LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

Delite | 
 

 Vilijam Fokner

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5035
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Vilijam Fokner   21/3/2009, 12:09 am


Вилијам Фокнер (Њу Олбани, Мисисипи, 25. септембар 1897. – Оксфорд, Мисисипи, 6. јул 1962.), је био амерички књижевник.

Биографија
Одрастао у провинцијској средини, на северу сиромашне савезне јужне државе Мисисипи. Тај крај и људи оставили су неизбрисив траг у његовој прози. Фокнер није матурирао, али је много читао (од светских класика до француских симболиста: Пола Верлена, Вајлда, Достојевског, Флобера, Рембоа, Свинбурна, Шекспира, Сервантеса ).

1918. примљен је као добровољац у пилотску школу британског ваздухопловства у Канади. Након рата вратио се у Оксфорд, где је проживео највећи део живота (пред крај живота често је боравио у држави Вирџинији код ћеркине породице). Након песама и краће прозе, први му је почетнички роман »Војникова плата«, 1926. Будући да је тешко налазио издаваче, до краја II. светског рата повремено је одлазио у Холивуд, где је писао и преправљао углавном туђе сценарије; познате су његове прераде Хемингвејевих романа. Последњих петнаестак година живота уживао је велику популарност и био својеврстан амбасадор америчке културе у Европи, Јужној Америци и Јапану. Године 1949. добио је Нобелову награду за књижевност, одржавши притом вероватно најпознатији и најбољи говор који је икада изговорен током те свечаности.

На почетку Фокнеровог великог доба његов је трећи роман »Сарторис«, 1929., прича о угледној породици тог имена којом почиње његова сага о Јокнапатафи и градићу Џеферсону (апокрифна имена за градић сличан Оксфорду и његов округ Лафајет). На необично тачно описану и у сваком детаљу проживљену причу о животу своје регије (што га чини и регионалним писцем), Фокнер је изградио историјски, симболични и митски свет. Прозом библијске величине и грозничавог интензитета, Вилијам Фокнер је створио, како је рекао један критичар, "космос који нико не поседује". По сензибилитету близак натуралистичким писцима краја 19. века, но истовремено високо свестан и савестан уметник, у свој је опус интегрисао многе модернистичке наративне технике (нпр. технику тока свести, временског флешбека који налазимо у филмовима, полифонију гласова, наративне резове и поетске коментаре).
Nazad na vrh Ići dole
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5035
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   21/3/2009, 12:10 am

Роман »Бука и бес«, 1929., приказ је пропасти четворо деце старе породице Компсон, уклопљен у историју америчког Југа, а уједно и експериментални, иновативни роман тока свести који може стати уз бок Џојсовом »Уликсу«. Радикалност фокнеровске иновације видљива је и по том што је, есенцијално, сав роман садржан у свести идиота Бенџија. Том је делу попут слике у огледалу супротстављен роман о крајње сиромашној сељачкој породици Бундренових, »Кад лежах на самрти«, 1930., који се састоји од унутрашњих монолога мужа и (умируће) жене, њихове визионарске и екстравагантне деце и суседа, а радња кулминира у митско-гротескном, али примитивном и тврдоглавом, устрајном превожењу мајчиног тела на далеко гробље у доба велике поплаве.

Посебно је шокантно »Светилиште«, 1931., у којем импотентни гангстер Попај кукурузним клипом силује отмену и изазовну Темпле Дрејк те са њом живи у борделу у Мемфису. Андре Малро назвао је »Светилиште« продором грчке трагедије у криминални тривијални роман. Следе »Светлост у августу«, са средиштем око трагичног лика Христа-Сотоне, хероја и злочинца Џо Кристмаса, опседнутог хипернадраженом расном свешћу и самомржњом због сумње да има црначке крви; тај роман истовремено садржи и најпотреснију љубавну причу у Фокнеровом опусу и приказ отровног бујања верског фанатизма, те »Авесаломе, Авесаломе!«, 1936., технички неразмрсив сплет опсесивног унутрашњег монолога младог Квентина Компсона и троструког наративног преношења верзија приче о успону и паду Томаса Сутпена у доба пре, током и после Америчког грађанскога рата - радња се догађа пола века пре саме приче о успону и паду Југа као као засебне цивилизације. Тај роман, који је сам писац сматрао својим највећим остварењем, "најфокнерскији" је ауторов исказ о Југу, људској судбини и животу уопште.

»Заселак«, 1940., први је део "трилогије" о породици Сноупс, гротескно приказаних и карикираних припадника разгранатог племена "белог шљама" и њихове најезде на Џеферсон под вођством Флема Сноупса, који у преостала два дела, »Град«, 1957. и »Палата«, 1960., преузима банку и постаје водећа личност у Џеферсону све док га не устрели преварени рођак. И у тој трилогији, која садржи више политичке сатире и друштвене критике, а мање митске величине и трагичног раскола него што је уобичајено код њега, Фокнер остаје мајстор: уз сву деташираност и сарказам, трилогија обилује незаборавним сценама и ликовима међу којима доминирају Фокнеров алтер его, адвокат Гавин Стивенс и његов пријатељ, здраворазумски и хумани продавац В.К.Ретлиф (касније се испоставило да В. К. стоји за Владимир Кирилович - још један Фокнеров иронично-хумани коментар у доба бујања макартизма и хладног рата).
Nazad na vrh Ići dole
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5035
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   21/3/2009, 12:12 am

Од каснијих романа су познатији »Уљез у прашину«, 1948., мешавина детективске приче и помало дидактичне приче усмерене против расног греха Југа отеловљеног у линчовању, затим »Бајка«, 1954., алегоријска повест која рекреира хришћански мит, смештен у ровове 1. светског рата у Француској, те »Лупежи«, 1962., последњи роман, објављен тик пре пишчеве смрти - лака прича проткана носталгијом за прошлим временима. Та се дела иначе сматрају слабијим и морализаторским исказима аутора који је у то доба изградио персону јужњачког господина либерално-хуманистичких погледа.

Но, у великом, трагичном раздобљу Фокнеровог стваралаштва, које је трајало од краја двадесетих до средине четрдесетих, појавила су се и дела хибридних облика: у »Дивљим палмама«, 1939., аутор модерну градску причу о трагичној љубави преплиће с комичним народским "епом" о доживљајима невино осуђеног робијаша у време велике поплаве. Неке је пак збирке новела објавио као "романе": »Непобеђени«, 1938., (Фокнеров "вестерн" и његово најприступачније дело), те хроника богате фармерске обитељи МекКаслин »Сиђи, Мојсије«, 1942., заправо збирка повезаних приповедака у којима се истиче »Медвед«, приказ обредног лова на древног медведа, симбола исконског природног поретка - прича проткана носталгијом за неповратно несталим "изгубљеним рајем". У том је смислу занимљив и »Реквијем за опатицу«, 1951., састављен од драмских и прозних сегмената. Фокнер је објавио и неколико збирки новела те разговора са студентима на разним универзитетима (Вирџинија Тек, Нагоја), а посмртно су изашли неки почетнички радови и изабрана писма.
Nazad na vrh Ići dole
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5035
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   21/3/2009, 12:13 am

Утицај
Вилијам Фокнер је, по многим мишљењима, највећи амерички романописац и један од највећих светских прозаиста уопште. Његово дело карактеришу раскошна инвенција, ватромет техничке виртуозности, доминантна трагична и трагично-иронична визија живота у којој влада судбина,усуд (коб, фатум), но ублажена и оживљена честим бурлескним и драстично комичним сценама. То дело, које истражује поноре зла и инферналне ситуације (лудило, инцест, убиство, масакрирање, силовање, линч, братоубиство, чедоморство), истовремено је афирмација људскости и стоичког хуманизма израженог у хришћанскојј иконографији и нагласку на врлинама које је Фокнер истакнуо у својем незаборавном говору при додели Нобелове награде: храброст, саучешће, понос, љубав, част и жртву. Фокнеров је утицај на светску књижевност велики: довољно је рећи да су послератна америчка, западноевропска и латиноамеричка литература незамисливе без њега, од Камија до Мархесa, од Варгаса Љосе до Тони Морисон.

Романи
"Војникова плата",(1926)
"Комарац", (1927)
"Сарторис", (1929)
"Бука и бес",(1929)
"Кад лежах на самрти",(1930)
"Светилиште", (1931)
"Светлост у августу", (1932)
"Авесаломе, Авесаломе! ", (1936)
"Дивље палме",(1939)
"Заселак",(1940)
"Сиђи, Мојсије", (1942)
"Уљез у прашину",(1948)
"Реквијем за опатицу",(1951)
"Бајка", (1954)
"Град",(1957)
"Палата",(1960)
"Лупежи",(1962)
Написао је и већи број краћих прича и приповедака.
Nazad na vrh Ići dole
Tea

avatar

Ženski
Broj poruka : 19116
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   3/4/2011, 7:51 pm

Vilijam Foker - Buka i bes

William Faulkner rodio se 25. rujna 1897. godine u mjestancu New Albany
u saveznoj državi Mississippi, kao praunuk Williama Cuthberta Falknera,
trgovca koji je u povijest književnosti ušao svojim romanom Bijela ruža
Memphisa. Sa pet godina seli se sa obitelji u gradić Oxford, u istoj državi.
Kratko je sudjelovao u 1. svjetskom ratu, kao zrakoplovac u Kanadskim
dobrovoljcima. Poslije rata seli se u New Orleans, gdje se druži sa
Sherwoodom Andersonom, koji je imao značajan utjecaj na njegovo
stvaralaštvo. Za to vrijeme je napisao nekoliko pjesama i crtica o New
Orleansu, a sredinom 20-ih godina vraća se u Oxford, gdje se ženi, kupuje
farmu i ostatak život provodi kao farmer, kojemu je pisanje hobi. Prvi
roman, Vojnikova plaća, objavio je 1926., i tipično je djelo predstavnika
“izgubljene generacije” (Hemingway, Dos Passos, Fitzgerald). Pravi proboj
napravio je tek s romanom Buka i bijes (1929.), koji je bio revolucionaran
u povijesti romana.

Ostala poznatija djela su mu:
- Romani: „Dok ležah na samrti“, „Svetilište“, „Svjetlo u kolovozu“,
„Abšalome, sine moj“
- Zbirka pripovijedaka „Ovih 13“
- Drama „Rekvijem za opaticu“

1950. godine Faulkner je dobio Nobelovu nagradu - nakon brojnih
američkih književnih nagrada, konačno priznanje njegove vrijednosti. Umro je 6. srpnja 1962.

O djelu:
Buka i bijes se kao i većina Faulknerovih romana odvija u izmišljenoj
pokrajini Yoknapatawpha, koja zajedno sa svojim središtem, gradićem
Jeffersonom, na području većem od 2400 km², ima 15611 stanovnika
(6298 bijelaca i 9313 crnaca). Roman je podijeljen na četiri poglavlja, i
svako poglavlje prikazuje tok svijesti trojice braće Compson: Benjia, Quentina, i Jasona, uz još jedno dodatno poglavlje koje je ispričano u trećem licu. Faulkner je kasnije napisao i dodatak kojim je bolje objasnio
događanja prije, tijekom, i poslije radnje romana, ali on nije sastavni dio
romana.






William Faulkner o djelu - Kako je nastao roman Buka i bijes?
Prema mojoj ocjeni, ni jedna moja priča nije dosta dobra i zato sam
trideset godina uvijek pisao novu, nadajući se da bi ta mogla biti dosta
dobra. Pa bi tako moj osobni osjećaj valjda bio nježnost prema onoj koja
mi je prouzročila najviše zebnje, kakvu bi majka mogla osjećati za dijete, a ona koja je meni prouzročila najviše zebnje i za mene predstavlja
najsjajniji neuspjeh jest Buka i bijes... Počela je kao kratka priča, priča bez zapleta, o nekoj djeci koju šalju od kuće za vrijeme bakina sprovoda.
U toj su priči ona bila premlada da bi im se kazalo što se zbiva, i vidjela su
te stvari samo usput, uz dječje igre kojima su se zabavljala, a te su igre
bile sumorni posao odnošenja leša iz kuće itd. Tada mi se javila ideja da
bih mogao mnogo više izvući iz ideje slijepe samousredotočenosti
nevinosti, što bi je pokazivala djeca, ako bi jedno od te djece bilo istinski
nevino, dakle, idiot. Tako se rodio idiot i onda sam se zainteresirao za
odnos idiota prema svijetu u kojem se nalazio, ali s kojim nikad neće moći
izaći na kraj, i odakle će dobiti nježnost, pomoć da ga štiti u njegovoj
nevinosti. Mislim "nevinost" u tom smislu što ga je Bog pri rođenju učinio
slijepim, naime bez pameti, i on nikad ništa neće moči učiniti da bi se to
promijenilo. I tako se počeo javljati lik njegove sestre, a onda brata, tog
Jasona (koji je za mene predstavljao potpuno zlo). On je najopakiji lik, čini
mi se, koji sam ikada zamislio. Tada sam vidio da to ne mogu nikako izreći
u kratkoj priči. Pa sam tako iskazao idiotovo doživljavanje toga dana, i bilo
je nerazumljivo, čak ni ja ne bih bio mogao reći što se tada zbivalo, pa
sam morao napisati još jedno poglavlje. Tad sam odlučio da Quentin dade
svoju verziju tog istog dana, odnosno te iste prilike, i to je učinio. Onda je
trebalo dati kontrapunkt, a to je bio drugi brat, Jason. Tada je već sve bilo
potpuno zamršeno. Znao sam da je daleko od toga da bude gotovo, pa
sam morao napisati još jedan odjeljak, s izvanjske perspektive, u kojemu
netko izvana, pisac, govori o onomu što se dogodilo tog dana. I tako je
nastala knjiga, tj. istu sam priču napisao četiri puta. Nijednom nije bilo
kako treba, ali toliko sam se mučio da ništa od toga nisam mogao baciti i
nanovo početi, pa sam je tako tiskao u četiri odjeljka...

Sadržaj:
Prvo poglavlje je unutrašnji monolog Benjia, tridesettrogodišnjeg idiota
koji ne govori, nego samo stenje ili zavija, ali je njegov tekst uglavnom
čist i jednostavan, iako ne i lako razumljiv. Benji je uvijek u pratnji crnog
dječaka Lustera, unuka (ili najmlađeg sina?) stare Dilsey. Benji i Luster
najprije gledaju kako se na susjednom zemljištu igra golf. Kasnije
saznajemo da je i to igralište nekad bilo pašnjak Compsonovih,
namijenjen da bude Benjievo vlasništvo, ali prodan da bi se platili troškovi
za vjenčanje sestre Candance (skraćeno Caddy) i troškovi studija brata
Quentina. Za vrijeme igre, jedan od igrača zove Caddie, što Benjia asocira
na sestru (iako se drugačije piše, izgovor te dvije riječi je isti). U sjećanje
mu se vraćaju prizori iz djetinjstva u vezi sa sestrom, i tad Benji uvijek
počne jaukati. Luster je čitav dan zaposlen tražeći 25 centi koje je izgubio,
kako bi mogao ići u cirkus. Traženje novca izaziva kod Benjia još jednu,
najstariju scenu, ili bolje sekvencu, u radnji romana, koja se zbiva 1898.,
za vrijeme bakičine smrti. Tad još djeca, Quentin, Caddy, Jason, Benji i
crnčić Versh, koji je tad bio Benjiev pratioc, vršljaju po rukavu rijeke.
Quentin i Caddy svađaju se jer ona želi svući svoju haljinu, a brat joj to
neda. U svađi, Caddy će se namočiti i zaprljati gaćice. Jason se za to
vrijeme igra sam. Roskus, stariji crnac, vjerojatno Dilseyin muž i otac
njene djece, zove ih na večeru. Jason odmah odaje ocu da su se Quentin i
Caddy prskali, ali Caddy traži dopuštenje da bude glavna kod večere.
Kasnije izlaze u dvorište prema kolibi crnačke posluge i dok se Versh sa
svojom sestrom Frony igra krijesnicama, Caddy, popevši se na drvo, gleda
osvijetljenu kuću i misli da odrasli imaju društvo. Djeca vide da su joj
gaćice prljave. Kad Dilsey uspije da ih pošalje u kuću, osim Quentina koji
se povukao sam iza kuće i kasnije u hambar - otac, g. Compson, na
stubama ih upozorava da je mama blizu. Djeca odlaze na spavanje, i to
Benji i Caddy u jedan krevet. Idući sloj Benjijevih sjećanja potječe - a to
opet saznajemo neizravno - iz studenog 1900.; a odnosi se na kišni dan u
knjižnici kuće kada se Caddy u majčinu prisustvu bavi oko malog Benjija i
kaže mu da se od sada više neće zvati Maury, nego Benji. Neurotična,
neprijazna majka zatražila je tu promjenu imena, iako joj se kratica Benji
ne sviđa, više joj se sviđa formalniji biblijski oblik Benjamin (njegov brat
Jason kasnije će ga zvati kratko Ben). Maury je brat gospode Compson
(rodene Bascomb), a promjena imena treba simbolički značiti odricanje
majke, u ime svog porijekla, od sina degenerika, ploda njezinog zlosretna
ulaska među Compsonove. Njezin suprug, naprotiv, Jason Compson (treći
tog imena na obiteljskom stablu), dobroćudan i miran, tuče i pomiruje
posvađenu djecu (Caddy je napala brata Jasona što je poderao Benjieve
lutke od papira), prijatelj je s Quentinom (a taj je upravo ušao u kuću
pošto se potukao s nekim dječakom koji je pokušavao gurnuti žabu u
Caddynu školsku klupu). Svi koji ulaze - otac, Quentin, Versh – mirišu
Benjiju po kiši. Ujak Maury i njegova ljubavna afera s gospođom Patterson
u susjedstvu - djeca su nosila njegove poruke k njoj, sve dok g. Patterson
jednom nije uhvatio Benjija na žici ograde - tvore vjerojatno idući
vremenski sloj. Vjerojatno, jer se ni sa čime ne može pokazati ne dolazi li
ta epizoda poslije. Benji se nje prisjeća dok se s Lusterom provlači ispod
žice. Pouzdanije se može odrediti vrijeme idućeg događaja u razvitku
odnosa među djecom. Caddy upotrebljava miris uljepšavajući se,
stavljajući šešir, čime izaziva Benjijev plač. Benjijev prvi doživljaj sestre,
još od dana bakičine smrti, jest da "miriši poput drveća". Caddy shvaća da
se Benjiju ne sviđa parfem, pa ga poklanja Dilsey. Idući doživljaj manje je
nedužan. Uspomenu njega izaziva u Benjijevoj sadašnjosti sljedeće
otkriće: djevojčica Quentina sjedi na ljuljačci s nekim momkom s crvenom
kravatom. Čini se da taj pripada cirkusu koji bi Luster želio posjetiti te
večeri. Tako je Benji i prije dvadesetak godina iznenadio na ljuljačci Caddy
s nekim Charleyjem koji ju je pokušao ljubiti. Pogled na zaprepaštenog
Benjija učinio je da Caddy skoči i pobjegne s Benjijem u kuću. Tamo
klekne, ljubi ga i obećava da "neće više nikada". U kući Caddy ide da
opere usta. S trinaest godina (1908.) Benji je velik toliko da ne smije
spavati sa sestrom u postelji. A iduće godine zbiva se dramatičan
dogadaj: vraćajući se jednom kući, Caddy nailazi na Benjija koji,
pogledavši je, počne zavijati. Caddy se pripija uza zid, Benji je hvata za
haljinu i vuče u kupaonicu. Gledajući se medusobno, plaču. Iz sjećanja
brata Quentina na taj isti događaj u idućem poglavlju knjige možemo
rekonstruirati dan kad je Caddy izgubila djevičanstvo, a Benji osjetio da je
izgubljena nevina čistoća koja mu je bila utočište. Idući je događaj vezan
za Caddyjino vjenčanje, u travnju 1910. Vershov brat T. P. sada je
Benjijev čuvar i vodi ga u podrum da se napiju pjenušava vina
"sasprilluh". Benji pada s bureta, s kojega je gledao nevjestu u kući. Zbog
njegova urlikanja ona dolazi i grli ga, a Quentin tuče T. P.-a i daje Benjiju
nešto toplo da se oporavi. Daljnji sloj sjećanja: Benji stoji kraj dvorišnih
vrata, a T. P. mu govori da je uzalud, da je Caddy otišla daleko. Videći
neke djevojčice, učenice, kako prolaze, Benji trči za njima. Jednom
prilikom istrči za djevojčicama - vrata nisu bila zakijučana - i uhvati jednu.
Postao je opasnost: Jason kaže ocu da će Benjija morati poslati u ludnicu
Jackson ako ga, naposljetku, otac djevojčice sam ne ustrijeli. Benjija
podvrgavaju operaciji kastracije. Uspomena na disanje pod anestezijom je
kratko navedena, a o čemu je zapravo riječ, shvaćamo samo iz šireg
konteksta čitave radnje. Sljedeće etape su razgovori medu crncima, a
Benjija su poslali k njima da ne bude nazočan kad se Quentinovo mrtvo
tijelo dopremilo kući, te za umiranja i pogreba oca, g. Compsona. U ovoj
drugoj prilici - dvije godine poslije prve - sa sedamnaestogodišnjim
Benjijem prisutna je i mala djevojčica Quentina - Caddyjina kći. Roskus
osuđuje što se maloj ne smije spominjati majčino ime. Caddy je, kasnije
nam postaje jasno, napuštena od muža - taj je vjerojatno shvatio da je
ona bila noseća s drugim u času vjenčanja - živi daleko od obitelji, ali joj
je bilo dopušteno da dijete pošalje kući. Jedan je od prizora Benjijeva
vožnja na očevo groblje, s majkom koja se tuži što Roskus ne može
upravljati kolima, nego to čini T. P. Prolaze kraj Jasonove radnje, ali ovaj
odbija da ide s njima. Kasnije i Roskus umire. Shvaćamo to po tome što
Dilsey plače, a mali Luster ne želi Benjija i Quentinu voditi u hambar jer je
tamo vidio njegovu prikazu. Nema daljnjih slojeva uspomena do samog
dana zbivanja, a to je baš 33. rođendan Benjija. Luster ga može rastresti
tatulom (bunikom) ružna mirisa, koju mu je ubrao, a ima Benji i svoj
žalosni vrtić, "groblje", kako ga zove Dilsey, koje se sastoji od jedne ili
dvije tatule u boci. Kod kuće, kad ga želi umiriti, Dilsey mu daje da se igra
sa starom Caddyinom papučom. Dilsey je sada jedina koja donekle brine o
Benjiu, čak mu radi i kolač sa 33 svijeće za rođendan; majka je zabrinuta
samo za svoj mir, a Jason i Quentina, oboje tvrdoglavi i sebični, u svađi
između sebe osjećaju Benjia kao odbojni teret. Na kraju dana Benji plače
svučen pred ogledalom, gledajući sebe osakaćena; a kroz drugi prozor
jedna spodoba, Quentina, spušta se niz drvo u noć.

http://www.diskusije.net/obrazovanje/lektire-kratak-sadrzaj-i-analize-3069/strana16.html

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

avatar

Ženski
Broj poruka : 19116
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   3/4/2011, 7:53 pm

nastavak

Kroz drugo poglavlje promatramo tok misli najstarijeg brata,
neurotičnog Quentina. Datum na koji ga pratimo izabran je zato jer je to
posljednji dan njegova života (kao što se i Benjiev monolog odvija na
poseban dan, njegov 33. rođendan). Quentin je neurotičan student na
Harvardu, tako da su i njegove misle prilično zbrkane. Na dan koji je
odredio za svoju smrt, Quentin kida kazaljke sa sata, ali on i dalje kuca u
prazno. U toj gesti Quentin će se okrvaviti, ali je simbolički ukinuo
prolaznost, iako ga otkucaji sata i dalje prate. Najstarije sjećanje u
njegovu monologu odnosi se na isti događaj na koji i Benjievo. To je svađa
s Caddy, prljanje blatom i sjedenje u rijeci. Caddy i djevojčica Natalija
potukle su se u hambaru, Quentin priskače Nataliji i dodirnuvši je,
pobuđen je na seksualnu igru s njom, koju prekida Caddy. Natalija odlazi,
a Quentin trči za Caddy po kiši, prlja je blatom iz svinjca, oni se na
trenutak potuku i pogrebu. Pomiruju se sjedeći u rukavcu rijeke, a voda se
diže i odnosi prljavštinu s njihovih tijela. Kasnije, kad Caddy ima petnaest
godina, Quentin je ljubomoran na dječake s kojima se poljubila. Opet
pljuska, bacanje na zemlju. Quentin kažnjava Caddy, a ona mu kaže da
bar nije ljubila prljavu djevojku poput Natalije. Sljedeća epizoda od
središnje je važnosti i daje pun smisao prošlima te je glavni sadržaj
Quentinove opsjednutosti do završnog trenutka njegovog života: Caddyin
gubitak djevičanstva. Gospođa Compson (Majka, kako je zovu djeca, Miss
Cahline (Caroline) kako je zovu crnci) naređuje svom miljeniku Jasonu da
uhodi Caddy koja se sastaje izvan kuće s nepoznatim mladićem. Gospodin
Compson (koji se također zove Jason, Otac) je protiv tog uhođenja. Kako
kaže Quentinu, njegovu majku ne zanima grijeh, nego joj je do morala, a
to znači, dakle, do društvene konvencije. Quentin je svjedok Benjijevu
susretu s Caddy navečer, kad se ona vraća kući izgubljena djevičanstva, a
taj je susret, sjećamo se, predmet dirljive epizode u prvom dijelu knjige.
Caddy opet izlazi i sjeda u rukavac rijeke, gdje se sada odvija još jedan
siloviti prizor između nje i Quentina. Brat navaljuje na sestru: da li voli
zavodnika, je li ju taj prisilio da mu se dade, da njih dvoje, brat i sestra,
zajedno pobjegnu s novcem kojim se Quentin treba upisati na sveučilište,
sjeća li se kako je uprljala gaćice onog dana kad je bakica umrla. Vadi
nož, predlaže da najprije prereže grkljan njoj pa sebi, ona je na trenutak
fascinirana, ali smjesta odbija. Poslije te egzaltirane scene odlaze zajedno,
i Quentin se upoznaje s Daltonom Amesom, zavodnikom. Quentin se vraća
na potok, a Caddy se poslije nudi Quentinu, koji to odbija. Zatim, koji dan
poslije, ponovni susret i sukob Quentina s Daltonom: "jeste li ikada imali
sestru" - "ne, ali one su sve kurve": Quentin nastoji udariti Daltona,
Dalton puca u koru drveta koju je bacio u potok, nudi Quentinu pištolj.
Caddy kaže Daltonu neka više s njom ne govori, a Quentinu, na ponovno
pitanje dali voli Daltona, opet odgovara neka opipa kako joj krv udara u
grlu. Gospodin Compson predlaže ženi da odvede Caddy u toplice French
Lick da zaboravi Daltona, a gospođa Compson ispravno zaključuje da bi
tamo Caddy mogla naći supruga. Quentin ocu tvrdi da je on, a ne Dalton,
posjedovao Caddy. Otac mu ne vjeruje: u ženskoj potrebi za podavanjem
vidi prirodan tijek stvari i smatra da ženama djevičanstvo znači manje
nego muškarcima. Proizlazi da Quentinovo priznanje rodoskvrnuća koje
nije počinio dolazi od želje da se prirodna ljudska ludost uzvisi do užasa i
zatim očisti s pomoću istine - dakle, da govorom nadomjesti ono što bi
želio da je istina i čime bi događaj ukinuo. Otac misli da to vrijedi i za
Quentinov nagovještaj da će počiniti samoubojstvo. Otac se ne boji da bi
to Quentin napravio, jer je suviše ozbiljan u svojoj želji da time nešto
ispravi, i vjeruje da će se Quentin ubiti tek ako uvidi da Caddy nije
zavrijedila njegov očaj, jer da Quentin misli na smrt kako bi izbjegao
pomisao da njegov osjećaj može biti prolazan. Predlaže sinu da što prije
ode na Harvard, na sveučilište, i da prije toga provede mjesec dana u
Maineu, valjda radi oporavka. U razdoblju od Caddyna gubitka
djevičanstva do dana Quentinove zaključne sadašnjosti prikazane su još
samo okolnosti vezane uz jedan, Quentinu bitan događaj: Caddyno
vjenčanje. To je najprije obavijest uoči vjenčanja, koju u svojoj sobi u
Harvardu Quentin ostavlja izloženu tri dana kao lijes na odru, i zbog koje
ga drug s kojim dijeli sobu, Shreve, zadirkuje. Dva dana pred vjenčanje
Quentin u Jeffersonu susreće Herberta, koji je Caddy za vjenčani dar
dovezao automobil. Quentin se prema Herbertu ponaša neprijateljski i
kaže mu da zna da je u Harvardu varao na kartama. Iduće večeri, uoči
vjenčanja, Quentin je s Caddy u njezinoj sobi, dok odozdo dopiru glasovi
gostiju. Ona mu priznaje da je noseća, te da zato mora, a na njegovo
pitanje da li ih je bilo mnogo, odgovara: "zar misliš da ako kažem; onda
neće biti". Sa samoga vjenčanja Quentin se sjeća kako je Benji urlao, a
Caddy, a za njom otac, Quentin i brat trčali k njemu. Ako su uspomene na
ove različite trenutke prošlosti ispremiješane, ponavljane, iskidane u
Quentinovu pamćenju tijekom 2. lipnja 1910., zbivanja samoga tog dana
prikazana su u kronološkom slijedu. Quentina budi ustajanje njegova
druga, Kanađanina Shrevea. U osam sati sluša zvono kapele, razbija svoj
sat, pakuje kofer, kupa se, brije, piše dvije obavijesti i stavlja u kovertu
ključ kovčega za oca. Na izlazu, poslavši pismo, ogleda se za crnim
poslužiteljem Deaconom; kojemu ostavlja dio odjeće. Odlazi u Boston
tramvajem na doručak. Svraća u draguljarnicu; gdje. razgovara o
satovima. U željezariji kupuje dva glačala, koja zamotana izgledaju kao
cipele. Vraća se tramvajem u Cambridge (gradić gdje se nalazi sveučilište
Harvard) i opaža svog kolegu Geralda Blanda kako se vraća s veslanja. To
ga podsjeća na Geraldovu hvalisavu majku, bogatašicu s Juga. Vidi da je
Shreve obukao košulju namijenjenu Deaconu, a crncu predaje poruku koju
Shreve treba dobiti sutra. U podne, promijenivši dva tramvaja, dolazi do
kamenog mosta, uz koji se namjerava utopiti, i skriva svoja glačala.
Promatra kako dječaci pecaju i plivaju i uranja u svoja sjećanja. Svrativši
u pekarnicu da kupi dvije žemlje, uzima u zaštitu djevojčicu koju psuje
trgovkinja, i zove je sekicom. Djevojčica ga prati, neće da mu kaže gdje
stanuje, a on po savjetu dvojice ljudi traži policajca Ansea. Kod rijeke ga
napada brat djevojčice, talijanski doseljenik Julio, koji je u društvu Ansea,
i tvrdi na lošem engleskom da će tužiti Quentina što je htio oteti njegovu
sestru. Quentin se histerično smije; odlazi na sud; pošto je platio kaznu
od šest dolara i Juliu dao dolar, Quentin nailazi na gospođu Bland i
njezinog sina, veslača i studenta Geralda, te drugu dvojicu svojih
prijatelja, Shrevea i Spoadea, a s njima su dvije djevojke. Voze se kolima
gospođe Bland na izlet. Quentin napada Geralda koji mu okrvavi nos, i
ostavlja crnu masnicu pored oka. Prijatelji mu pomažu u obližnjoj kući da
se opere, a zatim se Quentin sam, odbivši pratnju, vraća u Cambridge.
Brine se da Shreve ne dođe odmah za njim, ali se umiruje sjetivši se da je
idući vlak tek za jedan sat. Mijenja odjeću, pije vodu, provjerava adresu
na pismu za Shrevea i svoj sat bez kazaljki ostavlja u staroj ladici. Pere
zube i četka šešir prije nego će ga staviti na izlasku.

Treće poglavlje pripada Jasonu, po Faulknerovim riječima najopakijem
liku kojeg je ikada stvorio. On je nakon smrti oca i samoubojstva starijeg
brata Quentina postao glava obitelji. S njim još živi i majka, te nećakinja
Quentina. On je i glavni predmet Jasonovog razgovora s majkom. Majka
se jada Jasonu kako Quentina markira iz škole, i boji se da bi ravnatelj
škole mogao pomisliti kako ona nema nikakve vlasti nad njom. Jason joj
želi održati prodiku, međutim osjetljiva majka se boji da bi on mogao biti
pregrub. On gubi žice i odlazi iz njene sobe. Jason je inače neugodan
prema svima u kući, i prema trgovcu kod kojeg radi, i prema telegrafistu
na čije je izvještaje pretplaćen radi burzovne spekulacije, i prema
mušterijama. Čekove koji dolaze od Caddy za njezinu kćer zatajuje i sebi
štedi novac, a krivotvorene novčanice daje majci, koja ih zapaljuje, jer ne
želi imati nikakve veze sa odmetnutom kćeri. Jason je majku prevario i
time što nije, kao što ona vjeruje, uložio tisuću dolara u tvrtku svog
poslodavca, a taj ga ionako trpi samo zbog Jasonove majke. Najotvoreniji
odnos Jason ima prema ljubavnici iz Memphisa koju skriva od obitelji i
znanaca. Nema kod njega ni morala ni osjećaja; Quentinu proganja
djelomice zbog toga što njezina sloboda može narušiti njegov ugled; a
djelomice i zato što ga je Caddyina rastava stajala obećanog namještenja
u banci. Jason, ne želi nikome priuštiti veselje, on je sadista, što pokazuje
i prizor na očevu pogrebu. Tada mu Caddy plaća sto dolara da joj dopusti
da vidi kćer, koja joj je oduzeta nakon rastave. Pohlepni Jason pristaje, ali
joj dopušta da vidi kćer samo dok prolazi s njim u kočiji pokraj nje, koja
stoji na ulici. Time pokazuje svoju osvetoljubivost, iako je Caddynom
zaslugom trebao dobiti mjesto u banci, on je krivi za gubitak tog mjesta.
Njegov sadizam se vidi i u sceni sa dječakom Lusterom. Luster spominje
kako mu nedostaje 25 centi za predstavu, i toliko uporno to ponavlja
nadajući se da će mu Jason dati novce, da je na kraju dosadio i Jasonu
koji se odlučuje malo zabaviti. On, naime ima dvije karte za predstavu, ali
ih ne želi dati Lusteru besplatno. Kako Luster nema novac, Jason ih baca u
peć. Dilsey razljućena takvim ponašanjem tjera Jasona iz kuhinje, i daje
Lusteru 25 centi za kartu (koje će on izgubiti, i idući dan tražiti sa
Benjiem - vidi prvo poglavlje). Luster kasnije dobiva novac od Quentine u
zamjenu za šutnju o njenom susretu s mladićem sa crvenom kravatom.

Četvrto poglavlje je kronološki i posljednji događaj u knjizi, i slijedi
nakon Benjieva monologa, kad se Quentin spušta preka drveta i bježi od
kuće sa Jasonovim novcem. Ovo poglavlje je najobjektivnije pisano, u
trećem licu, i bez flashbackova u prošlost. Poglavlje je usmjereno na
Dilsey, jedine normalne osobe u kući Compsonovih. Prenesena je
atmosfera u kući, Dilseyina brižna poslovnost, Lusterovo nestašno
izvlačenje od dužnosti, indolentno tuženje gospođe Compson, i neprijazno
zapovjedačenje Jasona – sve normalno i uobičajeno. A nestanak Quentine
i novca dobiva svoju dramatičnost upravo time što je događajima
prepušteno da se odvijaju sami. Na tu se epizodu nastavlja prikaz istinite
pučke pobožnosti crnaca, koja kulminira impresivnim opisima gostujućeg
propovijednika. Jason ne uspijeva pridobiti šerifa da mu pomogne u
potjeri, i namrgođen se vraća kući. Na povratku sreće Lustera i Benyja u
kočiji. Luster se pomalo okrutno igra s Benjiem; razdražuje ga vatrom,
riječima, vožnjom kola u neuobičajenom smjeru (Benji je naviknut da
prolaze trgom lijevo od spomenika vojnika konfederacije), sve to navodi
Benjia na urlanje. Jason tad prilazi, udara Lustera, i okreće kola u pravom
smjeru. Benji je tad zašutio, i posljednja slika je prizor izdanka uglednih
patricija, smirenog idiota s pokidanim cvijetom u ruci, spokojna u
naviknutom, ustaljenom redu stvari.

Analiza likova:
Benjamin (Benji)
Rodio se kao Maury Compson ali kasnije su mu promijenili ime u Benji.
Najmlađe dijete u obitelji, gluhonijemi idiot, koji svoje reakcije i uzbuđenja
izražava zavijanjem, stenjanjem i jaukanjem. Nema dovoljno razbora čak
ni za sebičnost, on je poput životinje, ali poznaje nježnost i ljubav, iako ne
umije imenovati. Zbog svog idiotizma nije podvrgnut zakonima intelekta i
volje, pa ne potpada pod strogi kodeks obiteljske etike. Benji događaje
koje priča niže po načelu slobodne asocijacije. Priča idiota Benjia puna
buke i bijesa nije samo uvodni dio, nego i jezgra romana. Benji zapravo
nagoviještava cijeli roman i sve njegove likove u karakterističnim
situacijama.

Quentin Compson III.
Najstarije dijete Compsonovih, neurotični student na Harvardu. On je
prototip mladića kojega opsjedaju misli o incestu i samoubojstvu.
Quentinov duh je složen i neprestano se odaje apstrakcijama, elegičnim
meditacijama, patetičnim uspomenama i boležljivoj introspekciji. Quentin
je glavni karakterni simbol etičkih principa tradicionalnog humanizma
svoje obitelji, ponosan i puritanski moralan.

Jason Compson IV.
Odgovoran i zreo, ali pokvaren glavar obitelji nakon očeve smrti. Jason je
simbol svega što je Faulkner nazvao “snopesism” (eng. = snobizam), on
je moderni naturalizam i animalizam primitivne i surove klase skorojevića.
Jasonovo djelovanje pokreće materijalno (konkretno novac), a krivca za
svoj neuspješan život traži u drugima. Istovremeno on je i sadist, jer
budući da on nije uspio u životu, namjerava ga svima oko sebe dodatno
zagorčati. Na kraju ga stiže svojevrsna poetska pravda kad Quentina
krade novac koji je ustvari njen, i bježi sa cirkusantom. To je ujedno i
konačan udarac obitelji Compson, nakon kojeg počinje njeno sve brže
propadanje.

Candace (Caddy) Compson
Samovoljna i putena nimfomanka, udaje se za jenkija i bankara Herberta
Heada, međutim rađanjem nezakonite kćeri Quentine počinila je grijeh
protiv morala, protiv obiteljske tradicije, i protiv ekonomskih interesa
obitelji. Razvodi se i odlazi u drugi grad, dok kćer ostaje u kući
Compsonovih. I prije je prilično često mijenjala muškarce (Charlie, Dalton
Ames), a ponudila se i bratu Quentinu.

Jason Compson III.
Glava obitelji, otac trojice braće i Caddy, po zanimanju odvjetnik, sklon
piću. Hobi je pisnje o stanovnicima Jeffersona, i zapisivanje nekih, po
njemu vrijednih filozofskih misli. U njegovo vrijeme počinje propadanje
obitelji Compson, jer je on prodao sve posjede osim same kuće sa vrtom,
barakom za crnce, stajama i hambarima. Umire 1912., i nakon njega
obitelj preuzima sin Jason.
Caroline Buscomb
Majka, neuravnotežena i melankolična žena, ovisna o lijekovima.
Sažalijeva sebe i svoju sudbinu, smatra da je njena obitelj (Buscomb)
prokleta i da je ona unijela nesreću među Compsonove, očekuje da je i
drugi sažaljevaju. Nije posebno brižna za djecu, više se brine za sebe, i
jedino joj je Jason koliko toliko drag, jer joj je najsličniji. Najviše prezire
Caddy koja ih je osramotila, a naslućuje i probleme u svezi s njenom
kćerkom Quentinom.

Teme za raspravu:
Tehnike pisanja u ovome romanu međusobno vrlo razlikuju; Benjievo i
Quentinovo poglavlje pisano je u obliku toka svijesti - pisac precizno, bez
prepravljanja ili ukrašavanja bilježi njihove misli, koliko god su zapetljane
i nerazumne, dok se u Jasonovom poglavlju koristi solilokvij (tehnika
kojom sama ličnost romana, bez autorove nazočnosti, prikazuje čitateljima
sadržaj svoje psihe i svoje psihičke procese, pretpostavljajući da je netko
sluša), a u zadnjem čisti realizam. Baš zbog tehnike pisanja, prva dva
poglavlja su dosta nerazumna, dok su zadnja dva puno lakša za čitati.

Podrijetlo naziva romana je iz poznate Shakespeareove tragedije Macbeth,
5. prizor, 5. čin:
„Život je sjen što luta, bijedni glumac
Što se na pozornici života razmeće, prodrhti
Svoj sat, i ne čuje se više; on je bajka
Koju idiot priča, puna BUKE I BIJESA
A ne znači ništa.“

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   

Nazad na vrh Ići dole
 
Vilijam Fokner
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Vilijam Fokner
» Vilijam Fokner - Buka i bes
» Vilijam Fokner
» Vilijam Fokner
» Vilijam Batler Jejts

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Veliki pisci-
Skoči na: