да ти све знаш шта ми се десило,
да знаш цео редослед догађаја и како је све ишло.
Можда се ја не разликујем од других или можда и превише
сам другачија, не знам ... ?

- Хоћеш ли да нешто ручамо ?
Ево сунце је прешло подне ... дани су све краћи и ...
- Шта би Адел препоручила за данас ?
Или, имам идеју, ја ћу бити данас у кухињи ... ти ...
ради нешто шта имаш ... не знам ... имаш ли ... или желиш
са мном у кухињу па ...
- Хајде ти онда иди ја ћу ... прошетати, желим бити сама,
не волим да причам о себи а ти си тако проклето упоран
на неки безобразан начин.


Устала је, сагнула се, покупила балетанке и кренула
босонога преко камених плоча. Плава трака се вијорила
на поветарцу, боје неба су одлазиле белином камена.
Посматрао је помало занесен ... помало тужан ...
навикавао се на ову чудну девојку, жену, ону која је
рекла да је живела вековима ... рекла ... чудно је то како ...
мисли му се опет помешаше.

- Адел ... !!! - викну за њом

Одмахнула је руком не окрећући се. Нестала је у великим
лучним вратима, иза беле завесе која је плесала.

Окренуо се и погледао некуда у даљину неба и мора.
Хучало је, говорило нешто што није разазнавао.
Знао је језик капи кише али језик мора није још разумео,
превише речи, превише гласова Васељене.
Ставио је руке на лице, стегао очи, ослушкивао
у покушају да разазна реч. Није успевао.
Некада није ни кише разумео, времена има, бар оно
не постоји већ само ток живота као стаза бежи некамо.

Устао је. Полако се окренуо и кренуо ка кухињи.
Пространа, са радним делом на средини, веома добро
опремљена за тако мали пансион, помислио је.
Погледа лево, десно, скинуо је нож, одложио га на даску.
Отварао је насумице врата тражећи намирнице које су
му требале за припрему. Нађе лук, узе пар главица.
Одложи их поред ножа. Узе дубок тигањ.
Уље, негде га је видео ... потражи га поново.
Нали онолико колико је мислио да треба.
Стави га на ринглу. Није је упалио, насмеја се безразложно
и баци на скидање коре са лука. Очи су му засузиле.
Није их дирао већ брзо насецка главице. Упали плин,
сачека да уље постане топло, убаци лук.
Варјача ... где ли је ? Отвори пар фиока, узе је и промеша
лук.
А шта кувам ? Хмммм. Оде до фрижидера, потражи нешто ...
узе месо, насецка га. Лук је већ добијао стакласту боју.
Још мало, помислио је. Мешао га је. Никада није остављао
лук док га је динстао. Тако му је бар сећање говорило.
Сипао је месо преко лука који се златио. Поклопи шерпу,
варјачу остави испод поклопца. Потражи неки суд,
нали воду у њега и испразни га у шерпу. Крчкање престаде
и завлада тишина. Паприка је била на видном месту.
Узе је, отвори теглу, помириса. Лизну је. Слаткасто љута.
Може.
Хоће ли само одговарати Адел ?
Одмахну главом, како јој буде, помисли.
Тестенина ... кукурузно брашно ... ?
Дилема.
Узе тестенину. Шерпа, со, уље, вода, поклопац.
Промеша оно у првој шерпи. То је то за сада.
Стаде уз прозор. Помешани мириси испунили су му ноздрве.
Гледао је некуда преко рта. Тамо ка малој чудној вароши.
Сети се неке старе књиге, Маријана моје младости,
Менделсон ... некако, та мистика, све ово, као да је део
некога романа, то сећање које не може докучити, све,
као да је ... фалиле су му речи којима би описао ово чудно
стање које није схватао. Да ли све што гледа је тек илузија
или стварност ?
Магла, тама на крају пута. Можда сам био и превише пијан
или ? Мирис га одврати од мисли. Подиже поклопце,
окуси оно што је спремао. Цокну. То је то. Убаци паприку
на месо и лук, мало бибера, соли, першун и угаси плин.
Узео је тањире, прибор, однесе их до једног од столова.
Поставио је све. Исцеди тестенину, стави је у неку посуду
примерену за то. Насу прелив преко тестенине, промеша све.
Топло јело просто га је мамило. Е сада само још ...
Адел, где ли је ?
Помало нервозно зато што је није прво позвао кренуо је
да остави посуду и да је потражи. Ушао је у салу.

- О, ту си Адел ! Таман сам се побојао да ће се ово охладити
док те нађем.
- Лепо мирише то што си спремио. Ево ја сам донела вино.
- Хајде сипај нам па да отпијемо гутљај и ... ово поједемо,
нисам пуно спремио. Докон сам, могао бих чешће овако.

Отпили су по гутљај вина, нису се куцнули, вероватно је
обома то сада било сувишно. Јели су ћутећи.
Без сувишних звукова, без журбе. Скоро никада није
тако лагано јео неки оброк.

- Сјајно је, изврсно ! - чаврљала је попут шипарице.
- Солидно јесте али није баш нека врх храна.
- Погодио си укус који ја волим, мени не успева.
- Ма лук је важан, скоро сва јела света почињу луком, са доста лука.
- Ма има ту и мало остале мере коју ја не могу потрефити.
- Претерујеш Адел.
- Ево ... сада је већ предвечерје ... шта би могли радити ?
Сунце пада.
- А ти. шта си ти радила док била би сама овде ?
- Ах, шта ? Отишла бих до вароши некада, код оне три старе
сподобе. Ако желиш, можемо отићи.
- Да могли би.
- За сат и по. Чекам те доле поред гараже.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !


Poslednji put izmenio Masada dana Ned Jun 15 2014, 09:56, izmenio ukupno 3 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Sub Jun 14 2014, 11:36

Мотор је брујао, возила је баш брзо. Марама око
њеног врата се вијорила. Покривала јој је косу
и део лица. Као слика неких тридесетих прошлога
века или неког таквог времена помислио је.
На послетку и Бугати је био из тог заборављеног
периода. Прошли су раскрсницу. Обоје су ћутали.
Испратио је погледом, онако крајем ока, то рачвање.  
Стигли су пред крчму. Опет је застао.
Погледао около, пусту улицу, неме димњаке.
Она је улазила, није ни обратила пажњу на њега.
Вече је прешло у ноћ, прохладну већ.
Пожурио је за Адел. Дим, сада не тако густ као
онај пут када је био овде.

- Добро вече ! - рече крчмар
- Добро вече ...

Адел га позва руком. Сео је за сто.

- Шта ћеш пити ? - упитала га је Адел
- Пиво, шта бих ?
- Имају лепо вино. Могли би да наставимо вином,
пили смо га о ручку.
- Како год кажеш, ево ја те слушам, може.
- АРЕЈЕ ... ВИНО ! ОНО ТВОЈЕ !
- СТИЖЕ !
- Лепо је овде, зар не мислиш ?
- Да Адел, лепо је, оваква места су ретка.
- Ево вина Адел за тебе и за господина.
- Ареје, ја Вам се морам извинути. Прошли пут, ушао сам ...
нисам Вам пожелео добро вече, некул ...
Могу ли Вас звати Ареј ?
- Наравно, ма нема везе за прошли пут, видели смо да
нешто није било како треба ... не брините се.
- Али ја сам се осећао ...
- Драги господине ... ми смо срећни када неко овде дође, верујте.
- Грегоре, објаснићемо му ... рано је још.
- А госпојице Адел ... никада није рано ....
- AREJE !
- Не Адел, нека каже ...
- Веруј ми ... верујеш ли ми ?
- На жалост не Адел ... не могу превише је ... свега нагомилано
и ... превише је и даље рупа у мом сећању ... као да имам
туђа сећања као да нисам ја.
- Ја бих ако сме...
- АРЕЈЕ, иди !
- Ево идем Адел идем.

Ареј се одгегао ка шанку, они су ћутали.
Непријатна тишина се множила.
Пили су полако, гледали около.
вук чаша које је Ареј прао ту и тамо разбиле би напетост.
У неко доба бануше у крчму светионичар кога је видео
у даљини онога дана у шетњи, прошлога пута у крчми и ...

- Ко је овај са светионичарем који је ушао ?
- То је ... зовемо га Ахерон, он је некако чувар овога места.
Флегет, је светионичар.

Загледао их је. Седели су у углу наспрам врата.
Ареј им се придружио. Полако, запевали су ону песму коју је
чуо оне прве вечери када је дошао у крчму. Некао била му је
позната и ако језик на коме су певали није разумео.

Адел прозбори:
- О Јерусалиме, под твојим зидинама палим ватре логорске,
О Јерусалиме, твоје зидове походим, зидине тугом обилазим,
и чекам Јерусалиме, да бојне трубе се огласе, пашће твоји
зидови, пашће твоје капије Јерусалиме, а ја, наћи ћу је под
покровом белим. Ето то певају, видим да слушаш.
- Је ли ту крај песме ?
- Има још неких строфа но пева се само ова, мислим да негде
у једној од књига има цела поема. Потражићу је па ћу ти је
дати да погледаш.
- Тај језик, личи на неки арапски дијалект.
- На Арамејском је.
- Исусов језик.
- Да. Ти, не пушиш данас ?
- Заборавио сам да понесем ... нема везе. Могу без њих.


Остали су неми даље, слушајући звук који је тројка испуштала.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !


Poslednji izmenio Masada dana Čet Jun 19 2014, 09:36, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Ned Jun 15 2014, 09:02

Дан шести

Било је прошло три. Тројица су и даље певушила исту
песму. Као да су увежбавали мелодију, ритмику и речи
за неки концерт.
Адел прва изађе, он остао је да плати но Ареј одби по
обичају. Дошли су до кола. Овај пут није био толико
пијан. Мада, попио је колико му се чинило око литре вина ...
мало или много, Адел ће возити.

- Подигни кров, баш је захладнело.

Подигао је задњи поклопац, повукао мали платнени кров,
превукао га напред до шофершајбне. Спустио је поклопац
док је Адел бравила платно.

- Ето, сада ће бити мало пријатније. Обично у ово време
не возим аутомобил, а у набавку ... одем у подневним
сатима, никада није хладније од 20 тог степена.

Полако је кренула. Возила је без речи. Прилазили су
раскршћу. Погледао је. Стегла је усне.

- Стани Адел.
- Зашто ?
- Скрени тамо.
- Зашто ?
- Могао бих видети ... пут... тамо... оно...
- Можда други пут... сутра рецимо, по дану, а још нешто
желим ти показати... ето сутра, данас је почело, можемо
дуже спавати ... не знам или ... видећемо.
- У реду, обећала си, држим те за реч.

Стигли су до пансиона. Стала је пред вратима. Зграда је
била у мраку, само сабласно светло над вратима њихао је
сада благ и топао поветарац.

- Овде је топлије но тамо.
- Да јесте, ветар са мора доноси топлину.

Ушли су унутра. ушла је иза пулта и нешто уписала у књигу
која је стајала испод. Он је сео у пространу фотељу,
било их је пар са малим столом, ту негде прекопута
рецепције.
Наслонио је главу на наслон. Затворио је очи.
Мисли, празна глава, тишина. Једино што је цепало складну
тишину била је Адел која је нешто зврндала испод рецепције.
Придигла се. Погледао је.

- Извини ... нисам знала да си дремао.
- Ма, јесам и нисам, ваљда.
- Клупа, знаш, твоја прича ме подсећа на неку девојку са
клупе, онако, прати пролазнике лево и десно и ...
- Која прича ?
- Она о том болу који се види код тебе.
- Ма заборави то више ти ... али знаш,  ја сам буквално
девојка са клупе, која наравно седи сама.
- Еј, па још има времена ... немаш ни четрдесет још,
спотаћи ће се неко крај твоје клупе.
- Хахахахаха ма, веруј ми. Толико сам дуго сама на тој
клупи, да ни не приметим ако неко седне поред мене,
а камоли се спотакне. Не причај глупости.
- Онда... живиш у крају де су сви слепци за лепоту или си
толико ментално јака да плашиш слабе мушкарце.
- Да знаш, па ко још воли месечину и звезде, мирис старих
књига, листић живе ограде да ломи прстима, ко још поштује
племените особине човека... ?
- Нађе се по неко да испрати то све .... ал знаш како се каже ...
мушкарци се играју до 40, ови твоји који би требали бити
уз тебе су ту око тога броја или су требали бити, мораш
једног саватати и научити да буде човек или већ ....
жаба па принц ... знаш оно што сам ти причао ...
- Зар није циљ да индивидуа сама од себе направи човека.
Не знам, лично, ја кад бих чекала да неко од мене направи
НЕКОГ, онда...
- Тако иде са мушкарцима ... преваспитавање се зове брак,
то ти је девојко једна фела која гледа спорт и испија пиво
и паметује, ретки заврше ... некако нормално.
-Ја драги мој, више не видим разлику између менталне
јачине и навике. Има нешто у томе што сам навикла сама
да функционишем, али исто тако, не сумњам да бих променила
ту навику ако бих упознала неког ко је вредан тога.
- Навика је увек промењива, но, када .... ја волим самоћу
коју увек немам, или је нисам увек имао, имао сам је некада
на бродовима и нисам знао да је ценим јер тада нисам стварао,
испијао сам пиво и био сам жаба која чека да буде принц ...
онда сам се оплеменио наједном у неким деловима... али ...
изгубиш по нешто у обавезама ... на жалост, јој девојко,
не знам шта је боље ... мада свуда има нека квака, некада
нешто шкрипи, увек.
- Кад би човек све на свету имао, и даље би несто шкрипело,
ђаба, такав је човек.
- Зато нас и ове различитости и привлаће или одбијају,
та шкрипа и све то што је у нама ... сада, неко пусти то
из себе неко држи ...на срећу ето постоје вентили у писању
па се изјадаш сам себи о себи или некоме речима које само
ти знаш да јесу то или их осети онај ко пише, а шкрипи
негде као и ти.
- Лепо је кад спознаш себе, још лепше је кад све то умеш
да изнесеш, пустиш из себе.
- Проблем, лепа и паметна, јака девојка или жена и она
друга страна.
Мушкарци имају маму, мама све квари, мама оће да буде
френд са сином што не иде, мама оће да буде бог у кући
и када не живи са вама рецимо, мама најбоље кува,
најбоље саветује .... на срећу мене је мајка оставила оцу
када сам био мали па сам се сам изградио без те љубави
па можда и брже сазрео, додуше, био сам веома размажен
и самовољан ... мушкарац не пита увек о свему тату,
сем око бријања и јурцања за женама неке детаље,
ја чак ни то нисам, али мама је ту за све и сва питања,
е ту је проблем у односу ти лепа и паметна и јака,
а она да дозволи да њен миљеник оде у запећак,
зато се мушкарци блесаво понашају и касно сазре,
мама ... то његово божанство.
Тако некако бива, колико сам ја видео ... зато беже и
никада никоме таквом нећес бити по вољи док мама
не каже. То је узрок у седамдесет посто веза оних
тридесет посто осталих успе али и опстаје због
трпељивости мада и ту има више навике но љубави.
Само људи не воле да говоре о томе и позивају се на баке
и деке како су се волели. Више је то била навика.
Тако некако треба бити самосталан и треба још ...
али због других .... живот удвоје је договор, обично
лошији по једну страну која је самосталнија.
- Ахам, на жалост. Неко даје мање неко више, на крајевима,
живот се сведе на компромисе...
- Да тако некако ... или ... сам живиш свој живот и узимаш
повремено шта ти друга страна нуди ... на било који начин.
На послетку индивидуо на оба начина може имати све само је ...
не знаш који је тежи ... лак није ни један.
- Волим мирис багрема и бехара ...
- Немам багрем тамо где сам живео, било је липа, мирисале
су после киша. А и баште са ружама нестајале су... погрешно
сам време бирао за живот.
- Доста пута сам и ја то помислила... ал добро, таква судбина.
- Судбина је субјективно охоло спознавање света на начин
који не зависи од нас, зато имамо сан. - насмејао се сам себи
- Идем да спавам ...  занимљиво је али хвата ме оно вино ...
нека је и теби лака ноћ и леп сан девојко.
- Хвала, лепо се одмори. И мене зове, сан. Не заборави да
погледаш у правцу месеца.
- А да пун је, видео сам, волим пун месец, поткрепи ми лудило
и дете се разигра у мени.
- Ааах месец је чудо.
- Месец, још пун, то је лудо чудо Aдел, лудо чудо, да, да ...


Попео се до собе. Вино га је сада већ хватало. Погура књиге
под кревет, сутра ћу, помисли, ставити их негде.
Бацио је сако, кравату, еј давно негде ... посејао.
Збацио је ципеле, чарапе и легао.
Пакла је била на натхкасни. Пискла је смрдела.
Не могу сада да је празним. Две цигарете.
Запали једну и дубоко увуче дим у себе. Испустио га је.
Соба је била тамна, можда и сувише.
Устао је и пришао прозору. Тешки дебели облаци навукли
су се преко месеца. Пуна луна је нестала. Вратио се у кревет.
Загасио је пола цигарете. Сметао му је дим. Закашљао се.
Насмејао се на помисао о раку плућа.
Сећања. Враћала су се али као да је имао туђа, а не своја.
Као сећања у два света, једном његовом и ... неком паралелном
где неко други као он има своју причу.
Чудно је то.
Буљио је у таваницу, волео је то да ради, или он или онај
неки тамо негде.

Добовању по окну и окапници ...

- Како си ? - питала је киша.
- Ево ... некако, волео бих да знам где сам.
- Живиш.
- Живим ли или је ово тек привид ?
- Зар је мој глас привид, реч коју говорим ?
- Није.
- Зар, то није и твој одговор ?
- Помислио би неко ... да ме гледа како причам са окапницом
на којој умиру капи да сам луд, но нису ли луди и они који
у каменим грађевинама причају са Богом ?
- Јесу ли ?
- Вероватно јесу, свако носи своју лудост ... и ја и они, сви
смо некако пагани ... а истине, оне су увек далеко.

Спавао је до касно. Напољу је било и даље облачно али
смењивало се и сунце у тренутцима.  
Пресвукао се. Сишао је доле.
Адел није била у пансиону. Није био гладан. Отишао је до
библиотеке, сипао неки виски. Изашао је на терасу.
Било је топло, упркос кишном дану. Шетао је по каменим
плочама, ногом, гурао воду из барица. Негде у дну, била је
љуљашка са наткривеним делом. Одшетао се до ње.
Поглед на море је био предиван, сунце је негде ... тамо
парало воду светлом.
Сео је. Прекривач ... био је топао.
Мирисао је на Адел. Била је ту.
Ти њени нестанци, то када је нема.
Није му недостајала, но... будила је чудан осећај нелагодности
у њему. Пребацио је прекривач преко леђа. Увио се у њега.
И ако напољу није било хладно, пријала му је топлота са
њеним мирисом. Запали, последњу цигарету из пакле.
Љуљао се, гледао море, слушао таласе, пио добро пиће
и пушио у самоћи. Куд би човек ишта боље помислио и пожелео ?
Препустио се дремању уз звук мора. Погледао је на сат.
Било је скоро три прошло. Адел није долазила. Погледао је
преко залива. Из гостионице се вијорио дим. Као да је чуо
песму од синоћ помешану са звуком таласа.
Устао је. Отишао до кухиње. Сад је осећао глад.
Нешто спакова између две кришке хлеба и опет се упути
напоље. Шетао је стазом око пансиона. Можда се надао да ће је
видети како долази.
Бентли је био ту. Мада, можда је и пешке отишла до села.
Гледао је ка шуми. Рекла му је да иде ободом ако се враћа
ноћу ... без месеца ... чек ... како је пун месец био ноћас,
а неки дан га није било ?
Време ... је ли исто као некада ? Време које и не постоји.
Постоји само наше старење, постоји само ток живота
и наш рачун који се одмерава, секундама, минутама, сатима ...
седмицама ... миленијумима. Кренуо је путељком тамо.
Мало шетње, превише је седео ових дана, превише је пио,
превише тражио одговоре.

Дошао је до кедрове шуме. Лепљив слаткаст мирис испунио
му је плућа. Ушао је дубље. Мала чистина. На њеној средини,
белео се мали камени олтар. Пришао му је. Врховима прстију
прешао је преко неравног камена. Био је удубљен у средини.
Остатци топлог пепела били су још ту. Протљао га је кроз прсте.
Било је смоле кедра. Помириса. Волео је мистику, мрачњаштво,
волео је онострано. Оптуживали су га да воли Ђавола.
Одговарао је да он јесте делом Ђаво, као и сви остали.
Увек једна страна превлада, ова или она. Некада је ходао
тамом, некада светлом. Али ходао је, није стајао.
Погледао је ка небу. Ведрило се али, месец није био пун.
Одлазио је ка својој четвртини која ће га угасити да би се
наново родио.
Још једном додирну жртвеник. Негде у тами, напипа знаке ...
плитко урезана слова. Сутра ћу ... по дану доћи. Потражио
је излаз. Једно време вртео се у круг. Онда је стао.
Затворио је очи. Ослушкивао. тело му се затегло попут струне
која прати кретање ветра. Отворио је очи, кренуо сигурним
кораком. Изашао је на истом месту где је ушао.
Помогла му је стара вежба, скоро је и заборавио. Треба само
ослушнути, очи по некада покваре оно што тражимо.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !


Poslednji izmenio Masada dana Čet Jul 31 2014, 06:26, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Ned Jun 22 2014, 12:47

Пансион је био у тами. Адел ... нема светла... значи
није ту.
Погледао је на сат. Напрегао се да би видео казаљке.
Било је прошло осам.
Већ ?
Како је време брзо прошло данас, помислио је.
А она, где ли је ?
Ноћ која је наступала била је и сувише топла. Најтоплија
од свих које је овде провео. Скинуо је пуловер који је носио.
Ушао је у пансион. Мртва тишина је владала. Мрак.
Би му глупо да је позове, није је било. Онако кроз полумрак
оде и наточи неко пиће. Није ни гледао шта сипа.
Изађе на терасу поново. Седе у љуљашку и ... сместио се
што удобније.
Тамни облаци су се кидали негде на небу. Било је тамно
али опет, видео је светле праменове који су се сударали
и раздвајали. Удубио се у мисли ... више у лутање кроз њих.

Парадигма ...  Лудило је ствар која се јавља, потпомогнута
религијом, унутрашњим демонима ... долази после
емоционално неиспуњене фазе, као освета свима који не
схватају кривицу света у коме нема јединке која није крива.

Бог, религија ... ту на овом месту често би му дошао на
памет. Почео је да се смеје ко луд.  Смејао се ... гледајући
небо. Зашто се човек враћа истој теми ? Само будала
се не мења. Можда зато ? Можда не зна све одговоре,
а можда чак ни све предпоставке али опет, има оно нешто
што га одваја од гомиле ... оно његово, оно ... ја имам ...
себе у себи ... ја сам ... креација случајног тока ствари,
саткан од хемије која је изградила моје тело, спајањем
две сличне јединке, некада ...

- Лудираш се ?
- Не, смејем се себи ... није те било девојко.
- Да, није ме било. Шта си ти радио данас ?
- Мммм, ништа посебно, мало сањарио, мало шетао около ...
- Реци ми ... ово место, колико ти је чудно ?
- Више није толико. Једноставно ... навикавам се на њега.
Обећала си да ћеш данас ...
- Јесам али ... имам ја и нека друга посла.
- Која ? Шта човек на делу краја ничега може да ради Адел ?
- Зашто тако кажеш ?
- Пази овако ... ово је неки крај света ... хајде онај дан
када сам прошао раскршћем ... тамо ... хајде, пиће, магла ...
можда сам халуцинирао или већ ... но како ни ти не желиш
да ишта говориш, како не даш другима да ишта кажу ...
шта је ово већ ако није део краја ничега ?
- Много је ово шире и комплексније но што мислиш ?
- Ма немој ... сад ћеш ми још сложити неку бајку о ... ма немам
појма ... нечему ?
- Не, нема ту бајке, на жалост.
- Па онда госпојице ... хоћу ли коначно сазнати сабласну
истину о овоме месту и шта ја ту радим. Ја апсолутно не
могу да се сетим како сам се овде запутио, не могу се сетити ...
већег дела свога животног пута могу но фали ми ... крај ...
оно време које ...
- Не напрежи се, само ће доћи ...
- За дивно чудо и нисам нервозан због своје знатижеље
коју не могу утолити твојим ћутањем.
- Онда ... сачекај још неко време, ако се не будеш сетио ...
ја ћу ти све испричати.
- А откуда све знаш ти толико о мени ?
- О драги мој господине, па то ми је била дужност.
Пратила сам те.
- Чудно да нисам приметио те.
- Хајде мрдни мало да седнем, цео дан сам јурцала некуда.
- Изволите, спустите се ...
- Ево ти која кап, ако ниси гадљива.
- Не булазни, зашто бих била ?

Отпила је гутљај.

- Ммммммммммм, седи ту, идем ја по још. Баш би се напила.
Ти ? - показала је прстом на њега.
- Ја сам увек за !
- Ево ме за ... секунду.

Вратила се са неотвореном флашом неког пића.

- ОВО ... ти никада ниси пробао !

Сипала му је у чашу а она, потегла је добар гутљај из флаше.

- Е лакше девојко. Ово мирише на јако лепо пиће.
Ммммм, пали баш ...
- Ма, нека, желим да ... по некада самоћа убија, дуга самоћа.
- Стално говориш о истом.
- Да, говорим - сенка прелете њеним лицем - али тако је
овде, туробно је ово место упркос томе што ти се допада
овде, теби.
- Ово је баш јако, као Бакарди али ... мало опорије је.
Шта је ово.
- Локално ... пеку она тројица. Од чега, немам појма али
добро удара.
Ајде мрдај се још мало тамо.

Сатерала га је у угао љуљашке. Док се намештао, она,
једноставно се налегла на њега и наставила да чаврља
нешто о алкохолу који је испијала.
Није се одмах снашао, држао је чашу, њу намештао јер
су њене коске упрле у његове груди. Сада су се обоје
намештали како би им било угодније. Бацила је своју
обућу, протљала стопала и пребацила их преко нсалона.
Он, седео је на својој нози, друга му се вукла на земљи.
Њена коса била му је на врату, како би помакла главу,
по нека влас ушла би му у уста.
Одгурнуо се ...

- Тако, хајде љуљај нас. Ноћ је и сувише лепа и топла
да би били у салону.
- Претопло је, како ...
- Сударају се струје са мора ... доле
- показа руком
- има један извор топлих вода, одвешћу те, може се
купати и када баш буде хладно. Некада се и море
заледи, време је овде дивље.
- Постоје ли овде икаква правила ? Месец долази и
нестаје ... ноћи су као у сред лета а новембар гази
ка средини.
- Откуда знаш да је новембар.
- Мислим да јесте, чини ми се тако.
А, је ли ?
- Да јесте, новембар је а ово место, има своја правила,
она која нигде не постоје, она која пркосе логици,
физикама, хемији ...
- Дај још тога, нечега, питко је и јако ... у суштини, пиво
обожавам али ... ово је као нектар богова искона.
- Хахаха, можда, можда.
- Еј, ајде када се помераш - одмакао је главу - пази на ту
гриву ...
- Гриву ?
- спустила се ниже и забацила главу да га види
- Гриву !!!
Па зар ја личим теби на кобилу ?
- Кобила, то је, то је ...
- Ето, видиш ... то је ...
- Племенита лепа животиња !
- Сада си се извукао покварени човече.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Pon Jun 23 2014, 10:54

Дан седми

Јутро се рађало. Спавала на његовим грудима.
Брада му је била уроњена у њену косу. Вртело
му се у глави. Баш онако, свет му се окретао.
Далеко испод хоризонта, сунце је палило небо,
лагано, део по део великог црвеног круга пео се
иза обзорја.
Спавало му се. Некако је искобељао утрнуту ногу.
Нису ништа озбиљно причали. Свело се све на шалу
и смех.
Сад је лежала ту а он, није жело да је буди.
Осетио је њен мирис, затворио је очи и уживао у
тренутку који се створио. Одавно није веровао у
случајности, веровао је у велики план Васељене
који се остварује. Ослушкивао је како дише,
мирно и равномерно. Пребацио је прекривач преко
ње. Мало се боље наместио, а она, она се промешкољила
и наставила да спава. Гледао је како небо гори,
све интензивније. Удисао је свеж ваздух јутра.
У ноздрвама, мешао се са мирисом њене косе.
Мирисом свеже лаванде са поља која је некада видео...
негде.

Вукао је ноге по мокром мермеру. Влажан морски
ваздух остављао је капи на хладним плочама.
Додирнуо је ограду дланом. Истиснуо је воду под
њим која је ту била.
Адел се будила. Мешкољила на љуљашци. Затворио је
очи, правио слике од звукова иза њега. устала је,
протресла косу прстима. Поспана кренула је до њега
не успевајући да обује балетанку. Чуло се оно
шљапкање када жене у журби обувају обућу
покушавајући прстом да је навуку, другом руком нешто
хватају јер касне, огледајући се у огледалу.
Дошла је до њега, стала, наслонила главу на његову руку.
На рамену је осетио њен длан.

- Машташ ?
- Не, мислим да је са тим готово.
- Зашто тако говориш ?
- Онако, можда је месец пун, ко зна, овде то баш не
можеш одредити када је.
- Хајде, идем да се мало спремим, могао би и ти ...
а онда ... желим нешто да ти покажем сем раскршћа.
- Ово море, има ли му краја Адел или и оно поседује
таму на обзорју ?
- Не знам, нико никада није пловио тако далеко нити је
стигао морем. Мада код светионика ... постоји чамац ... па ...
- Није важно, мислим да не желим још све одговоре.
Ти, како си спавала девојко ?
- Немам појма - казала је зевајући и ширећи руке над
главом
- мало сам укочена али ништа страшно.
Једино, мислим да сам сањала нешто, а то, није ми се
предуго већ догодило. Идем сада, да се променим ово
на себи и полазимо. Немој да те дуго чекам, видим да
те ово сунце хипнотише.

Отишла је, он, остао је још који тренутак да испрати
сунце које је своју црвену боју заменило јарко жутом.

- Ајде СИЛАЗИ више !!!!!
- Не дери се девојко, ево ме.
- Колима или пешке ?
- Ходајмо, слажеш ли се, мало ми се мути али, морам
избацити, требао бих избацити сав алкохол који смо унели.
- Хајде онда, идемо полако крај кедрове шуме, путељком,
онда ... ма видећеш већ.

Опет је ходала испред њега. Онако, лагано, пратећи
стазу коју познаје. Мирис кедровине помешан у влажном
ваздуху давао је посебан осећај.

- Адел, ту у шуми ...
- О Господе, опет си лутао ? Шта сам ти рекла ... не иди
овуда када је пун месец. И, јеси ли видео жртвеник ?
- Да, јесам. Видео сам га.
- Испричаћу ти о њему али ...
- Да, знам, касније, један дан, сада није ...
- Управо тако, сада не би разумео сврху свега.
Мораш се стрпити.
- Ево, стрпљен сам Адел.

Више није силовао одговоре. Некако се мирио са свим
тим овде да ће их добити када буде време.
Када Адел реши да каже и исприча све тајне овога места.
Ходали су уједначеним кораком. Ходао је некако попут
машине, аклохол који је био у њему није му дао бистрину
мисли. Све му је било мутно, бучало у глави, тело га је
болело, губио је ваздух али ... ходао је за њом без гласа.
Заобишли су шуму, тек сада је видео колико је велика.
У тренутцима је ћуо хук великих таласа који су ударали
стене. Кедрови су тек били неколико редова од ивице
која је водила ка мору које се плавило између зелених
грана.

- Упркос свих тајни, лепо је овде. Море, кедрови, пешчана
плажа, сеоце, празно додуше али има оно ...
- Ниси видео још све. Тамо доле уз обалу, постоји термални
извор. Улива се у море. Некада када је снег и када је хладно,
тамо се може купати, море је и тада топло у великој ували.
Можда ћеш видети. Сједињују се и струје тако скупа, мада
мислим да сам ти то већ рекла. Али, има и висова, из села
се боље виде, није нека планина али, може се по њој пентрати,
верати и скупљати биљке и травке, оне лековите. Него,
јеси ли гладан ? Нисмо доручаковали.
- Нисам. Свих ових дана јесам био, а ево, први пут да нисам,
не осетим глад.
- Ја, сада јесам, управо осећам да јесам, а док ти ниси дошао,
ретко када сам јела више од једном дневно.
- Можемо јести у селу.
- Можемо, надам се да су можда оне три старине донеле
неку рибу за трпезу. Док ниси дошао, више сам била са
њима но у пансиону али то је било првих година од како
сам овде. Касније, научила сам на самоћу.

Ходали су без и једне речи још неко време.
Терен је био сада каменит прошаран вресом. Прах кречњака
остајао је на њиховој обући. Избили су на чистину.
Село је било лево, испред се пружало уско и дуго поље,
оивичено врховима планина негде у даљини.

- Хм, није планина нека, има бар 5500 ...
- 6734,9 тачно.
- Па шта је за тебе планина ако ово није.
- Све што је више од нашег брда овде ...
- смејала се
- ми је зовемо брдо.
- Лепо велико и високо вам је то брдо. Још мало па ко
виши венци у Непалу.
- Ипак, тек је брдо.

Наставили су пољем, негде у њему, створио се прашњави
пут. Пошли су њиме, сада једно до другог, лагано, ногу
пред ногу. Необавезно су причали. Питао ју је о чудним
врстама биља које је било уз пут, такве није никада виђао
на својим путовањима.

- Погледај - показа му руком у даљину

У даљини, иза шумарка, уздизали су се торњеви, два, три.
Видели су се још неки кровови, куполе.

- Хајдемо.

Тај пут прешли су чутке. Релативно брзо су стигли.
Оно што је видео оставило га је без даха.
Цркве са високим торњевима, раскошне катедрале
и мале базилике, ђамије са својим уским минаретима,
пагоде. Храмови свих религија, храмови свих веровања
једнога Бога. Већина му се чинила познатим.
Биле су ту са свом патином векова које су носили.

Стајао је и немо гледао око себе разбацане храмове.
Дивио се величини оних које није видео, оне о којима
је само читао или слушао. Нису били распоређени по
неком реду. Једноставно, као да се дете играло,
разбацало их је по околини. На валовитом терену,
у сенкама дрвећа ћутале су и одисале гордим миром,
грандиозне и велике као и оне мале, камене ...
оне са почетака извора искона. Тамо ка обронцима
планина, у даљини надзирали су се храмови Маја и Инка,
надзирале су се пирамиде фараона у окружењу свог
земаљског постојања.

- Видиш, овде су све и сви. Овде је тишина, овде је камен,
овде је знак. Нема ларме, нема граје, нема ходочасника,
овде је само ОН КОЈИ ЈЕСТЕ, ОНИ КОЈИ ЈЕСУ или можда
и није ту, можда није нигде, ни он ни они.
- Откуда ... све ово овде Адел ?
- Кажу старине, овде је почетак, овде је основ, овде је
корен формуле. Било је ту када сам дошла, али давно и
пре мене и пре оне три старине. Кажу, све је ово овде од
почетка времена. Све је ту а онда по некада неко,
долети овамо у сновима, долети, види, сагради. Остави
за собом, камен, знак, остави за собом све и ништа.
Остави другима, остави да би други били ближи ЊЕМУ,
да би други пак неки због њега убијали, неки трећи
да би њега убили, опет неки да би му лик смислили
и речи смислили и користили ЊЕГА за себе.
ОН, онај који је стварао, од створених био је створен
и убијан, ОН заточеник, ОН ... заточеник туђих тамница.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !


Poslednji put izmenio Masada dana Uto Jan 06 2015, 02:33, izmenio ukupno 5 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Pet Avg 01 2014, 10:54

- Камен и ОН. Никада нисам могао схватити ....
- Шта то ?
- Видиш Адел, ја никада нисам веровао. Поготово,
једном схватиш да је камен камен, храм људи граде
себи и он никакве везе са богом нема.
Зар онај ко га осети, не може речи било где неку реч
њему, нешто од њега тражити ?
Зар је за молитву потребно време или грађевина ?
Сада знам да нисам никада веровао, мислим, знао сам
и раније али увек можда негде би у себи тражио
потврду свега и нисам је налазио. Постојали су
тренутци када сам мислио да осетим нешто у себи ...
али, убрзо вратио би се стари осећај равнодушности.
Као дете, воде те у храм, ту је тишина, вибрација
звука на Литургијама или мисама. Хор, уједначен
негде горе на галерији. Величина простора,
мирноћа људи, свеће, мирис тамјана ... за дете
мистерија, срећа да је са одраслима.
А онда, зло време поквари све. Неки нови измисле нова
правила, неки нови не стоје где се стоји, неки нови
причају наглас, неки нови са ове стране олтара и са оне
стране олтара, доносе ново, доносе своје, кваре оно што
је дух. У тако искривљеној стварности, одбацио сам га.
Онда је време постало још више зло и питаш се, какав је
то Бог који убија децу, недужне ?
Какаво је то зло које пушта крвнике да живе и превише
дуго уживајући на слободи плодове својих окрвављених
руку ?
Можда тај добри бог одмах подели људе на будале и оне
друге феле ?
- Ниси у праву ...
- Нисам ... како нисам, зар убице окрвављених руку
не живе дуго ?
Колико патњи окусе ?
Окусе ли бар делић онога што су чинили или, повереник
бога у некој одори одлући да им опрости грехе, да им
олакша ?
Где је мисао Бога, богова била када је крвник забадао
врх сечива у врат жртве која је била невина ? Зато немој ...
- Бог даје избор ...
- Е ако га даје, одрекао сам се тог избора и потражио свој
пут, своја раскршћа ...
- Реци ми ... некада, јеси ли имао некога ко би ти био узор ?
- Не, никада ... знам, неки су имали браћу, очеве ...
ја нисам никада желео да будем попут некога, желео сам да
ја будем ја. Тако једноставно, тек ја, самосвојствен у ономе
што ме је окруживало, јер перцепције нису исте, нити је време
које је мога оца окруживало било исто или слично моме.
Живот, он је био ту, ја у њему, покушавао сам да га живим,
а опет... рекла си да је ОН осуђеник туђих тамница, а није ли
ОН такав направио у сваком од нас тамницу ... она је ум,
тело је тамница, живот је тамница, само Смрт ослобађа и
води нас ван граница откључаних врата, води нас до граница
светова, некада ако довољно смо луди и храбри и до граница
између њих.
- Мислиш да је смрт решење ?
Зашто не побећи онда одмах из тамнице ако су врата отворена,
а јесу скоро увек ? Зашто људи увек мисле да је ОН тај који
треба да им реши све проблеме које имају ?
-То сматрају будале које верују у наду, највеће зло света, нада ...
А врата јесу отворена само треба изаћи, но, не бива увек
једноставно само отворити и затворити их. Треба се одрећи
толико тога, грубо одгурнути научено и поћи новим путем,
кораком који ће убити све што смо оставили иза себе.
А страх, постоји, не за себе већ које последице остављамо
за собом, хоћемо ли бити принчеви или жабе тада.
Да, постоји страх који надвлада она тескоба када све дође
до грла, када осећамо да пуцамо, када више не знамо јесмо
ли опасни за себе или друге. Тада се врата затварају треском,
пале мостови ... Тако сам можда и ја оставио ... некада некога...
него Адел, знаш, све што постоји на земљи тежи једној
немогућој ствари. Све умно, тежи љубави коју никада не
налази. Ја нисам нашао ону небеску, ону љубав која даје веру,
а не знам јесам ли уопште нашао и ону земаљску.
Љубав је нада а нада је зла.
Љубав је ток, два тока која су паралелна, укрсте се тек у трену
времена, имају једну струју, иду заједно некуда а онда,
токови се раздвоје, сваки настави своме ушћу ... и никада,
чак и у том трену спајања, та два тока не постају један,
разликују се у боји, топлоти, брзини ... Одрицање ... љубав
тражи одрицање, тражи промене, компромисе.
А јесмо ли Адел ми икада спремни на све то ?
Мислим да нисмо, скоро никада но, опет у тој љубави постоји
оно, нешто, она жар, она ватра, пожуда за телима ... док она
траје токови су укрштени али никада нису један, него опет
два тока која теку посебно стварајући један, привид једног
тока. Нико у њима не може, ма колико желео да то успе,
да доживи сједињење духа, да буду једна мисао, један откуцај.
превише је одрицања и зависти у нама, понекад и злобе
да би успели у томе ... није ли тако девојко ?

- Не, не слажем се са тобом. Постоји љубав у свакоме од нас.
- Па ти ме не слушаш или нећеш да схватиш. Да, постоји
она али за нас, за наше потребе, наше себичне потребе
и наше уживање у свету, животу. Ми смо себична бића,
отимамо од других да би нам било лепо, повредимо друге
да нама буде лепо.
Ми, јединке, ми смо изнад свега.
Ми немамо чопоре, нисмо као животиње, јер, оне знају,
најјачи, најумнији их води.
Ми желимо увек да будемо вође а они који јесу вође боје
се других вођа и увек ће ставити глупе и послушне да би
могли владати, а да не буду угрожени.
И ето, ту је исто љубав, према себи, неко би рекао горддост
је то, а није, само исконска чиста љубав која почиње реченицом,
А ... А онда, мало је храбрих да признају да јесу такви.
Мало је оних који ће се оголити и речи ... не не волим ја
твоју душу, волим своју душу, свој дух, своју потребу,
а ти јеси моја потреба и ја ћу узети све да бих себе задовољио.
А сви то раде, подсвесно или свесно ... свесно, много касније
када ум сазри толико да призна да не постоји крађа погледа,
да не постоји крађа додира и тела већ да две јединке
испуњавају своје потребе. И онда, токови се раздвоје,
оду некуда. Можда се некада и споје али то буде спајање
странаца, буде ... превише некада жеља остане и ...
можда је некада мостове добро спалити, све заборавити,
отићи, побећи, далеко, осамити се, скрити се у своју таму
и чекати ... нешто, некога ... ко зна ?

- Хајде стани ... предалеко смо отишли ... хајдемо до
гостионице. Гладна сам.
- Реци ми, само, тамо где су пирамиде и ... могу ли и тамо
ићи, ући да погледам ...
- О да, можеш, има књига унутар њих, списа, пергамената ...
- Али, не знам језике, неки су мртви ...
- О не брини о томе, веруј ми не брини о томе.

Наставили су пут без речи. Тело му је бридело од ватре
полемике. Ето, доказао је своју теорију себи поново, њој,
ко зна ? Можда да је хтела да схвати, можда би увидела
да некада нечије крупне ствари, некоме су ситнице,
некада превидимо којешта, заборавимо на рођендане,
важне датуме. По некада повредимо тако некога, али,
тако смо саздани. А опет, ти неки, неће схватити да су нама
наше ситнице најкрупније, неће схватити наша понашања,
наша ћутања, наше забораве, наше таме. А ваљда је то
и поента свих промена токова који се срећу и растају.

Стигли су до крчме. Напољу, сада, био је један сто са пар столица.

- Можемо ту.
- Да можемо. Ти Адел седи ја ћу позвати ...
- А не, не, нећеш ... он воли да прича а ...

Покуцала је на прозор крчме, мада није ни морала, тешко
да их Ареј није приметио. Изашао је са полуосмехом.
Као да га је нешто мучило, није да је фалило оне срдачности
од прошлога пута но, као да је у ваздуху висила нека тескоба.
Адел то исто примети и после некога времена уђе у таму
просторије. Нешто су причали, видео је њихове силуете.
Адел се вратила са две велике кригле пива. Пена је била богата.
Ударили су онако јако једну о другу, некада је то радио
са друштвом, сетио се тога управо док је гласни звук стакла
мешао фијук благог топлог ветра. Клин се клином избија,
помислио је.

- Причај ми још о овом месту.
- Добар део си видео. Има још ... показаћу ти ових дана.
Имамо ту - млатну руком ка негде - реку, још мало шума,
тамо иза пирамида простире се пустиња, једна са песком,
једна камена ...
- Хамада.
- Да, хамада ... шта још имамо, а да неколико глечера,
једну малу прашуму, ма ово је свет у малом.
- Је ли неко ишао до краја, потражио границе ?
- Не, није.
- Зашто ?
- Када сам стигла овамо, Ареј ми је рекао да је то забрањено.
- Ареј је рекао да је забрањено ?
- Да, рекао је али молим те немој о томе, имаш времена,
питаћеш га једном, желим ти данас још показати раскрће.
- Ево нећу, обећавам, данс не.

Мирис пржених лигњи дошао је до његових ноздрва.
Осетио је и мирис кромпира који се кувао са блитвом.
После неког времена,
Ареј изнесе два повећа тањира на којима се топло јело
пушило. У блитву и кромпир убачен је бели лук.
Просуто маслиново уље, лепе зелене боје преко свега.
Ареј у другој тури донесе корпицу са топлом погачом
тек баченом на топли роштиљ. спусти све, однесе празне
кригле да не би сметале. Затворио је очи, давне успомене,
мирис лигњи које су биле очишћене од коже, мирис
кромпира. Негде, у неком великом граду, негде ...

- Где си одлутао ? Хлади се. Једи.
- Ту сам, само, покушавам да се сетим ...
- Немој се напрезати. Видећеш, све ће се полако
вратити. Буди стрпљив. Зар ниси такав некада био,
некада пре но си овде дошао.
Тога се сећаш, зар не ?
- Откуда толико знаш о мени ? - упитао је кроз залогај.
- Зар стварно не схваташ ?
- Збркано ми је све још Адел.
Онда пусти да све иде својим током. Биће времена,
не превише али довољно да све буде онако како је
записано.

Наставили су да једу без речи.
Испили су још по криглу.
Сунце је прешло подне.

- Хајдемо.
- Хајде Адел. Ово је баш пријало. Мада ово пиво.
Могли би се вратити касније на по још једну туру.
- Можемо. Но видећемо од времена. По некада не
ваља лутати сумраком у овим крајевима.
- Има духова ? - насмејао се
- Духова ... и да и не али можда неких горих ствари буде.
- Горих ?
- Хајде да кажемо, другачијих. Једноставније је.

Ходали су пречицама. Није било утабаних стаза.
А и како би када је ово место било скоро савршено пусто.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !


Poslednji put izmenio Masada dana Uto Jan 06 2015, 03:43, izmenio ukupno 3 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Pet Okt 17 2014, 10:16

Стигли су до раскршћа. Скренули су десно.
Пут је вијугао.
Сада га је тек први пут лепо осмотрио.
Први пут ?
Па само сам једном овуда лудовао оне ноћи, бар тога се
сећам. Доласка, станице и воза не. И даље су ходали
без и једне речи. Напетост као да је расла како су
прилазили, бар тако му се чинило, последњој окуци
пред крајем, пред тамом. Адел је мало застала али
ипак наставила. Мада, чинило му се да јој корак није био
онако одлучан. Као да је и у њој владао неки старх.
Кораци су је постали све несигурнији. Стао је уз њу
и ухватио је за руку. Стегла је његове прсте. Грчевито и јако.
Погледао је. Корачали су тако, она несигурним кратким
кораком, он оним нестрпљивим. Скоро да је вукао за собом.

То је било ту. Ту испред њих. Црна непрегледна маса.
То је окруживало ово место, напред није било ничега,
сем црне празнине попут зида који се испречио као у
фантазији прича.
Адел заби главу у његове груди. Тресла се од страха.

- Шшшш, не бој се.

Можда би се и он стресао али призор који је гледао
остављао га је сада без даха. Сунце које је падало,
његови зраци нестајали су у тамној материји испред.
Била је другачија сада. Куљала је, правила зид,
падала, постајала језеро.
Дивље зло, прикривено, исконско, прва мисао некада
би му била да је то видео икада пре.Покушао је да је
одгурне од себе и приђе тами. Није успео. Јецала је.
Миловао је по коси. Осетио је како његова кошуља
постаје мокра од њених суза.

- Хеј девојко, шта је ?
- Хајдемо, идемо, молим те.
- Сачекај. Морам само ...
- Неее, хајде, молим те, овде је тако хладно.
- Адел
- повиси тон и одвоји је од себе
- Адел, морам видети ово, морам.

Оставио је уплакану. Остала је леђима окренута
црнилу. Неко би лагано прилазио непознатој ствари
али он, можда је попут детета и превише хитро
прилазио ивици. Испружио је руку. Длан му је утонуо
у тмину. Није осетио ништа. Гурну руку дубље.
Ништа се није дешавало.
Погледао је ка Адел.
Стајала је као скамењена окренута леђима.

Извадио је руку из таме. Погледао је. Све је било ту,
месо, кости.

- Адел ! Адел, окрени се. Хајде.
- Не, хладно је, тама, ништавило !
- скоро је викала
- Погледај, окрени се.
- Адел, ја ћу ући у то.
- Нееее ! - повикала је и окренула се како би
га спречила.

Видела је како нестаје у зиду ничега.
Потрчала је ка месту где је нестао.
Гледала је, викала за њим.
Ништа се није дешавало. Зид црне материје и даље
је стајао савршено миран. А онда на једном, скоро су
се сударили.
Изашао је напоље. Налетео је на њу. Обгрлила га је и
стегла. Викала је нешто али он као да је није ћуо.
Ухватио је за руке којима га је ударала по грудима.

- Доста девојко. Добро сам. Хеј !

Тресла се и даље, па ју је повео натраг путем. Сада је и он
осећао неку хладноћу. Стресао се. Није то био страх као
ни први пут већ... неки осећај који се није могао објаснити.
Посрнула је, ухвати је да не падне и подиже у наручје.
Није баш била лагана и вероватно сцена није била к`о
из старих филмова.
Одмакли су прилично када ју је спустио. Док је носио,
била је као у неком трансу. Продрмао је.

- Адел !
- Ниси смео оно радити. Ниси, све си покварио. Све.
- Покварио шта Адел ?
- Ниси смео ући у таму. Ниси смео осетити је.
- Осетити ? Не сећам се да сам ишта осетио унутар онога.

Остала је нема. Узела га је за руку и кренули су ка
пансиону. Вече се већ спустило.Ушли су унутра.
Адел се брзо поздрави и неста.
Није хтео ништа да је пита. Једноставно је пустио да
оде да спава. Била му је чудна та њена реакција од
пре неких сат и нешто. Ушао је библиотеку, насуо је
коњака са прста. Гледао је у тамно златну течност.
Испи на искап. Остави чашу и изађе на терасу.
Наслонио се на хладни камен ограде.

Седми дан одкако је овде. Седам као седам смртних
грехова, седам, број на који они који пркосе Богу
подвуку црту по средини.

Осмехну се својим мислима. Потражио је цигарете којих
није било у џеповима. Погледа још једном у даљину.
Уздахнуо је дубоко, није сада могао мислити више ни о чему.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !


Poslednji put izmenio Masada dana Uto Jan 06 2015, 02:47, izmenio ukupno 2 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Uto Jan 06 2015, 02:55

Дан осми


Пробудио се пре свитања. Зујање у ушима се поновило,
овај пут још јаче. Глава га је болела. Напољу, промицао
је снег. Гледао је пахуље у светлости која је рађала
јутро.
Устао је. Обукао се и сишао доле. Мрак је био напољу.
Адел спава. Није желео да је буди. Полако је изашао.
Снег је све више вејао. Шкрипао је под његовим ногама.
Подигао је крагну сакоа. Није било ветра, само снег,
који голица његов врат и лице.
Ходао је стазом. Рамена и коса су му се белиле од пахуља.
Сетио се песме коју је писао, песме о киши која је
скривала сузе.
Може ли их снег сакрити ?
Опет се део сећања вратио. Осмехнуо се. Дешавало се то
ето тако неприметно. Слагалица у глави била полако
се пунила, празан простор се смањивао. Углови су били ту,
слике су промицале пред његовим очима али ... опет није
све било сложено. Помало нервирало га је то али опет
Адел је рекла да ће се сећања вратити.
Само када ?
Опет, да ли је то и важно када му се сада чинило да бар
времена има на претек.
Полако се вратио до пансиона. Отресао је ноге, збацио
снег са рамена и прошао прстима кроз косу.
Обрисао је мокри длан о панталоне. Отишао је до кухиње.
Јутро је већ увелико прошло. Спремио је обед.
Кренуо је да позове Адел. Дошао је до њених врата.
Покуцао је тихо. Није се јављала. Покуцао је јаче и позва је
овај пут. Тишина му узврати. Покуцао је још једном и отворио
је врата. Соба је била празна. Једноставно, спартански
намештена, кревет, један ормар, мали ноћни сто са столицом.
Кревет је био намештен.
Када је устала ? Морао сам је видети да је изашла.
Баци још један поглед и врати се до кухиње.
Јео је стојећи. Брзо, као и некада. Мада, глад није ни осећао.
Помало га је нервирало то што није знао где је.
Шта радити у оваквом дану ? Отишао је до салона. Сипао је
себи горки ликер. Посегао је за цигаретама.
Пакла је била празна. Није их више имао али некако и жеља
за њима није више постојала.

Попео се до собе. Клекнуо је и потражио књиге под креветом.
Извадио их је. Једну по једну. Било их је преко двадесет.
Послагао их је на сто. Сео је на кревет и буљио у њих.
Узео је једну, прелистао. Прочитао по нешто. Тако и другу
и све које су ту стајале. Као да је читао туђа дела.
Као да није исписао ни један стих својом руком.
Можда када неко испише толико страница, можда заборави
своје речи а памти успомене због које су речи настале ?
Сетио се да је говорио да су песме дневници, дневници
успомена, лепих а опет нашла би се нека и мање лепа да
заузме своје место ту у тим сложеним речима.
А опет знао је, а и казивао би да да је песма истинита лаж.
Једина лаж која говори о истини каква јесте.

Подне је давно прошло. Снег је и даље вејао. Изашао је на
трем неколико пута покушавајући да схвати где је Адел
нестала. Није било трагова у снегу, није дошла још.
Понаваљао је тај ритуал неколико пута до вечери.
Лутао је пансионом, од салона до кухиње, од трпезарије
до своје собе, па опет ко зна колико пута од рецепције до
улаза или до лука који је водио на терасу.

Вече је падало. Мрак је улазио кроз прозоре. Више није
имао мира. Обукао се, изашао до гараже. Упалио је Бугати,
док се мотор грејао, седео је замишљен.
Плашио се за Адел.
Отићи ће до вароши, града или шта већ је оно мето било.
Можда је тамо, можда седи и пије вино код Ареја.
Није могао брзо возити, уски точкови нису пријањали
на пут попут модерних аутомобила. Ипак, ово је машина
којој још мало па век ће истећи. Није мислио ни о чему,
вејавица је ударала у стакло и једва је ишта видео.
Стигао је пред крчму. Ушао је. Била је празна.
Ватра у печи је горела, суво дрво је пуцкетало баш као
да је тек наложена. Осетио се мирис јелове смоле.
Позвао је гостионичара. Нико се није одазивао.
Понови Арејево име пар пута још. Тишина се наставила.
Окренуо се пар пута око себе. Није знао шта сада.
Можда да оде до светионика ? Вратио се у аутомобил.
Упалио је мотор и кренуо. Ка мору и светионику водио
га је узани пут. Снег је јењавао помало.
Када је избио на чистину видео је светло бело светло
које је правило пун круг окрећући се. Паркирао је кола
мало даље од улаза. Стегнуте крагне, као када људи
оду прекопута по цигарете, догегао се кроз снег до врата
светионичареве куће.
Покуца. Тишина.
Покуца још једном. Ништа.
Полако одшкрину врата. У топлој соби, није било никога.
Приђе камину и угреја руке. Не вреди, мораће се вратити.
Мада, овде је све спремно као да ће се газда сваки трен
вратити и ући у просторију. Напустио је малу камену кућу.
Мотор је брујао. У вароши, погледа гостионицу,
затруби пар пута али Ареја није било.

Пошао је лагано путем. Застаде на раскршћу. Само за трен
нагна га мисао и окрете волан на десно. Возио је полако
по клизавом путу. Још једна окука и ... Пут се настављао.
Онога, црног безгласја није било. Сада, у овом касном
поподневу, овде је лежао пут, непрекинут, кривудао је
кроз шуму, осветљен фаровима.
Изашао је из кола. Кренуо напред по снегу. Трагови су
остајали, снег је шкрипао, сув од хладноће. Погледао је
ка Бугарију који се димио на средини коловоза.
Напред није било никаквих трагова, нити гунма нити стопа.
Иза њега, оно што је он оставио. Можда бих могао поћи
ка станици ако је она уопште тамо ?
Седе поново у топла кола. Пребаци погон у назад, аутомобил
се лагано окрену.

Вратио је ауто у гаражу. У снегу, били су само његови трагови.
Насу себи пиће у салону. Камин је потпалио, бацио једну
повећу цепаницу и завали се у фотељу. Гледао је у пламен.
Настајао је од жара, од ситних искри. Део дрвета је упао,
цела гомила се накриви на једну страну. Пламен на трен лизну
више ка врху гомиле дрвета, а потом, скоро да нестаде.
Попут живота, помислио је, попут љубави. Попут зле наде.
Гледао је збрканих мисли ту игру плаве, црвене, црне и
сиве боје. Варнице су летеле, дрво је пуцкетало.
Мирис се ширио и нестајао као и топлота. Нагнут напред,
као у трансу, заборавио је на време, на Адел, заборавио је
на све. Помало љутње, помало туге, помешаних осећања
нечега колало је кроз његове мисли.
Зашто сам се вратио, питао се. У себи, у полугласу у шапату.
Полако, не видећи то тонуо је у сан.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Uto Jan 06 2015, 15:04

Дан девети

Будио се на сваки шум. Адел није долазила. Јутро се
ближило. отворио је очи и гледао како се румен разлива
по прозорском стаклу. Сунце је пружало прве зраке.
Са крова, падале су капи снега који се топио. Лудо време,
прошапта. Устаде из фотеље. Протегнуо се. Ухвати се за
крста и насмеја. Када видиш некога да држи руке и
подбочена леђа, значи да није спавао како треба.
Де си девојко дођавола више. Ниси рекла да ћеш нестати,
ниси рекла да овде сви нестану. Одшетао се до кухиње.
Отвори и затвори фрижидер. Није осећао глад.
Цигарете. Ни за њима није имао потребу.
Чак ни бол у леђима није осећао.
Руке је држао некако по навици на леђима сада већ.
Изашао је на терасу. Благ топао ваздух га удари.
У односу на јуће, било је претопло. Снег је копнио, газио је
барицама до ограде. Море је било мирно. Плавичаста магла
јутра притискала је обзорје.
Вратио се у пансион. Зашао је иза рецепције. Писало је на
кључу, остава. Где би могла бити ? Она напољу није била
закључана. Сетио се да је у дну њене собе видео врата.
Ушао је лагано, као да се бојао да ће она бити ту.
Пришао је вратима, ставио је кључ у браву и окренуо га.
Упалио је светло. Просторија скоро као и њена соба.
На полицама, били су сложени конопи, опрема за планинарење,
чизме, све што би требало некоме ко би ишао на краћи излет.
Неколико весала, мада чамац ... није видео да је био негде
на везу. Било је ту још ситница за спортове и неке вежбе.
Узео је чизме, провери број и проба их. Фармерке ће бити ок
за шетњу, није могао више у ципелама ходати, желео је да
осети слободу коју је некако добио на пречац.

Снег је скоро цео окопнио. Помало блата није му сметало
док је прелазио ливаду поред шуме. Упутио се до вароши.
Ходао је. Није било звукова сем ветра који би дунуо
померио гране чемпреса. Птице, нема их. Није било ни зрикаваца,
није било ни једне животиње. Кретао се брзо.Сат хода је прошао.
Није био ознојан ни задихан као сто би то био обичај раније
када би овако брзо кретао.
Дошао је до вароши. И даље је била пуста. Ареја није било.
Глупо је ићи до светионика али ... где је је Ахерон ?
Где би он могао живети као чувар места како је Адел рекла.
Осврнуо се око себе, ред кућа није одавао решење тајне.
Биле су мале камене, вечином приземне и неколико са
нечим што је више личило на полуспрат.
Улица је била од истог камена, сада углачаног у свом
пресијавању од отопљеног снега. Отворио је врата гостионице.
Онако безобразно је зашао иза шанка, узе криглу, наточи
до врха са врло мало пене. Седе за онај сто где је сео
првога пута, а после за истим и са Адел. Зурио је у плаво небо.
Гледао како се снег у капима слива на камену улицу и одлази
некуда ка мору. Полако је пио. Дах му је остајао на прозору.
У старој крчми било је прилично хладно овога јутра.

Погледао је на сат. Три, поподне. Овде и сада. Зашто нисам
наставио путем ? Питао се.
Вратио сам се а зашто ?
Предосећај или ... можда сам желео да је видим.
Превише је мира ту. Рацио или подсвест.
Ух, удара ово Арејево. Устао је, изашао. Криглу је оставио
на столу са цедуљом на којој је писало да је попио на црту
и да му Ареј убележи ово пиво да би га платио.
Кренуо је ка месту храмова. Желео је да га погледа сада боље.
Можда и сретне некога.

Гледао је у даљину. Могао бих, мислио је, поћи ка почетку.
Сада је приметио да су храмови били постављени ипак
по реду. Од првих ка онима који су настали са религијама
које су се од једне делиле на опет неке мале или велике.
Бог се стално уплитао у мисли ових дана. Један врховни,
увек је један врховни али људи, као да им требају
различитости да би исказали своје најцрње стране смишљали
би разлику како би се могли исказати оним што животиње
раде ради опстанка, а људи ради забаве. Смисао убијања,
наметања речи које је оловка исписала. Једини кривац,
оловка, перо, мастило.
Вреди ли тумачити исписано или се владати по словима ?
Тумачења су донела ратове, болест, глад. Смрт је на крају
узимала своју жетву јахачима апокалипсе.
Постојали су, јер људи су желели да постоје.
Мада, једино је смрт извесна, а опет слова су говорила
између корица да ни она не постоји ако верујемо у нешто,
некога, ако убијемо.
Зар Бог то жели ?
Веровартно је то неки лош Бог, охол и зао.
Ко би кажњавао тако своје творевине ?
Како изданку казати, грешите, моје речи су другачије.
Али ето, не јавља се.
Можда је тај Бог, тај један умро и оставио нас да се уништимо
због рећи. Јадна патетика постојања сврхе стварања.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !


Poslednji put izmenio Masada dana Ned Jan 11 2015, 00:30, izmenio ukupno 2 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Ned Jan 11 2015, 00:54

Полако се кретао. Гледао је базилике. Скоро да је свака
велика и позната била ту. Мада било је и малих, неких
које никада није ни видео. Храмови свих концесија.
Буда се пресијавао на сунцу. Христ, распет на два начина.
Погледао је у камене плоче под ногама. Имена. Застао је.
Препознао је речи на етрурском писму. Као да су прпадале
разбијеним споменицима, помислио је. Подсетило га је све
то на једно степениште које је било поплочано старим
надгробним споменицима који су уништени у неком
бесмисленом рату.
Наставио је. Чинило му се да што је даље ишао, онај камени
сплет у даљини бивао је све даљи. Као на траци за трчање,
као у сну.
Стао је. Затворио је очи и дисао. Уздах, напунио је стомак,
издах увукао га је. Заборављено дисање детета. Дисање
које пуни крв кисеоником. Вежба. Мир. Ветар се надвио над
њим и долином. Осетио је влажан морски ваздух у ноздрвама.

- Коме припадаш ? - хучао је ветар
- Некоме и никоме. Себи по најмање.
- Бежиш од истина.
- Можда или можда моје истине нико не слуша када их кажем ?
- Можда је све то изговор за безвољност ?
- Можда, можда је страх, можда је много тога али није губитак
воље. Она постоји, по некада мора бити укроћена, јер она,
та воља увек некога повреди. Некада оне које не волимо,
некада оне које волимо и више но што смо икада волели или
што би их смели волети.
- Тако губиш.
- О знам, али, зар сав живот није добијање и губљење, зар нису
сви дани и победе и порази ? Туга остаје, оно лепо пребрзо
нестане.


Отворио је очи. Кренуо је напред.
Увек напред, мислио је у себи.
Треба се кретати, стајање у месту доноси само бол,
патњу, мисли које призивају таму. А таму, волео је,
тај штит, тај плашт, ту своју таму у којој би стварао.
Бар тако му је призвано сећање говорило.
Ходао је, ишао, газио. Камена је нестало под његовим
ногама. Газио је по ситном белом песку.
Одмицао је некуда, ни сам није знао где иде, лутао је
бесциљно као што је некада знао то радити по пустим
улицама.
Никада никоме није говорио о томе, можда би у ономе
времену раније неко помислио да је луд, ко воли осаму
и ходање које не води никуда и никоме ?
Ветар се опет дизао, песак је летео око њега.
Морам потражити заклон, помислио је.
Негде десно од њега био је овећи гранитни камен. Дошао је
до њега. Одложио је опрему у заветрину. Мрак је брзо
падао. Скупио је крагну јакне и увукао лице у њу.
Непријатан осећај песка у очима га је иритирао.
Хук је био све јачи. Прибио се уз камени блок, окренут
ка њему. Осећао је како га песак прекрива. Хук је постајао
јаук, врисак, мумлање, урлик. Но то, није га плашио.
Полако уз све те звуке који су се мешали тонуо је у сан.
Сан који је наишао наједном, уз сав умор који није осетио
до тог тренутка.
Није осећао хладноћу, није осећао ништа сем мира који је
био ту у њему и око њега.
Није осећао ништа сем сна који је полако хватао његове
капке и одвлачио га у дубине сећања. Сутон је вукао сунце
кроз олују некуда доле. Запад, тамо залази или већ,
помислио је последњим знаком свести.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Ned Feb 15 2015, 13:12

Дан десети

Пробудило га је јутарње сунце. Песак је био на њему.
Устао је, отресао га. Погледао је буновно око себе.
Био је усред ничега. Песак, ветар и ноћ у којој се све
мењало, довело је до тога да слика коју је памтио од
сутона није била иста. Велике пирамиде биле су пред
њим. Сијале су на јутарњем сунцу у пуном сјају,
тек изграђене. Бели кречњак се пресијавао, онако
углачан. Пришао је ближе, грандиозни велики објекат
га је призивао. А онда, тамо мало даље, спазио је храмове
Нубијске пустиње. Кренуо је ка њима, био је опчињен
тишином, миром и каменом који је одисао неком мистиком
коју није могао објаснити. Отворена врата малих пирамида,
било их је преко тридесет, звала су га да уђе унутар
таме у њима.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !


Poslednji izmenio Masada dana Sub Apr 04 2015, 02:27, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Uto Mar 31 2015, 10:47

'' Ко њу хладну у последњем трену очима види, с’ њом
заувек до светлости ће бити.''

Писало је на мртвом Кушитском језику.
Размотани спис на папирусу, стајао је на каменом олтару.
Некада, нешто слично сам писао, можда не овако,
овим речима али ... говорило му је сећање које је враћало
делове његове слагалице склапајући прошлост у јединствену
целину. Прешао је руком по пергаменту. Није било прашине
на њему, није се распадао под додиром његових руку.
Светло, попут неонског пригушеног, долазило је са висине.
Није га ни ово чудило, једноставно престао је да се
изненађује, почео је да прихвата стварност, помало
уврнуту али стварност која га је окруживала.
Читао је спис, језик и писмо је знао, баш како је Адел рекла.
У ствари, сада у кори сиве масе унутар њега, знао је да
може читати све мртве језике, знао је да их може говорити.
Латински који је волео али није добро знао, сада је у потоцима
изливао превод Хетита остављен на пергаменту који је говорио
ратнику, о Смрти, о путу тамо некуда између светова јаве.
Прегледао је списе, неки су сличили ономе што је и сам писао.
Неко би помислио да је плагирао своје исписане старнице
преписујући ове. У ушима му је бучало, надовезивали су се
звуци једни на друге, ослушнуо је дах битака, јек стрела,
удар мачева о штитове. Осетио је мирис крви, врелину
песка. Био је у трансу. Лице му је правило болне гримасе.
Тело му се увијало као да прима и задаје ударце.
Вриснуо је на мртвом језику.

- Бог који јесте, Бог који постаје попут Нас,
ТО ТИ ЈЕСИ МАЛА ИСКРО ЖИВОТА !

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Sub Apr 04 2015, 02:39

Одједном све се смирило, подигао се са колена,
глава му је била тешка. Остао је тако неколико
тренутака. Скупио је још мало снаге и избауљао
напоље. Сунце је већ падало негде за хоризонтом.
Више није размишљао о времену.
Ситна киша је падала, а ветар се опет дизао.
Учинило му се да између капи и хука чује Адел
како га дозива. Осврнуо се око себе, али сем камена
и песка ничега није било.
Звук Аделиног гласа био је све јачи.
То што је није видео, већ само чуо стварало му је
немир. Време је да се вратим, можда сам јој потребан.
Знао је да је она негде далеко и да мора брзо кренути.
Сам у овој тами која се надвила над њим.
Tребало је одредити правац до пансиона.
Негде иза разбијених облака, пун месец обасајо је стазу
којом је требао кренути. Насмејао се у себи. Погледао је
некуда горе. Месец се борио са облацима које је цепао
својим светлом,  а они попут вучијег чопора покушавали
су да га сакрију и убију његову светлост.
Сетио се неких дана, једног давног почетка априла.
Месец је био сличан, велики сребрни који се борио
са облацима, а он, борио се у себи са самим собом,
са оним што га је притискало и окруживало,
стварајући бес, речи које никада није написао,
стварајући пут за који није знао како ће се завршити.
Сетио се старе легенде. Причали  су је старци у
његовом граду. Постојали су дани у неким годинама
која је била као и та, када би сво накупљено зло
света стварало Звер. Она, велика и тамна, лутала би
улицама. Улазила је у душе оних које би када би
глуви сат одбијао затекла како у потпуној тами ноћи
буље у једну тачку коју би издвојили из свег црнила.
Ушла би кроз њихове очи и дошла до њиховог срца.
Канџе би се стегле, топла крв би цурила и Звер,
која је могла да се подели на хиљаде звери, један свој
део отављала би да се храни, да јући свакоме срцу
које би стезала све више гнева, а он, давао би све
више крви која је хранила Звер.
И тако, људи су ходали, били препуни беса и немоћи
и такви сами, понекад насмејани, хранили су велико
зло отуђења које се ширило увијајући мали плави
камен недалеко од звезде која се гасила, у вечну таму.
А опет, било је оних који су могли да се супродставе
празнинама које су их гутале. Додуше, њих нико није
разумео, јер нико није могао да схвати да они сами
никада нису водили борбу против звери у њима.
У тој борби, у рату који је почињао сваки дан када би се
Сунце родило, сем оних који су ходали, мачеве би
повадили, како ратници велих крила, тако и сваки злодух
који је обитавао у њима.
У неким данима, Звер би односила победу, а онда они
који ходају, лечили би ране заједно са свим анђелима,
злодусима и демонима да би други пут, а некад и после
неколико дана, када би се Сунце родило, васкрснула
војска сивила и кренула у нову борбу.
Но како је све круг, Звер никада не може нестати.
У неким годинама направила би се нека нова, спојила
са оном старом која је стезала срце хранећи се крвљу
и та битка заувек би трајала.
Опет, разлика је била у онима који су спознали да
хране Звер, наспрам оних који би је хранили несвесни
њеног постојања. Знао је да та Звер и даље стеже
његово срце и знао је и говорио је
- Пустите ме!
Јер ратне игре никада не престају. У данима када је Звер
побеђена ја морам се борити са својим анђелима и
својим демонима, са својим злодухом, са својим ратником
таме. Понекад ни речи демона, ни речи нађела не могу
бити исправне. Оно што је он видео био је његов пут и
његова одлука.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !


Poslednji put izmenio Masada dana Ned Maj 10 2015, 04:19, izmenio ukupno 3 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Sub Apr 04 2015, 03:00

Дан једанаести

Ходао је кроз ноћ. Некако се домогао пута који је
кривудао ка нахереним кућама и крчми.
Место је спавало, у гостионици није било светла,
значи ни Ареј није био ту.
Аделин глас одзвањао му је у глави, био је попут
јеке позива у помоћ. Инстиктивно је кренуо ка
раскршћу. Скренуо је десно, пратећи глас који га је
дозивао. Сада то већ није био далеки ехо,
већ Аделин глас коју је видео како лежи на путу.
Пришао јој је и пао на колена крај ње.
Била је у бунилу. Лице јој је горело. Позвао је али
није га чула. Зида таме који је дело светове ни
сада није било. Подигао је Адел. Тело јој је било опуштено,
некако је била лагана као перо које је малена птица
тек изгубила. Чудило га је то како је лако носио.
Он, који ништа теже од оловке којом је писао, добар
низ година није подигао, сада, носио је Адел попут
неког давно заборављеног витеза из бајке.
Гурнуо је ногом врата пансиона. Сунце се жарило над
морем. Унео је Адел у њену собу и спустио на постељу.
Одећа јој је била крвава као да је хиљаде рана на
њеном телу пуштало црвену боју. Испустила је неки
немушти грлени глас. Полако је отворила очи.
Била је уплашена. Покушао је да је придигне,
али њено тело као да је постајало једна велика жива
рана. Крикнула је кратко, а он је положио у постељу.
Руком је показала ка полици. Тамо, била је мала свеска,
везана кожном опутом. Некако гестикулацијом,
крвавом дрхтавом руком показала му је да је отвори.
Унутра, ситним лепим рукописом, био је исписан рецепт
који се састојао од неких трава.

- Шта да урадим с' овим Адел?  Ове састојке имаш овде
или их треба наћи?
- Не, немам их овде - некако је успела да изусти.
- Али не могу те оставити такву девојко. Извини, ово што
ћу урадити, можда ће ти нанети бол, али не могу те
оставити тако. Ма колико ти било непријатно,
морам скинути ту одећу са тебе.

Адел је покушала нешто да изусти али он је већ изашао
на врата. Отишао је до кухиње, отварао фијоке,
тражећи нешто чиме би могао да исече од крви
слепљену одећу са ње. Нашао је неке маказе и вратио
се у собу која је већ била обасјана Сунцем.
Адел је покушала да га одгурне али он је кренуо да
уради оно што је наумио. Исекао је сукњу, а онда је
увидео, ако је буде скинуо да ће направити још већу
рану. Ушао је у мало купатило које је било у њеној
соби. Узео је метални лавор и насуо хладне воде.
Потражио је нешто чиме би могао наквасити њену одећу
како би колико толико смањио њен бол.
Ушао је, привукао столицу и погледао Адел у очи.
Сада је деловала много свесније него раније.
- Девојко знам да ће те ово болети али не постоји други
начин. Мораћеш истрпети. У противном, ове ране се
могу инфицирати.
Натопио је сунђер водом и полако нанео на одећу.
Адел је застењала, а он је морао упркос томе што је
знао какве болове трпи наставити оно што је започео.
Пролазили су сати, а он је са пуно пажње покушавао
да помогне колико је могао и знао о неговању.
Када је завршио склонио је тепих са пода.
Из ормана у ходнику који је дело рецепцију и Аделину собу
извадио је чисте беле чаршафе, онако уредно сложене
послагао је на под, а један пребацио преко њих.

- Адел још један напор, још један бол ти морам нанети
али не можеш лежати у том кревету, мораћу те спустити
на под.

Отишао је поново до кухиње, извадио из оставе маст.
Узео једну посуду, одвојио део беле масе, налио воде
покушавајући да као некада пропрере маст како би добио
маст коју је могао нанети на Аделино повређено тело.
Променио је девет вода и вратио се њој.

- Хајде Адел, знам да те све боли и пече али мораш истрпети
још ово. Нанећу маст на чаршафе. Лећи ћеш на њу,
јер то је једини начин да се платно поново не залепи за кожу.

Ухватила га је рукама које су биле скоро живе ране и
полако се придигла. Испуцала кожа из које је и даље
излазила крв и лимфа, вероватно је ђаволски пекла и
болела. Није је смео подигнути, морала је направити
тај један корак својим ногама. У очима јој је видео
неиздрживу бол и олакшање када је легла на чаршафе.
Остатком масти намазао је чаршаф којим је прекрио.

- Лези ту и не мрдај.

Насмејала се некако и прозборила испрекиданим гласом.

- А куда бих могла?
- А шта ја знам куда би ти могла. Ви жене сте чудо.
Понекад радите оно што чиста логика не би могла смислити.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !


Poslednji put izmenio Masada dana Ned Apr 05 2015, 21:14, izmenio ukupno 2 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Sub Apr 04 2015, 03:53

______________________________________________________________________



______________________________________________________________________

Опет је изашао у ноћ.
Отишао је до гараже и већ пар тренутака касније
Бугати је брујао кроз прохладну ноћ. Зауставио се
пред крчмом. Сада је светло горело. Ушао је унутра.
Сцена већ виђена. Сва тројица су певала неку тужну
песму.

- Треба ми мала помоћ, Адел је много болесна.
Да не бих лутао сам, где овде могу да се нађу
ови састојци?

Отворио је свеску и ставио је испред Ареја.
У њој је био исписан само тај један једини рецепт.
Песма је замукла. Ареј погледа у осталу двојицу.
Скиде са себе кецељу, пребаци је преко шанка.

- Хајдемо -  рекао му је.

Напољу, месец се поново борио са облацима,
а негде из дањине, звона храмова говорила су
небом у глувом сату.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Sub Apr 04 2015, 06:37

Дан дванаести

- Сачекај, рече му Ареј
- Пожури, немамо баш толико времена.
- Ја даље са тобом не смем.
- Ареј, немој сада да...
- Постоје правила овог места, које ми, који смо већ дуго
овде не смемо прекршити.
- Даље мораш сам, важно је ово што ћу ти рећи.
Дрво које ти треба пронаћи ћеш на једној увалној
чистини. Међутим, када изађеш из шуме, а знам да ће
он бити тамо, немој ни реч са њим проговарати.
Мада, теби давати савете.
- Ко ће бити тамо?
- Видећеш и сам, треба да пожуриш. Кренуо је лагано
кроз шуму. Желео је да се креће много брже али се пар
пута саплео и скоро пао, па је видео да ако буде
журио неће далеко стићи. Стрпљење је била једина ствар
у животу коју није научио, већ која је дошла сама и
сместила се између њега и његовог ума.
Прескакао је срушено дрвеће. Одгуривао гране.
Ноћ је била превише тамна, али некако је што очима,
што инстиктом савладавао стазу која то баш и није била.
Дошао је до чистине.
- Шта ли ме чека, помислио је.
Трава, свуда исте висине, као на тениском игралишту.
У центру круга миленијумско стабло.
Месец је обасјавао целу арену, ни једног облака на том
месту није било. Закорачио је, брзо је ходао, потражио је
џепни ножић који је увек носио са собом.
Гледао је у стабло.
-Дошао си.
Није се окретао. Продужио је напред. Нешто иза њега
се кикотало, смејало, ходало, једино што није осећао
то је био страх.
- Хајде стани, окрени се - говорило је нешто иза њега.
- Не смем, мислио је и ишао ка стаблу.
Морао је скинути кору.
Када то уради, знао је да ће се тада морати окренути
и ће тада оно иза њега видети његово лице, а да ће
он видети лице непознатог пратиоца.
У њему је све кувало.
Желео је да погледа шта је то иза њега.
Глас му је био толико познат, а опет...
Забио је нож у дрво секући кору, тражећи лек за Адел.
Ставио је нарамак у малу платнену врећицу коју је понео,
дубоко удахнуо, затворио очи. Негде доле руком склопио
ножић, вратио га у џеп и окренуо се. 
Тамо, испод месечине, на пар стопа од њега, стајало је
нешто прекривено црном тогом.
- Желиш да прођеш, питало је.
Ћутао је и кренуо напред. Оно, и даље је стајало.
Покушао је да заобиђе. Сподоба би му препречила пут.
- Не смем говорити, мислио је. Сећао се Арејевих речи,
а онда невезано са мислима, логиком и умом, изнедрило
се питање.
- Ко си ти?
- Покушај да осетиш - узвратило је оно што је стајало
наспрам њега, прекривено капуљачом.
- Немам времена за игре, желим само да се вратим стазом.
- О, господин нема времена за игре. Зашто јуриш да јој
помогнеш? Знаш, некад си био превише добар, некад си
био помало покварен, некад си био и овакав и онакав
али никада нисам могао да натерам ту твоју главу да
буде савршено зла.
- Хајде не лупетај, или покажи ко си или ме пусти да прођем.
- Зар ме и даље не препознајеш?
Ја сам онај који ти је био на десном рамену.
На крају, али прекасно, одувао сам ону белу будалу.
Знаш оног што те је учио да будеш фин.
- Покажи се.
Оно, полако је свукло капуљачу. Ту под месечином,
без иједног звука, у некој ноћи која можда и није била ноћ,
гледао је себе, гледао је свој лик.
Онај који је понекад видео јутром када би се пробудио
и погледао у огледало. Лик који је био изобличен од беса,
лик који је био сачињен од изгубљених дана.
Лик који је био разочаран.
Видео је све оно што није желео да буде, а опет понекад
изгубљен у данима саткао би у непроспаваним ноћима
нешто зло, нешто чега се и сам плашио када би погледао.
- Ти ниси ја.
- О, јеси! То јеси ти, не заборави. Знаш све о тој филозофији.
Видиш, да мене није било, живот би ти био опако досадан.
Не би био искрен и био би попут осталих будала који
у најтамнијем мраку мисле да виде светло. Додуше, ја сам те
научио да оно и постоји. Али не, као што је светлост Сунца
или нечега другог што разбија мрак. Видиш, сви ти који
лутају и траже светло толико јадно и патетично не могу
да схвате да само треба да затворе очи. Да би светло видели
не треба им вид. Свело је у њима. Само, видиш мене који
чучим као птица злослутница на свачијем десном рамену.
Сви гурају, сви потискују, а ти, ти си ме некако примио.
Додуше борио си се са мном, а та борба уопште није била
лака. Ни твоја ни моја. И на крају ипак сам преовладао.
Додуше много касно.
- Знаш, занимљиво је с тобом ћаскати али ја морам да кренем.
Прошао је одгурнувши оно што је било испред њега.
Кретао се ка стази, међутим имао је утисак да се не помера
са места.
- Видиш, она стара будала те је упозоравала на мене,
а ја сам рачунао да ћеш ипак бити као и увек толико луд
и никог нећеш слушати.
Хајде остани још мало.
Мислим да нема потребе да носиш то што си наумио до Адел.
Она није твоја обавеза.
Овде и сада само ти је терет тешке одлуке.
Тамо одакле си дошао била би можда тек успутна прича.
А да и ту, не ти си стварно био невероватан. Све си радио
контра од онога што би било логично. Људи нису научили,
нити ће икад научити да живот служи за забаву.
Видим да ти је стало да стигнеш до Адел.
Хајде ходај, иди. Тамо где ће те она повести бићу и ја
присутан.
Осетио је да се креће по трави.
Знао је да је оно навукло капуљачу, остало укопано
на месечини, а он је зашао у шуму.
Угледао је Ареја који је седео на бранику бугатија.
Пушио је неку крџу која се осетила још дубоко у шуми.
Ћутао је, бацио врећицу на задње седиште, ушао упалио
аутомобил. Ареј је хитро устао бацио цигарету негде у
траву и кроз зубе промрмљао
- А лепо сам му говорио.
Даље док су путовали свако је био са својим мислима.

Ново Сунце се рађало када је Бугати био паркиран у
гаражи. Потрчао је да види како је Адел.
Улазна врата су се треском затворила.
Стегао је зубе. Само да је нисам пробудио, помислио је.
Што је могао тише, отишао је у кухињу и одложио биљке.
Отишао је до врата Аделине собе, кренуо је да их отвори
али је застао. Наслонио је главу на плаво дрво.
Није осећао умор, ни потребу да спава иако је прошло
већ доста времена од последњег сна. Једноставно сви болови,
сва пробадања која је осећао, нестала су. Више му није зујало
у ушима, чак му се чинило да боље и види.
Дубоко је удахнуо и одшкринуо врата.
Адел је лежала.
Спавала је али је бунцала у сну. Сместио се крај ње.
Осећао је да јој тело гори. Уствари осећао је као топлоту
која се шири око ње. Полако је подигао чаршаф.
Чинило му се да је добро урадио што је маст коју је
направио нанео на њу. Погледао је на бачену исечену
одећу која је стајала крај кревета.
Полако је, не будећи је устао, покупио крваве крпе
из којих се већ ширио несносан мирис устајале крви
и изнео из собе. Изашао је напоље, удахнуо свеж
јутарњи ваздух. У даљини море се мешкољило,
чемпреси су мирисали, а блага киша поново је падала.
Вратио се до кухиње. Откачио је даску која је висила
над радним делом, узео аван са полице, отворио малу
свеску и почео да припрема мелем.
Полако је стругао ножем унутрашњи део коре дрвета
убацујући га у аван. Кад му се количина учинила
довољном, лагано не ударајући, већ само притиском
мрвећи кору, добио је сладуњави прах који је осетио
у ноздрвама. Узео је неку шерпу, сипао маслиново уље,
сјединио састојке. Срећа да је Ареј био са њиме
па није морао много лутати да би нашао сваки састојак
који је био потребан. Привукао је једну од неколико
столица које су биле у кухињи и удобно се сместио
поред шпорета. Морао је бити ту да би мешао састојке.
Тркнуо је с времена на време до Аделине собе да види
како је. На жалост није могао бити на два места у
исто време. Затворио је очи, сетио се онога дана када је
легла на лежаљку до њега. Сетио се њених голих ногу
и босих стопала, а онда сећање од пре неколико сати
док је ослобађао одеће и покушавао да колико толико
опере њено изранављено тело. Тада, док је то радио,
била је потпуно нага пред њим, уздрхатала у болу
који јој је он наносио. Устао је, склонио са шпорета
мелем, који није био баш неког очаравајућег мириса.
Треба да се прохлади, помислио је. Поклопио га је и
изнео на терасу. Можда је прошло подне.
Погледао је на сат. Насмејао се сам себи.
Зар је важно колико је сати на месту које не познаје
ни време које ми, тако обични смртници, делимо на секунде,
сате, месеце и године. Откопчао је сат, бацио га о зид.
Сетио се давно прочитаног романа Ериха Марије Ремарка.
То је био једини пут када се у њему створила нека врста
љубоморног беса, на начин каkо је човек волео жену.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !


Poslednji put izmenio Masada dana Ned Maj 10 2015, 08:12, izmenio ukupno 2 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Sub Apr 04 2015, 06:43

Вратио се до Адел. Тело јој се више није тресло.  
На тренутак се уплашио, а онда, некако инстинктивно,
знао је да је још увек ту.
Седео је, а онда легао до ње. Испружио је руку,
додирнуо њену косу. Гледао је како лежи, ослушнуо
њено дисање које се једва чуло.
Дан се полако гасио. Зрак Сунца који се пробио кроз
кишне капи које су натапале земљу ван тих зидова
полако се повлачио као десетковани пук војске који
одлази некуда после пораза. Тама је постала владар.
Окренуо се и желео да устане не би ли упалио светло
да би могао да види како јој је.
- Немој, нека, остави - глас јој је сада био веома
смирен и скоро да није одавао бол коју је вероватно трплела.
- О живи сте госпођице?
- О јесам господине, жива сам али погледајте ме.
- О, гледам вас већ дуже време, ако сте заборавили.
- А да, видели сте ме голу - насмејала се.
- Па баш на тај начин не бих волео да вас видим, али ето
тако је испало.
Како си Адел?
- Ако се не померам, ништа ме неће болети, али сваки
покрет је неиздржива бол.
- Где си то зарадила девојко? Питао сам Ареја док
смо ишли да сакупимо травке и кору дрвета али је ћутао.
Изгледа да си му опет забранила да ми прича.
- Не, овај пут му ништа нисам забранила.
Једноставно, још мало, за који дан, опоравићу се,
а онда, отићи ћемо до каменог олтара који си видео
у шуми. Ставићемо руке на њега и повезати обред
који сам почела једне ноћи док си спавао. Обред,
о да, пошто ти се сећање није враћало само,
био му је потребан подстицај.
Колико се сада сећаш?
- Довољно, али не и свега. Сећам се детињства,
неких делова. Сећам се неких делова својих
путовања. Сећам се да сам писао, а да је то у
неком другом облику  неко некада давно писао
на кушитском писму. Сећам се неких лепих и неких
ружних времена али једино сећање које ми фали је то
како сам доспео овде. Имам утисак да сам дошао возом,
али нисам видео станицу. Сећам се путовања али не
и како сам дошао до пансиона. Имам утисак да сам
нешто ружно, веома ружно урадио пре него што сам
овде пронашао уточиште.
Окренула је главу ка њему, погледала га је. Насмејала се,
некако полу осмехом који га је подсетио на некога.
Уствари, како је време пролазило, та девојка, та жена која
је лежала ту поред њега имала је толико тога у себи,
као што су имале и жене које је сретао. Као да је била
оличење сваке од њих. То му се сада први пут учинило.
- Хајде, ако се онај мелем прохладио, јер не сме бити
сроз ни хладан, узми један обичан нож за мазање.
Видећеш сам мелем се претвотио у неку врату желатинозне
масе коју ми мораш нанети на тело.  
Послушао је шта му је рекла.
- Одакле да кренем Адел.
- О зар је то сада важно. Али пази мораш ме целу намазати.
Понекад, мораћу вриснути али немој се обазирати.
Неко би то назвао божијом казном.
А ти неверниче, како би ти то назвао?
- О не знам Адел како би то назвао. Превише је питања сада
у овом тренутку.
- Знаш, замолила бих те само још нешто.
- Реци, учинићу.
- Сутра ћеш отићи до светионика.
- Добро, и...
- Нема и, када будеш отишао, сазнаћеш све што треба.
И немој да те чуди ако повремено не будеш виђао
оне три старине.
- А куда одлазе? Овде баш и нема неких места за дуге
шетње и нестанке.
- Нисам ни рекла да нестају док су овде. Но, не жури,
буди само још мало стрпљив, још који дан.
- Добро Адел, сада ћу полако свући овај чаршаф
- направио је гадљиву фацу од мириса који се ширио
када је подигао поклопац посуде у којој се налазио мелем.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Sub Apr 04 2015, 06:53

Дан тринаести
- Глуви је сат Адел.
- О знам да је глуви сат, чују се звона у даљини.
-  Ето још један дан је побегао, некуда кроз наше прсте.
Јеси ли скоро завршио?
- Остало је још мало и целу сам те намазао. Имам осећај
да осетим мирис спаљене коже.
- О јесте, веома ти је добар осећај. Овај мелем управо то
и ради. Знаш како се каже, на љуту рану бацамо љуту траву.
- По тој логици девојко и со би била мелем на некој рани.
- Има ствари које су и горе од соли на рану али о томе
знаш и сам. Знаш како је кад ти неко ишчупа срце, расцепка
га на делиће, побаца око себе, а ти попут рањеног вука
нађеш место где ћеш скончати. Знаш, једна ствар ми са
тобом никад није била јасна. Терао си људе од себе.
Јеси ли икада имао некога поред себе ко ти је био
прави пријатељ?
- Мислим да смо о томе већ причали Адел.
- Јесмо, али смо само овлаш додирнули тему.
- Не знам Адел, некако да бих размишљао, морао сам
бити сам. Не баш сам као сам, али онај унутрашњи глас.
Уствари, знаш Адел, чини ми се да немамо на једном
рамену анђела, а на другом демона. Мислим пре да на
једном рамену чучи сам ђаво, а на другом злодух,
ратник таме.
- О јеси ли ти човече икада видео светло у животу?
- А шта је светло Адел?
Знаш, никада ми није било јасно зашто су се сви упињали
да ме извуку из таме, из бунара молоха. Свако бира свој
пут, а мој пут није увек био само један. На њему су била
раскршћа, а онда су долазила нова доносећи нове путеве
и тако у недоглед. Свуда на тим путевима увек сам сретао
оне који су причали да имају анђеле који их прате,
а ја сам имао ове моје рогобатне пратиоце којих су се сви
згражавали, бојећи их се.
- А ти, ти се ниси бојао?
- О, можда и јесам. Знаш када сам био мали, отац је ушао
у собу где смо сви спавали. Да ме мрак не би плашио
ставио је једну малешну сијалицу која је бацала светлост.
Једно од првих сећања је то да је та светлост, уместо да
ми да сигурност, више ме плашила. Стварала је сенке,
а у мојој дечијој глави чекао сам да нешто из тих сенки
изађе, да ме стегне за врат и увуче у себе.
Једном, отац је чуо, како се врпољим у кревецу. Не знам
колико сам имао година, али узео ме нежно и подигао.
Ставио ме код себе и нежно пребацио руку преко мојих
рамена и последње чега се сећам је да су сенке од тада
престале да ме плаше. Можада сам тада схватио да у тами
нема ничега осим онога што носимо на раменима.
Ал' опет све зависи како ћемо то што иде са нама назвати.
И оно што осећам и што видим, оно што је унутар мене
зовем оним именом према осећању које ми то даје.
Био бих лицемер када бих рекао да су то анђели.
У неку руку и јесу, јер и они воде кроз живот. Можда на
неки други начин.
Сада је готово. Покрићу те, покушај да спаваш.
- Хоћу, а ти ујутру крени до светионика. Само порани.
Пусти нека Сунце изађе и онда крени. Ако будем спавала,
не брини, остави ме, а ову причу ћемо наставити.
- Ох девојко, па ми све радимо нешто на парчиће.
- Још би те нешто замолила.
- Кажи Адел.
- Хладно ми је. Могао би још пребацити нешто преко мене.
- Бојим се да ће те болети од тежине било шта да ставим.
- Узми још два чаршафа и пребаци их преко мене, а онда,
ако ти нисам одбојна, само се мало приближи мени,
а ако можеш, наслони своје врхове пристију на моје.
Учинио је без речи то што му је рекла. Сачекао је да заспи,
да јој дисање постане равномерно, а онда је и сам заспао
додирујући влажне и лепљиве, од лимфе и крви врхове
њених пристију.  
Пробудила га је светлост коју је Сунце стварало, сада на
другог страни, од оне на којој је нестајало.
Адел га је држала за руку, а он бојећи се да је не пробуди,
лагано је извукао. Успео се до собе, скинуо је сву гардеробу
са себе стајајући наг. Три дана је већ био у истом.
Касније морам ово опрати, помислио је.
Сетио се списа и можда једина непознаница у свим причама
које је писао била је скоро сто процентно поклапање речи
и мисли.
Полако је сишао низ степенице бојећи се да не пробуди
Адел иако је дебела стаза утишала бат његових корака.
Кренуо је стазом којом га је водила до плаже онај дан.
Сунце је већ упалило небо, а он како је ишао ка светионику,
ка истоку, ако је исток уопше био тамо, преврато је по
сећању које је опет добацило разбацане делове слажући
их на своја места.
Застао је у боровима. Капи смоле обасјане Сунцем,
пресијавале су се давајући опојни мирис који је оштрином
завладао простором. Полако је корачао, ногу пред ногу,
корак по корак. Некада су путеви као тренуци времена
који се претварају у сате и они крећући се даље у дане,
седмице, узбуркане године. Мислио је у себи.
Мислио је о томе, докле је био дете.
Мислио је о томе када је то исто дете изгубио из себе и
када га је вратио. Мешале су му се добре и лоше мисли.
Оне лепе и оне које су га некада убијале.
Сада, у њему је владала равнодушност, бар што се тога
што је оставио иза себе тицало. Застао је на тренутак.
Окренуо се брзо иза себе. Сетио се једне ноћи, док је
сличним ходом кретао некуда, да се исто тако брзо окренуо.
Ако га сећање није варало, негде са десне стране као
да је видео лик жене, али када се окренуо није било
никога.
Постоји прича, да ако се довољно брзо окренемо док
ходамо можемо видети смрт која нас увек прати.
Она која је најбољи пријатељ. Која нас прати од првог
удаха, док последњег издаха. Када са отвореним очима и
устима траг живота она поведе некамо.
Ходао је и мислио о смрти.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Sub Apr 04 2015, 07:23

Мислио је о смрти која ослобађа, које се не треба плашити.  
Мислио је о смрти које су се плашили они који су највише
веровали у онога великог луткара, кога су помешали са
равнотежом Васељене у којој су тама и прах рађали, како
нови живот, тако стварали и уништење светова.
Стигао је до светионика. Погледао је ка Сунцу које се
пењало ка зениту. Како се одужио пут или како је овде
време прекратко трајало.
А онда, на једном, све се утишало. Није било ни једног
звука на хоризонту, небо се зацрнело. Осетио је пулсирање
ваздуха  али то није био ветар.  Једноставно, ритмично,
у правилним интервалима времена, као да су се тамо, негде
далеко, нека врата отварала, а потом затварала. Без икаквог
звука, без икакве назнаке, тек тако му се само чинило.
Видео је светлост, превише бљештаву. Црно небо се поцепало,
а потом, лагано, како је и дошла, светлост је нестала.
Нестало је црнога неба, плавет је завладала, а звук мора се
вратио. Птице, нисам чуо птице, мислио је. Да, нема ни птица,
нема ни инсеката, нема ни животиња. Ничега живог, осим
Адел, оне тројице и мене.
Легао је до Адел.
- Био си тамо - питала га је окренувши главу ка њему.
- Мислио сам да спаваш девојко.
- О, јесам спавала и управо сам се пробудила али немој се
бринути, ниси ти крив.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
http://poezija.6forum.info
Masada
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 10936
Godina : 56
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Roman - e sada, kako isterati bar 500 strana ????????   Ned Apr 26 2015, 03:02

- Шта си видео?
- Светлост, таму, па светлост, тишину, неми мук.
- Ускоро ће почети.
- Шта девојко?
- Ближи се дан великог таласа.
- Чим се опоравим, морамо доста тога да урадимо.
- А шта нам остаје још?
- Твоје мисли и сећања морају да се сложе. Слика старог
времена, онога што си прошао на својим путевима мора
бити потпуна да би одлучио.
- Да би одлучио шта?
- Још је рано да ти кажем, сачекај још који дан, а онда ћу
ти потанко објаснити.
- Гладна сам, могао би нешто спремити. И теби и мени.
- Ја већ данима не осећем глад али за тебе спремићу
шта будеш желела.
- Нешто једноставно и брзо.
Отишао је до кухиње, направио лагани потаж и однео га.
Некако је придгигао и полако је нахранио. Нису ништа
причали до вечери, скоро да су ћутке провели време.
- Треба да ме намажеш поново. Надам се да је остало још
довољно мелема.
- Мислим да јесте. Сад ћу га донети.
Вратио се са чинијом у коме је била цео дан маст.
Полако је открио. Ране су се повукле са њеног тела.
Приметио је и раније то, док је хранио. Како на њеним
рукама тада, тако и сада, нове ружичаста кожа, прекривала
је добар k