Леонардо да Винчи (итал. Leonardo da Vinci; 15. април 1452 — 2. мај 1519) је био италијански ренесансни архитекта, проналазач, инжењер, вајар и сликар. Био је описан као идеал "ренесансног човека" и као универзални геније. Познат је по својим ремек-делима, као што су "Тајна вечера" и Мона Лиза, а његови изуми се данас користе у модерној технологији, иако нису примењивани у његово доба. Помогао је развоју анатомије, астрономије, и грађевинарства.

Његове слике се данас сматрају врхунским делима овог "универзалног генија" како су га често називали. Био је фасциниран мистеријом људског лица и могућношћу читања "покрета душе" кроз покрете и изразе лица. Леонардов портрет жене фјорентинског званичника тога времена "Мона Лиза" надалеко је познат по загонетном изразу лица портретисане даме. Портрет "Мона Лиза" је први психолошки портрет насликан у историји те се зато даје толики значај овом делу.

Леонардо да Винчи је рођен у близини града Винчи у Тоскани 1452. године, а сликарство и вајарство је учио код Верокија, утицајног уметника тога доба. Више пута се селио, мењајући градове Италије — свуда куда га је водио посао. Пред крај живота 1517, на позив француског краља да ослика дворац у Паризу отишао је из Рима, где је тада живео, у Француску. У Паризу је и умро 1519. године.

Леонардо Да Винчи је рођен у доба ренесансе, 15. априла 1452. у једној сеоској кући, 3 km удаљеној од Винчија. Његов отац је био адвокат и није се оженио Леонардовом мајком, вероватно зато што је била кћер земљорадника. Једини поуздани податак о њој јесте да се звала Катарина. Леонарда је крстио парох Пијеро да Бартоломео. Са непуних пет година Леонардо је прешао да живи са оцем и маћехом.

Леонардо је ишао у школу у Винчију. Учитељи младог Леонарда су били затечени његовим питањима и размишљањима. У школи је учио да чита, пише и рачуна. Такође је учио геометрију и латински. Касније је усавршавао знање латинског, јер је сматрао да није довољно научио у школи. Са 14 година преселио се у Фиренцу, где је радио као помоћник у једној радионици.

Усавршавање у Фиренци
Леонардо учи занат у уметничкој радионици Верокија 1466. Андреа дел Верокио је био водећи фирентински скулптор, златар и сликар. Верокијо је одушевљен цртежима младог Леонарда и прима га у своју радионицу, где Да Винчи почиње да ради са многим познатим уметницима - Ботичелијем, Перуђинијем, ди Кредијем. У јуну 1472. Леонардо је постао члан сликарског еснафа, чиме је завршио шегртовање. У књизи уписаних у еснаф да Винчи је уписан под именом Лионардо.

Прво познато Леонардово дело је цртеж Арновалеја у мастилу, урађен 5. августа 1473. На њему се види Леонардова даровитост, јер је ралистично насликао пејзаж, што нико пре њега није урадио.

1476. Леонардо и Верокијо по наруџбини су насликали слику Христовог крштења. Леонардо је насликао предњег анђела и пејзаж. Разлика између ова два уметника види се у изради анђела.

Научни рад
1483. године Леонардо се сели у Милано да би радио као цивилни и војни инжењер за "Дуке" а посао сликара и скулптора му постаје споредно занимање. Леонардо је радио и као дизајнер и директор дворских фестивала. Ту започиње своје прве систематске научне студије базиране на практичним искуствима из анатомије, ботанике, математике, физике и механике. 1499. године Леонардо се поново враћа у Фиренцу. Наредне године ступа у службу француског краља, оставши у њој до 1506. године. након чега се враћа у Фиренцу до 1507. Из Фиренце наставља пут за Милано где ће живети наредних пет година. Од 1516. године па до своје смрти живео је у Француској са својим учеником и наследником Франческом Мелзијем (1491-1568).

Леонардо је најславнији интелектуалац ренесансног периода захваљујући мноштву његових интересовања: од војне архитектуре, преко анатомије, геометрије, астрономије, грађевинарства, хидраулике, физике до опште технике.

Иако су га за његова живота патрони ангажовали за најразличитије послове - од планирања утврђења, замкова и канала, до креирања балских одора - он је до данашњег дана остао познат као један од најважнијих сликара .

Да Винчи је целога живота цртао, правио је скице и нацрте, мастилом или оловком. Сачувано је 4 000 његових цртежа, често малих димензија. Леонардо је писао у збијеним линијама, написаним као одраз у огледалу, с десна на лево. Уз њих су цртежи биљака и шеме зупчаника и точкова. Читаве странице посвечене су оружју, копљима, буздованима, мачевима егзотичног облика. Ту су затим, скице за прављење утврђења и шеме артиљеријског оружја, цртежи летећих машина, тенкова, опреме за роњење и других фантастичних ствари, вековима пре него што су направљене.

Чак је дизајнирао и робота, који је могао седети, махати рукама и померати главом док би отварао и затварао анатомски верну вилицу. " Могу да правим топове, мало оружје, корисно и веома лепих облика, различито од оног које се користи." писао је уметник.

Да Винчи је цртао и различите животиње: псе, мачке, медведе, коње, па чак и змаја. Без знања детаља о анатомији осим оних које је могао да види голим оком, нацртао је "Дрво жила" на коме је приказао положај срца, плућа и главних артерија у људском телу.

Уметност

Иако је Леонардо створио релативно мали број слика (од којих је велики број недовршен), он је ипак један од најутицајнијих и најиновативнијих уметника Ренесансе. У његовом раном периоду, сликарски правац који је следио није се много разликовао од стила његових учитеља, да би сазревајући, Да Винчи вешто одбацио ригидан начин третирања фигура и објеката, и практично их оживео, користећи сфумато, своју надалеко популарну технику.

У свом делу Поклоњење мудраца, користи нови композицијски приступ - централна фигура се налази напред и све је подређено њој, док су остале фигуре и предмети у позадини, груписани тако да још више истичу централну фигуру. Његове стилске иновације су још уочљивије у Тајној вечери, где је једну устаљену тему приказао на сасвим другачији начин. Уместо да 12 апостола представи као индивидуалне фигуре, он их групише у групе које окружују Христа као централну фигуру. Сасвим позади, кроз прозор је приказан пејзаж. Да Винчи апостоле и Христа приказује у моменту кад Христ објављује Јудину издају, и на готово реалистички начин приказује различите емоције апостола, запрепашћених овом вешћу.

Мона Лиза, Леонардово најпознатије дело, једнако је познато по иновацијама које користи у сликарској техници, као и по мистериозном осмеху субјекта који Леонардо приказује. Ово дело је кохезија две технике које је он установио - сфумата и кјароскура.

Да Винчи је утицао скоро на све касније уметнике високе ренесансе, а пре свега на Рафаела. У потпуности је изменио миланску школу, а утицао је и на школе у Парми, Фиренци и другим ренесансним центрима.