LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

Delite | 
 

 Karadjordje istina i mit

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 64948
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Karadjordje istina i mit   24/3/2011, 12:11 pm

Piše: prof. dr Radoš LJUŠIĆ

Karađorđev otac Petar toliko je teško živeo da ni porez nije mogao da plati pa je tu obavezu
preuzelo selo. Zapisano je da je seoski spahija videvši na novorođenčetu razna znamenja,
Karađorđevoj majci posle porođaja, rekao: Vala, mlada, taj tvoj sin biće veliki junak i veliki
čovek
NI danas ne raspolažemo sigurnim podacima o vremenu kada je rođen Đorđe Petrović, iako se
o ovom problemu raspravljalo više puta.
U jednoj od poznatijih seoba srpskog naroda, pod predvodništvom patrijarha Arsenija IV
Jovanovića Šakabente, doselili su se Karađorđevi preci, najverovatnije, sa hercegovačkocrnogrskih
brda u Šumadiju. Ova seoba, kao što je i dotad bivalo, usledila je kao posledica
austrijsko-turskog rata 1737-1739, u kojem su učestvovali Srbi. Pred naletom Turaka sklanjao
se i Karađorđev deda Jovan, sa mnogobrojnom porodicom. On se, iz nepoznatih razloga,
zadržao na području Srbije koju je između prethodnog i ovog rata, držala Austrija odvojivši se
tako od matice izbeglica koja se uputila preko Save i Dunava. Ako se može verovati ovoj priči o
preseljenju Karđorđevih predaka u vreme pomenute seobe, onda je ona obavljena s izvesnim
zakašnjenjem, prouzrokovanim određenim teškoćama, koje su im onemogućile da se na vreme
prebace na sever, preko reka, pre nego što je tu dospela turska vojska. Objasniti njihovo
doseljavanje u Šumadiju posle ove seobe, kad se ni državna teritorija ni gospodar nisu menjali,
ne bi bilo uverljivo.
Prema ustaljenom pravilu serhata, raja je najbolje živela u pograničnim pojasima. Zna se da je
deo pobunjenika i učesnika Druge velike seobe ostao na području Beogradskog pašaluka, tek
povraćenog od Turaka. Bilo je to poznato i Jovanu Rajiću, koji je zapisao: **Od naroda žele
vesmi mnogii da siju stranu preiti hoteli, no il v Belgrade, ili po okrestnih predeleh
osanovilisja**.
Kao i sve prethodne seobe, i ovu je pratila neizbežna kuga, koja je kod unezverenog naroda
pojačavala već urođeni strah od prokletih Agarjana. NJu je uvećala Božja srdžba, jer se krajem
te godine, kao naredne, osetilo **tresenie zemlji**: **Togda bist meždu narodom velika skorb,
i tuga, i plač neutešna, i mnogi domovi opusteše od kuge**. Možda bi se i u ovim pojavama
mogao naći uzrok seobi Karađorđevih predaka.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 64948
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Karadjordje istina i mit   25/3/2011, 9:40 pm

DATUM ROĐENJA

KARAĐORĐEV deda Jovan doselio se u Šumadiju sa sinovima Petrom i Mirkom i nastanio u

Viševcu (Smederevska Jasenica). Petar se oženio Maricom, ćerkom Petra Živkovića iz

Masloševa. Usled siromaštva, porodica je živela loše. Petar je zarađivao baveći se oko pčela u

turskim kovanlucima, dok je Marica brinula o kući i radila teške poslove. Primorana da obavlja

zemljodelske i druge radnje s konjima, ona se toliko izveštila u jahanju da su je prozvali Marica

katana (konjanik).

Svi izvori se slažu da je Karađorđe rođen u Viševcu. Vukićević je utvrdio da je to bilo na Sv.

Georgija (Đurđic) 3/14. novembra.

Lazar Arsenijević Batalaka, koji se svojski starao da sakupi što više činjenica o Karađorđu, nije

zabeležio godinu njegova rođenja. U biografiji voždovoj on je izneo da je krajem 1814. mogao

da ima šezdeset pet godina. Tako, dakle, saznajemo da je Karađorđe rođen krajem 1749, što bi

bila najranija godina njegovog dolaska na svet.

Dugo se uzimalo da je najverovatnija godina njegovog rođenja ona koju je saopštio Janićije

Đurić (Dimitrijević), 21. decembar 1752, odn. 1. januar 1753. NJu su prihvatili i Milan Đ.

Milićević i Milenko Vukićević, koji je izmenio samo dan i mesec. Anta Protić je kazivao da je

Crni Đorđe 1805. imao pedeset godina, da bi, prema tome, bio rođen 1755. Promenu je uneo

Konstantin Nenadović, koji je tvrdio da je Karađorđe rođen 21. decembra 1762, odn. 1. januara

1763. godine. Kara Pavle Sretenović procenjivao je vožda 1814. kao osobu u dobi od pedeset

godina, iz čega proističe da je ugledao svet 1764. Prema kazivanju Gaje Pantelića, voždovo

rođenje trebalo bi smestiti u 1766. godinu. Karađorđevi savremenici navodili su još 1756, 1760,

1761. i 1767. kao godinu njegova rođenja. Prilično uverljiv podatak izneo je Dušan Pantelić,

koji je u jednom frajkorskom spisku pronašao Georgija Petrovića, oženjenog

devetnaestogodišnjaka. Na osnovu toga izračunao je da je rođen 1768. godine. Ovaj podatak

potvrđuje D. N. Bantiš-Kamenski, koji je zabeležio da vožd 1808. nije imao više od četrdeset

godina.

Istoričari su, u zavisnosti od novih istraživanja, i odbacivali i potvrđivali ponuđena rešenja.

Tako je Vladimir Ćorović u početku usvojio 1752, a potom 1768. godinu. Drugu godinu usvojili

su Gojko Desnica i Vladimir Stojančević. Oprezni Vuk i Ranke naveli su da je Đorđe Petrović

rođen između 1760. i 1770. Posle svih polemika i prepirki, i tako različitih podataka, Dragoslav

Stranjaković je, kao Vuk i Ranke, izneo da je vožda rođen šezdesetih godina 18. veka. Ondašnji

nemački i ruski časopisi navodili su 1770. kao godinu voždova rođenja. Ovo je najkasnija

godina koju nalazimo u izvorima o rođenju Đorđa Petrovića.

Istoričar se i danas nalazi pred teškoćama izazvanim pomanjkanjem pisanih dokumenata prvog

reda o godini Karađorđeva rođenja. Nije bez značaja i to kako je njegova pojava, pre svega

spoljašnji izgled, mogla kod savremenika da izazove drastične razlike u proceni njegove

starosti, odnosno da se godina rođenja proteže od 1749. do 1770, punu dvadeset jednu godinu!

Batalaka je, videli smo, tvrdio da je on krajem 1814. imao šezdeset pet; Svinjin, koji se s njim

sreo naredne godine, pisao je da je upoznao pedesetpetogodišnjaka, a Kara Pavle Sretenović

pedesetogodišnjaka! Tada je vožd bio **sav sed** i tek od 1817. godine, od boravka u

Petrogradu, dao je **ovraniti** kosu i brkove. Dakle, farbanje nije moglo da utiče na

savremenike pri određivanju njegovih godina. Po svemu sudeći, na odmeravanje njegove

starosti bitan utisak ostavljalo je njegovo raspoloženje, koje se kretalo od duboke depresije do

duševnog spokojstva, od patnje do radosti.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 64948
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Karadjordje istina i mit   27/3/2011, 8:41 pm

MESEC NA GRUDIMA

ZANIMLJIVO je da je u očima bliskih savremenika, Batalake i Đurića, izgledao kao starija, u

porodičnoj tradiciji srednje dobi, a kod beležnika jedinog pouzdanog pisanog izvora kao mlađa

osoba.

Ne zna se tačno ni kada je rođena njegova supruga Jelena. Austrijske vlasti izdale su joj pasoš

1813. i navele da joj je tada bilo četrdeset osam, iz čega proizlazi da je rođena 1765. godine.

**Novine srbske** zabeležile su da je umrla 28. januara/9. februara 1842, u sedamdesetoj

godini. Prema ovom izvoru, ona je rođena 1771. godine.

Kad bismo poklonili poverenje austrijskim pisanim izvorima, ispalo bi da je Jelena (1765) bila

starija od Karađorđa (1768), što je malo verovatno. U ovom slučaju, kad nijedan podatak nije

sasvim pouzdan, prednost dajemo porodičnoj tradiciji: Đorđe Petrović je, najverovatnije - rođen

3/14. novembra 1762. godine.

Ime svetitelja po kome je dete dobilo ime, kao da je nagoveštavalo da će Đorđev život biti

mučenički. To je, nesumnjivo, uticalo, još tokom ustanka, a pogotovu posle ubistva, da nastane

nekoliko legendi sa nebeskim i ljudskim znamenjima pri njegovom rođenju. Zabeleženo je,

tako, da se neobična svetlost pojavila na nebu u trenutku njegovog rođenja, da je imao krilca

pod pazuhom i da je majka ugledala na njegovim grudima mesec. Pomenuto islamsko znamenje

i prisustvo Turčina seoskog spahije, njegovom dolasku na svet, što beleže svi memoaristi,

trebalo je da nagovesti buduće znamenite događaje. Zapisane su reči Turčinove upućene

njegovoj majci posle rođenja i darivanja deteta: **Vala, mlada, taj tvoj sin biće veliki junak i

veliki čovek!**

Da sve ovo nije legenda, teško bi bilo dati objašnjenje kako se to seoski spahija našao na

konačištu baš u Petrovoj kući, jednoj od najsiromašnijih u Viševcu. Ondašnje kuće, čak i

imućnijih domaćina, nisu bile ništa drugo od proste drvene kolibe s jednom prostorijom, uz

nekoliko dvorišnih objekata - vajat, mlekara, koš i ambar. Na jednom od viševačkih proplanaka,

obraslih šumom, bili su smešteni pomenuti objekti Petrove inokosne porodice, ukoliko ih je sve

imala, zbog svog tankog stanja. Potonje seljakanje po obližnjim mestima uverava istoričare da

im je baština bila slaba, ili nikakva.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 64948
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Karadjordje istina i mit   2/4/2011, 8:47 pm

TALIR ZA SRNU

TURSKI feudalni sistem nije nikakvim strogim normama privezivao seljaka za baštinu.

Pokretljivost raje, koja se ogleda u čestim promenama spahija, može se pratiti i na primeru

Karađorđevog oca Petra. On se iz Viševca, sa ženom i decom, Đorđem i Maricom, preselio u

Mramorac, potom u Žabare i Zagoricu. Tu su toliko teško živeli da nisu bili u stanju ni porez da

plaćaju, pa je ovu obavezu preuzelo selo. Petar je, potom, odlučio da služi Mula Huseina iz

Palanke, pa se starao oko njegovih pčela na konavluku u Zagoricu. Đorđe je tada već dovoljno

odrastao pa je mogao da ide u najam. On je kao pastir čuvao stoku gazde Novaka iz Žabara, a

zatim Fazli-baše, palanačkog kesadžije, i Boška iz Vrbice. Ovo se zbivalo neko leto pre i tokom

1780. godine. Mada se ne mogu isključiti nesporazumi i sukobi Petra i Đorđa sa spahijama ili

drugim turcima, osnovni razlog njihovog seljenja bio je ekonomske prirode. Uboga, a već

mnogobrojna Petrova porodica kao da je na konavluku u Zagorici našla pristojnije boravište. U

međuvremenu Petar i Marica dobili su još Marka, Marinka, Milicu i Milovana.

Kratka priča, koju je zapisao marljivi Milan Milićević, o poslušnosti Đorđa prema Turcima,

mogla bi se udenuti u ovo vreme. Tada je to bila sasvim uobičajena pojava. Naš svet, pa i Đorđe

Petrović, više su služili Turke nego što su ispoljavali nepokornost. Stoga su priče o tome kako

je Crni Đorđe lako ubijao Turke, nastale u toku i posle ustanka, kad je već očišćen iz srpskih

duša podanički talog. Priča Milićevićeva je prosta i nimalo neobična. Topolski spahija, koji je

živeo u Kragujevcu, poručio je da mu naš junak odnese ubijenu srnu. Đorđe je sakupio društvo,

ulovio srnu i odneo spahiji u Kragujevac. Za uslugu dobio je talir, i, nesumnjivo, kao i svaki

maldić, bio je zadovoljan. Priča nimalo viteška za potonjeg najvećeg heroja srpskog.

Porodično stanje delimično se popravilo pošto je i Đorđe, privređivao služeći kod bogatijih

Srba i sumnjivih Turaka. On se već nalazio u godinama za ženidbu. O njegovoj ženidbi sa

Jelenom Jovanović iz Masloševa u predanju ima dosta neistina. Čini se da je najbliža istini, i

ovaj put, porodična tradicija, koju je Isidor Stojanović zabeležio od kneza Aleksandra

Karađorđevića. Petar je prosio Jelenu za Đorđa, ali je bio odbijen, a razlog tome moglo je biti

samo njihovo porodično siromaštvo. Jelenini roditelji bili su imućniji od Đorđevih, mada je

priča o njenom ocu kao jaseničkom obor-knezu malo verovatna. Ono što nije mogao da dobije

načinom koji su određivali običaji, Đorđe je ostvario otmicom. Zapažena je već tada njegova

pokretljivost - pomalo je i hajdukovo - pa je ugrabio priliku te Jelenu **iz Jagnjila oteo i odveo

doma, kad je jednom došla s kotlovima na vodu**. To se moglo desiti u jesen 1785, a najkasnije

1786. godine

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 64948
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Karadjordje istina i mit   9/4/2011, 10:48 pm

Bekstvo iz Srbije

ĐORĐE posle ženidbe nije dugo ostao u Srbiji. Najčešće se kao razlog za porodično preseljenje

u Austriju navodi Đorđevo ubistvo Turčina pod Visom, na kragujevačkom drumu. Kada su

Turci saznali da je to moglo učiniti samo **ono Vlaše koje služi kod Fazli baše**, njemu nije

preostalo ništa drugo nego da beži u Austriju. Austrijska agitacija, čiji je cilj bio pridobijanje

Srba za rat protiv Turske, nije čvrst motiv za seobu cele porodice.

Pouzdanije je kazivanje Topolca Đurđa Milojevića o Karađorđevoj porodici i zagoričkom

čitluk-sahibiji, koje je zabeležio Vuk Karadžić. Turčin je jednog dana došao na svoj čitluk i tek

oženjenog Đorđa poslao da mu kupuje jarčeve. Udaljivši budućeg vožda od kuće, ovim rečima

obratio se Karađorđevoj majci:

- E, Marice! I ti se sačuva od mene i kćeri sačuva; ali snaju nećeš sačuvati - pa joj pruži dukat. -

Na, uzmi to, pa Jelena doveče da spava sa mnom.

Karađorđe se u međuvremenu vratio i kad je čuo čitluk sahibijine reči, hteo je odmah puškom

da ga ubije, ali ga je u tome sprečila majka. Kad je Turčin posvršavao svoje poslove ona mu je

rekla, ispraćajući ga svom domu: **Dok mlada omiriše svoje cveće, pa će onda i tuđe.**

Ovim umirujućim rečima majka je privremeno spasavala sina i snaju. Da bi sprečio Turčina da

ostvari **pravo prve bračne noći**, Đorđe se odlučio na bekstvo iz Srbije s celom porodicom i

grupom seljana.

Prelazak u Srem dogodio se neposredno posle ženidbe.



OTAC ILI OČUH

KAD su savremenici, a potom i istoričari, pokušali da prikriju ili ublaže čin Karađorđevog

oceubistva, nastala je zabuna oko imena njegovog oca.

Iz života vožda Karađorđa Petrovića pre 1804. godine dva su događaja u istoriografiji bila

sporna, i oba su u neposrednoj vezi. NJih su voždovi savremenici, književnici i potonji biografi

opisivali i tumačili na različite načine. Ni danas ne postoji usaglašeno mišljenje o tome da li je

Đorđe Petrović imao samo oca ili očuha, i da li je izvršio oceubistvo ili očuhoubistvo.

Većina izvora pominje Petra kao oca vožda Karađorđa. Samo Petar Jokić, Jovan Hadžić,

Dimitrije Tirol i Nikolaj P. Nadeždin koriste stariji oblik ovog imena - Petronije, kao ime oca, a

ne očuha. Jovan Hadžić je u početku zvao Petrom Đorđevog oca, i u jednoj pesmi opevao je

njegovo ubistvo, da bi na drugom mestu upotrebio ime Petronije. Činjenica da je Đorđe uzeo

prezime Petrović ide u prilog tvrdnji da se njegov otac zvao Petar. Nije u suprotnosti s tim ni to

da je ocu kršteno ime moglo biti Petronije, ali da ga je narod zvao Petrom, i da je nadimak

preovladao. I njegov je sin poznatiji po nadimku Karađorđe (otud Karađorđevići), a ne po

imenu Đorđe (Đorđevići).

U svim izvorima zabeleženo je da je Đorđe ubio oca, sem kod Sime Milutinovića Sarajlije, koji

je tvrdio da mu je to bio očuh. Milutinović nije ostavio nikakav podatak o tome šta je bilo s

njegovim ocem, samo je naveo da je Marica uzela drugog muža. U **Serbijanki** (1826)

opevao je do pojedinosti očuhoubistvo. Sarajlijino pevanje poslužilo je kao osnova za narodno

predanje, koje je zabeležio i usvojio Milenko Vukićević, a potom i istoriografija. U Vukovo

doba su se još pripovedale razne priče o ovom događaju, pa se nije znalo **koje je prava

istina**. Umesto da bude razjašnjeno, ovo pitanje je početkom ovog veka, usled dinastijskih

obzira, još više zamršeno.

S jeseni 1785. ili prvih dana posle Uskrsa 1786. godine, neposredno po ženidbi, zbog ubistva

Turčina i izbegavanja prava prve bračne noći, Đorđe je bio primoran da beži iz Srbije: s

porodicom se uputio u Austriju. NJima se, beleže neki izvori, pridružilo još nekoliko familija iz

zavičaja. Predvodio ih je Đorđe, šumskim stazama i bogazama, njemu već poznatim, da ih Turci

ne bi opazili. Nikome nije padalo na pamet da će imati neprilika s osobom iz ovog zbega u

pokretu. Svi su strepeli od turske potere, koju je za njima uputio Mula Husein, palanački spahija

i čitluksahibija Zagorice. U poteri je bilo Srba, među njima i Đorđev stari svat, koji su se

predano trudili da zametnu trag zbegu i tako mu omoguće odlazak na sever.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 64948
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Karadjordje istina i mit   11/4/2011, 8:53 pm

PUCANJ U - LEĐA

PETAR, već u godinama, sputan podaničkim životom, uobičajenom posledicom vekovnog

robovanja, u strahu od turske potere i neizvesnosti koja ih je očekivala u susednoj državi,

predomislio se u putu i predložio povratak u zavičaj. Moguće je da u početku nije znao pravu

nameru zbegovođe i da je za nju saznao tek u putu. Odluka koju je doneo nije bila nimalo

neobična. On je pripadao onom krugu ljudi koji su rajinski život na baštini pretpostavljali

neizvesnosti seobe. Odgovornost za porodicu, s jedne, i neizvesnost, s druge strane, činili su da,

kad su begunci zastali da se za trenutak odmore, Petrov unutrašnji nemir, koji je on dotad vešto

skrivao, dosegne vrhunac. On tada ne samo da je otkazao poslušnost, već je pripretio da će ih

odati Turcima. Strah od Turaka, još uvek dominantan u životu ondašnjeg srpskog sveta, unosio

je nespokojstvo u Petrovu rajetinsku dušu.

NJegovim stavom, a posebno pretnjom da će ih odati, svi su bili zbunjeni, ponajviše predvodnik

zbega. Prisebnost i odvažnost iskazala je, odmah samo Marica, kojoj nisu slučajno pridodali

nadimak **katana**. Kad Đorđe nije uspeo da ubedi oca da ne napušta zbeg, Marica je stala

pred njega i zaklela ga: **Đorđe, aram ti mleko moje koje si ti podojio iz ove sise, ako onoga

psa ne ubiješ. Ubite ga da ne javlja Turcima za nas. Bolje da on jedan pogine, no 30 duša da

padne u robstvo**. Odgovornost za ubistvo prihvatila je na sebe. Đorđe i Marica su dva puta

molili i preklinjali Petra da ih ne napušta. Zanemeli članovi zbega netremice su gledali i slušali

mučnu raspravu oca i sina podržavanog od majke:

**Povrati se, Gospodom me kumim,

Ne meraj me na zlo iskušenje.**

Ubeđivanje nije pomoglo, Petar im je okrenuo leđa. Dok se udaljavao od zbega, pogodilo ga je

tane iz Đorđeve puške **toska**. Potom ga je dotukao jedan od momaka iz pratnje. Oceubistvo

se desilo uvrh pustog Stojnika. Petar je sahranjen u obližnjoj Crvenoj jaruzi. Zbeg se, posle

neuobičajene sahrane, bez sveštenika i opela, uputio prema Savi prolazeći kroz **Klještevicu,

veliku planinu kao more**. Između Paleža i Umke prešli su Savu, uvereni da su se oslobodili

ropstva.

Oceubistvo (1786/6), bratoubistvo (1806) i bekstvo iz Srbije (1813), tri su najteža momenta u

Karađorđevom životu. Nemoguće je saznati koje su misli opsele njegov um od trenutka

majčinog zaklinjanja do povlačenja oroza. Osim kletve, straha od Turaka, koji su im bili za

petama, odgovornosti za sudbinu zbega, bitno je još Đorđevo uverenje da se bekstvom iz

Turske sticala sloboda. To je bilo opšte uverenje Srba tokom tog i prethodnih vekova. Austrijska

agitacija, vrlo aktivna, koja je Đorđu bila dobro poznata uoči izbijanja poslednjeg austrijskoturskog

rata, uticala je na nemirnog mladića da ostane postojan u sprovođenju odluke o bekstvu.

U ovom tragičnom sukobu oseća se raskid između dva pokolenja, Petrovog, još uvek

podaničkog, nespremnog za veća pregnuća, i Đorđevog, tek brušenog za kidanje ropskih

odnosa. Zato verujemo da je u pravu Đorđev savremenik i memoarista Lazar Arsenijević

Batalaka, koji je isticao da je **i samog oca žertvovao otečestvu**.



DALEKO OD ISTINE

TIME je Batalaka razrešio dilemu oko oceubistva. Ono je učinjeno radi viših ciljeva, a ne iz

bilo kakvih niskih pobuda. Svi potonji pokušaji da se prikrije čin oceubistva ne samo da nisu

uspevali da opravdaju Đorđa, već su ga **više sramotili**, primetio je Vuk. O tom činu u

izvorima nalazimo sledeće podatke. Rodofinikin je pisao Prozorovskom 1808. godine da

Karađorđe **ne krije da je svoga oca ubio iz puške svojom rukom**. Bantiš-Kamenski, koji je

iste godine boravio u Srbiji, zabeležio je: **Starac uporno odbi molbu i sin beše prinuđen ubiti

oca svoga**. Isto tvrdi i baron Dibič. Najviše možemo verovati arhimandritu manastira

Blagoveštenja, Gligoriju Radojičiću, dobrom Karađorđevom prijatelju. On je odmah posle

propasti Prvog ustanka pisao mitropolitu Stratimiroviću i beogradskom veziru i molio ih da

ukažu milost srpskom narodu. Svu krivicu za protekle događaje bacio je na vožda, optuživši ga

da je **svoga oca ubio, brata obesio**. Zašto je arhimandritov iskaz najpouzdaniji, videće se

kasnije.

Oceubistvo beleže još Vuk i Ranke, Gaja Pantelić, Dimitrije Tirol, Lazar Arsenijević Batalaka,

baron Dibič, Nikolaj P. Nadeždin. Blažu varijantu ovog čina - da je Đorđe naredio jednom od

momaka da ubiju njegovog oca - ostavili su Janićije Đurić, Petar Jokić i Jovan Hadžić. Potom

se otišlo korak dalje, tvrdnjom da je Petronije bio Đorđev očuh, čime se čin oceubistva

isključivao i ovo preteško breme skidalo s osnivača dinastije. I očuhoubistvo ima dve varijante:

da je izvršilac bio Đorđe i da je taj čin obavio njegov momak iz pratnje (u izvorima se pominje

više imena toga lica). Blaži prekršaj očuhoubistva usvojio je Milenko Vukićević, a oštriji

Vladimir Ćorović i Dragoslav Stanjaković.

Motiv Đorđevog oceubistva opevan je samo u crnogorskoj varijanti **Početka bune na

dahije**. Ovde je motiv oceubistva drugačiji i daleko je od istine. Selim-muselim oteo je

Đorđevu sestru, ali je on uspeo da je vrati od Turaka. Tom prilikom poginuo mu je brat Jovan,

kojeg je uspeo da osveti. Selim se, bežeći pred Đorđem, sklonio u njegov dom, gde ga je

domaćin Petar uzeo u zaštitu. Tri puta je Đorđe molio oca Petra da se ukloni s vrata, ali je

domaćin ostajao uporan u nameri da u svojoj kući pruži zaštitu i osobi koja mu je otela ćerku.

Uzaludno je bilo očevo ubeđivanje sina da mu Turci neće oprostiti Selimovo smaknuće.

**Nogom mahnu ter salomi vrata; / Svome babu odsiječe glavu**, ali Selim, ipak, uspeva da

umakne u Beograd. Dva naredna stiha, bolje nego išta drugo, oslikavaju osobine Turaka i Srba,

tačnije Srba islamske i pravoslavne ispovesti:

**Turčin neće ako me ne može,

Srbin veli: **Da ako me neće!**

U kidanju ove tradicije narodni pevač s crnogorskih brda nalazio je opravdanje za Đorđevo

oceubistvo.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 64948
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Karadjordje istina i mit   19/4/2011, 9:04 pm

VUKOVO TUMAČENJE

NAJBLIŽE je istini Vukovo tumačenje oceubistva. On je pravdao Petra, Đorđa i Maricu

okolnostima u kojima se dogodila tragedija. Ubistvo je učinjeno bez predumišljaja, **u ljutini i

iz ljubavi**, jer su tim činom spaseni stradanja od Turaka svi članovi zbega, uključujući tu i

Petra. Sima Milutinović Sarajlija (**Jeste gnusno, ali neobhodno**), Dimitrije Bantiš-

Kamenski i Gligorije Radojičić pravdali su ovaj čin nuždom. Time što se pokolebao, Petar je

sam sebi presudio. Da li je uopšte bilo moguće sačuvati mu život? Potkazivanjem Turcima

donosio je smrt sebi, porodici i celom zbegu; ili, u blažem slučaju, smrt predvodniku zbega i

svim muškarcima, a ropstvo ženama i deci. Napuštanjem zbega dozvao je smrt. Đorđe je svojim

postupkom sprečio Petra da postane izdajnik, poštedeo ga mučenja i ubistva od Turaka, a zbegu

i porodici omogućio ostvarenje namere. Kolebljivost i strah vodili su Petra u smrt. Sinovljev

pucanj u očeva leđa jeste punjac protiv straha i kolebljivosti. **Ovaj pucanj nagovestio je

veliku promenu od podaničkih u buntovničke duše.**



Teška, tragična odluka

ĐORĐEV povratak u Srbiju razrešio je sve dileme oko oceubistva. On se posle izvesnog

vremena pojavio u manastiru Blagoveštenja, u kom je starešina bio arhimandrit Gligorije

Radojičić. Pošto se ispovedio, zamolio je arhimandrita za oproštaj. On je obavljen na

Blagovesti 1796. godine, na manastirskoj slavi. Tradicionalno okupljanje naroda na slavi nije

slučajno odabrano. Čin oproštaja izveden je u prisustvu velikog broja ljudi iz zavičaja, kojima

je događaj bio dobro poznat i pred kojima se nije mogla sakriti nijedna pojedinost. Đorđe je

doneo po dvesta oka rakije, vina i hleba, da ih razdeli narodu, ocu za dušu. Narod je prihvatio

oproštaj koji je očitao arhimandrit.

Đorđe je potom pisao pet dukata arhimandritu za trud, a manastiru je poklonio vola. Pojevši

hleb i popivši piće, okupljeni su pojedinačno izgovarali: **Bog da mu oprosti čto je oca u nuždi

zapovedio ubiti**. Janićije Đurić, koji je sačuvao od zaborava ovaj događaj, bio je očevidac.

Zato što se pred arhimandritom Gligorijem ispovedio, mi poklanjamo poverenje njegovom

iskazu da Đorđe jeste ubio svog oca.

Još neki momenti su bitni za donošenje suda o Đorđevom ubistvu. Česti ratovi, zarazne bolesti,

turska nasilja, učinili su čovečji život manje vrednim. Kad se tome doda drevni običaj lišavanja

života ostarelih roditelja, ako se time rešavao problem gladi ili prekraćivale samrtne muke, onda

je još lakše razumeti Đorđev postupak. NJegova mladost i plahovitost, brzina donošenja odluke

i majčina podrška pomogli su mu da digne ruku na oca. Od trenutka kada je preuzeo

odgovornost za porodicu i zbeg, on je oceubistvom pokazao da je osoba odlučna, spremna na

rizik, nepokolebljiva u nameri da ostvari cilj, tragično odvažna.



SATIRANJE SRPSKOG NARODA

ONAJ koji se pokazao neumoljiv prema svojima, živeo je u uverenju da takav može biti i prema

drugima. Ovakvo shvatanje bitno je uticalo na Karađorđeve postupke tokom ustanka. Podizanje

Srpske revolucije i uspesi u prvim ustaničkim danima ne bi bili mogući da su voždovi postupci

bili drugačiji.

Karađorđe je nerado govorio o oceubistvu, iz razumljivih razloga. Naredni primer rečito

svedoči o tome. Kad su se jednom prilikom našli na Stojniku u lovu, Karađorđe je rekao Jokiću:

**Vidiš onu jarugu, onde je moj otac zakopat**. I ni reči više. Ovo se ne može pravdati

njegovom ćutljivošću, već izbegavanjem podsećanja na tešku i tragičnu odluku.

Srpski narod masovno je učestvovao u svim austrijsko-turskim ratovima, a ti ratovi su, važno je

naglasiti, vođeni uglavnom na teritoriji gde žive Srbi. U svim tim ratovima, naših ljudi je bilo i

u turskoj i u austrijskoj vojsci. To što su bili u oba zaraćena tabora i što je najčešće njihova

zemlja zahvatana ratnim požarom, satiralo je srpski narod. Vremenom, Srba je bilo sve manje u

turskoj, a sve više u austrijskoj vojsci. Postajali su pripadnici jedinica austrijske vojske, ali ih je

bilo i u neregularnim trupama, pre svega u hajdučkim četama. U poslednjem austrijsko-turskom

ratu (1788-1791) poznatijem kao Kočina krajina, Srbi su masovno pristupili dobrovoljačkim

jedinicama - frajkorima.

Sve te ratove pratio je nered i anarhija, što je ponekad godilo temperamentu tih ljudi. Bez

sopstvene države, oni su, angažujući se sve više na austrijskoj strani, sticali uverenje da će uz

pomoć ove sile doći do oslobođenja. Mnogobrojne i masovne hajdučke družine, tradicija i

epika, pospešivale su ovu iluziju. U toku tih ratova, kao i u vreme Prvog i Drugog ustanka,

beležimo jednu značajnu pojavu: zbeg-raju, kako je nazivaju turski izvori. Bežeći od turske

osvete, u potrazi za sigurnijim prebivalištem, narod se povlačio duboko u planine i šume i tu

živeo jednim posebnim životom. Milovan Vidaković, naš poznati književnik s početka 19. veka

ostavio je dirljivu sliku zbega.
_________________

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 64948
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Karadjordje istina i mit   24/4/2011, 7:32 pm

SO KAO ZLATO

**JESEN ta bjaše lepa kad se u podlužje svi izselismo. Šume velike, derva na sve strane

izobilno: poprave seljani sebi, gde je koji hoteo, kolibe, u koje se sklonimo, da tu samo

prezimimo, a na proletije, da se u kosmajske planine, više budući, za bolju ot Turaka

bezopasnost, preselimo. Prispe nam i zima, pade veliki sneg, pod kojim otešćane grane na dervi

klonu k zemlji, smerznuti potoci počnu sad pod ledom uzdisati. (...) Po kolibah svuda vatra,

kako danju, tako i po celu noć neprestano gore, a ljudi svi ot dima počađili a i glađu i strahom

iztomleni da ih je žalost bila pogledati.(...) No na posledak nesta nam i soli, niti smo je mogli

otkud dobiti: mesta bo i gradovi svud pozatvarani, ni za koje novce dostati je nismo mogli. U

koga se zastalo jošć sira, tii su meso sa sirom jeli, i tako su se po malo solili, a koi nisu imali ni

sira, tii su morali meso onako neslano jesti, no kako nam je to padalo, svaki sebi može

predstaviti. Jedući neprestano meso bez hleba i bez soli dobiju mnogi proliv, i tako izslabe, da je

svako kao bolesno jedva iti moglo. Mnogi su u nuždi tukli od kukuruza čokove, i takove su u

žervni mleli, i ot njih hleb sebi mesili, da bi so tim gladnu utrobu svoju malo zavarali.** Kad su

im kukuruzni čokovi nestali, jeli su rese sa leskovih drva. Nejaki su umirali od gladi.

Kad je granulo proleće, zbeg je živnuo, kao u jesenje dane. Tad bi se našao otresitiji pojedinac

koji je budio nacionalni duh pesmom uz gusle i pričom **o naši kraljevi i despoti, o junaci

srbski i hrabri vitezovi..., o boju na polju Kosovu i padeniju našeg Carstva**.

Zbeg koji je opisao Vidaković čuvali su sami žitelji. Većinu zbegova, naročito pored drumova,

štitile su hajdučke družine. Bilo je slučajeva kada se raja sklanjala na ona mesta gde su bila

hajdučka boravišta. Zbeg-raja i hajdučka družina bili su najčešće žitelji tek nastalog naselja, što

je njihove odnose stavljalo u poseban odbrambeni položaj. Ovakve hajdučke družine, bar za

izvesno vreme, štitile su svoje najbliže sugrađane. Baš zato što je ovim hajducima to bio

osnovni cilj, izrečen je u istoriografiji sledeći sud: **Time se bezizglednoj borbi ovih

zatočenika prkosa sili vraćaju njene stvarne pobude**. Ovo bi bila samo jedna strana hajdučije

u vreme srpsko-turskih ratova, i to ona koja će 1804. godine odigrati važnu ulogu u podizanju

Revolucije.

Memoaristi tvrde da je Karađorđe proveo sa porodicom dve godine u Sremu (1786-1787). Zna

se sigurno da je bio šumar manastira Krušedola, a da mu je porodica živela u Kamenici.

Stasitom junoši nije godio fruškogorski mir pa se odlučio da stupi u austrijsku vojsku, koja se

spremala za rat protiv Francuske. To uverenje držalo ga je kratko, onoliko koliko mu je trebalo

da stigne do Sombora. U njemu se Đorđe predomislio: **Što bi ja išao da ginem na drugoj

strani tuđeg carstva, kad može vreme doći da ja i u Srbiji vojevati mogu**, kazivao je kasnije

Janićiju Đuriću. Razlog ovom preokretu moglo je biti saznanje, od obaveštenijih vojnika ili

nižih oficira, da se sprema rat protiv Turske. Zar je lepšu vest mogao da čuje u bačkim

ravnicama?



BULJUBAŠA NAD ČETNICIMA

VRATIO se odmah porodici i brižno pratio osnivanje dobrovoljačkih jedinica. Krajem 1787.

njegovo ime našlo se u frajkorskim spiskovima. On je učestvovao u akciji osvajanja Beograda,

uoči Vavedenja, početkom decembra 1787. godine. Beograd nije osvojen zbog loše vođene

akcije austrijskih oficira. Četa u kojoj je bio Karađorđe, uspela je da uđe u grad, ali su austrijske

rečne jedinice, sastavljene najvećim delom od Srba, promašile kapije zbog guste magle.

Karađorđe, kao i većina učesnika u prepadu, jedva su se spasli iz Beograda. Odatle se uputio u

Zagoricu. Po svemu sudeći, morao se ubrzo vratiti u Srem, da bi, po objavljivanju rata, kao

frajkorac još jednom prešao Savu. U to vreme udala se njegova sestra Marija za Miliju

Pantelića iz Nerodima.

Učešće Srba u poslednjem austrijsko-turskom ratu bilo je masovno, pa je poprimilo obeležje

ustanka. Srbi su bili isključivi učesnici Kočine krajine, činili su glavninu frajkora, mnogobrojne

hajdučke družine krstarile su Pašalukom, a deo naroda sklonio se u zbegove. Skoro celokupno

stanovništvo bilo je u pokretu. Đorđe je u vreme rata bio i frajkorac, i hajduk, i zaštitnik zbega.

On je sa Mihaljevićevim frajkorom prešao u Srbiju. Bio je raspoređen u četu kapetana

Sokolovića. Ona je prva ušla u Šabac 27. aprila 1788. godine. Nepun mesec kasnije sa

Radičevim i Deli Đorđevim dobrovoljcima, imala je zapažene uspehe u borbi sa Turcima kod

Železnika. Oko Beograda vođeno je više bitaka do njegovog osvajanja (29. novembar 1789).

Posle borbi za Šabac i početnih oko Beograda, Mihaljevićev frajkor osvojio je Valjevo (jun

1788). Tada je Karađorđe napustio frajkorske jedinice, verovatno uz dopuštenje oficira i okupio

hajdučku družinu. Nemoguće je tačno utvrditi kada je sve Karađorđe četovao samostalno, a

kada u sastavu Mihaljevićevog frajkora. Kad se od njega zahtevalo, on se priključivao frajkoru,

a kada je ovaj mirovao, on je nastavljao sukobe s Turcima. Jokićevo kazivanje da je Đorđe kod

Radiča Petrovića postao **buljubaša nad četnicima** i da je ratovao na Požegi, Karanovcu i

Čačku, nije bez osnova.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 64948
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Karadjordje istina i mit   17/5/2011, 10:27 pm

JUNAK SVAKE BITKE

POZNATA je epizoda iz borbi za Beograd, u kojoj se istakao naš junak. Kapetan Radič našao se

u velikoj opasnosti i život mu je visio o koncu. Tad mu je Karađorđe pritekao u pomoć:

ranjenog Radiča oslobodio je, pošto je prethodno ubio četiri Turčina! **Ovim se delom on

razglasi po svetu kao junak**, beleži Gaja Pantelić. Krajem 1789. boravio je u manastiru

Studenici, odakle je početkom 1790. pratio mošti Svetog kralja Stefana Prvovenčanog do

Beograda. Osvajanje Kruševca i Aleksinca, januara 1790. poslednji je veliki uspeh austrijske

vojske u Srbiji. Potom je usledila turska protivofanziva. I iz nje nam je poznat jedan događaj u

kojem se još jednom proslavio naš junak. Na Radičev poziv Karađorđe se pojavio na Rudniku.

Ratnici su se uputili prema Požegi, s namerom da tu zaustave prodor Turaka iz Užica. Predanje

kaže da se Karađorđe namerio na turskog junaka Lomigoru, čije ime dovoljno svedoči o

njegovoj kršnosti, a pričalo se da mu ni olovo ništa ne može. Karađorđe mu je, ipak, došao

glave.



Prošlo vreme hajdučije

AUSTRIJSKA vojska se povukla. Frajkorci, ponajviše iz Srbije,

masovno su dezertirali. Do kraja 1790. godine raspušteni su

dobrovoljački odredi. Zatim je usledio period primirja, dok 4. avgusta

1791. godine nije sklopljen Svištovski mir, kojim je vraćeno prethodno

stanje, a Srbi amnestirani.

Za vreme dok je trajao taj rat, nije lako razlučiti kad je Karađorđe

nastupao kao frajkorac a kad kao hajduk. Kad je 1804. godine trebalo

da se primi vođstva ustanka, prota bukovički podsetio ga je na ovaj rat,

u kojem je znao **upravljati stotinama ajduka i četnika

samovoljnika**. Dok je trajalo ratno stanje, i hajdučija je bila

izraženija, jer i onda kada nije bio u Sokolovićevoj četi, ili buljubaša

kod Radiča, u sastavu Mihaljevićevog frajkora, Karađorđe je bio u

neposrednoj vezi s austrijskim oficirima, pa se za njegovo četovanje ne

može reći da je uvek bilo samostalno. Za usluge učinjene austrijskoj

vojsci bila mu je dodeljena medalja za hrabrost. Dobio je i podoficirski

čin, najverovatnije buljubaše.

Iz ovog rata Srbi su izvukli značajne pouke, od kojih je najbitnija ona o načinu sticanja slobode.

Za Karađorđa je bitno da je ratujući kao frajkorac i četujući kao hajduk obišao celu Srbiju,

upoznao mnoge ljude u zemlji i austrijskoj vojsci, stekao iskustvo u ratovanju.

Predustanički period Karađorđeva života često se dovodio u vezu s hajdučijom. Ona je u dva

maha, između Kočine krajine i ustanka, do dolaska Hadži Mustafa-paše i u vreme dahija, davala

osobit pečat životu Srba u Beogradskom pašaluku. Učešće u frajkoru i hajdučiji ostavilo je

velikoga traga na Karađorđevu ličnost. Krug prijatelja tada stečen postao je njegova uža okolina

u vreme ustanka.



HAJDUCI OTIMAJU DEVOJKE

KARAĐORĐEVA hajdučka družina bila je mnogobrojna. Prema podacima jednog memoariste,

u njoj je bilo **preko stotine** hajduka. NJegovo hajdukovanje pravdao je taj memoarista

tvrdnjom da **nigdi nije dao družestvu hristijane arati**, osim što je družinu snabdevao

hranom uzimajući je od njih. Poznato je da Karađorđe nije vodio računa o svojoj odeći, ali se

može pretpostaviti da se oblačio, ako ne bolje, a ono kao njegovi hajduci. Opis dvojice njegovih

hajduka stvara upečatljivu predstavu o hajdučkoj družini: **Mijuško je bio smeđ i visok čovek i

kakav je - aratos ga bilo. Na glavi mu čalma turska (visok fes, pa po njemu poša svilena), na

njemu velike čakšire plavetne, na njemu čevkin i dolama, toke na prsima i lepo oružje: dva

pištolja srebrna i jatagan belokorac i puška šara velika. Imao je oko 30-35 godina. Mladen

(Milovanović) je bio mlad, crnomanjast, poniži od Mijuška, no lepši i lepše toke na njemu i

lepše ruo i oružje. Na glavi mu turska čalma, a za čalmom čelenka od tri pera.**

Knez Aleksa Nenadović imao je valjanih razloga da goni hajduke iz Valjevske nahije. Stoga

nisu uvek uverljiva kazivanja memoarista u kojima se pravda Đorđevo hajdukovanje. Oni su

zabeležili scene hajdučkih zuluma, od kojih su najkarakterističnije scene otimanja devojaka i

njihova udaja za hajduke. Tim načinom Karađorđe je oženio skoro svu svoju družinu, a nekima

je bio i **ručni dever**. Isto to radile su i druge hajdučke družine.

Otmica devojaka jedno je od težih nasilja, ispoljavano i tokom i posle Kočine krajine. Gaja

Pantelić nije komentarisao ovakve Karađorđeve postupke, ali je to učinio pošto je opisao istu

pojavu u vezi sa harambašom Stanimirom iz Rabovca: **I za taj zulum ja znam, a i više su jada

učinili što ne znam**. Petar Jokić je opisao scenu između Karađorđa i neke babe, u vreme jedne

potere. Upitana šta se u selu dešava, ona je odgovorila: **Ta, onaj crni a ne beli Đorđe odmetnu

se u ajduke, pa više zla počini nego Turci, pa njega oće da vataju.** Zbog ove iskrenosti baba je

prošla loše, što je, uz već rečeno, dokaz više o tome da je hajdučija poprimila vid razbojništva.

Prema jednoj zabelešci, Karađorđe je od tri do četiri godine posle Kočine krajine, bio stari svat

Stanoju Glavašu.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 64948
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Karadjordje istina i mit   31/5/2011, 8:53 pm

DOBAR DOMAĆIN U TOPOLI

KAD je Karađorđe **predvojio pameću** i odlučio da porodicu vrati u Šumadiju, pošao je u

Srem po nju. U jednoj krčmi večerao je, ali nije hteo da prenoći. **Ja *oću da idem, ne marim

što je noć, ja sam se naučio noću ići, i *oću da idem mojoj familiji**, odgovorio je na

krčmarevu ponudu da prenoći. Birtaš iz Rakovice nazvao ga je pustahijom i zlim čovekom, a

povod za to našao je u Đorđevoj smelosti da sam tumara noću. Zbog toga je dobio batine.

NJegova žena uspela je da u gužvi iz Đorđevog džepa izvuče kesu sa 500 forinti. Ova scena

svedoči i o tome da je hajdukujući stekao prilično novca, koji mu je omogućavao mirniji

porodični život. Nezadovoljstvo naroda pustahilukom bilo je opravdano, ali se nije moglo

suzbiti.

Pošto je porodicu smestio u Topoli, a prilike se, krajem 1793. i početkom 1794. godine,

stabilizovale ponovnim zavođenjem samoupravnih ustanova, Karađorđe se okanio hajdučije.

Nastanivši se u Topoli, Đorđe je mogao da dođe do imanja novcem stečenim u ratu i

hajdukovanjem, kao i zahvatanjem pustara i krčevinom šikara. Radeći ratarske poslove, pomalo

trgujući, on je stekao pristojan imetak, dovoljan da mu osigura položaj uobičajen za mlada

domaćina. Preteruju oni koji tvrde da je Karađorđe u vreme kad je Pašalukom upravljao Hadži

Mustafa-paša bio **dobar domaćin i imućan gazda**.

Pravnim aktima 1793, 1794. i 1796. godine Porta je dala konačan oblik knežinskoj samoupravi

u Beogradskom pašaluku, ali nije bilo ni vremena, niti su novi nemiri dopuštali da se ona ustali

i razvije do krajnjih granica svojih mogućnosti. U jednom pravcu, a vreme će pokazati da je baš

taj pravac posebno važan, samouprava je dala značajne rezultate. U sukobima proteranih

janičara i vidinskog uzurpatora Pazvan Oglua sa beogradskim vezirom, važan činilac bili su

srpski odredi, koji su imali do 16.000 vojnika. Ta srpska vojska u turskoj službi imala je svoju

organizaciju, na čelu sa bimbašom Stankom Arambašićem. NJegovo prezime, ukazuje na

hajdučku prošlost predaka. Niže starešine bili su harambaše i bimbaše. O njima su brinuli

nahijski knezovi, a bili su pod zapovedništvom beogradskog vezira i njegovih vojskovođa.

Briga knežinske organizacije za srpske odrede nije bez značaja za potonje ustaničke događaje.

Na ovaj način proširena je knežinska autonomija, bez obzira na to što su se srpski odredi

neposredno borili za turske interese, a posredno za svoja samoupravna prava.



SMRT SINA SIME

KARAĐORĐEV život za vezirovanja Hadži Mustafa-paše bio je ispunjen radom na topolskom

imanju i povremenim učešćem u srpskim odredima. Krajem 18. veka severne provincije

Turskog carstva našle su se u tipičnom građanskom ratu. Turci, muslimansko stanovništvo i

hrišćani Balkana nalazili su se u vojskama obeju zaraćenih strana - i turskih odmetnika i Porte.

Uzmimo kao primer samo ratovanje Hadži Mustafa-paše i Pazvan Oglua. Srba, Turaka i Bugara

bilo je u obema vojskama. Nije stoga sporno Karađorđevo učešće u vojsci beogradskog vezira,

već samo čin koji je dobio. Većina memoarista navodi da je u vojsci bio najistaknutija ličnost

posle Arambašića ali da nije hteo da primi nijedan čin, što je malo verovatno. Stoga bi pre

trebalo pokloniti poverenje Jovanu Hadžiću koji kaže da je Karađorđe bio predvodnik jednog

odeljenja, odnosno buljubaša. On je već tada bio poznata ličnost, ali je preterano svrstavati

Đorđa odmah do Arambašića. Izvori beleže Karađorđevo učešće u sukobima s Pazvan

Ogluovom vojskom kod Jagodine (1796), Požarevca i Smedereva (1798). On je tada zapazio

neiskrenost beogradskih Turaka prema Srbima, iako su ratovali na istoj strani.

U jednoj bici Turci su pucali Srbima u leđa, a oni im to nisu zaboravili. Nekima je smetalo

Karađorđevo isticanje, a posebno jedan obračun s razularenim Turcima kod Smedereva. Posle

ubistva Stanka Arambašića (1798), ubijen kad i Riga od Fere, možda i od tim utiskom, među

onima koje je trebalo smaknuti našao se i naš junak. Osetivši opasnost on se čuvao i **niti je

više smeo ići ni u Beograd niti u drugu koju tursku varoš**. Ostalo je u predanju da su Turci

poslali čak i četu vojnika da pogubi Karađorđa u Topoli, ali je on uspeo da umakne. Predvodnik

ekspedicije pravdao se kragujevačkom muselimu: **J... mu šećer, ko će džavola naći, nema

ga.**

Radi naplate nekakvog duga Karađorđe je morao da ode u Rudnik, sa Gajom Pantelićem. Dok

su Turci premišljali na jednom poljančetu, bacajući kamena s ramena, kako da ga uhvate i

pogube, upozorio ga je, u mehani, prijatelj Nikola Rakić, na opasnost. On i Gaja vešto su

zgrabili svoje kobile, ždrepce nisu smeli jahati, spustili se niz rudničke obronke do Jesenice i

umakli. Kad su Turci stigli, a ono: **nema Karađorđa**. Hajdučki osećaj za opasnost i

spretnost da se ona izbegne spasli su mu više puta život, pre 1804. godine.

Iz ovog razdoblja poznat je još jedan događaj, iz njegovog porodičnog života. Uoči odlaska na

Smederevo, sa odredom, gde ga je pozvao bimbaša Stanko Arambašić, umro mu je najstariji sin

Sima (1798). Memoaristi ništa drugo ne kazuju sem da je otac, iako u žalosti, morao da ide na

vojnu.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 64948
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Karadjordje istina i mit   19/6/2011, 12:42 pm

LUKAVI VEZIR

UGARSKE vlasti su još krajem 18. veka uočile da Srbi i od dobrih i od zlih hajduka stvaraju

velike heroje. U vreme vezirovanja Hadži Mustafa-paše, kad Karađorđe nije hajdukovao, ili

nam to nije poznato na osnovu izvora, hajdučija u Beogradskom pašaluku nije prestajala, ali je

bila slabija nego u vreme prethodnog rata i dahijske strahovlade.

Borbe protiv janičara i Pazvan Oglua, prolazak turskih trupa kroz Srbiju i nasilja koja su pri

tome činili, bili su dovoljan podstrek za porast hajdučije. Ona je bila rasprostranjena s obe

strane Save i Dunava. Hajdučke družine iz Srema i Banata prelazile su u Srbiju pred austrijskim

poterama, a iz Pašaluka odlazile su na sever gonjene turskim teftišima. Obe vlasti nastojale su

da hajdučiju iskorene, pa su pohvatane hajduke predavale drugoj strani. Zarobljeni hajduci,

posebno harambaše, ubijani su. Beogradski vezir davao je oproštaj onim hajducima koji bi

pristupali srpskoj vojsci i borili se protiv sultanovih odmetnika. A kada su 1801. godine život

pašin ugrozile dahije, on je, u dogovoru sa Petrom Ičkom i uz pomoć hajdučkih četa, odlučio da

se obračuna s janičarima.



Raji šume gradovi Turcima

U VREME dahijske vladavine (1801-1804) Karađorđe je najmanje vremena provodio u

obavljanju ratarskih i, pokatkad, trgovačkih poslova. Kao i svi Srbi koji se nisu odmetnuli u

šumu, tako je i on morao da gradi turski han u Topoli. Svako poznatnije selo dobilo je han s

proleća 1802. godine, pa je tih hanova, po kazivanju Gaje Pantelića, bilo u Pašaluku 600.

Podizani su kulukom, pored druma ili crkve, na mestu sa dobrim vidikom, radi osmatranja

okoline. Pravljeni su isključivo od drveta. Zabeleženo je u predanju da je Milisav Čamdžija

rekao, polažući jedno brvno u zid hana u Vraniću: ”Dabogda se neko na ovom brvnu slatko

ogrejao.”

Kulučenje i nasilja koja su vršili u vreme podizanja hanova, kao i kasnije, zavođenje

strahovlade od strane subaša i njihovih momaka, potpuna kontrola nad stanovnicima sela i

palanaka, kakva nije postojala od pada pod Turke, učinili su hanove najomraženijom dahijskom

ustanovom. Subaše, odnosno handžije, kako ih je narod zvao, radile su što su htele. NJihov

zulum prelazio je svaku meru. Topolski handžija Ibrahim nije bio u tome izuzetak. Naredni

primer odslikava ropstvo, patnju i potpuno ljudsko uniženje, ali i odlučnost da se prekine

podanički položaj. LJudska duša nije više mogla da podnosi takav vid nasilja.



OKRUTNI IBRAHIM ANDŽIJA

ANDŽIJA Ibraim sazove selo da oru Mula Jusufu za ječam. Tu dođu svi ljudi. Među njima i

neki Jevta Vodeničarević kome je Ibraim preoteo ženu bio, zbog čega on nije smeo iz šume

nikako kući dolaziti. A Ibraim ga zato što je on više u šumi nego kod kuće (boravio) sve

međedom zvao. Jevta kao čovek gleda svoj put, a Ibraim sve jednako pristao za njim, pa: ‘Drži,

međede! Ne daj tamo, međede! Ta nije tako, međede!’ Dok se ovo Jevti dosadi, pa pusti plug u

ledinu pa sčepa oritak da Ibraima posred zvezde tresne: ‘Ta oca ti turskog, ti si me međedom

načinio, a ja sam čovek kao i ti, a možda sam pošteniji od tebe’. A to dignuti ruku na Turčina,

bila je stvar nemogućna i pomisliti! Ibraim brže za pištolj. No ljudi najedamput oknu volove, pa

se skleotaju oko njih dvoice. ‘Šta je to?’, viču. ‘Eto, oće međed da me udari majku mu j(ebem)’,

rekne Ibraim. ‘Ne, ne nemaš pravo Ibraime, ti si ga nazvao međedom, a on nije međed nego naš

brat, pa je čoveku teško’. Ele, Ibraim odavde izmakne”.

Vesnik slobode već se blago nazirao. Poniženi i obespravljeni Jevta latio se oritka i time

probudio odvažnost kod Topolaca, koji se usudiše da ga zaštite, pa handžiji zulumćaru ne

preosta ništa drugo do povlačenje u han. On je bio njihovo poslednje uporište. Nije nimalo

čudno što je Revolucija 1804. godine započeta paljevinom hanova.

Svi memoaristi beleže da se Karađorđe čuvao od janičara, a sklanjao se i od topolskog handžije

Ibrahima, iako je sa njim ”dobro živio”. U ovo vreme Turci su dva puta pokušali da se domognu

Crnog Đorđa. Prvo je Deli Mehmed iz Kragujevca navalio na njega u Žabarima, u kući Janka

Kerte, na krštenju sina, u zimu po Božiću 1803. godine. On je prošao bolje od prethodnih

napadača, pošto mu ”zube nije polomio ni oko isterao, ali mu je rebra s rbtenicom sastavio da je

malo živ otišao”.

Nimalo bolje proveo se naše gore list, a islamske vere, Avdija Hadži Marić, inače ”junak na

glasu”, koji se drznuo da Karađorđa sveže ispred njegove kuće u Topoli. Sem što ga je

prakljačom isprebijao i rebra mu razmestio, još ga je stao ”ljuto kolenisati”. Neki su kazivali da

mu je tada i žena priskočila u pomoć. Memoaristi pišu da se potom sam predao kragujevačkom

muselimu i da je bio zatvoren. Pre će biti da je na neki drugi način dopao zatvora, jer osoba koja

se toliko skrivala od Turaka ne bi se sama predala njihovim vlastima. Ne bi trebalo isključiti ni

mogućnost da je podlegao u nekom sukobu s Turcima, i da je zatvor usledio kao neminovna

posledica. Na osnovu pitanja muselimovog, upućenog Topolcima koji su došli da izmole i

otkupe Karađorđa, reklo bi se da je u zatvor strpan kao odmetnik: ”Zašto vi Topolci držite

ajduka u Topoli?” Otkupom od sto groša dočepao se slobode negde između Cveti i Usrksa

1803. godine. Ubrzo se u istoj tamnici našao Mladen Milovanović.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 64948
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Karadjordje istina i mit   17/7/2011, 9:34 pm

STRAH OD TURSKE MOĆI

KARAĐORĐE je, potom, retko noćio kod kuće. Više je boravio na trlu, koje se nalazilo na

mestu zvanom Košutnjak, s desne strane puta od Belosavaca prema Topoli. Okolina trla obrasla

je gustom šumom, koja je bila najveći zaštitnik i njemu i narodu, pošto ”raja u šume živi, njoj

su šume gradovi”. On se rado sklanjao još u manastire Blagoveštenje i Voljavču, i u šume

Bukulje.

Dugogodišnje ropstvo i stradanje ulili su u krv Srba strah od turske sile i moći. Zulum i

strahovlada dahija učinili su strah još većim, tako da je dosezao granice užasa. On je bio prva

prepreka Srbima na putu ka slobodi, a da su se Srbi njega s naporom oslobađali, govori sledeći

primer, kad naš junak nije imao smelosti da postane heroj.

Na letnjeg Svetog Aranđela, 25. jula 1803, kada je narod svet kovao u manastiru Voljavči (jedan

memoarista veli da se ovo zbivalo u Stragarima), Karađorđe je rešio da sa svojim društvom

(Stanoje Glavaš, Vule Kolarac, Milosav Lapovac, Mileta iz Glibovca, Milovan iz Plane, Kara

Steva iz Vlaola, Janićije i Milovan Đurić) ubije najvećeg zulumćara u Šumadiji, Sali-agu,

rudničkog bika, brata dahije Kučuk Alije. On je zaveo običaj sa kraljicama, seljankama koje su

u svakom selu činile sve što je njihova požuda i duša zaželela. Đorđevo odabrano društvo i oko

dvesta seljana nisu ipak imali hrabrosti da se obračunaju sa zulumćarima, kojih nije bilo ni

deset. Karađorđe je bio uveren da će sa smaknućem ovih Turaka ”započeti krajina” (rat), pa je,

prema jednoj verziji, sam odustao od namere, a prema drugoj, bio nagovoren od topolskog

kneza Matije da ne gazi u sukob sa Turcima.

Karađorđe nije najpoznatija ličnost u Beogradskom pašaluku uoči izbijanja Revolucije. Čak ni

pojedinci s kojima se družio, ni hajdučija kao vid otpora, nisu ubrajani u glavne protivnike

dahija. To su bile spahije, koje nisu prihvatile čitlučenje, srpski samoupravni organi vlasti,

sveštenstvo, pa tek onda dolaze hajduci. Karađorđe, kako je rečeno, nije obavljao nijednu

samoupravnu dužnost, nije bio ni seoski knez, već je bio poznat kao hajdučki harambaša i

buljubaša srpske vojske, što je ostavilo traga u kasnijem vođenju Prvog ustanka. Memoaristi su

pratili njegovo kretanje i rad tokom 1803. i 1804. godine i na osnovu toga može se suditi o

njegovom učešću u pripremanju Srpske revolucije.

Koliko je dosad poznato, ozbiljno se na dizanju ustanka radilo u Kragujevačkoj i Valjevskoj

nahiji. Istraživači su utvrdili da su dahije došle do žalbe sa spiskom od šezdeset knezova i

sveštenika, koju su, posredstvom spahija, uputili sultanu, a ovi je predali odmetnicima (kraj

januara 1803). Potom se dvanaest knezova sastalo (pre 9. marta 1803) u Bogovađi radi

dogovora da se obrate za pomoć sultanu, kojom prilikom su se zaverili da za osam meseci

podignu ustanak. Pomoć je još jednom zatražena od Austrije, posredstvom Alekse Nenadovića,

čuvenim pismom adresiranim Miteseru, u leto 1803. godine. Dahije su uspele da se domognu i

ovog, kao i pisma o dogovoru srpskih knezova i spahija o proterivanju odmetnika, koje se

nalazilo kod popa Marka iz Ostružnice.



LISTA SPREMNIH USTANIKA

NA osnovu mnogih dostava sultan je upozorio dahije jednim fermanom, u kojem je istakao da

su mu dojadile žalbe na njih pa je zatražio da se odreknu zuluma, u protivnom on će protiv njih

”dići vojsku od drugog naroda i zakona” (tj. Srba). I, na posletku, dahijama su stigle vesti iz

Zemuna ”o poslovima pobune u Šumadiji”, od osoba koje su pristale da ustanike snabdevaju

municijom. U vreme Karađorđevih sastanaka sa zemunskim trgovcima sačinjen je jedan spisak

lica spremnih na ustanak, koji bi jemčili za naplatu novca za oružje i municiju. Memoaristi

tvrde da je i on došao dahijama u ruke. Karađorđevo ime moglo se, dakle, naći samo na ovome

spisku.

Navedeni podaci govore da su dahije znale, ako ne potpuno a ono većim delom, kako su tekle

pripreme za ustanak. U pismu upućenom Pazvan Ogluu, sredinom februara 1804. godine, oni su

ga o tome ovim rečima izvestili: ”Pre nekoliko meseci počeli su neki knezovi i kodžabaše

nahija Smederevskog sandžaka da tajno pokreću i na zlo navraćaju raju nekih nahija dižući je

tako na ustanak. Ali su to, međutim, neki između njih tajno dojavili ovim vašim slugama”.

Očigledno, pripreme nisu obavljene dovoljno obazrivo, pošto su vesti o tome doprle do

doušnika. Ni izdaje ne bi trebalo isključiti.

Karađorđe, sem u poslednjoj varijanti pripreme ustanka u Šumadiji, o čemu su zemunski

trgovci obavestili dahije, nije u tome učestvovao. Uočava se da su u dogovorima zapaženu

ulogu imali pre svega knezovi i sveštenici. Pripreme su vršili veoma ozbiljno, što potvrđuje

činjenica da su o tome uspeli da obaveste sultana. O ovim pripremama dahije su ponešto

saznale, i krvavo ih prekinule sečom knezova. Ono što je radio Karađorđe bilo im je manje

poznato, a to je upravo dovelo do Ustanka. Novaković je bio u pravu kad je tvrdio da se ”drugo

nešto u 1803. sepremalo, a da je iznenada i drugačije planuo ustanak 1804. godine”. Ta radnja

tekla je ovako.

Strahujući da ponovo ne dopadne turskog apsa, Karađorđe je bio primoran da posredstvom Gaje

Pantelića uspostavi vezu sa istaknutim pojedincima u Šumadiji. On je Pantelića slao Vasi

Čarapiću, Janku Katiću, Mladenu Milovanoviću, Milanu Obrenoviću i Miliji Todoroviću. Lično

je posetio Obrada iz Krsne, Đušu Vulićevića i Stevana Sinđelića. Janko Katić sastao se sa

Simom Markovićem, koji je išao u Valjevsku nahiju da obavesti Aleksu i Jakova Nenadovića.

Milan Obrenović je došao u dodir s ljudima iz jugozapadne Srbije (Mutap, Drinčić, Kursula,

Levajac). Ponudu Crnog Đorđa o učešću u podizanju ustanka prihvatili su, posebno Milan

Obrenović, tek pošto su se uverili da neće biti izdaje.



DUKAT PO DUKAT

REČI Mladena Milovanovića o pristajanju na saradnju, verno odražavaju položaj trgovačkog

sloja u vreme kad su dahije uzurpirale vlast, pa ih zato i navodimo: ”Meni, dušo, nije nužda kao

što je Đorđu, ali mi je nužde od vašeg Ibraima, andžije u Topoli. Ja imam buruntiju od vezira i

od aga, al’ moram kad prođem sa svinjama u Topoli dati Ibraimu jedan dukat na džikmedže.

Kad udarim Ibraimu na Orašac, i tu mi valja dati jedan dukat ; kad dođem na Rogaču, i tu jedan

dukat, na Barajevo, i tu jedan dukat, na Guberevac, opet jedan dukat. na Moštanicu, opet jedan

dukat, i de god dođem na an, moram dati po dukat. To je meni teško. Oću i ja poslušati Đorđa i

s njim u to pristati. Pozdravi ga, ja ću mu veran biti. Po vilajetu dosta braće znam i oće me

poslušati, i oću poslušati”.

Ove podatke ne možemo da proverimo u drugim izvorima, pa im moramo pokloniti poverenje,

uz blagu rezervu. Lako je zapaziti da se Karađorđe obraćao knezovima i trgovcima, a da je

hajduke već imao uza se. Sve što je do tada radio ne daje nam, međutim, još za pravo da

tvrdimo da je naš junak imao predvodničku ulogu u pripremi ustanka.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 64948
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Karadjordje istina i mit   14/8/2011, 8:19 pm

MOĆNE DAHIJE

GODINE 1802. pokušale su spahije, uz pomoć Srba, da se oslobode dahija, ali u tome nisu

uspele. Zanimljivo je da su obe sukobljene strane primale u svoje jedinice srpsku narodnu

vojsku, čak i hajdučke čete. Ovaj neuspeh prinudio je srpske obor-knezove da ipak zanemare

gorka iskustva iz poslednjeg rata i obrate se Austriji s predlogom da uz njenu pomoć otrgnu

Srbiju ispod vlasti Porte i potčine je austrijskom dvoru. Pošto su bili odbijeni, ništa im drugo

nije preostalo nego da sami povedu rat protiv dahija. Ideja o sopstvenoj borbi za slobodu

probijala se sporo, da bi se konačno uobličila u vreme priprema za podizanje ustanka, 1803. i

početkom prve ustaničke godine.



Počinje srpska buna

NAJZNAČAJNIJI događaji iz vremena pripremanja pobune bili su suzbijanje izdaje i

oblikovanje vernosti i pouzdanosti budućih nosilaca Revolucije. Strah od izdaje bio je toliki da

je proveravan svaki nepoznat pojedinac koji bi se pojavio na skupu. Ni to nije ulivalo sigurnost

proti bukovičkom: sledila je zakletva sa teškim kletvama, ona mu je mogla vratiti

samopouzdanje. Maleni roj srpskih sinova, zbijenih oko prote Atanasija, u jaružici ispod

Tomićeve kuće, skrivenoj gustim šipražjem, iskazao je rešenost da se bori za slobodu. Pre toga,

valja to ponoviti, morali su se osloboditi straha od izdaje.

Tih dana bilo je jedino bitno sačuvati se od izdajnika, a da to nije preterivanje svedoči

pominjano pismo dahija Pazvan Ogluu, u kojem su ga izvestili o doušnicima. Sakupljajući

podatke o Karađorđu, Milenko Vukićević je zapazio, krajem prošlog veka, više izdvojenih

grobova, bez krstova, oko bukovičke crkve. Sveštenik mu je objasnio da su tu **one, koji nisu

hteli pristati, ili su bili nepouzdani ili udvorice, ubijali i onde zakopavali**. Pojedinci su

žrtvovani da bi se sprečilo izdajstvo i ostvarili viši ciljevi. Bila je to srbijanska **istraga

poturica**.

Karađorđe više nije smeo da se pojavljuje u Topoli, pa je sve vreme provodio na svom trlu.

Napuštao ga je samo radi obavljanja neophodnih poslova. Tako su se, pred Božić, dakle pri

kraju 1803. godine, sastali u Ostružnici on i Andrija Jokić sa zemunskim trgovcima od kojih su

kupili barut. Posle toga on više nije mogao da miruje, ostavio je Petru Jokiću na čuvanje stoku,

pa se uputio u Resavu. Tamo je uspostavio vezu sa Milenkom Stojkovićem, a vratio se s

hajdučkom družinom Stanoja Glavaša, pre Svetog Save 1804. U Topoli ga je zatekla seča

knezova.



PRVO POSEČEN BIRČANIN

SEM Aganlije, sve ostale dahije pošle su u seču, istovremeno naredivši kabadahijama i

handžijama da pogube knezove svaki u svojoj oblasti. Mehmed-aga Fočić pošao je u Valjevsku

nahiju, gde je pogubio Iliju Birčanina i Aleksu Nenadovića, a njegovi momci kneza Stanoja

Mihailovića iz Zeoka. Kučuk Alija sekao je knezove u Pomoravlju, među kojima je bio

najpoznatiji Petar iz Gložana. Mula Jusuf donosio je smrt u Gročanskoj nahiji, gde su

pogubljeni knezovi Stevan Palalija i Marko Čarapić. Poslednja žrtva bio je Hadži Ruvim, koji je

stradao u Beogradu. Seča je trajala kratko, nekoliko dana, između 4. i 10. februara. Prvog dana

bila je najintenzivnija. Tačan broj nastradalih Srba ne može se utvrditi, ali se pretpostavlja da ih

je bilo blizu stotinu.

Tih dana su tatari iz svih krajeva Beogradskog pašaluka, a naročito onih koji su bili bliži

upravnom centru, hitali u Beograd s odsečenim glavama viđenih Srba. U njemu je samo Hadži

Ruvim, pošto su mu prethodno dozvolili da se pomoli Bogu, za sebe i sugrađane, **večnoe

usečenie primio**. Tolike srpske glave i sveopšti dahijski teftiš izazvali su veliki strah kod

Srba. Beograd je ostavljao utisak avetinjskog grada.

Andra Gavrilović sastavio je spisak onih lica čija su imena poznata, a njih je 25. Najviše je bilo

knezova (13), zatim sveštenika (5), buljubaša (3) i po jedan trgovac i skeledžija, dok za dvojicu

nema podataka o poslu kojim su se bavili. Bilo je i onih koji su uhapšeni i strpani u zatvor, kao

Mladen Milovanović. Dahije su, kao što se vidi, izvele obračun sa samoupravnim organima,

uvereni da im glavna opasnost preti od njihove zavere.

Oni su posao obavili skoro bez žrtava na svojoj strani i bez većih poblema. Pazvan Ogluu su

pisali, sredinom februara, možda baš onog dana kada je održan zbor u Orašcu, da su **s

lakoćom pohvatali i zarobili pet do deset knezova koji su bili pokretači bune. Mi smo ih za

primer drugima pobili. Dvojica od njih, međutim, nisu uhvaćeni, nego su pobegli i pokrenuli na

ustanak neke stanovnike Rudničke, Beogradske i Kragujevačke nahije. Usto su prikupili i nešto

hajduka te počeli da stalno, i danju i noću, idu po nahijama pa dižu i bune raju na ustanak**.

Pomen samo knezova, do deset, pošto nisu bili obavešteni o onima koje su kabadahije i

handžije pobile, rečit je dokaz o tome prema kome je seča bila usmerena. Ona dvojica što su

umakla mogli su biti Janko Katić i Sima Marković, a ne bi trebalo isključiti ni Karađorđa iz ove

pretpostavke

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 64948
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Karadjordje istina i mit   4/9/2011, 4:21 pm

PALITI HANOVE, UBIJATI HANDŽIJE!

NEUTRALNI izveštač opisao je scene užasa iz vremena pokolja

Srba, pokušavajući da pronikne i u misli onih čije su glave

ostajale na ramenima. Uveren da je tanana nit koja deli život od

smrti, pisao je: **Oborena pogleda, povijene glave, sa rukama

prekrštenim preko grudi, gomila koju su prinudili da to gleda

nije se usuđivala da uzdiše. Mislila je samo: srećan je**. Zaista

su tada živi zavideli mrtvima. Nalaženje sreće u samrtnom činu

najniži je stepen do kog može da dopre ljudsko biće.

Uoči seče Karađorđe se primirio kod kuće, a Glavaš se s

hajducima sklonio kod jataka. O napadu na njega postoji više

verzija. Zna se pouzdano da na Crnog Đorđa nije pošao nijedan

dahija, što je siguran dokaz da u njemu nisu videli glavnog

protivnika, organizatora ustanka. Napori Milenka Vukićevića da

dokaže da su ga Turci tri puta napali, u vreme seče knezova, ostali su bezuspešni. Toliku

neopreznost Karađorđe sebi nikada nije dopuštao. Samo zahvaljujući tome on se mogao izvući

kad ga je napao Uzun Mehmed, 5. februara 1804. godine. Nevelika četa Uzunova, dvanaest

momaka, napala je Karađorđa drugog dana seče.

U okršaju, u dvorištu njegovog doma, Karađorđevo vojničko i hajdučko umeće dalo je prve

rezultate - Turci su bili razbijeni. Shvatio je napad kao poslednju opomenu, pa se odmah uputio

Glavašu. Gde je našao Glavaša ne zna se, ali se zna da je Janićije Đurić krenuo za njim u

Bukovik, Darosavu i Kopljare, i tu ga je zatekao. U kući Marka Karatošića bili su Karađorđe,

Glavaš, Kolarac, Milovan iz Plane, Kara Steva, Milosav Lapovac i Mileta iz Glibovca. Tad je

doneta odluka da se više ne može trpeti turski zulum, da se hanovi pale, a handžije ubijaju.

**A kogod od Srba s nama u slogu ne ktene, onakove silom terati, a protivnike u takom slučaju

kao i Turke biti.** Ovakav radikalizam počeo je sve više da obuzima prve ustaničke družine,

sastavljene od bivših i aktivnih hajduka i narodnih odmetnika. Ovaj dogovor obavljen je na dvatri

dana pred Orašački zbor. Iskazu Janićija Đurića, da je s ovog sastanka u Kopljarima upućen

poziv na tajni skup u Orašcu, moramo pokloniti poverenje.

Vreme zabune, od seče knezova do Zbora u Orašcu, trajalo je oko sedam dana. Poznate ličnosti

koje su izbegle pokolj dahija, sklonile su se u šume. Stratimirović tvrdi da su prvih dana bili u

velikom strahu i zabuni, da su Karađorđe i Glavaš mislili prvo na bekstvo u Austriju, pa zatim u

Bosnu. Janko Katić i Sima Marković bili su se već uputili prema Savi. Naročito su knezovi bili

u pometnji. Podstaknut tom situacijom, narod je smislio izreku koja idealno oslikava nastalo

stanje: **Nije to tako lasno, jepsti Turčina, pa uteći u šumu**. Čini se da se Karađorđe brzo

trgao, i to zahvaljujući narodu koji se sklanjao u zbegove i počeo paliti hanove.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 64948
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Karadjordje istina i mit   3/11/2011, 9:04 pm

ĐORĐE SPREMA ZBOR

VUK Karadžić je zabeležio da je **narodu zulum dodijao i da nikom više nije verovao**.

Masovno okupljanje u zbegovima konačno ga je uverilo da spas mora da traži samo u borbi za

slobodu. **Tu sad drugoga suda ni spasenija nema, nego da se branimo, i da bijemo i mi nji:

kad ćemo vezani ženski mrijeti od njihovi dželata i seiza, bolje je da umremo junački, kao ljudi,

barem da zamijenimo svoje glave i da pokajemo svoju braću; a žene i djeca ako nam propadnu,

ni onako nijesmo gospodari od nji.** Vuk je dobro uočio ovaj prelomni momenat, kad Srbi

kidaju podaničke lance ropstva i prerastaju u revolucionare, svesni da za slobodu moraju

žrtvovati i najdraže. Hroničar je trenutak revolucionarnog preobražaja sačuvao od zaborava i

saopštio to jednostavno, i uverljivo.

Srbija je počela da se buni **sama od sebe, na jedanput na sve strane**, uočio je Stojan

Novaković. Ustanak je počeo sečom knezova i napadom na Karađorđa, pošto se tih dana narod

sklanjao u šume i počeo da pruža otpor, neorganizovan i u samoodbrani. Dok su knezovi bili u

zabuni, a Karađorđe se spremao za Orašački zbor, narod je već gazio u sukob sa Turcima. Evo

jednog karakterističnog primera. Neko od ustanika ubio je Turčina u Banji. Turci koji su bili u

poteri, i Srbi iz okolnih sela, sahranili su ga u Rudniku, pošto se tamo nalazilo tursko groblje.

Uvereni da se ništa bitno ne dešava, handžije - topolski, šumski i žabarski - odluče da sutradan

odu muselimu u Kragujevac i obaveste ga o ubistvu i zatraže da on organizuje teftiš.

Tokom noći stigne u Topolu iz Beograda šest Turaka i kaluđer Mata iz Žabara s namerom da

narod umire i sklone ga na pokornost dahijama. Iste noći vrate se i Srbi sa Rudnika. Putem su

raspravljali o turskom zulumu, a pošto su predosećali da se nešto važno dešava, odluče da udare

na topolski han i pobiju handžije. Saznavši za ovu nameru sugrađana, topolski kmet Mateja

dojavi to handžiji Ibrahimu, samo zato da bi izbegao krvoproliće u svom selu. Turci su odmah

pobegli u Krgujevac, a Srbi su sutradan samo opljačkali han. Ima više primera koji svedoče o

tome da su seoske starešine izbegavale krvoproliće u svom ataru.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 64948
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Karadjordje istina i mit   15/1/2012, 3:09 pm

ODVAŽNI ALEKSA DAKIĆ

KOLIKO Turci još nisu shvatali stanje u kojem su se našli, svedoči naredni primer. I Žabarci su

bili krenuli na svog handžiju, pa pošto ga nisu našli u hanu, potraže ga kod milosnice. Uspevši

da im umakne, on je poručio: **Ja idem u palanku, pa ako se umiri, ja ću doći**. Žabarci se

vrate u han i pojedu meso koje su Turci ostavili, ali ne spale han.

Srbi se nisu lako usuđivali da dignu ruku na Turčina, a pogotovo ne da im pale hanove. Prvo su

ih samo plenili; kasnije su se pojavile odvažnije čete, kao što je bila ona koju je predvodio

Aleksa Dukić iz Banje. On je spalio topolski, žabarski i jagnjilski han, čime je među prvim

pokazao veliku odvažnost. Od tada ga je predvodnik ustanika držao za najboljeg druga,

primetio je Vuk. Karađorđe se iz Kopljara uputio u Orašac, ali je prethodno poslao Marka

Katića i Mateju Karatošića u susret Dukiću. Istog dana i oni su pristigli u Orašac.

Prve ustaničke dane opisao je, kao letopisac, u oskudici vremena, hartije i divita, Bože

Grujović, na osnovu Karađorđevog kazivanja, što ima posebnu izvornu vrednost: **Prišedši k

njemu Turci da ga seku kao i druge, on ih raztera, pobegne, sazva Stanoja. I prvij dan nji četiri

bila su, treći dan 9, sedmij dan 300, a desetij dan 2.000 skupili se govoreći: ako nam je po

samom ginuti, neka u gomili ginemo. Sedmi dan mogao je biti dan održavanja Zbora u Orašcu.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 64948
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Karadjordje istina i mit   14/2/2017, 10:23 am

Barjak crnom Đorđu
KNEŽINSKA autonomija bila je proširena 1796. godine potvrdom prava izbora obor-knezova
za dvanaest nahija Beogradskog pašaluka. Na skupštini narodnih predstavnika, aprila iste
godine, izabrano je dvanaest obor-knezova i vrhovni knez, koji je imao da nadzire potčinjene
nahijske starešine u pogledu ubiranja poreza. Za vrhovnog kneza bio je postavljen ćuprijski
knez Petar Đurović (Đurković). Turska nije pristala da uvede ustanovu vrhovnog kneza, u šta
nas uverava jedna molba srpskih knezova Porti, na kojoj se knez Petar potpisao kao i ostali
knezovi - Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin, Milenko Stojković i drugi. Mada o tome nemamo
podataka, može se pretpostaviti da je Porta zazirala od uvođenja ovakve samoupravne ustanove
poučena lošim iskustvom sa vladarima Vlaške i Moldavije i muslimanskim predvodnicima i
odmetnicima kao što je Ali-paša Janjinski. Dakle, u ustanak se ušlo bez vrhovnog predvodnika,
njega je tek trebalo izabrati.
Sakupiti ljude na zbor tih dna, kad ih je užas straha unezverio, nije bilo lako. Ne može se sa
sigurnošću tvrditi kad je održan Orašački zbor. Najčešće se pominje Sretenje Gospodnje, 2/14.
februar 1804. godine, ali ne treba isključiti mogućnost da je do toga došlo dan-dva ranije ili
kasnije.
Ponovo je sve izvedeno pod okriljem jedne svadbe, nešto zakasnele. Ženio se Luka Marković,
baš u sebičnu nedelju, pričao je veselnik Proti Mateji Nenadoviću neku godinu kasnije.

GLAVAŠ ODBIO PONUDU
RASPOLOŽIVI izvori ne pružaju nikakav
podatak na osnovu kog bi se moglo zakljuti da je
Orašački zbor bio zakazan radi izbora vožda. Na
njemu se, prema Đurićevom kazivanju, imalo
raspravljati o pružanju otpora dahijama.
Međutim, to se nije moglo ostvariti bez
vrhovnog starešine, koji bi sabrao pobunjene
ustanike i svima komandovao.
Može se pretpostaviti da je Zboru u Orašcu
prisustvovalo oko trista ljudi sa užeg šumadijskog područja. Beležimo imena najpoznatijih:
Karađorđe, prota Atanasije Antonijević, Stanoje Glavaš, Vule Ilić Kolarac, Milosav Lapovac,
Aleksa Dukić, Arsenije Lomo, Tanasko Rajić, Marko Savić, Teodosije Marićević, Matija
Jovičić, Matija Karatošić, Marko Katić, Hajduk Veljko (kao hajduk iz Glavaševe družine) i
drugi. Skupu je, kao što vidimo, prisustvovao mali broj poznatih ljudi, među njima nijedan
znatniji knez. Stoga nije za čuđenje što mnogi izvori nisu zabeležili ovaj skup, pa samim tim ni
izbor Karađorđa za vožda. Okupljeni su se sa svadbe i iz orašačkih kuća, gde su bili smešteni,
povukli **više Marićevića jaruge kod dva velika bresta na jednom zaravnjaku opkoljenom sa
svih strana gustim lugom**. Prema hanu postavili su jaku stražu.
O čemu se sve raspravljalo na Zboru u Orašcu, sem o izboru vožda, ne zna se, dakle, sa
sigurnošću. Na osnovu onoga što je potom usledilo, sasvim je izvesno da je dogovoreno da se
gazi u otvoreni sukob sa dahijama, da se spale svi hanovi i proteraju Turci iz unutrašnjosti.
Postoji više verzija o izboru Karađorđa za vožda. Čini se da je najvernija ona koju nam je
ostavio Vuk Karadžić. Starešinstvo je prvo ponuđeno harambaši Stanoju Glavašu, a on ga je
odbio izgovarajući se da ta obaveza ne pristoji hajduku. Podsetimo ovom prilikom da je Glavaš
godinu ranije nasledio harambašu Lazu Dobrića, koji je bio štićenik dahija. U vreme izbora
vožda ta činjenica nije bila nebitna. Harambaša Glavaš nije hteo u sukob sa dahijama, ne zato
što nije bio hrabar, već zbog toga što kao hajduk nije bio spreman za rat koji se otvarao. Hajduci
su uvek gotovi za prepade i četovanje, a ne i za ratovanje. Harambaša nije bio na visini
narodnog zahteva i pregnuća.

VOŽD PREKE NARAVI
KAD nisu uspeli da ubede hajdučkog harambašu da predvodi pobunjenike, iako je trenutno
stanje to nalagalo, potražili su rešenje kod samoupravnih organa vlasti. Kao drugi bio je
predložen za vođu oraški knez i trgovac Teodosije Marićević. NJegovo odbijanje bilo je
odlučnije: **Bog s vama, braćo! Kako ću ja, kao knez narodni, biti starešina ajdučki četa?** Ni
on nije osećao dalekosežnost bune kad se pitao kako će se pojaviti pred turskom vojskom i
narod predati, kad ona navali na Srbiju. Pomanjkanje hrabrosti kod orašačkog kneza dolazilo je
otuda što su predstavnici njegovog staleža ponajviše stradali u seči. Ne bi trebalo smetnuti s
uma ni to da je njegov trgovački kompanjon Mladen Milovanović ležao u zatvoru. Oskudica
odvažnosti bila je u ovom slučaju presudan činilac. On je, ipak, bio dovoljno mudar da da
koristan predlog, da kandiduje Đorđa Petrovića.
Karađorđe je svoje nećkanje da se primi starešinstva pravdao ovim rečima: **Ja oću svakoga
onoga ko se i najmanje u kakvoj izdaji uvati da ubijem, da obesim, da mučim i još mnogo
koješta**. Pravdanje je kod okupljenih izazvalo drugačije dejstvo: upravo zbog obećanja da će
biti surov prema izdajnicima, a narod ga je hteo za vožda, pored niza drugih svojstava. Izbor
Karađorđa za vožda prota bukovički ovenčao je još jednim govorom, posle čega su se Srbi,
drugi put, zaklinjali. Šta ih je nagnalo na ovaj tradicionalan čin u suzbijanju izdaje? Odgovor na
pitanje o učestalom polaganju zakletve dao je prota u govoru, iskazujući ga ovim rečima:
**Preko svega nemojte se usuditi da koji il’ od straha ili zašto drugo svoga gospodara izdade,
jer će onda crnja i gora nevolja biti.** Iz navedenog proizlazi da je strah od izdaje bio osnovni
uzrok konspirativnosti u pripremi Revolucije, ali i traženje sloge za zajednički i združeni udar
na Turke, radi čega su i polagane zakletve vernosti organizatorima i voždu ustanka. Zakletva je
služila kao najsigurnije sredstvo protiv izdaje.
Izbor Karađorđa za vožda obavljen je u ranim jutarnjim časovima, dok su Turci još spavali u
hanu. Odmah potom, pod snažnim utiskom položene zakletve, ustanici su pošli da spale han, u
kome nije bilo više od dvanaest Turaka. Oskudica hrabrosti osetila se i ovaj put. Memoaristi
kazuju da su, ustanici pustili handžije samo zato što je njihov subaša Ibrahim bio Đorđev
pobratim, a nama se čini da im je to poslužilo kao izgovor za puštanje. Plamen je zahvatio
orašački han pred očima Turaka, zadovoljnih što i oni nisu u njemu.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Karadjordje istina i mit   

Nazad na vrh Ići dole
 
Karadjordje istina i mit
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Karadjordje istina i mit
» Istina ili izazov?
» Net priče..istina ili laž..?
» Čovek na Mesecu: istina ili zavera
» Istina boli

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Feljtoni-
Skoči na: