LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

Delite | 
 

 Isidora Sekulic

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5101
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Isidora Sekulic   20/3/2009, 11:19 pm


Isidora Sekulić je rođena 18.februara 1877.u Mošorinu, u Bačkoj(u Prosvetinoj "Maloj enciklopediji" i u "Istoriji književnosti" Jovana Deretića kao godina rođena stoji 1887). Djetinjstvo je provela u Rumi i Zemunu.Školovala se u Somboru i u Pešti.Poput mnogih školovanih žena tada, radila je kao nastavnica prvo u Pančevu, a zatim u Šapcu i, od 1919, u Beogradu. Obje okupacije je provela u Srbiji.

1900. godine doživljava tešku tragediju: najprije joj je u aprilu umro otac, a u julu i brat Dimitrije, student prava u Gracu. Obojica su sahranjena na zemuskom pravoslavnom groblju.Nad njihovim grobom Isidora je provodila sate i dane, a i kasnije, ma gdje boravila i putovala, svaki Uskrs-dan kada joj je umro otac provodila je na groblju. Tu se upoznala i sprijateljila i sa starim grobarom Nikolom koji joj je pričao istorije i sudbine mnogih zemunskih porodica i ličnosti koje su tu počivale. Isidora je sve to pomno bilježila u "crnu svesku", koju je uvijek sa sobom nosila na groblje i koju je na žalost, spalila pred smrt. Najzanimljivije priče starog grobara uobličila je i objavila u svom najboljem djelu "Kronika palanačkog groblja".

Isidora Sekulić živjela je povučeno, u svijetu knjiga, bez porodice koju je rano izgubila. Bila je bolešljiva, od majke, koju nije zapamtila, naslijedila je, kako kaže, "potpunu tuberkulozu", sa očeve strane "ludilo i razne oblike nervne poremećenosti". I pored toga mnogo je putovala, bila je u Francuskoj, Njemačkoj, Engleskoj, Skandinaviji, Rusiji, Africi, Maloj Aziji. U Maroko je putovala ugljarskim brodom, onako "kako putuju siromašni ljudi kao što sam ja".

To njeno siromaštvo zapravo je svjesno traženo. U jednom pismu ona kaže: "Prema novcu imam otprilike odnos koji Anglo-Amerikanci imaju prema nesrećnoj, meni tako dragoj, Francuskoj: u nuždi, da; van nužde, ne treba mi. Nijedan veći honorara nisam do sada uzela."
Nazad na vrh Ići dole
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5101
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   20/3/2009, 11:20 pm

Ostaće zapisano i to da je Isidora Sekulić prva žena koja je postala akademik, za dopisnog člana Akademije primljena je 1939. godine, a za redovnog 1950

"Analiticki trenuci"(Beletristika - Eseji)
Teme iz umetnosti

"Djakon bogorodicine crkve " (Beletristika - Pripovetka)

"Domaca knjizevnost I" (Jezik i knjizevnost - Knjizevna kritika)

"Domaca knjizevnost II "(Jezik i knjizevnost - Knjizevna kritika)

"Gospa Nola" (Beletristika - Pripovetka)

"Jezik i kultura" (Beletristika - Eseji)

"Hronika palanackog groblja" (Beletristika - Pripovetka)

"Njegosu knjiga duboke odanosti" (Jezik i knjizevnost - Knjizevna kritika)

"Pisma Isidore Sekulic" (Beletristika - Pisma)

"Pisma iz Norveske i drugi putopisi" (Beletristika - Pisma)

"Pripovetke II "(Beletristika - Pripovetka)

"Saputnici" / pripovetke I (Beletristika - Pripovetka)

"Svetska knjizevnost I" (Jezik i knjizevnost - Knjizevna kritika)

"Svetska knjizevnost II "(Jezik i knjizevnost - Knjizevna kritika)

"Zapisi o mome narodu "(Beletristika - Eseji)
Nazad na vrh Ići dole
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5101
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   20/3/2009, 11:20 pm

Od Isidore Sekulic sam prvo procitala " Djakon bogorodicine crkve ",jedno izuzetno misaono djelo koje govori o ljudskim sudbinama, o cestitosti i nevinosti, o ljubavi ,koje mi danas ne poznajemo i nemamo prilike da vidimo i dozivimo.o visoko izrazenoj moralnosti,koja nadvladava ljubav, jer moral je nekada bio na prvom mjestu,cast i ljudski postupci,koji cuvaju obraz.To danas vise ne postoji.Odmah se vidjelo da to nije samo " napisano " djelo vec i " dozivljeno ",jer je nabijeno emocijama.prepricala sam cerki sve i ona se odusevila i iskoristila tu temu za pismeni iz srpskog.Naravno, dobila je 5 ,jer je tema jako interesantna.
Kasnije sam citala " Sumanovice ",potresnu pripovijetku o sudbini dvojice brace, o nesrecnoj politici i nesrecim ratovima,koji kroz vjekove ocrtavaju ljudske sudbine i kroje zivote.Bas je dobra i upecatljiva pripovijetka.
Onda sam citala " Gospa Nolu ",o gospodji Noli koja je usvajala tudju djecu i izvodila ih na zivotni put,dati su prelijepi opisi karaktera.
Mislim da za sva njena djela vazi isto:jako slika emocije, karaktere,teme su joj raznovrsne i aktuelne u svim epohama.jedna od mojih omiljenih knjizevnica.
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   17/1/2010, 5:21 pm

Čitala sam Saputnike i Pisma iz Norveške.

Bure

Odmah se poznaju ona nesrećna mala deca koja iz škole dolaze u praznu kuću, koja znaju Robinzona napamet, i u devetoj godini čitaju Život i patnje u Sibiru i Put u zemlju Vašukulumba.
Poznaju se mali siročići koji rano ostanu bez matere, koji sakrivaju glavu pod jastuke kad prolaze mrtvačka kola, boje se kad noću sat izbija, i imaju mršavo bledo lice i dugačke suve ručice.
*

Školski zadatci nisu mi zadavali mnogo brige. Sve je bilo prosto i lako i moglo se već u školi naučiti i zapamtiti. A brat mi je bio nestaško i mali divljak. Podizao je Skadar na Bojani i zaziđivao moje lutke, tražio mravima rtenjaču, prezao skakavce u kola od karata, i više išao na glavi nego na nogama.
Sedela sam, dakle, po ceo dan sama, u kakvom kutiću, i prevrtala šarene i svetle kartone po leksikonima i knjigama prirodnih nauka. Tamo se videlo kako bukti polarna svetlost, tamo je bilo onih čudnih tropskih biljaka sa fiziognomijama divljih životinja, šuštalo je more i vozile se po njemu grdne galije asirskih veslača, išli su u boj egipatski vojnici, sve jedan kao drugi, sa zapetim strelama i onim čudnim oštrim profilima glave na oba ramena. Tamo je Karon prevozio duše pokojnika, tamo je bilo namršteno ćutanje zaleđenog severa i strašna smrt u pesku koji ne da vode, tamo su, kao oštre sablje, sevale žute oči kraljevskih tigrova i umiljato se plavile dobre oči skandinavskih belih sokolova.
Tako danas, tako sutra, tako zimus, tako letos, prvo u sobi, pa u hodniku, pa na tavanu, pa u bašti, pa najzad u buretu.
Ja sam to zvala buretom, ali u stvari to je bila jedna grdna kaca, rasušena, razdrmana stara kaca koja je stajala u dnu dvorišta i bez ikakva opredeljenja polagano trunula i propadala. Bočne duge se još nekako i držale, ali se rasušile i isprepucale. Dole nije bilo dna, a dno okrenuto naviše kao krov, sve se izrešetalo, svaka se daska mogla pomeriti, a mnogo glavnih dasaka nije više ni bilo.
Poodavno sam osećala neki ukus za taj rasklimatani stari dvorac. Između dasaka sam zavirivala u njega, štapićem gurkala i pipala ogromnu i kao kamen tvrdu pečurku, razmicala lišće gustog i ugasitozelenog korova, i volela da slušam sivu melodiju ćutanja i tišine.
Pomišljala sam prvo da u društvu prodrem u bure, ali sam se predomislila i rešila da ga sama ispitam i po robinzonski osvojim.
Jednog ranog letnjeg jutra dograbim sobne merdevine, čekić i sekiricu, popnem se na krov i razmaknem daske po njemu da može sunce unutra, a zatim istavim jednu trulu dasku i s boka da bih i sama mogla da uđem.
Gnjilo i mrtvo drvo nije mnogo ječalo pod udarcima, ali se kaca ipak tresla, i u gustom zamršenom korovu počelo je neko mnogostruko micanje i šuštanje kao što se čuje da kipi i pucka u zemlji kad posle kiše opet grane sunce.
Prvo sam čupala i sekla korov stojeći napolju, a kad se očistilo poveće mestance, uđem unutra, i, koje od želje koje od straha, do ručka sam proredila i utamanila sve šume i luge mravi i gušterova. Ostavila sam, ali razređen, jedan red repuva; ostala je velika pečurka; na onoj ugnutoj strani, gde se voda slivala, ostao je red sitnih bledocrvenih gljivica, i ostala je jedna veštački ispletena paukova mreža.
Zemlja je bila vlažna i crna kao grob, one sitne gljivice izgledale su kao bolesne ospe, a iz gnjilih dasaka je zračila neka zagušljiva mlečna parica. Ali se sve to brzo izmenilo. Brzo je došao neprijatelj vlage i tmine. Ušao je juli s vrelim i suhim svojim dahom, a sutradan je zemlja već imala koru, gljivice su, kao suhe kraste, pootpadale, a namršteni otromboljeni repuv se nasmešio u zelenijoj boji.
Toga dana sam se uselila u bure. Prvo sam unela malu stoličicu i nad njom razapela stari neki izbeljeni kišobran s kojim su mlađi išli u jesen da pazare. Pa onda sam dovukla svu moju bašticu u loncima, između ostaloga i dva lepa visoka fikusa koji su u buretu izgledali kao palme.
Odmah zatim je ušla gomila tankih drvenih kutija od cigara koje sam grozničavo pribirala, pa čak i kupovala, jer sam u to vreme, od jutra do mraka, izmišljala i rezala galije i lađe.
Ukucam zatim nekoliko klinova i povešam testericu, čekić, stare makaze, kanticu, kutiju sa ekserima i kanapima, i dovučem, najzad, staru jednu englesku istoriju gde je bilo puno crteža i rezbarija s tebanskih i egipatskih grobova koji su predstavljali more, bure, galije i moreplovce.
S početka je bilo nekog detinjeg straha, i ja bih počešće iskakala iz bureta da se posle male pauze osluškivanja opet vratim u nj. Ali navika je brzo došla, i ja se od bureta nisam odvajala. I ako je trebalo da me traže, tražili su me u buretu, i ako je trebalo da me nađu, našli su me u buretu. Štaviše, kasnije sam i onu jednu dasku, koja je ulaska radi skinuta, naslanjala iznutra, tako da sam, osim otvorenog krova, bila sasvim zagrađena i bila sasvim sama. Psima i mačkama je ulaz bio zabranjem, mome bratu je u buretu bilo tesno, a krilati moji gosti dolazili su od gore.
U ovom šupljikavom i smežuranom dvorištu bujala je neka laka, meka i tiha fantazija, i dok su druga deca napolju grajala i celog leta trčala od tarabe do tarabe za jednim leptirom, mala bleda devojčica sanjala je u buretu svoju robinzoniadu.
Sanjala je o velikim morima po kojima se koralska ostrva ljuljaju kao kotarice cveća. O predelima gde sunčani zraci u teškim debelim viticama padaju na zemlju, i gde nema druge hladovine i svežine do kad morske ptice rašire svoja krila i vodom sa svoga perja poprskaju cveće. Sanjala o strašnoj studi i glečerima iz čijih se pukotina plazi čudna plava svetlost, i osećala da tamo na severu, u onim smrznutim energijama, mora ležati klica i stihija prave večnosti.
U toj truloj kolibici sam naučila da volim ono što ne vidim, ono što nemam, i ono što mora da prođe.
Volela sam sunce, svetlost, leptire, bubice i cvrčke. Volela sam ih nervozno i sa strepnjom, jer sam videla da sunce zalazi, i znala da će za dan ili za nedelju poumirati šareni i ludi leptiri, i da će zamalo popadati mali cvrčci. Popadaće, i vrućina će ih spržiti, i ja ću možda sama izgaziti osušene lešinice veselih mojih pevača.
Malo srce deteta koje još nije znalo ni šta je sadašnjost, slutilo je da ima prolaznost i prošlost, da ima tren kad se vene i pada i hladi, da dolazi čas kad su gordi vilinski konjici što lepršaju tamo visoko pod suncem isto što i tupe slepe gliste što gmižu pod zemljom.
Razvijala se u detetu tuga onih što nikad ne veruju da će se vratiti na mesto koje ostavljaju, i sumnjaju da može opet doći ono što je prošlo.
Telom svojim sam osećala padanje večeri, i kao suncokret okretala svoju malu glavicu za suncem. Ima, dakle, neko prokletstvo da ništa voljeno ne može ostati. Proleti kakva tica, svetla kao rasprsnuta zvezda, pa je nikad više nema. Prne kakav leptir, šaren kao da je kroz dugu proleteo, pa ga nikad više nema.
Možda ima takvo osećanje i među nekim insektima. Piju sunce i kupaju se na suncu, a tihi su i ćute. I ja sam u buretu naučila ćutati kao insekt. Pa i sada još volim taj svet koji ljubi, sveti se, ubija i umire u otmenoj tišini. Gde čovek podivlja kao zver, oni su savladani i nemi kao pobeda strasti. Pod zavesom kakvog mrtvog lista nečujno se svršavaju misterije ljubavi i smrti.......

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   3/7/2010, 11:32 pm




“Tamo
je na običnim policama bilo mnogo uredno složenih knjiga, časopisa i
ostalih publikacija, koje su, primećujemo, bile tako raspoređene da se
piscu kao
potrebna literatura uvek nađu na dohvat ruku i očiju. Domaći klasici
bili su
odeljeni od stranih, posebno komplet Bajronovih dela, zatim grčkih i
rimskih
klasika. Padale su u oči mnoge, malog formata, lepo ukoričene knjige
Propercija.

Jedna manja stilska vitrina bila je skoro ispunjena objavljenim knjigama
u
raznim izdanjima Isidore Sekulić, kao i nekim njoj posvećenim delima. U
zatvorenom sekreteru, po svoj prilici, čuvala je rukopise i prepisku.
Na radnom stolu, pored uredno složenih olovaka, pera sa mastionicom,
zapazili
smo i manju pisaću mašinu marke "hermes bebi", ćirilicu. Tu je i stona
lampa sa
vezenim zastorom iznad sijalice da bi svetlo bolje padalo na redigovane
strane
rukopisa, a pored pribora za pisanje naočari sa prostim, žičanim
okvirom, dok
smo zapazili i lupu za čitanje sitnijih slova.
Iznad komode-sekretera na zidu padao je u oči, između dva mesingana
svećnjaka,
veliki portret Petra Petrovića Njegoša u vladičanskoj, svečanoj odeći. A
pored
naslonjače od pliša višnjeve boje nalazila se klub garnitura velikih,
udobnih
kožnih fotelja.
- Ova gomila knjiga je moja svakodnevna lektira - kaže gospođa Isidora
pokazujući na radni sto. - Ne čitam nikad samo jednu knjigu nego uvek po

nekoliko, i to sa različitom tematikom. A sada pogledajte prvu knjigu i
nemojte
se začuditi...
Po utisnutom zlatnom krstu na crnim koricama te obimne knjige, bilo nam
je jasno
da je to Biblija, a tada Isidora sa blagim osmehom izreče svoj komentar:

- Možda se čudite što ovde vidite i Bibliju, koja je za mene
najmodernija
literatura. Verujte, sve je iz Biblije proizišlo na ovom svetu i u njoj
sve je
sadržano. A da je to tačno, uporedite opis prirode posle starozavetnog
potopa i
izveštaje američkih listova nakon eksplozije atomske bombe. I u Bibliji,
i na
današnjoj Zemlji, posle katastrofe u japanskoj Hirošimi, opisi
opustošene
prirode se podudaraju. I to je dokaz više da se istorija ponavlja. Zato
sam u
jednom eseju na tu temu kataklizme izvela zaključak da su starozavetni
proroci s
pravom govorili da Bog ima silu da zapečaćiva zvezde, a danas čovek ima
silu da
otpečaćiva atome! Tu se ogleda i prava nauka života...
Druga knjiga, ispod Biblije, bila je Ćopićev skoro odštampan roman
Prolom. Na
pitanje šta misli o tom delu s ratnom tematikom omiljenog kod široke
čitalačke
publike pisca, posle kraćeg premišljanja, Isidora je odgovorila:
- Pročitala sam Ćopićev roman. Nije se setio da mi ga pošalje nego sam
ga dobila
iz Prosvete. Verovatno ne znate da je on, pored Politike, koja ga je
prva i
najviše štampala u mladim godinama, i moje otkriće. Kao član žirija,
glasala sam
još pre rata da on dobije jednu visoku nagradu. I druge pisce, starije i
mlađe,
kao što je Crnjanski, ako su talentovani, rado sam svojim prikazima
hrabrila i
podržavala... Po meni, Ćopić je najbolji kao pisac za decu i humorista,
ali ga
zbog toga oštro kritikuju i onemogućavaju. A to je šteta.
Nenadoknadiva!... Nama
je kao hleb potrebna i vedra literatura, jer osim Sremca, Domanovića i
Nušića
skoro da ništa vrednije u toj oblasti nemamo...“

”Pitam Isidoru da li
je čitala Davičov roman Pesma, koji su tadašnji kritičari
sa ideologom Đilasom na čelu dizali do zvezda i čak poredili sa Gorskim
vijencem.

- Jesam, pročitala sam taj toliko hvaljeni roman o beogradskim
ilegalcima sa
puno lascivnih pasaža - odgovorila je Isidora. - Ne dopada mi se u njemu
što ima
toliko plotskog, vulgarnog, kao kad onaj čuveni pesnik Veković povaljuje
onu
vešerku na tavanu. Ne znam šta mu je to trebalo. Ja nisam protivnik
erotske
literature, čitala sam svojevremeno i Markiza de Sada, a sad skoro i
jedan
američki ratni roman gde se razvija velika ljubav između dva osamljena u

pustinji muškarca, ali da znate kako je ona osećajno, na visoki
umetnički način
prikazana. Sjajna je i Kolet, kada verno prikazuje doživljene strasti,
ali
Davičo tome nije dorastao. Doduše, izvesni odlomci iz Pesme do krajnosti
su
moderno ostvareni, sadrže visoke umetničke domete, samo što taj roman
nema
mere...
Otvarajući vrata susedne sobe, Isidora nam predloži:
- Ovde je hladno, zato vas i nisam ponudila da sednete. Ložim peć samo u

spavaćoj sobi, koja je, istovremeno, i gostinska a tamo preko zime i
radim...
Ogrev je dosta skup, pa moram da štedim...
Stupivši u tu čistu i svetlu sobu sa oskudnim nameštajem, prijatno
ogrejani
toplotom peći u kojoj je plamsala vatra, skinuli smo naše zimske kapute.

Ponuđeni, seli smo na obične stolice, preko puta Isidorinog gvozdenog
kreveta
prepokrivenog ćebadima i vezenim jastucima. Primećujem, iznad postelje,
pored
ikone krsne slave Svetog Nikole još nekoliko slika biblijske tematike, a
tu je
bila i uramljena molitva "Oče naš".
Dok je gospođa Isidora stavljala čajnik na peć razgledali smo umetničke
slike sa
potpisima autora Jovana Bijelića, Ivana Radovića, Zore Petrović, Milana
Konjovića, Staše Beložanskog, Milice Bešević - bila je tu čitava mala
galerija
naše savremene likovne umetnosti. A padao je u oči i maleni, amaterski
likovni
rad uvaženog naučnika - lingviste Aleksandra Belića.
Posle proveravanja čajnika na peći da li je voda uzavrela, gospođa
Isidora je
sela ispred nas, a onda upali stonu lampu sa manjim abažurom, koja je
bacala
posebnu svetlost na njeno staračkim borama izbrazdano ozbiljno lice
uokvireno
sedom, srebrnastom punđom. Tada smo doživeli iznenađenje. Ona se
odjednom
namrštila i jeknula od iznenadnog bola u predelu ispupčenih očnih
kapaka, koje
je masirala prstima. Od tog njenog bolnog uzvika smo se trgli, dok ona
polusavijena ništa nije govorila. U tom trenutku pričinilo mi se da smo
joj bili
zaista na smetnji, i očekivao sam njen prekor zbog uznemirenja u toj
zimskoj
noći, kao da će nam strogim glasom reći: "Zašto me uznemiravate? Zar ne
vidite
koliko mi je teško!" Ali, umesto da nam pokaže vrata, kao što smo
očekivali po
kazivanjima naših zluradih kolega, Isidora, uspravljajući se i sedeći i
dalje na
stolici, prešavši rukom blago preko čela, reče tihim glasom:
- Izvinite, imala sam opet napad očnog živca. Ali, ne predajem se ja
lako
bolesti. Hajde, kažite šta želite od mene?...
Plašeći se njenog ponovljenog, bolnog napada, mi smo, što se kaže,
posluženi od
Isidore toplim čajem, odmah prešli "na stvar", zamolivši je za koji
literarni
prilog da bismo ga štampali u prazničnom broju omladinskog lista. Kao da
je
prečula tu našu molbu, Isidora i dalje prigušenim, tihim glasom, reče:
- Iskreno da vam kažem ne volim mnogo novinare, jer se oni površno
interesuju za
sve. Verujte, literatura nije ono što se kupi za nekoliko dinara na
kiosku i
strpa u džep.”





”Ali, delovanje štampe kao "sedme sile" magično je i ja joj nikada nisam
mogla
odoleti, tako da ni sada ne znam koliko imam svojih rasturenih tekstova
po
raznim listovima. Najviše prigodnih članaka sam objavila u Politici, a
sada,
pored časopisa Književnost, povremeno sarađujem u NIN-u. To su dobro
uređene
nedeljne novine sa grupom izvanrednih mlađih saradnika.
Iznenada je Isidora napustila sobu, a kada se brzo vratila donela je
nekoliko
knjiga, rekavši:
- E, baš imate sreće! Da ne odete praznih ruku, pronašla sam svoju
knjigu Zapisi.
To je retko izdanje štampano samo u tri stotine primeraka 1941. godine.
Pored te
knjige, za vreme rata izdala sam o svom trošku još tri pod simboličnim
naslovom
Analitički trenuci i teme. U stvari, tu su sabrani svi moji članci,
ogledi i
eseji iz raznih međuratnih publikacija. A do njihovog štampanja došlo je
gotovo
slučajno...
Od naše strane zamoljena da ispriča kako je došlo do objavljivanja te
knjige
rado nam je gospođa Isidora izašla u susret, rekavši:
- Sećam se da je bila jaka zima te 1941. godine, a dođe moj poznanik,
Akademijin
štampar Anđelković, pa mi kaže: "Gospođo Isidora, rat je, a moje mašine
stoje
prazne, besposlene... Na stovarištu imam dovoljno hartije... Hajde da
štampamo
vaša izabrana dela". "A kakve koristi imate od toga?" - pitam
Anđelkovića. "Samo
mi je važno da štamparija radi, odgovara on, inače se bojim da će je, u
protivnom, zatvoriti". Imala sam nešto ušteđevine od rada na Rečniku u
Akademiji,
kao i držanja časova stranih jezika, pa sebi rekoh: Ko zna šta nosi dan,
a šta
noć. Potrudi se da sabereš svoje rasute rukopise, pa ih rediguj i daj u
štampu.
Ali, postavila sam štamparu uslov da se te knjige ne prodaju pod
okupacijom,
nego ceo, maleni tiraž, meni ovde donese. Tako je i učinjeno...
- I, šta je potom bilo? - raspitujem se za dalju sudbinu tog retkog
izdanja koje
nisam video ni u antikvarnicama.
- Osim nešto kompleta poklonjenih prijateljima i onog što je Cvijanović
među
svojim ljubiteljima knjiga rasturio, skoro sav tiraž je propao od vlage
na
tavanu - kaže s uzdahom Isidora. - Eto, ovi preostali primerci su,
zaista, retki.
A po jedan komplet darovala sam bibliotekama.
- Nadamo se da će te knjige olakšati posao kasnijim priređivačima vaših
sabranih
dela - primećujem.
- Ne govorite mi o tome, jer ne verujem da će mi za života izdati ni
izabrana, a
kamoli sabrana dela - kazala je Isidora jetkim glasom. - Retko je to ko u
našoj
siromašnoj literaturi doživeo...
Zahvalili smo pred odlazak gospođi Isidori na poklonu, a moj prijatelj
zamolio
je za posvetu, što je odlučno odbila:
- Ne, ne mogu to napisati... Bolje da se za to obratite nekoj glumici,
mladoj i
zgodnoj, a ne meni - babi!
Potom je Isidora odbila i da nam se na svojim knjigama samo potpiše
nastavljajući već ljutitim glasom:
- Kakav autogram i slične gluposti! Ne dozvoljavam ni fotoreporterima da
me
slikaju za novine. Nisam Đina Lolobriđida ili ona plava Merlinka, kako
li je
zovu... Imam samo nešto slika iz mladosti... A sada mi i ne pada na
pamet da
zauzimam poze pred objektivom foto-aparata. Čemu slikati, ovekovečavati
jednu
staru ženu, koja je, što naš narod kaže, s obe noge već u grobu...
Nastala je mučna tišina. Ništa nam drugo nije ostalo nego da ustanemo i
pođemo.
Ispraćajući nas do dvorišne kapije, starica se odjednom dobroćudno
osmehnu i
reče:
- Kada pročitate onu crticu iz mog zavičaja, biće vam sve jasnije, pa
možete,
ako nađete vremena i imate volje, da me opet posetite...
Pročitavši zapis Isidore Sekulić U rodnom selu, bilo mi je jasno otkuda
tolike
odbojnosti naše književnice prema svom zavičaju, gde je na nagovaranje
prijatelja stigla "u starosti". Videvši da su ostale skoro ruševine od
njene
rodne kuće, a da od meštana nikoga ne poznaje, Isidora je pesimistički
pisala. “




”Usput mislim: niko dakle ne zna zapravo gde se rodio. I ta misao mi je
bila
tako prijatna... Kako popovi uzaludno zapisuju. Njihove knjige su kao
stara
groblja... Moja majka, da dođe sad tamo sa nekog dalekog groblja u kojem
leži od
svoje dvadeset i sedme godine, ne bi me prepoznala... Moje rodno mesto:
iluzija..."

Pri sledećem viđenju, kao i kasnijim posetama, pokušavao sam gospođu
Isidoru da
nagovorim da napiše koji prilog za naše omladinsko glasilo, ali osim
obećanja da
se strpim, nisam dalje ništa postigao.
Saznavši iz njenih analitičkih, kontemplativnih Zapisa da je rođena u
malom
bačkom selu Mošorinu, predložio sam Isidori da za naš list napiše,
odnosno
dopuni, zavičajna sećanja. To joj nije bilo po volji. Odmahnula je
neodređeno
glavom, strgla naočari i, lupajući koštunjavim prstima po stolu, reče:
- Moram vam priznati da nikada nisam bila vezana za svoj zavičaj u kojem
je pola
veka pre mog rođenja ugledao svetlost dana i Svetozar Miletić, znameniti
borac
za slobodu i prava Srba u ondašnjoj Austrougarskoj. Svoje rodno mesto u
zrelim
godinama samo sam jednom obišla. Bilo je komično to moje putovanje, jer
sam
najpre sela na voz, onda u fijaker, zatim skelom preko reke, a onda
hajde na
seoska kola, koja su u Mošorinu vukla dva kljuseta... Još iste večeri
sam se
vratila kući...
- Da li ste tom prilikom, ipak, osetili želju da se bar malo zadržite u
vašoj
rodnoj kući? - pitam.
- Kakva moja rodna kuća! Vratila sam se u moj voljeni Beograd, jer mi je
tamo, u
zavičaju, sve bilo nepoznato, skoro tuđe - nastavila je svoje neveselo
kazivanje
Isidora. - O tom svom neugodnom doživljaju tridesetih godina, kada se
još niste
ni rodili, napisala sam crticu u časopisu Misao, koja je lepo
ocenjena...
Zamoljena da nešto više kaže o svom rodnom kraju i ranim godinama,
Isidora mi je
poverila:
- Rođena sam u Bačkoj. To je zemlja prostrana sa malim selima u vidu
jedne duže,
prašnjave glavne ulice, gde se ističu crkveni toranj i školski krov...
Tačan
datum mog rođenja u selu Mošorinu po novom kalendaru je 16. februar
1877. godine
a došla sam na svet u kući uvaženog opštinskog beležnika Danila Sekulića
i majke
Ljubice.
Sledeće godine preselili smo se u Rumu. Otac je, kao svaki kulturni
čovek, bio
veoma ambiciozan. I to na moju štetu. Od četvrte godine, podučavana od
oca -
erudite, znala sam napamet latinske dečje stihove. Taj moj otac bio je
stvarno
veoma učen i ozbiljan u svakoj prilici, naročito posle smrti mog
starijeg brata
Predraga u sedmoj godini.
A baš kada sam pošla u osnovnu školu, krajem 1883. godine od „suhe
bolesti"
umire moja mlada majka. Tada sam ostala sa mlađim bratom
Dimitrijem-Mitom,
nežnim i bolešljivim, pod očevim nadzorom. Potom otac je dobio službeni
premeštaj za Zemun i kao gradski kapetan tamo se naselio u Ulici tri
goluba,
blizu crkve s pogledom na Dunav.
Bila sam pod stalnim očevim nadzorom. I čini mi se da je kod nas tada
sve bilo
raspamećeno, danas jasno vidim, nemojte me gledati čudeći se... Pitam ja
vas:
kako neko može da bude pametan i realan kada ga je otac odmalena učio
poslovicama na latinskom i starogrčkom, a onda stihovima rimskim, tih
drevnih,
sjajnih pesnika... Inače, pri školovanju isticala sam se marljivošću,
bila dobar
đak, postizala vanredan uspeh... “

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   23/8/2010, 10:32 pm





Promišljajući (i razmišljajući) o Balkanu, sada već daleke, 1940. godine, Isidora Sekulić je zapisala:



”Poluostrvo, naročito kad je vitko i vretenasto, dakle mnogo
otrgnuto od zgrudvanog kontinenta i zgrudvanog ljudstva, to je zaista
zaseban svet. Po svemu zaseban: po klimi i egzistenciji živih bića; po
čudnim putevima, koji sa stena padaju u mora i galije; po duhu i
kulturi, po veri, po društvu i politici. Zato što je takvo poluostrvo
mnogo obliveno morem, i čuvano mnogim moreuzima, teško prodire u njega
čovek, običaj, ideja i roba, ali kad uđe, onda samo teško može natrag i
napolje. Poluostrva mnogo apsorbuju, rezervoari su. Na poluostrvima
stoga, izvode se mnoge promene, vrši se u toku vremena veliki broj
eksperimenata, teorijskih i praktičnih, u oblasti čiste misli, kulturnog
rada, državnih ustrojstava, političkih metoda. Treba se setiti
Skandinavije: njen mir traje više od sto godina, međusobni politički
sporazumi ostvareni su na osnovi razuma i prijateljstva – da li su
zbilja tamo na dalekom severu išli za Platonom! – njihove
kulturno-društvene tekovine jedinstvene su. Setiti se treba Italije:
raskidana na onoliko država i raznih državnih uprava koliko cela Evropa
nije imala, a ipak sa humanizmom i umetnošću od koje je sva zemlja
muzej, a muzeji svih drugih zemalja puni i ponosni. Setiti se treba
Balkana: sa antičkom Grčkom i srednjovekovnom Vizantijom na njemu, sa
najčudesnijim produktima staroga i srednjega veka…

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Tea

avatar

Ženski
Broj poruka : 19623
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   29/12/2011, 11:32 am

"Čudni
su četinari. Bog šalje kišu, a njihovo se lišće ne ukvasi, Bog šalje
sunce, a oni se ne raduju. Bog šalje vetar, a oni se ne ljuljaju, Bog
šalje san i smrt drveću, a oni se zelene.
Ali kad u udješ u šumu, ti
osetiš da se tle pod tvojim korakom ugiba i noga ti upada u nešto
mekano i trulo. To su milijarde iglica koje su, kao suze ponosita
čoveka, nečujno i nevidljivo pale. I vidiš sitne tačkice stvrdnute smole
koja je, preko noći, u času crnog mraka, kad ni najbliži sused ne može
da vidi, potekla iz srca koje se u bolu steglo."

Isidora Sekulić

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

avatar

Muški
Broj poruka : 3230
Godina : 40
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   9/9/2012, 6:08 am

VELIKA JE STVAR ĆUTANJE

Po koji put se u životu vraćam na tačku: ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori, u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar ali ćutanje zagonetnije.
Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen u sebi on je neograničen kraja mu nema. Naravno pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.
Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono sto ne možemo nikada iskazati.
Jezik sam je ograničen. Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno, danas. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik to je knjizi fotografisan pokojnik.
Ćutanje, naprotiv uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na povrsini čoveka i stvari.
Duboko ćutanje je duhovna sustina.
Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sam. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijanog uma i genijalnih ruku.
A kako si jutros ćutao? Jesi li se spustio duboko u se, jesi li umotrio jad čovečanstva. Da se o o duhu vaseljenskom i čovečnjem, o njegovim energijama i potencijalima znade danas manje no što se znalo o materiji pre hiljadu godina.
Šezdeset sekundi ćutanja dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana. Napolju je parada, unutra ćutanje. Sad je vreme da se otvore i studije za ispitivanje duha i njegovih potencijala. Kakve se tu tek tajne kriju!
Sa malim svećicama toga duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha videju oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.
Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća:
Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja. Kako je ograničeno sve što je ovde govoreno i pisano, a kako je ono što duboko ćuti beskrajno, silno vaseljensko.

Isidora Sekulić

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   17/9/2017, 9:18 pm




ISIDORA SEKULIĆ
(1877—1958)

Isidora Sekulić spada u red najistaknutijih pisaca srpske književnosti. Ona je to po vremenu koje je obeležila svojim stvaralaštvom (od 1913. godine kada je objavila prvu knjigu Saputnici, do 1957. godine, kada je objavila knjigu "oglednih radova" Mir i nemir); po raznovrsnosti stvaralačkih interesovanja; po osobenom proznom stilu; po izvrsnim, nadahnutim i stilski savršenim esejima; po obrazovanju i erudiciji. Po obrazovanju je doktor filozofskih nauka, po profesiji nastavnik, po rođenju pripovedač i esejista, po zasluzi akademik. Rodila se u Banatu, Vojvodina je njen zavičaj, Zemun grad odrastanja, Beograd grad stvaralačke afirmacije.

Ona je izvan svih književnih pokreta ali je njen stvaralački duh bio tako otvoren i radoznao da se nije dao ograničiti bilo stvaralačkim tokom, bilo idejnim opredeljenjem, bilo poetičkim načelima. Dubinom svoga intelekta zašla je u sve sfere ljudskog stvaranja i sigurno sudila o stvaraocima i delima.

Isidora Sekulić je pripovedač (Saputnici, 1913; Iz prošlosti, 1919; Kronika palanačkog groblja I — II, 1940, 1958; Zapisi o mome narodu, 1948), romansijer (Đakon Bogorodičine crkve, 1920), putopisac (Pisma iz Norveške, 1914), esejista (Analitički trenuci i teme I — III, 1940; Govor i jezik — kulturna smotra naroda, 1956; Njegošu knjiga duboke odanosti, 1951; Mir i nemir, 1957), prevodilac.

Kronika palanačkog Groblja, objavljena 1940. godine, dopisana 1958. godine, osobena je knjiga proze o sveopštoj prolaznosti, knjiga koja ide obrnutim redom u opisivanju života svojih junaka: palanačko groblje je kronika palanke i palančana pa se od njega i polazi u pokretanju priče o izumrlim palančanima i palanačkim porodicima. Sve te priče u osnovi svojoj imaju romaneskni potencijal: Kosta Zemljotres, Gospa Nola, Ljmbicije, dim, Vlaovići, Deca, Ljudi s Kašikare, Palanka i njeni poslednji Grci. Ova knjiga proze, posebno pripovetka Gospa Nola, obezbedila je Isidori Sekulić istaknuto mesto među srpskim pripovedačima.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   17/9/2017, 9:19 pm

U književnosti se javlja krajem prve decenije našega veka zbirkom ispovednih, impresionističkih pripovedik Saputnici. Već ta prva knjiga bila je siguran znak da je srpska književnost u Isidori Sekulić dobila novog i osobenog pisca, i to pisca-ženu, što je u dotadašnjoj našoj literaturi bio veoma redak slučaj.

I životni put Isidore Sekulić bio je osoben, svojevrstan, kao i njeno celokupno književno delo. Rođena u Bačkoj, u Mošorinu, ona se upornim i samostalnim radom izgradila u impozantnog kulturnog i književnog eruditi, školujući se u Novom Sadu, Somboru, Mađarskoj i Nemačkoj, gde de položila i doktorat nauka. Svoju duhovnu kultturu i književnu reč izgrađivala je, pored nacionalnag književnog nasleđa, i na delima francuske, engleske, nemačke i ruske literature, a isto tako i proučavanjem kulture i književnosti severnih evropskih naroda. Rano je napustila svoj zavičaj i prešla u Srbiju, iz koje je odlazila na mnoga i česta putovanja po svetu, ali u njoj i ostala do kraja svog usamljeničkog i zatvorenog života.—

Celokupno književno delo Isidore Sekulić je izrazito ličnog, subjektivnog karaktera. Ono je takvo i kad slika lične doživljaje i impresije i kad grvori o životu i ljudima oko sebe. Zato to delo, posmatrano u celini, ima pretežno memoarski karakter i obeležje.

U osnovi njene proze leži velika duhovna i intelektualna snaga, vanredna moć psihološke introspekcije, duboka misaonost i negovana, zrela književna reč. Pišući o svom unutrašnjem svetu, ona je svoje opservacije o životu često uopštavala do sveljudskog i kosmopolitskog. S druge strane Isidora Sekulić je svoje stvaranje napajala rodoljubivom vezanošću za rodnu zemlju, o čijoj je sudbini i ljudima govorila s velikom ljubavlju u pričama svojih zbirki: Iz prošlosti, Hronika palanačkog groblja i Zapisi o mome narodu.

Upućena u kulturu i književnost evropskih naroda, pa i u književnost i kulturu celoga sveta, a uz to duh sa istančanim smislom za lepo, za psihološku analizu i analitičku opservaciju, Isidora Sekulić je svojom književnom kulturnom aktivnošću predstavljala jednu od najmarkantnijih individualnosti u savremenom kulturnom i književnom životu jugoslovenskih naroda.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   17/9/2017, 9:19 pm

Isidora Sekulić mnogostruko je zanimljiva i značajna pojava moderne srpske literature. Ona je dugo živjela i dugo stvarala, a da strogo nije pripadala nijednom književnom pokretu ni programu. Kada se o "novom modernizmu", što će se pojaviti tek poslije prvog svjetskog rata, nije ni razmišljalo, ona je već od svoje prve objavljene knjige pripovjedničkih proza Saputnici (1913) počela da misli i pjeva na način koji je bio izuzetak u tom vremenu.

Tako će i nastaviti. I mada ima kritičara koji dosta argumentopaio tvrde da se Isidora Sekulić nije do kraja ostvarila ni u jednom od nekoliko žanrova kojima se decenijama bavila (pripovijetka, novela, roman, putopis, zapis, članak, kritika, esej, studija, prevodilaštvo), u osnovi svakog njenog rada nalazi se — pouzdana misao, a način izlaganja (mada stihove nije pisala) bio je — poezija. Od početka do kraja ona je bila i ostala svoj pisac, vanserijska pojava i jedna od najumnijih žena stvaralaca u srpskoj književnosti i kulturi.

Nekoliko biografskih i bibliografskih detalja upotpuniće portret Isidore Sekulić. Rođena u Mošorinu (Bačka) 1877. godine, odmalena je spremana za nastavnički poziv, kojim se kasnije dugo godina i bavila. U Somboru je završila Učiteljsku školu, a na Višem pedagogijumu u Budimpešti diplomirala na grupi za matematiku i prirodne nauke. Kasnije će raditi kao profesor u Pančevu, Šapcu i Beogradu, u Njemačkoj će doktorirati iz filozofije (1922), a književnost će ostati prva i posljednja njena ljubaz i opsesija. Svoja mnogovrsna znanja upotpuniće na studijskim putovanjima i boravcima u Engleskoj, Francuskoj i Norveškoj. Poslije oslobođenja izabrana je za prvog predsjednika Udruženja književnika Srbije, i za redovnog člana Srpske akademije nauka i umjetnosti (1950).—

Pored ranih proza, Isidora Sekulić se pred prvi svjetski rat oglašla i knjigom putopisa Pisma iz Norveške. Između dva rata objavila je roman Đakon Bogorodičine crkve, priče Iz prošlosti i "glavno pripovjedačko djelo Kronika palanačkog groblja (1940). Od knjiga eseja i kritičkih zapisa najpoznatije su Zapisi i Analitički trenuci i teme, I-III. U poslijeratnim godinama pojavile su se proze Zapisi o mome narodu i studije Njegošu knjiga duboke odanosti (1951) i Govor i jezik, kulturna smotra naroda, kao i novi izbor eseja Mir i nemir. Napisala je obimnije eseje ili kraće studije o velikom broju značajnih pisaca iz skoro svih razvijenijih literatura kojima se bavila, a isto tako i o značajnijim piscima jugoslovenskih književnosti (Marko Marulić, Vuk Karadžić, P. P. Njegoš, S. M. Ljubiša, Đ. Jakšić, L. Kostić, M. Rakić, O. Župančič, M. Bojić, I. Vojnović, B. Stanković, V. Petrović, M. Nastasijević i drugi). Sabrana djela Isidore Sekulić objavljena su 1961— 66. godine u dvanaest tomova.

Njegošu knjiga duboke odanosti Isidore Sekulić je najobimniji kritičko-esejistički sastav ove neobične, osjetljive i umne žene. Njegoševom ličnošću, životom i djelom ona se godinama bavila sa rijetko viđenom strašću. Teško je reći da li je suptilnije sagledala vrijeme i društvenu sredinu velikog pjesnika i vladara ili samu njegovu poeziju. Kao i u esejima, Isidora Sekulić je i u ovom radu, koji ima obim i karakter studije, maksimalno spajala i prožimala objektivno i subjektivno, egzaktnu analizu teme i ličnu zanesenost njome. Knjiga nije do kraja dovršena. Drugi dio, sa "Gorskim vijencem" kao centralnom temom, ostao je nenapisan.

O Isidori Sekulić i njenom djelu pisano je često ali fragmentarno. Skoro sve njene knjige propraćene su većim brojem prikaza. Puno osvrta nastalo je povodom njene smrti. Od starijih kritičara o njoj su pisali A. G. Matoš, J. Skerlić i J. Dučić, od novijih V. Gligorić, R. Konstatinović, S. Leovac i S. Velmar—Janković. Obimnije oglede o djelu Isidore Sekulić napisali su Dragan Jeremić: Isidora Sekulić esejista, Slobodan Ž. Marković: Isidora Sekulić, Miodrag Pavlović Jedan pogled na književno delo Isidore Sekulić i Milan Kašanin: Isidora Sekulić.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   17/9/2017, 9:20 pm

BURA NA DALEKOM SEVERU


Voda jezera je tako bistra da se apsolutno sve vidi u njoj još jedared. Planine, drveta, kućice, koze i ovce; na raspločanim stenama sitna stoka gustoga runa izgleda kao paketi vune. Prema jugu, jezero se sužava, planine se gomilaju, glečeri približuju, i svaki čas, sa šest sedam stotina metara visine, vodopadi. Svaki čas se može videti kako mala ledena lavina zaguši vodopad, kako propadnu negde duboko u ponoru i led i kamenje i ponesen vodopad, a zatim se čuje neko krhanje, ledena voda pljusne na drugom nekom kraju, i razlije se kao velika bela lepeza; dok gore, kao da ništa nije bilo, opet curi čista tečnost vodopada. Pa onda, u najbližoj blizini svega toga tek usmotrite pašnjak i mali kućerak, i gomilu ovaca u debeloj vuni, koje se, zimi, hrane od algi što vetrovi i bure izbace na kopno. I gle, i oni su tu, sićušni ljudi koji eto tako na podnožju podnožja provedu ceo svoj život.

Ali na povratku, kad smo opet zaplovili Nurfjurom, pored svih veličanstvenosti koje smo nosili u duši, morali smi se setiti i onih ukrštenih iveraka. Krenuo je neki podmukli vetar, zategao i stvrdnuo površinu fjura. Oblaci se gomilali čas kao jata velikih tica, čas kao ogromne kule; dizali su se i rušili u užasno zbunjenom nekom ritmu. Malo malo, pa nešto zagrmi i dojekne do nas: glas neki koji ide, i koji se čas udavi u vodi, opet zatrubi u vazduhu, čas se izgubi u šumi, opet rikne iz vode. Karakteristični severni talasi, zašiljeni kao zubi, udaraju o stene, škripe, nešto govore.

U jednom trenutku pisnu zviždaljka broda i mi se nađosmo — nije bilo jasno, da li mokri, ili u vodi. Skočiše svi razdraženi elementi, otpoče veličanstvena bitka. Vetar cepa vodu na komade i baca na palubu; isti taj vetar, drugom rukom spira uzburkanu vodu sa palube. Mašina broda zvrkti silno, žuri u najbliže pristanište ili zaton. Kao uvek u Norveškoj, neka svetlost požuti od nje crvena norveška zastava, pozeleni ukočeno lice mornara na krmi. Pa se smrknulo. Pa probeleo neki glečer, pa nestao kao u neku kulisu. Na brodu se kotrlja prtljag, zveče lanci i škripe čekrci, a vetar huji i udara našu lađu pravo po licu.

Opet mrklina u vazduhu. Samo su blistale zaleđene ivice planina. Tada, u zatišju vetra, negde sa dna fjura, stade da se diže snaga i srdžba. Galop talasa, veći od većega, stropoštavanje voda koje se vraćaju u sebe. Umeša se opet vetar, grune dva tri puta, preore talase, ostade samo gusta čupava pena, pa i ona nestade, kao što nestaje kiša u zemlji.

Zlo i neobično podmuklo izgleda nepogoda na fjuru, ali je od početka do kraja veličanstvena, i lepa, i, kako bismo rekli, uvek nedostižna čovečjoj misli. Kad su se već počeli stišavati umorni elementi, još se dubina vode nadimala: hoće gore. Postepeno se vraćao mir; jedno za drugim su uvirali izvori jarosti i sile. Talasi su se još ljujali, ali sve tiše i tiše, a po njima, kao kreste, ljulja se niska, umorna pena. Ponekad, neka nevidljiva snaga bi zanjihala i hitnula o stenu vodu, ali nepogoda je prošla, voda bi leno, bez snage skliznula opet natrag, i, skoro reći, umorna odmah i zaspala. Ovde onda prsne iz mora ptica: do mile volje se provela, ronila u talase i okupala se, i sada žuri, valjda, u gnezdo.

Isidora Sekulić
Iz putopisa Pisma iz Norveške

fjur — fjord, duboki i uski morski zaliv; najlepši fjordovi su na severu Evrope, u Norveškoj; Nurfjur — veliki fjord

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   17/9/2017, 9:21 pm



ISIDORA SEKULIĆ:





* * *

Neke stvari se ne izgovaraju. Osete se u pokretu, pogledu.

Nisam stidljiva, ni plašljiva. Neću da ih izgovorim. Ne umem da ih objasnim.

Umorila sam se tražeći reč savitljivu — da ne poruši nevidljivi most, meku — da ti ruke ne umrtvi, reč — muziku, onu tihu koju volimo. A da kažem: "Mi to sebi ne smemo da dozvolimo, ali...", ili one dve obične koje sam mnogima rekla... mi nismo mnogi. Umorna sam. Od tvog neumornog zagrljaja, šta sam stekla?

I šta ako ne dočekam sutra, a nisam ti rekla?





* * *

Možda je to samo izgovor za meku i finu paučinu koja se prilepila, zgusnula u ljusku — neproboj an štit.

Nemam vremena, a da ga imam, onda kad me snađe — pisala bih: o umetnosti ispijanja prve jutarnje kafe; o belim porculanskim šoljicama sa roza cvetićima i padu svake kapi iz mesingane džezve u njih; o metalnom poslužavniku koji nasmejana kroz dvorište do naših žalosnih vrba nosiš; o načinu na koji ga na sto od pruća spušta tvoja nežna, bela ruka; o koti na kojoj nam se susreću pogledi dok niz grla klizi toplo crnilo...

Možda je samo izgovor, al' već je šest. Pobeći ce mi autobus. Izgoreću jezik. A jednom, jednom ću o svemu pisati.





NA GRANAMA MAŠTE

Sanjala sam o velikim morima po kojima se koralska ostrva ljuljaju kao kotarice cveća. O predelima gde sunčani zraci u teškim debelim viticama padaju na zemlju, i gde nema druge hladovine i svežine do kad morske ptice rašire svoja krila i vodom sa svoga perja poprskaju cveće. Sanjala sam o strašnoj studi, i glečerima iz čijih se pukotina plazi čudna plava svetlost, i osećala da tamo na severu, u onim smrznutim energijama, mora ležati klica i stihija prave večnosti.

... Volela sam sunce, svetlost, leptire, bubice i cvrčke. Volela sam ih nervozno i sa strepnjom, jer sam videla da sunce zalazi, znala da će za dan ili za nedelju poumirati šareni i ludi leptiri, i da će za malo popadati iznureni mali cvrčci. Popadaće, i vrućina će ih spržiti, i ja ću možda sama izgaziti osušene lešinice veselih mojih pevača.

... Plamen i svetlost su rođaci i dolaze iz iste čarobne zemlje. U plamenu je puno slika i priča, i svi prostodušni dobri ljudi znaju da zimski plamen daje sve što se nema i vraća sve što se oplakuje i želi. Zimski plamen je zmaj koji preko dana drema, a kad dođe veče, on raširi svoja vatrena krila i rastrese svoje plamene vitice, i priča, priča ozeblim i šćućurenim Korjecima, priča tiho i toplo, priča im i pucka i greje dok ih ne zanese, dok ne zadremaju, poležu i zaspe, a vatra stalno i jednako bukti, i toplo je i ugodno, a napolju je prostor i sloboda, i nigde nema ulice i nema suseda, i niko nije siromašniji od drugog, i nema slugu, i dok zvižde i ciče vetrovi i zveri, u korječkim kolibama je mir, mir, mir.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   17/9/2017, 9:23 pm

ISIDORA SEKULIĆ — ODLOMCI


PALANKA

Prikovali su gvožđe na prozore, i kroz rešetke gledaju sunce i nebo, munje i oblake. Ne slute da ima tisuću staza kojima još niko nije prošao, ne boje se da ćemo svi nestati, a te staze ostati neznane i neprohodne, ne znaju da pred istim talasom reke ne možemo dvaput stajati.

Niske i dugačke kućerine zarile se u zemlju kao da su isprebijane i kao da večito kleče. Duboki i mračni dućančići stoje kao red jazbina, i u svakome visi starinska lampa, vrči petroleum i padaju poslednje muve. Za vratima, u budžaku, božja volja zida dvokatnice i nabija čardake. Ulicom gacaju krave, uprskane blatom do rogova, a nad vratima i kapijama klimataju osušeni i čerupavi venci od ivanjskog cveća.

Smežurala se sva varošica. Palanačka deca, kojima je novazdan dugo vreme, zevaju i žmure; leno i tromo se ukrkljava masna večera; vilice omlitavile i razgovor se ukočio; svetlost ne trepće, i za ljudima se ne miču senke; pale se kandila, oseća se rastanjeni miris tamjana, i migolje se reumatizam i išijas. Misli otežale kao kamenje, a želje popadale kao mrtvi leptirovi.

U nebo gledaju, i ne znaju šta se u nebu dešava; u travi leže, i ne znaju šta se u travi dešava. Je li to prokletstvo, kad se živi među ljudima a nema se čemu diviti, i kad se sedi u suncu a mora se plakati?

Misli se vijaju i ukrštaju, i kao učestale munje jedna drugu repom šibaju. U grudma mi je plamen, u grlu mi je žeravica. Ja neću da gledam ruže kojima nema pomoći, neću da ispraćam poslednje tice, i neću da slušam bajke o nesreći i o smrti. Zar ovde nema provalije koja privlači, zar nema ljudi koji vole nemogućnosti i zavere, zar nema devojaka koje osećaju grčeve i bol nervnih ganglija, koje u mukama žive, a stojeći umiru. Bez fiziognomije, kao insekti, mile i iščezavaju sanjive prilike, i krvlju naliveni organizmi žive još samo u nekoliko refleksnih pokreta.

Ovo je mesto s one strane dobra i zla. Ovde se zaključuju dani i prespavljuju noći, ovde se umaraju strasti i suše karakteri, ovde se samo danju misli, živi i greši. Ovde zastaje tok vode, i nema promaje u vazduhu, i prekida treptanje atoma, i nad celom varošicom se oseća buđavi miris pokojnih vremena. Vrata se ne otvaraju, plotovi spavaju, na bunarima ne kaplje voda, telegrafske žice ne zuje, živi ljudi su mrtvi, a mrtvaci su još jedared umrli.

Zašto nije metež i šarenilo, te da ne vidim da na drvetu preko puta nema više onog sunčanog zraka koji je još juče tamo bio, i da sutra neće biti ni ovog koji je još danas tu. Zašto nije večiti smeh i plač, te da ne čujem lepršanje tica, koje begaju iz zemlje gde se i sneg u blato pretvara. Zašto nije vihor, lom i borba, te da ne znam kad se božja vrata pred ljudma zatvaraju. Zašto ne vidim više velike željezničke unakrsnice, gde se i danju i noću i na svima linijama lože mašine i vrte točkovi; zašto moram da gledam kako suncu i ruži opada crveno lišće. Zašto me muče mračne ćudi, i priviđaju mi se mrtve laste, i ranjeni ždralovi, i zlatno i srebrno perje, po kome mile kapljice crvene krvi. Zašto živim u gustoj tišini i moram da čujem padanje pepela i ječanje bolesnika.

O, počuj i saslušaj me Bože! Ne šapćem ti želju i ne srdim te suzom; molitvu ti šaljem, jer te tražim i ne razumem, molitvu ti šaljem, jer je strašno na ovome mestu, gde ništa ne postoji sem života koji prolazi. Ja ne tražim veliko saznanje i veliku sreću, ja tražim veliko divljenje i veliko obožavanje. Učini da ne vidim pogreb života, i da ne vidim ljude kojima je tupost pritisla žile i čelo, i oni nisu nesrećni, i oni nisu uvređeni. Ošini i podigni zaspale vampire moje svesti i moje duše i sačuvaj me zlatne sredine, odmora i mira. Ja neću vetar koji zurla kroz poređane metle, ja hoću buru koja šume trese i riče i urla na vratima kao zver.

Daj oholost Davida i Bruta, na čijim se rukama sušila golijatska i cezarska krv; ali daj skrušenost Marije Magdalene, po čijoj je kosi padala žrtvovana Hristova hrv. Daj da iz oblaka pokulja cveće i u cvetnom paperju ogrezne svet; ili daj da stvrdnuta smola i mrtvi mirisi udave šume i luge. Samo me sačuvaj tihe i crne truleži, gde hemija ravna životom i smrću.

I spasi me iskušenja zlatne sredine, odmora i mira. Jer iskušenje je kad promukle simfonije cvrčaka zameni plač sirovih oblica; iskušenje su one misli koje se u kavezu misle, jer svaki je kavez nezdrav; iskušenje su oni snovi koje glava sneva, pa ih u srce prenosi, jer ih srce nema. I spasi me iskušenja zlatne sredine, odmora i mira.




MI I STVARNOST

Mi smo narod koji u stvarnost ne veruje i koji stvarnost ne vodi. Dok je ne poznamo, snevamo o njoj; a kad nam postane jasna, mi je podcenjujemo. Vere i ljubavi nikada nemamo za nju. U tome smo slični jednome narodu koji takođe ne ume kuću da skući: Ircima. Bernard Šo, veliki socijalni reformator, priča na jednom mestu kako su se Irci prilikom jedne sportske igre divljački pokrvili oko lopte, koja je međutim već odavno letela na drugom kraju igrališta. Kao Irci, tako smo i mi sanjala i neplodne bundžije, tako i nas nikad ne privlači pravi cilj, tako i mi nikad ne trošimo snagu onde gde treba. U svakom radu i zadatku vidimo senzaciju, ličnu ambiciju i snove. A kad ekstaza prođe, stvar, naravno, izgleda neznatna, sitna i nedostojna. — Kod nas nema jedinstva između onog što treba i što se mora i onog što se radi. U mislima umemo biti stvarni, u delima ne. Silu misli trošimo na raspravljanje nesporazuma i nesuglasica. Praktično bi bilo ne opažati ih. Logika i praktika su daleki srodnici, a premudrost je vrlo često nemudrost.—

Rad za opšte narodno dobro sastoji se i kod nas od vajkada mahom iz dužnosti. Ali se te dužnosti od nekad i od danas jako razlikuju. Pre je bilo koliko uzbrdice toliko nizbrdice, a danas je više uzbrdica nego nizbrdica. Rad se neizmerno proišrio i komlikovao, i u njemu puno odgovornosti. Iz hiljadu rupa vire velike i stvarne potrebe i nacionalni zahtevi. Sto poslova nas čeka oko održanja samog nacionalnog opstanka, a osim toga imamo da se brinemo da i kulturno mnogo ne zaostanemo od ostalih prosvećenih naroda. Veliki deo energije moramo upotrebiti na one poslove koje su drugi narodi već zbrinuli, i koji nam u prvi mah izgledaju nesavremeni, a moraju se svršiti, jer se samo preko njih može dalje.—

Svi mi živimo u kući koja gori, i svaki od nas mora grabiti što više posla, pa makar mu i premašio snagu. Svi od reda, i učeni i prosti, i muški i ženski, ma kakvi da su, imaju posla, i niko se ničim ne može izviniti. I čovek i magare su mudriji nego čovek sam; niko nije na odmet, kad je reč o radu za sav narod. Osim rada od koga živimo i lično se izdržavamo, svaki treba da potegne i za točak opšteg narodnog posla. Stručnim svojim radom vodimo brigu da na vreme bude caru carevo i Bogu božije; a ko će dati seljaku seljakovo, to je opet pitanje sviju nas. — U našoj narodnoj sudbini ima nečeg od one mistične istine, da se i zeleno drvo suši ako ga Srbinova ruka dotakne; ali to dolazi samo odatle, što se mnoga zla istina o nama ne da poreći, zato, što se zlo ne leči i ne trebi. Jedanput treba već početi lečiti i trebiti!—

Mi nemamo vremena da čekamo i računamo na prirodno sazrevanje generacija; mi moramo u svima živim generacijama i, svakovrsnim, oruđem odjedared i braniti i graditi. Škole među decom, a svesna i poštena inteligencija među narodom, mora propovedati taj novi moral permanentna rada bez odmora. Bez odmora, jer za narod raditi, to je drumove orati.


IRCI I NACIONALIZAM (OPOMENA NAMA SRBIMA)

Irci su upravo tragični, jer oni pored sveg svog surevnjivo čuvanog katolicizma, religije radi koje su zaboravili na nacionalnost, nemaju religije. A katolicizam je, tako nenacionalna, tako nepolitička religija (Austrija, Španija), a istoriju su pravili i praviće narodi sa religijama, sa nacionalnim religijama (Englezi, Rusi, Japanci).

Naprotiv, gube i moraju gubiti svoju moć narodi bez nacionalnosti, bez nacionalne vere. Amerika, za koju se još nedavno govorilo da će amerikanizirati ceo svet, ostala je apartna do danas, jer ona gomila emigranata iz svih božjih zemalja, koja je bez uspomena, bez rase, bez tradicija, ta je gomila anacionalna i uzaludan je i smešan je njen najnoviji pokušaj da književnošću i dramom stvori i dokaže nacionalnost.




MNOGO JE KONFUZNOSTI

Jedan deo konfuzije u društvenim pojavama dolazi otuda što se sve, svaki problem i proces, transponuje u političko gledanje na stvari i u političke metode. Svi razgovori skreću u političke refleksije. I misleni rad je postao nekako političkog karaktera: put od ideje do činjenice kratak je više no što bi smeo biti; ništa se ne izoluje da bi se izolovanjem umerilo, u rezervi zadržalo. Misao ima čim brže da dejstvuje, neočekivano, po mogućstvu i naprasno za nekoga. Vesti, naučne, umetničke, književne, guraju ljudi po svaku cenu u dnevne listove. A dnevne listove svet čita nekako kao berzanske izveštaje: sa naglim spekulativnim perspektivama, sa očekivanjima koja tresu živce. Nikada dnevni listovi nisu bili bolje i skuplje uređivani, i nikada se nisu nedostojnije čitali. Sve nije važno, i sve ne mari, jer za neki čas eto nov berzanski izveštaj, i ono prethodno ne broji. A da konfuzija bude veća, politika je tobože u naučnim metodama. Političari pišu neobično mnogo knjiga, predaju se bajagi teorijskom proveravanju stvari. Obrazloženjima svojim daju vid naučnih represija, a čisto tehničke propagande insceniraju kao da je tu, potpuno ispravno, jedna ideologija pošla u borbu protiv druge ideologije.—

Zbog mnogih konfuzija, ljudi ne mogu prirodno i čovečno da asimiluju ono što im se, kao kolektivu ili organizaciji, daje bilo u fbrmi društvene vere bilo u formi discipline. Baš u državama koje se hvale najboljim organizovanjem ili kolektivima, ili čak "jednodušnostima" — što treba da bude ravno jednomislenosti — baš tu vidimo konfuzna zamenjivanja stvari i u gornjim i u donjim slojevima. Jedna ideja pretvara se u kasarnsku disciplinu, gore. Ta disciplina postepeno se pretvara u niz zamršenih i dosadnih navika, dole. Iz tih navika, i gore i dole, izlazi najzad jedan rečnik sve istih reči, koje od jednolike upotrebe postaju skoro reči bez pameti, reči koje sve znače i sve pravdaju i na sva pitanja automatski odgovaraju.

Konfuzije u praksi dolaze od konfuzija u teoriji. Načini upravljanja su ono što ne mogu biti: automatizovani su, sve se hoće totalno, a kad se ukalupi ili izmisli neka totalnost, tvorci ne znaju šta imaju pred sobom ili pod sobom, kolektiv ili organizaciju, i zanose se često iluzijom da imaju jednomislenost, što nemaju, i nikada neće imati. I tako svet živi jedan izmišljeni život, koji, naravno, trajnosti nema. Ljudima se mnogo šta može nametnuti, ali ne može jednomislenost. Konfuzno stanje razbiće jednog dana jedna opšta vodeća tendencija raznomislenika.




SLUŽBA

Svetska iskustva u dobru i u zlu, sticanje znanja i kulture, to pretvara dispozicije u kvalitete. Ali kvaliteti u takve epohe, znaj, mlada generacijo! u takva vremena kvaliteti znače službu pre lične slave i sreće. Italijanski Preporod, to je bila teška i preteška služba čovečanstvu. Jednog Mikel Anđela gonili su na rad kao roba, tražili da stvara čuda. Jedan njegov stih glasi: "Da mognem ono što ne mogu, o Bože!" Čuveni 17-ti vek — rad, rad, pa dalji rad na radu; stradanje za nauku, umetnost, i slobodu nauke i umetnosti, služba.

Jedni hoće staro: moja nadmoć tvoja smrt. Drugi čitaju galaksije, i kažu: Ne može se više izmišljati svet, mora se znati svet i život.





"MI SMO OGREZLI U KRVI": žene u službi nacije i vojske (1875—1914—1918)

"Probudi se, srpska ženo, i kucni po srcu i ponosu i druge srpske žene, i pođite od ognjišta do ognjišta, i od gnezda do gnezda, i pepelom gušite vatre oko kojih se mekušci greju i iz gnezda bacajte decu koja se u ime narodnog zaveta ne krste. Jer propast naroda je greh i žena i dece, i kad se narod u korenu zatre, niko ne treba da ga preživi"...
napisala je Isidora Sekulić u Srpskoj ženi 1912. godine. U radu će biti analizirani vidovi učešća srpskih žena u ratovima koje je Srbija vodila tokom druge polovine 19. veka protiv Osmanskog carstva i Bugarske, kao i njihova uloga tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata.
Svetlana Stefanović, Univerzitet u Lajpcigu

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   17/9/2017, 9:24 pm



**
ISIDORA SEKULIĆ — ODLOMCI


IZ JEDNOG PISMA

Zašto smo meso bez krvi? Zašto u nacionalnoj i kulturnoj našoj mizeriji nema dostojanstva?

Zašto ne umemo ponosito da govorimo, zašto ne umemo hrabro i drsko da želimo, zašto niko od nas neće Prometejev greh nanovo da zgreši?

Zašto naša književnost nema suviše saradnika, zašto naše knjige i listovi imaju suviše primeraka?

Mi imamo pesnika koji ne pevaju, pripovedača koji ne pripovedaju, naučnika koji ne ispituju, saradnika koji ne sarađuju, inteligenata koji ne čitaju i ne maštaju, bogataša koji ne kupuju, — sav naš kulturni progres je bez oca i majke, svugde licitacija i aukcija. Mi smo kao onaj Ničeov užar koji pletući uže ide unatrag. U svojim stvarima slepi, u tuđima nemoćni, mlitavi smo i bez ljubavi i života kao vodeni cvetovi pred zalazak sunca.




USREDSREĐUJEMO SE (RASEJANOST NIJE MANA NEGO POROK)

...Ko će ostati, ostati sa stavom i držanjem svoga bića. Ostaće najbolji. Duhovno i moralno najbolji. I među velikima i malima oni koji su najbolji. Čime će sve veliki odolevati i stojati, to je njihova stvar. Naša je briga: mali narod. Usamljeni smo mnogo. I potrebnije nam je od svih organizacija usredsređenje, otsustvo rasejanosti i zaboravnosti. Treba da smo kao onaj bezbroj zraka što je u žiži samo jedna tačka; treba da smo jedna inteligentna svest. To nam je žiža i koncentracija. Na čemu drugom bismo se i mogli usredsređivati? Zlata nemamo; velike industrije za konkurenciju nemamo; misticizma i opsene veličine nemamo. Ostaje nam koncentracija duha i pameti, i disciplina morala. Stara naša kosovska metafizika. Imamo da se usredsredimo u biću, jeziku, moralu i Bogu. Jer to su stvari sa kojima se ostaje posle ratova, pobeda i poraza. Poslednju ravnotežu uspostavlja Bog, poslednje od rase što svet čuva, to je njena religija i njen moral; a nikada ne robuje jezik, koji gradi književnost, i kojim se ljudi opominju da se ne bi rasejali do kraja, u teška vremena.

Mali smo i sami smo. Ali to ne smeta da se borimo protiv svakog nereda u sebi, i da budemo među onima koji stoje i ostaju zato što su među najboljima. Objavimo dakle usredsređenje najboljega u sebi! Poručimo narodu svuda širom da mu se inteligentna njegova trezvenost traži i zove i ceni. Čekanja i odlaganja nema. Svaka generacija nosi sav narodni zadatak, i svu reprezentaciju otadžbine. Rasejanosti ne sme biti! Usredsređenje neka je autoritet nad nama bez obzira šta nosi noć i dan, jer će i taj dan i noć proći. Mali smo, ali ako se usredsredimo, celi smo. Ne zavidimo i ne uzdišimo pred velikim narodima. Ne pregibajmo se nigde. Nijednom narodu ne pripada pohvala do kraja, pa ni pokuda. Usredsređujmo se u svemu radom najvišeg ranga. Imajmo život i duh dostojan jezika kojim govori narod naš, a kojim još ne govori knjiga naša.





STARI I MLADI

Svaka mlada generacija donosi sa sobom uverenje da je ona "stepen i granica" za prolaženje i zaborav starih. Ona to, u jednom smislu, i jeste. Ali, s finim čulom za njene pokrete i ideje, dade; se konstatovati da ona ne briše uvek neposredno prethodnu generaciju ili epohu; nego dovršuje ili prekida ranije neko vreme i njegove stilove i probleme. Otuda su i tendencije novih pokolenja, i plastične snage njihove (u intimnim svojim supstancama) tako jako različne. Bilo je omladinskih generacija koje su imale težnju da sebe kao takve afirmiraju, imale dakle težnju srca i fantazije. Bilo je drugih mladih generacija koje su težile da sa svom svojom individualnošću utonu u vaseljenu. Bilo je generacija koje su, pritiskivane naročito teškim okolnostima, imale težnju jedne strahovite koncentracije, kako bi se digle iznad samih sebe i iznad svega ostalog. Plastična snaga onih prvih izvire iz talenta, drugih iz intelekta, trećih, i svih ostalih, iz karaktera.





KULTURNI NACIONALIZAM

Nacionalizam nije tu samo za osvajanje teritorija, za vaspitanje četnika i vojnika, za otpor prema siledžijama i nepravdi, nego je on za sav život tu, i za onaj veći deo života kad vojnici, po svršenom poslu, poskidaju oružje, i, osim vojničkog, imaju svoj građanski ponos i svoju individualnu ambiciju. A taj nacionalizam mi još nemamo.

Ne. Kod nas se sada, posle slavnih pobeda, mora ispupčiti i jedan unutrašnji ideal, da budemo i u sebi bolji, i pred sobom bolji, sami od sebe bolji, bolji danas nego juče i prekjuče, bolji ja nego ti, bolji ti nego on. Jer ima samo jedan način da se bude nacionalan, a to je da se bude uvek nacionalan. I ima samo jedno sredstvo za to, a to je što šira, što bolja, što čovečanskija kultura, jer samo tako kulturan čovek je, bez emocija i bez scena, u svako doba rodbljub i nacionalac.—

Nacionalnost nije, kao što se obično misli, zagrađivanje, mržnja na sve ne naše i pretnja pesnicom iz velike odvojenosti i otuđenosti. Nacionalizam je i u tom, u surovom elementu narodnog živbta, ali stalni, evolutivni nacionalizam je vedro lice, otvorena pamet, otvoreno srce, nesebičnbst.


ŠTA JA VIDIM

Vidim da se kupi pena na tihoj vodi, i vidim krupne kaplje hladnog znoja koji dolazi od prećutanih briga.

Vidim široka ispupčena čela koja pokrivaju misao i proročanstvo; i tamne i duboke oči koje ne vide svakidašnje i obične i stegnute vilice koje malo govore; i usta koja se ne smeju.

Vidim ljude kojima se žuri, koji ne spavaju i ne odmaraju se, koji ne idu za zabavom i svirkom, koji zanemaruju lične poslove, koji vole reči osvete i gneva, kojima, kao mladim tigrićima, igraju mišići pod kožom, i crvena im para probija na usta.

Vidim da se jedan veliki nacionalni sklop ježi i proteže; da jedan zgnječen organizam počinje da diše; da su mu duge i krepke žile nasilnim čvorovima skraćene i prekinute, i da će mala i slabačka srca umrtvljenih i izolovanih delova samo dotle obamirati dok čvorovi ne prsnu.

Vidim da se sva rasa zbija u nekoliko ljudi. U one gvozdene ljude koji se javljaju pred katastrofu, da ostanu posle katastrofe; u one mistične i velike junake u čijim mozgovima je strašno ludilo rasne logike, u čijim srcima je ključ rasnog nagona i volje.

Vidim ljude koji će razduvati lažno pesništvo kljakavih nostalgija, otrovati lažni moral i pesimizam, zapaliti ritinu građanskih vrlina, i završiti i zakliktati jednu veliku, čistu moralnu i večitu pesmu, pesmu bića, mladosti, snage, krvi, obnove i oslobođenja. Pesmu mržnje i osvete, šiktanja krvi i raskivanja gvožđa, pesmu vihora i groma.

Vidim da sebične i uske lične ambicije padaju; da prestaju lažne varijacije nacionalnog života koje su išle od izmišljenih nesavesnih snova do bednih poza i glupih gestova; da težnje prestaju biti pesme i postaju biti potrebe, da dolazi velika i krupna kriza brutalnih fakata posle krize sramnih fakata; da dolazi boj, krv i smrt.

Vidim, da mi, koji smo uvek bili veliki i tragični, ni sad nećemo biti sitni i komični; da nećemo izgubiti ni nacionalnu, ni kulturnu, ni moralnu vrednost; da preko nas neće prezvrjati kola života, i da u istoriji naroda nećemo biti nesmisao i ludost.

Vidim da ide smrt, veličanstvena smrt. Ne smrt koja nosi groznicu i nemoć i davljenje srca, ne smrt koja je kostur u crnome plaštu: nego smrt koja je zdravlje i oholost, svirka i zastava, čast i herojstvo. Ide smrt koja je život jer podmlađuje, smrt koja ne boli jer ubija samo prošlost, smrt posle koje vek i duh naroda iznova počinje, smrt koja je pesma i radost, jer se iz žrtve, krvi i vriska diže večita i prava poezija.



____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   17/9/2017, 9:27 pm

**
ISIDORA SEKULIĆ — ODLOMCI


SITNI ZAPISI

Jednostavan je čovek dotle dok božji darovi u njemu nisu naročito razvrstani i imenovani, ni po smislu ni po dejstvu i moći. Takav čovek je tih i blago osvetljen kao crkvica u kojoj gore mnogo svetiljaka užeženih od raznih darovalaca, namenjenih raznim ciljevima, zemaljskim i nebeskim, i koje se u trajnom miru gase i ponovo pale. I samo svetle.—

Radi, pa bolje rad i, pa još bolje radi. A uvek znaj da sve to čeka naposletku debeli mir i zaborav. I raduj se srdačno i jedinom pravom radu, najboljem radu; i jedinom pravom odmoru, zaboravu.—

Koga prati ono što se zove sreća, za toga se povremeno ukidaju svi zakoni uzroka i posledica. Kod takva čoveka na mesto logike stane sujevera. Nešto dragoceno ali slepo i pasivno krije on u nedrima. Krije nekako sa strahom opčinjenog koji mora pticu u nedrima kriti i čuvati. Ali ptica se može u nedrima ugušiti. Ili je treba pustiti da odleti i odnese dobre čini; ili je treba svetu pokazati, i onda čekati šta će da bude. Srećnik obično ne dočeka čas velike odluke. Ptica sreće jednoga dana ugine.—

Moći zaraćenog čovečanstva jesu moći teškog bolesnika: trepere kao živa u termometru koju teraju groznica i zlo. Narodi teže da odlučnu snagu svoju izraze najvećim mogućnim užasom. Grčki tragičar Eshil, i sam dugogodišnji ratnik, govori na usta Eteokla u tragediji Sedmoro protiv Tebe, i poručuje i današnjem svetu: "I taj će užas naći svoj užas."—

Mržnja je ono što može i u narodima i u pojedincima da deluje mesto pravih tvoračkih i odbranbenih sila. Kod pojedinaca, ona može ponekad da zameni talenat; kod naroda, dinamiku pravog državnog života. Kobno je i prvo, ali ovo drugo kobnije. Na svetskim konferencijama sede oko stola figuranti — gospoda koja dobro jedu i sa svačim teraju sprdnju — a istoriju tvore oni koji silno mrze. Tvore je onakvu kakva je od pamtiveka: da mesta koja su nekada bila znamenita po kulturnim dobrima, ostanu istoriska imena znamenita po ratnim nesrećama, po pokoljima i po ruševinama.—

Bivši kraljevski dostojanstvenici, i pozniji žestoki antimonarhisti, ne slute da u njihovu gnjevu ili patnji ima vrlo često veliki deo ljubomore na kralja, koga oni još uvek vole. Po psihološkom zakonu, bivši uvek nešto čekaju: obračun, odmazdu, prijatno iznenađenje. Ljubomora je najčistije i najzapetije osećanje čekanja. Bivši kraljevski dostojanstvenici stalno očekuju kralja.—

Jedna karakteristika malog naroda jeste u tome da rado precenjuje pojave u politici, i zato živi u stalnoj političkoj usplahirenosti. Iz te usplahirenosti potiču ne samo pogrešni politički potezi, nego i niski politički mentalitet.
Između katastrofa i zakona ima čudan dodir: svaki nov zakon je u prvi mah dobrim delom katastrofa; svaka katastrofa, postepeno, pretvara se u naviku, pa i u zakon, zatim.

U nekoj kritici stoji: "Bolje je imati talenta a nemati veštine; nego imati veštine a nemati talenta." Opet jedna od onih šupljih verbalnih inversija koja progalopira tek galopa radi. Ko je ono pisao, taj se nije mnogo mučio oko teoriskih znanja o suprotnostima. Ako neko ima talenta, on ne može biti lišen izvesnog stepena veštine u oblasti poziva svog talenta, to jest u oblasti stvaralačke tehnike. Nema pisca bez veštine pisanja, nema svirca bez veštine sviranja, nema pesnika bez veštine stihovanja. Veštinu "neku", naravno, može imati i čovek bez određenog talenta. Ta veština međutim nije umetnička tehnika, nego neka funkcijska tehnika. Funkcija uglavnom i nije drugo do "neka" specifična veština. Gore istaknuta teza kritike ne sadrži dakle nikakvu suprotnost, čak ni naporednost. Zavela je kritičara u verbalnu igru; ovoga puta ista reč "veština" za razne pojmove. Ako zamenimo izraz "veština" izrazom "stvaralačka tehnika", dobićemo: "Bolje je imati talent a nemati stvaralačku tehniku" (apsurd); "nego imati stvaralačku tehniku a nemati talent" (apsurd). — Zapisano je ovo u zdravlje pokreta koji bi počeo goniti verbalne inversije.—

Čovek je mnogo puta gospodar, ali nije uvek i autoritet. To su dve različne stvari. Za gospodara, treba jasna disciplina; za autoritet, tajanstvena disciplina. Gospodariti, to je uspostaviti jedan krut odnos, smatrati za realno ono što je istovetno sa gospodarevim iskustvima. Biti autoritet, znači dejstvovati bez stalnog odnosa, samo kroz trenutne dodire. Kroz dodire koje autoritet ima, kao munja sa nebom i zemljom, istovremeno sa onim nad čim je on autoritet, i sa onim što je nad njim autoritet. Biti gospodar, to je društvena moć. Biti autoritet, to je pitanje supstance.—

Čovek oseća čudan, neobrazloživ stid: kad mora da ide korak u korak, sa očima na poskakujućem temenu prethodnika. Tu zastiđenost oseti čovek, na primer, već pri prostom ukrcavanju i iskrcavanju iz broda, kad mora da stupa po uskom mostu i u taktu koji nije njegov. Nešto nedostojno ga peče, on požuruje, krivuda levo i desno tražeći nesvesno da izađe iz reda teme u teme. I đaci, i vojnici, i robijaši znaju za to osećanje. Ima ih koji zbog toga odjedared učine nedisciplinu, manji ili veći nered, često veliku glupost. Koji tako hadaju po drumu, njima se zavidnim čini sve što stoji, čak ono što je sasvim nepomično i time sasvim oslobođeno od smešne koordinacije, od povorke. Drvo na livadi, zvono u tornju, dođu im kao vlastela, kućići, gospodari od sebe.

Oslabi i izgubi se to neprijatno osećanje samo pri umetničkom plesu, ili pri izrađenim telesnim vežbama, kad čoveka obuzme zanos osobitog ritma, kombinovanog ritma. Ali raditi, stradati, stariti u stroju, dakle morati biti u stroju, to je nečovečno. Volja takvih ljudi pati i boluje: zuji u ušima kao bolešću pritisnuta krv.—

Ljudi u stroju ne vide svoj put ni kao prostiranje, ni kao lepotu. Između tela njihovih je suton, a noge njihove gaze izmrvljene senke. Cilj vide samo prvi u stroju. Ostale će zaustaviti zid zaustavljenih. Umor ljudi u zbijenoj koloni dostiže tragične granice. Noge izlomljene, čula mutna. I kad padne noć, iznemogli pojedinac poriče rezultat kolektiva.—

Doslednost nije crta čovekova karaktera, nego domet njegova heroizma. Potpuno dosledan je onaj ko nabrzo pogine, ili postrada za svoju veru. Čovek je od Boga stvoren kao nedosledan, jer je prolazan, jer je nomad. Čovek ne može uspostavljati, i dugo održavati stalnost stvari, niti sam ostati stalan među njima. Prorok Jeremija kaže: "u šatorima živite svega vijeka svojega, da biste dugo živjeli na zemlji, gdje ste došljaci."—

Dokle god čovek ima osećanje stida, ne može želeti bezgraničnu, sebičnu slobodu. U stidu ima od nepogrešivosti; zbunjenost od stida je rajski zaostatak. Kad čovek obori oči zemlji i stane gužvati maramicu, onda je najbolji, onda mu pomozi svom silom.—

Bolesti koje će čovek preboleti, dolaze i radi duha čovekova. Za vreme bolesti iščile čitavi kontinenti u nama. Jedna sezona otrovnih groznica, i ugušena je najveća telesna strast, ili najpoganija mržnja, ili najljuća zabluda. Prezdravljenik je nov čovek, nova duša. Nije više, ako je bio, mizantrop, krivomislilac, sektaš neki, požudnik. Prezdravljenje je ono čudesno kratko vreme kada je čovek dobar, srećan, sav u nadmoćnom duhovnom miru. Prezdravljenje bismo imali da pamtimo kao što se pamti prelaz sedla na visokoj planini, nad oblacima, u suncu.
Proleće je u stvari post i razmišljanje. S proleća omali ljudska i stočna hrana; ogrev je potrošen, a noći i jutra su surovo hladna; mlado zelenilo je slabačko, i odmah opet prolazno. Netačno je da se u proleće "sve" podmlađuje, sem čoveka. Ništa se ne podmlađuje na ovoj zvezdi koja je već tako odavno tamna! Drveće se obuče u novo za kratko vreme, a koren i stablo stare. Otuda čovek baš u proleće ima velike bezlične čežnje religioznog smera. Veliki post i Veliki petak padaju u proleće. Prolećna tuga je čisto duhovno raspoloženje, nasuprot jesenjoj tuzi koja je rezignacija čulnog čoveka.—

Tvrde oni koji zauzimaju visoka upravna mesta: da na vrhu čavek mora biti despot. "Kako da ne budem despot, kad su moji glavni pomagači ljudi koji svoju fijoku ne znaju u redu držati." Zanimljivo je da prvi pomagači kažu doslovce istu optužbu o svom starešini i to njegovoj fijoci. Nesporazum leži u fijoci: drugo je, i za drugo je fijoka despota; a drugo, i za drugo fijoka poslenika.—

Praštanje je visok stepen vrline. To nije pomirenje zavađenih, to je samopregorenje uniženog i uvređenog. Praštanje je veliki moralni zadatak sav na jednoj strani. Prašta onaj koji prašta bez spoljne ceremoiije mirenja, bez satisfakcije; prašta bezuslovno, ne čekajući reakciju uvredioca. Retko biva tako. A obične su dve forme. Vrsta primirja, uz razna uveravanja i gestove, pri čemu se jedna strana samohvali da je mogla i gore uvrediti. ali nije; a druga strana se samohvali da je mogla i ona vređati, ali nije. I vrsta egzekucije: ako je neko osramio bližnjeg do kraja, uzeo nad njim moć dželata, onda je žrtva obešena, a dželat u fraku i cilindru upućuje izvinjenje lešini.—

Kolektivnost je visok ideal, ali on nije stvar čovečanska nego kosmička. Kolektivno žive, rade, i umiru zvezde; energije vaselenske; talasi u atmosferi. Da je ljudstvu suđena kolektivnost, ne bismo je posle toliko vekova dobili u političkom eksperimentu. Nego bismo kroz kolektivne moći ulazili, mi ljudi, u kosmičke skladove. Obuzimale bi nas zajedničke sile i lepote od prilike onako kao što, pred nastupanje noći, divno večernje treperenje obuzima sve, od planine do sitne travke.—

Dualizam je neprolazna ideja, načelo, osećanje ovog sveta. Razni su vidovi dualizma u religiji, etici, društvu. Jedan od večnih vidova dualizma u društvu jeste siromaštvo i bogatstvo. Između siromaštva i bogatstva stoji debeo zid. Probija taj zid na jednom mestu otvor veliki koliko igleno uvo. Ono igleno uvo iz Svetog pisma, kroz koje uvo kamila nikada neće proći.

Više je puta u istoriji stajao veliki krik: čista rasa! Sabijalo se dakle sve rasno u jedan državni i nacionalni život; gušena infiltracija stranaca; gonjeni naročito Jevreji. Tu sad počinje paradoks. Dok sve rase ostaju mešavine, Jevreji, koliko se i gde može, čuvaju rasnu čistotu. I baš otuda što nemaju korena, zemlje, države, jezika, zakonodavstva, i zato nemaju određenog međunarodnog stava i morala. Oni su samo rasa, a nisu narod, nemaju dakle međunarodni nagon, probojnost, otvorenost. Oni na sva vrata, na njihova niko... Rasa je vreža, narod je koren. Koren je ono što boli i voli, i neda biti samoživim, opšteljudski neprobojnim.—

Narod, generacije, traže od svih svojih velikana račun o istoriji njihovih dela: ko se krije, šta se krije iza knjiga, slika, skulptura, simfonija. Samo su novčani dobrotvori i velikani izuzetak. Bogatstvo nema biografije. Otuda valjda pojava da potomstvo priređuje redovne i svečane parastose samo novčanim dobrotvorima.—

Ima tip čoveka koji je uvek agresivan. I kad je skroman, i kad daje i odriče se, i kad boluje, još i kad umire. To proizlali, daleko ne uvek iz neke silovitosti ili neobuzdanosti. Proizlazi često iz muka za skrušenošću čoveka koji nema vokaciju skrušenosti, a ima čežnju za skrušenošću. To su ljudi krajnje opori i strogi; ljudi nagle i jarosne pronikljivosti. To su ljudi koji su gospodari i kad su robovi.—

Skoro sve, možda sve u čoveku može iz volje roditi se, i proizići, samo ljubav ne. Otuda se, u raznim oblicima, vraća misao o Božjoj milosti, i vraćaće se. Ko ljubav ima, ima oblik života, ima poziv i cilj. Ko ljubav nema, kao uklet je, ma šta drugo imao. To prokletstvo, osećanje tog prokletstva, realnost je. Realnost je pojedinih ličnih života i realnost je čitavih istorijskih epoha, kad se u sveopštem životu oseća suha bolest.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   17/9/2017, 9:28 pm

**

KAKO VALJA ČITATI ESEJE ISIDORE SEKULIĆ


Za razliku od proze, koja je pronašla svoju odgovarajuću esejističku formu, eseji Isidore Sekulić kao da svoju pravu formu nemaju. To najbolje vidimo u knjizi koja je trebalo da bude njen magnum opus, knjizi o Njegošu. Najbriljantnije stranice te knjige — opis noći na Cetinju i smrt Vladike Rada — otimaju se u pripovedačku prozu i intelektualnu poeziju u prozi, u koju se otimaju i najlepše stranice njene esejistike kao što je, na primer, opis Vojvodine u eseju o Milanu Konjoviću. Otuda je i forma njenih eseja najčešće ponuđena i zadana, a ređe spontana. To su članci pisani u raznim povodima, predavanja, prikazi, beleške: uredništvo je tražilo, Kolarčev univerzitet (koji je za nju bio "topao srpski dom i moja kuća") je pozivao... Je li to, kako obično volimo da govorimo, njeno prosvetiteljstvo, želja da bude korisna i potrebna, da obavlja i neki nacionalni zadatak, da Skerliću dokaže kako nije samo "izlišan pisac"? Jednim delom svakako jeste. U malim i ne mnogo kulturnim sredinama, pisac ne sme sebi da dopusti onu meru stvaralačkog egoizma koja je sasvim prirodna u sredinama sa daleko dublje ukorenjenom kulturom: obavljajući i prosvetiteljske zadatke, pisac istovremeno i priprema čitaoce za ono u šta ulaže svoju pravu ambiciju. Ali ovo prosvetiteljstvo Isidore Sekulić ima i svoju drugu stranu: da je ponuđena i tražena forma bila na neki način razrešenje osnovnog problema njene esejistike, problema koji se sastojao u tome što njeni eseji uglavnom nisu pronalazili svoj pravi oblik, što su se ulivali u visoko evokativnu prozu, a ponekad i u ono što su braća Gonkur nazvala le style artiste, na mestima na kojima bismo očekivali nešto drugo.

U stvari, još uvek ne znamo tačno kako bi trebalo čitati eseje Isidore Sekulić. Oni sasvim sigurno nisu književna kritika; nisu ni literarni esej u pravom smislu reči, jer njihov cilj nije osvetljavanje ni neke književnoistorijske ili književnoteorijske problematike. Erudicija Isidore Sekulić nije upravljena u pravcu u kome se najčešće upravlja erudicija književnog esejiste, ka širem shvatanju dela o kome je reč. Naprotiv, imamo utisak da je ona najčešće koristila pisce i dela o kojima je pisala samo kao povod, da su joj oni služili kao odskočna daska, da razvije jednu svoju sasvim posebnu problematiku. Najšire uzev, to je duhovna i psihološka problematika stvaranja, koja nas od umetničkog dela odvodi ka ličnosti autora i njegovoj sudbini. Ona je tražila one trenutke u kojima se ličnost i delo jednog umetnika ukrštaju, u kojima se život iskupljuje delom, a delo plaća životom. U takvom posmatranju, delo postaje duhovni i psihološki dokument i izlazi iz svog istorijskog ili estetičkog konteksta; estetika nas — da se poslužimo Kjerkegorovim izrazima — vodi etici. U tom smislu, nema principijelne razlike između Kronike palanačkog groblja i njenih eseja: oni su okrenuti istoj problematici, a pisci o kojima govori u svojim esejima postaju delimično stvarne a delimično imaginarne ličnosti neke "Kronike literarnog groblja". Samo, dok esejističkom formom i interesovanjem za sudbinsko proza Isidore Sekulić dobija svoju čvrstu središnu tačku i okosnicu, to isto interesovanje predstavlja unutarnji rascep u prozi njenih eseja, i oni se pretapaju u pripovedačko, u ono što nazivamo "stvaralačkim".

To je ono što i osećamo u njenim esejima: napon stvaralačkog, koji probija okvire oblika, pri čemu pod "stvaralačkim" treba razumeti imaginativno uosećavanje u život i ličnost umetnika koje karakteriše imaginaciju pripovedača ili romansijera. Knjiga o Njegošu je bez sumnje takvo uosećavanje, i zato je ne čitamo kao esej o piscu Gorskog vijenca ili Luče, već kao roman, kao stvaranje jednog moćnog imaginarnog mogućeg života. Pritom ne smemo biti zavedeni erudicijom koju otkrivamo u njenim literarnim analizama, jer svrha tih analiza nije da Njegoša stavi u relevantne književnoistorijske ili filozofske okvire, već da ga, kao stvaraoca, stavi u kontekst koji je Isidora Sekulić smatrala duhovno relevantnim, sudbinski relevantnim. Kritičar i istoričar može odmahnuti rukom na poređenje Njegoša sa Platonom i Miltonom, na primer; ali funkcija tih poređenja i nije u tome da nam otkrije moguće veze i uticaje jednih književnih dela na druga; ona je u tome da nam otkrije povezanosti i sličnosti među stvaralačkim sudbinama. Tačnije rečeno, među stvaraocima kao junacima i ličnostima u nekoj "Kronici", u kojoj oni nemaju samo svoje istorijske ili psihološke dimenzije, nego i dimenzije koje im daje sam pisac "Kronike", koji ih stvara u istoj meri u kojoj se i udubljuje u njih kao u stvarno postojeće ličnosti. Njegoš Isidore Sekulić je takva ni sasvim stvarno postojeća, ni sasvim imaginarna ličnost, koja bi sa podjednako prava mogla da se smatra junakom literarne i duhovne biografije, kao i junakom "fikcije". Tim povodom, mogli bismo da govorimo o Isidori Sekulić kao o piscu nedovoljno snažne kreativnosti, koja uvek teži da se ispolji u ne suviše srećnim prilikama i na ne preterano pogodnim mestima. Međutim danas, kada je pojam kreativnosti pretrpeo tolike izmene, ta formula ne pokazuje se kao najadekvatnija, pogotovu ako imamo na umu da baš trenucima u kojima se esejistika Isidore Sekulić otima u kreativno pisanje dugujemo nekoliko najbriljantnijih stranica naše proze.

Unutarnjim rascepom u formi tekstova Isidore Sekulić možemo objasniti jednu karakterističnu i zanimljivu odliku njene književne delatnosti, divljenje prema anonimnom radu i želju za anonimnim radom. U predgovoru za drugo izdanje Pisama iz Norveške — koji je jedna od njenih literarnih ispovesti — ona govori o tome kako je na početku svoje literarne karijere postavila sebi pitanje: "Ulaziti u javni život, ili ne? pisati za štampu, ili ne? potpisivati napisano, ili ne?" Problem anominosti bio je jedan od problema kojima se ona često vraćala, da bi najzad o njemu napisala i tekst. "Neka reč o anonimnom radu", koji nalazimo u dodatku poslednje knjige njenih Sabranih dela. Zašto je problem anonimnosti zanimao i mučio Isidoru Sekulić? Možemo otkriti nekoliko razloga, ali jedan se ovde pokazuje od naročitog značaja: da je anonimnost bila jedna od mogućih formi njenog pisanja, koje se otimalo formama koje je trebalo da ima, zato što je anonimnost ukidanje svake forme. Isidora Sekulić je saopštavala, prikazivala, referisala, priređivala, predavala, davala priloge; kao da je težila obliku koji će potrti svaki oblik, i tako možda prevazići unutarnji rascep u oblicima koji su neprekidno težili da budu nešto drugo, dovesti ga do nekog mira. Forma je uvek nešto lično, a u sebi podeljena forma znak je i duboke podeljenosti same ličnosti; zato je Isidora Sekulić htela anonimnost i bezličnost, i u njenim esejima ne možemo a da ne zapazimo do kraja napetu suprotnost između jezika i stila, koji su više nego karakteristično lični, i oblika koji su najčešće tako izabrani ili prihvaćeni da što je moguće više potisnu i potru lični udeo pisca. A u imaginativnoj prozi, Kronika palanačkog groblja ništa manje ne potiskuje i ne potire ličnost svog autora: autor je hroničar, zapisivač onog što se zbilo, beležnik; kao i srednjovekovni hroničari, on nestaje iz svog dela u mir i spokoj anonimnosti i bezličnosti.

Ali takvoj bezličnosti mogu težiti samo oni koji imaju ličnost, pa i više od ličnosti. Parafrazirajući naslov jednog njenog eseja, mogli bismo reći da je Isidora Sekulić bila "jedan žestok iskušenik", koji se celog života borio sa demonima svoga dara i svoje ličnosti. Kažemo za nju kako je ostala fragmentaran pisac, bez svog velikog opusa. To je delimično tačno, ako ono što je napisala merimo isključivo literarnim merilima. Ali njeno delo nije isključivo literarno, ono nije samo u stvaranju oblika već i u dubokom preobražavanju samog sebe: Kjerkegorovim rečnikom rečeno, ono je put od estetičkog ka estetičkom, od krajnje lične neuroze Saputnika, do ozbiljnosti bezlične sudbinske problematike koju nalazimo u njenim kasnijim tekstovima. Najviša vrednost toga dela nije ni u sudovima na koje se možemo osloniti, pa ni u mudrosti koju možemo citirati; ona je u tome što i nas koji ga čitamo upućuje na taj preobražaj, uvodi u visoku ozbiljnost koja je jamstvo za relevantnost našeg mišljenja i našeg rasuđivanja.

Jovan Hristić

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   17/9/2017, 9:29 pm

LIK SA "ZABAVNIKOVOG" NOVČIĆA — ISIDORA SEKULIĆ


DEVOJČICA U ZAČARANOJ ŠUMI

Kad je bila mala, vršnjacima je smetalo njeno znanje; kad je odrasla, smatrali su je jednom od najumnijih žena Srbije

Dok u nekoj enciklopediji čitate osnovne podatke o književnici Isidori Sekulić, da je pisala novele, putopise, studije i eseje, da je bila izvanredan stilista i prevodilac, pa zatim da je doktorirala u Berlinu, da je bila prva žena akademik u Srbiji, prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije, osnivač jugoslovenskog PEN kluba, da je govorila sedam jezika i izvanredno poznavala književnost i umetnost, da je mnogo putovala, da su "Hronika palanačkog groblja", "Saputnici" i "Pisma iz Norveške" njena najpoznatija dela, možda pomislite — kakva je ona bila dok nije postala sve to što je bila? Priča o Izi, kako je Isidoru zvao tata, pokušaće da odgovori na to pitanje.

ISIDORA MOŠORINSKA

Rođena je 1877. godine u Mošorinu, bačkom selu na obali Tise tridesetak kilometara udaljenom od Novog Sada, i tu je provela samo prvu godinu. Kad je mnogo kasnije otišla da vidi taj Mošorin, ništa nije bilo onako kako je zamišljala. "U dvorištu, osetih da mi je najprijatnije da se sneveselim. Munjevito se zapitah: zašto? I munjevito odgovorih u sebi: zato što nema trave... Sve sam zamišljala: ako nekad vidim svoje selo, to će biti: trava, trava, trava... U ovom dvorištu sad nijednog stručića od nje; nego je dvorište zakrčeno nekim neredom koji stoji preda mnom kao hijeroglifi." Isidorin otac Danilo, mošorinski beležnik, dobio je mesto gradskog većnika u Rumi pa su se Sekulići preselili. Isidoru je otac vaspitavao neuobičajeno za ono vreme: na njena dečja pitanja odgovarao je strpljivo ali složeno, uveren da dečja pamet može sve da prihvati. Bila mu je mezimica i nada, naročito nakon smrti Predraga, prvog deteta. Isidori je tada bilo četiri godine. Sebe je opisivala kao malenu, kržljavu devojčicu s kojom niko nije hteo da se igra. Pamti i da se noću budila u plaču i da njeni često nisu uspevali da je umire. Baš kad se Isidora upisala u prvi razred Opće pučke škole, njenu majku Ljubicu savladala je tuberkuloza. U školskom dnevniku piše da je Isidora bila odlična u svim predmetima, da je vladanje, ćudorednost — kako se tada govorilo — imala veoma pohvalno. Njen otac opet je napredovao u službi, postao je gradski kapetan, pa se sa Isidorom i njenim dve godine mlađim bratom Dimitrijem preselio u Zemun, u ulicu Tri goluba koja izlazi na Dunav. Otac je Isidoru upisao i u grčku školu, da nauči jezik. Zemun je tada bio pun grčkih trgovaca koji su za svoju decu tu doveli grčke učitelje, pa je Danilo smatrao da ta okolnost može biti od koristi njegovoj radoznaloj i pametnoj kćerki. Jedan od učitelja bio je oženjen Ruskinjom, pa je Danilo uputio Isidoru i na ruski jezik. Kasnije, Isidora se sećala s kakvim uživanjem je slušala svoju profesorku dok joj opisuje daleki zavičaj i dok recituje stihove Puškina i Ljermontova. Kad je imala devet godina, jedan očev prijatelj, želeći da mu pomogne, pozvao je Isidoru u Bolonju na godinu dana. Isidora je želela da to vreme iskoristi na nauči italijanski, i njen domaćin uspeo je da je upiše u školu. Posle dve nedelje na časovima je odgovarala na italijanskom kao i sva deca. Kasnije je s ponosom govorila da je u četrnaestoj godini znala pet jezika. "Imala sam retku sreću da od prvih dana budem bačena u svet nauke i rada, što će reći da sam zarana upućena na samu sebe. Zbog takvog, drukčijeg mojeg života, deca me nisu shvatala i ja nisam nalazila dodirne tačke s njima", ispričala je pedesetih godina prošlog veka književnici Nadi Marinković.

BURE ŽIVOTA

Isidora Sekulić Školski zadaci nisu joj zadavali mnogo brige, sve je bilo prosto i lako i, kako je zapisala, moglo se već u školi naučiti i zapamtiti. Ali, ta odlika imala je lošu stranu: "Znala sam veoma mnogo i nehotice sam to pokazivala, nije bilo moguće sakriti. Štrčala sam u svojoj sredini i deca me nisu podnosila. U školskoj torbici, dolazeći kući, nalazila sam podsmešljive poruke, svoje karikature, i sve se svodilo na to da zabijam nos u knjigu i da se pravim važna. Ja nisam zabijala nos u knjigu, ali su mi oni oko mene pridavali važnost koju sama sebi nisam davala. Naprotiv, uvlačila sam se u sebe i bežala u poslednje redove, u najtamnije uglove. Osećala sam da smetam, da izazivam svojom željom za znanjem. Lepotu i ljupkost nisu toliko gonili, nje je bilo dosta, a valjda i zbog toga što je prolazna i kratkotrajna. Bila sam vrlo nesrećna u tim godinama... Možda sam baš zbog toga toliko volela Leopardija, tog grbavca koji je uprkos svom ličnom jadu umeo da u svetu otkrije toliko lepote. Čitala sam ga gotovo jecajući, i to mi je bila sva uteha." Đakomo Leopardi, jedan od najvećih pesnika italijanskog romantizma, nije bio jedina Isidorina lektira. U stvari, može se reći da je ona volela sve knjige. "U bibliotekama sam bila kao u začaranoj šumi; knjiga je bila moje opuštanje, moj azil, knjiga i putovanje." O istoj temi, zabeležila je sledeće: "Sedela sam, dakle, po ceo dan sama u kakvom kutiću i prevrtala šarene i svetle kartone po leksikonima i knjigama prirodnih nauka. Tamo se videlo kako bukti polarna svetlost, tamo je bilo onih čudnih tropskih biljaka sa fizionomijama divljih životinja, šuštalo je more i vozile se po njemu grdne galije asirskih veslača, išli su u boj egipatski vojnici, sve jedan kao drugi, sa zapetim strelama i sa onim čudnim oštrim profilima glave na oba ramena..." Isidoru je bilo moguće naći s knjigom po raznim osamljenim mestima kuće, pa i u — buretu. Za rasušenu staru kacu koju je otkrila u dnu dvorišta, vezivale su je važne uspomene. "Pomišljala sam prvo da u društvu prodrem u bure, ali sam se predomislila i rešila da ga sama ispitam i po robinzonski osvojim. Jednog ranog letnjeg jutra dograbim sobne merdevine, čekić i sekiricu, popnem se na krov i razmaknem daske po njemu da može sunce unutra, a zatim istavim jednu trulu dasku s boka da bih i sama mogla da uđem... Tog dana sam se uselila u bure. Prvo sam unela malu stoličicu i nad njom razapela stari izbeljeni kišobran s kojim su mlađi išli u jesen da pazare. Onda sam dovukla svu moju bašticu u loncima, između ostaloga i dva lepa visoka fikusa koji su u buretu izgledali kao palme... U toj truloj kolibici naučila sam da volim ono što ne vidim, ono što nemam, i ono što mora da prođe... Jedne septembarske noći digla se strahovita oluja... Te septembarske noći uvenuo je moj letnji san. Vihor je pokidao krov na buretu, razredio i počupao daske s bokova, porušio i pokrhao moje pokućstvo, i podavio lađice i izbrisao Madagaskar i Braziliju. Lonci s cvećem izvrnuti i razbijeni, puno mrtvih buba, a moja stoličica, kao dodola, zatrpana mokrim, prozeblim i mrtvim grančicama... Otac me je držao za ruku i govorio da se bure ne može opraviti, da ga je oluj uništio, i da će sada i tako doći zima. A ja sam vrištala. Vrištala i drhtala s onim bolesnim očajanjem siročeta koje komšijske matere ljubi i u buretu letuje... To je mesto, zajedno sa kućom i dvorištem, prodato... Da mi je da ga kupim, da ga uzidam u kulu, da kulu zabravim sa devet ključeva, da se mogu zazidati tragovi mrtvih dana."

ŠTA SU SRBINU GUSLE

Posle trećeg razreda realke, otac ju je poslao najpre u Višu žensku školu u Novi Sad, pa u Sombor, u tada čuvenu srpsku Preparandiju, školu za buduće učitelje. Bila je među najboljim đacima. U Somboru je objavila svoj prvi rad: u "Školskom listu", u broju za mart/april 1894. godine, napisala je članak "Šta su Srbinu gusle?" Međutim, može se reći da je njen prvi javni literarni pokušaj nastao mnogo ranije. "Srpsko narodno pozorište davalo je neku dramu ili tragediju, ne sećam se više. Iznosila sam svoje utiske pred prijateljima u očevoj kući i neko je to objavio u 'Branku'. Istorijski, i hronološki, to bi bio početak." Kad je to tačno bilo, nije ni važno. Ispite je položila s odličnim ocenama, pa je lako u Pešti upisala Viši pedagogijum, matematičko-fizičke nauke, kako bi postala profesor. Studirala je tri godine, i završila s odličnim uspehom. Zemunski list "Novo vreme" objavio je 29. juna 1897. godine sledeću vest: "Gospođica Isidora, ćerka našeg uvaženog gradskog kapetana gosp. Danila Sekulića, svršila je u Budimpešti viši kurs državne pedagogije sa skroz izvrsnim uspehom. Ista gospođica svršila je od prvog osnovnog razreda sve razrede osnovne škole, višu žensku školu u Novom Sadu i Preparandiju u Somboru sa izvrsnim uspehom. Čestitamo i gospođici i ocu na tako sjajnom uspehu." Nedavno je obeleženo pola veka od smrti Isidore Sekulić. U Beogradu, u Univerzitetskoj biblioteci "Svetozar Marković", postoji spomen-soba Isidore Sekulić. Otvorena je za svakoga, dakle nije kao većina soba velikih ljudi ograđena debelim svilenkastim kanapom zakačenim za mesingane stubiće. U njoj je Isidorina biblioteka, radio "kosmaj", zidni sat, sekreter, svećnjaci, stona lampa, slike domaćih umetnika, stočić, fotelja, pisaća mašina, fotografije, mnogo razglednica iz muzeja s reprodukcijama umetničkih dela, lične sitnice: naočari, pasoš, mastionica, pero za pisanje, nož za sečenje hartije i više od hiljadu priznanica i računa za struju, vodu, penziju, ali najviše za pretplatu na strane časopise. Pisma je uništila, sačuvana su samo pisma koja je ona pisala drugima. Nikad nije pisala za decu. Zna se samo šta je mislila kako to treba činiti: "Ljudi koji pišu za decu greše, svet i ljude prikazuju defektne i smanjene, preteruju sa opisima, često i sa glupostima. Dete je potpun čovek, veoma rano, gotovo odmah, shvata ono šta je lepota. Dete treba vaspitavati sa poštovanjem i ozbiljnošću. Pogledajte Kiplingove bajke, i sad se uzbuđujem kad ih čitam. Kažu da je u Francuskoj najčitanija knjiga 'Mali princ' Sent-Egziperija. Ja to mogu da shvatim." Umrla je 1958. godine, sahranjena je bez govora i venaca, uvijena samo u beli čaršav.

Sonja Ćirić | Politikin zabavnik

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   17/9/2017, 9:30 pm

HVALITE ME POSLE SMRTI

Usamljena, neshvaćena i odbačena, Isidora Sekulić, prva žena akademik u Srbiji, ostavila je za sobom neizbrisiv trag

"Za kulturu je potrebno učiti strane jezike, upoznati strani jezik da postane domaternji, jer to vam otvara vrata u svet i društvo. Čitanje — to je kultura, a škola — njen začetak. Putovanje — eto vam kulture!", govorila je Isidora Sekulić, jedna od bez sumnje najvećih ličnosti srpske književnosti i kulture. Ostavila je za sobom, sabrano u dvanaest tomova, obimno književno i jedinstveno enciklopedijsko delo, koje je našu literaturu učinilo stilski lepšom, tematski raznovrsnijom i misaono bogatijom. ...

U svet književnog stvaralaštva Isidora Sekulić je kročila 1909. godine posle dugogodišnjeg školovanja i obrazovanja. Doktorirala je filozofiju u Berlinu. Njen pripovedački talenat zbunio je tada najeminentnijeg književnog kritičara Jovana Skerlića. Prva knjiga Saputnici izlazi 1913. godine, a zatim slede Pisma iz Norveške, putopis koji predstavlja svojevrsno uobličenje njene čežnje za lepotama Skandinavije. Slede Đakon Bogorodičine crkve, Kronika palanačkog groblja, Analitički trenuci i teme, eseji u tri knjige, Zapisi iz mog života, Njegošu, knjiga duboke odanosti, monografija, Jezik, duhovna smotra naroda, eseji, kao i knjiga izabranih eseja Mir i nemir.

SKROMNA, SIVA FIGURA

Vredna književna riznica najznamenitije srpske književnice sadrži i nekoliko stotina eseja, ogleda, studija i članaka objavljenih po različitim knjigama, dnevnim listovima i književnim časopisima. Prevela je brojna dela engleskih, skandinavskih, nemačkih i ruskih autora. Postala je član Srpske akademije nauka i umetnosti, kao prva žena kojoj je pripala ta čast. U Akademiju je primljena 1939. godine, pošto je bila kandidovana više puta. Veoma stroga prema sebi, smatrala je da to priznanje ne zaslužuje i lično je molila da se njena kandidatura odbaci. Kada je ipak postala akademik, prijatelj i poštovalac Vasa Stajić joj čestita na izboru, a ona, celog života u borbi protiv taštine, ispraznosti i slave, ovako mu odgovara: "Ja sam skromna, siva figura, nisam bolja od drugih, ne volim značke i povorku koja ide napred. Meni je, dakle, Akademija priredila zbunjenost veliku, ja prosto radim ono što umem i mogu, i jedan sam od mnogih kulturnih pregalaca za dobro današnjice."

Isidora je govorila svojim prijateljima da je tajna njenog opstanka u radu i samoodricanju, skromnosti i sirotovanju. Ipak, oni su znali da ostaje neodgonetnut izvor njene duhovne i intelektualne energije koja je nepresušno hranila njenu prirodu.

SAOSEĆAJNA DUŠA

Živela je skromno da bi putovala. Videla je ljude i zemlje i gradove, iščitala knjige i ideje, te ih pretočila u dela. Bogatstvo sveta i prirode upijala je celim bićem, iskreno verujući da ljudskom saznavanju nema kraja i da su ljudske vrednosti najplemenitije kada suptilno primaju svako iskustvo, da bi ga potom predale drugom. Nepoštednom kritičkom analizom razmatrajući ono što je prepreka umetnosti ili pak njena suprotnost, otkrivala je Isidora Sekulić velike darove u slikarstvu, muzici i književnosti, s podjednakom merom intelektualne žeđi i iskrenog poštovanja i divljenja prema delima velike snage. Između dva rata, Isidora je najveći deo svog stvaralačkog opusa posvetila pripovetkama i esejima. Najinspirativnije teme su joj bile lepota postojanja, prolaznost, porodica, osvrtala se na sudbine porodice i pojedinaca i njena dela su uvek bila prepoznavana kao ona napisana rukom tople, ljudske, saosećajne duše. Ivo Andrić bio je jedan od njenih retkih prijatelja i veliki poštovalac njenog rada. Za nju je kultura bila kosmopolitska ideja, ideja sveta i širine, nikako upakovana u jednu sredinu i jedan narod.

VOLIM TIŠINU, BUKA ME POGAĐA

Rečenica koju je izgovorila ova velika Srpkinja najbolje je opisuje: "Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole."

Umrla je 1958. godine u Beogradu u 81. godini.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   17/9/2017, 9:31 pm

*

INTERVJU SA ISIDOROM SEKULIĆ


Prije pola stoljeća pojavila se studija Isidore Sekulić "Njegošu knjiga duboke odanosti". Ta je knjiga pisana u zanosu Njegoševom fizičkom i duhovnom pojavom, ali je izostalo njegovo dublje istorijsko situiranje. Zato su njeni bitni zaključci, kao što je onaj da je Njegošu kosovska ideja bila životni smisao, — izazivali suprotna mišljenja kritike. Isidora je posebno visoko cijenila Prolog, kako ona kaze, "Luče mikrokozma" i monologe iz "Gorskog vijenca", po kojima je to djelo "ne samo crnogorska, nego i opstečovječanska tema". Razmisljajući o pedesetogodišnjem životu ove nezaobilazne knjige o Njegošu, o otporima koje je izazvala, pomislio sam da bi najzad mogao biti publikovan jedan moj razgovor sa Isidorom, od 18. marta 1957. godine, koji nosi ton zadnje ispovijesti. Dan je sunčan, proljećni. Dok idem ulicom Vase Pelagića, u kojoj stanuje Isidora Sekulić, razmisljam o njenim esejima, o njenom životu posvećenom radu, sličnom životu benediktinke. Pri kraju ulice, desno, nalazi se njena kuća, prizemna, sa malim trijemom. Ispred kuće nalazi se mala bašta, tek prekopana i očišćena. Ograda je napravljena od štica i bodljikave žice. U baštu se ulazi kroz uska i niska vrata od natrule jelovine.

Sa desne strane od ulaza nalazi se dvorišno zvono na potez, uvijeno krpom. Poslije drugog zvonjenja, pojavi se Isidora, povijenih ramena i vrata, tako da joj je naporno gledati pravo. Ramena su joj uska i kosa, kao da je htjela da bude riba, kako ona sama opisa jedan svoj lik, Kostu Zemljotresa. Oči su joj krupne, plave, malo iskočile iz debelih kapaka. Na čelu iznad lijeve obrve ima malu bradavicu. Sijedu kosu je savila u punđu. Dvije velike bore su joj usječene ispod istaknutih jagodica, a druge dvije polaze od kraja usana i odvajaju bradu od ostalog lica. Na njoj je kućna haljina neodređene boje, iskrpljena na laktovima.

— Uđite, izvolite napred pa ćemo razgovarati, — napravi lak pokret rukom i lice joj se razvedri.

U radnoj sobi bili su rafovi sa uredno složenim knjigama, ispred je pisaći sto, tri kožne fotelje i dvije stolice bez naslona, obložene kožom. Preko parketa je prostrt stari ćilim. — Sedite na fotelju, odmah ću se vratiti, samo da umijem ruke, ofarbala sam ih crvenim papirom, uvijala sam vaze za cveće. — Pokaza umrljane dlanove i za trenutak ode u susjednu prostoriju. Brzo se vrati, sjede na stolicu bez naslona, ispred pisćceg stola i metnu ruke na krilo.

— O čemu ćemo sad da razgovaramo — upita.

— O "Pismima iz Norveške" i o "Hronici palanačkog groblja", ako ste raspoloženi.

— O "Pismima iz Norveške" ima malo da se kaže. Mislim da je u tome putopisu najznačajniji stil. Gradovi se menjaju, a sto se tiče opisa prirode, to je verno i moze da zainteresuje čitaoce i posle sto godina. Svuda je misaonost provedena. Vidi se iz svakog retka da se pisac pripremao brižljivo pre nego sto je pošao u tu zemlju. Ja sam išla u Carigrad još kad mi je bilo devet godina. Bila sam u Francuskoj, Nemačkoj, išla sam u Englesku, Skandinaviju. Rusiju slabo poznajem, bila sam u Moskvi, Petrogradu, i još nekim gradovima. Zakučila sam i malo severne Afrike, bila sam u Alžiru, Maroku; tamo sam putovala ugljarskim brodom. Tako putuju siromašni ljudi kao što sam ja. Na brodu kojim se prevozi ugalj ima i nekoliko kabina za siromašne putnike. Tu se jede zajedno sa mornarima, ono što oni za sebe kuvaju. Bila sam i u Maloj Aziji, u Brusi i u još nekoliko mesta. Za svako putovanje sam se dugo i brižljivo spremala. Moj otac Danilo (vidite imao je ime kao i vi) bio je mnogo obrazovan čovek. Radio je u magistratu u Zemunu; on me je upućivao. Kad sam trebala da idem u Italiju, on mi je rekao da moram godinu dana pre toga da učim jer ću se tamo susresti sa dvadeset vekova. I da mi nije dovoljno što znam italijanski. Ja sam učila ne jednu nego dve godine: šta sam god našla čitala sam, učila sam književnost, umetnost, geografiju, istoriju. Tako sam o Italiji više znala od kustosa sto su me vodili. I za Norvešku sam se spremala, samo manje nego za Italiju, jer o Norveškoj ima manje da se uči. Tamo može da se putuje sa znanjem engleskog i nemačkog. Ali sam ja, kao i svi ljudi koji znaju više jezika, posle tri dana čitala novine, a posle tri meseca romane na norveškom.

Na pitanje šta misli o kritici na njena djela, uzbuđeno reče: — Ja ne čitam ništa što se o meni piše, čim vidim svoje ime, ja prevrnem list. Jovan Skerlić mi je prebacio za nedostatak nacionalizma. To je bio prek i nagao čovek. Posle, kada je postao narodni poslanik i stekao političku vlast, postao je netrpeljiv. Ja mu nikada nisam pružila ruku, nisam se sa njim pozdravila. Ja sam povučena i živim među knjigama. Plašila sam se da mi ne podmetne nogu, i on bi mi je podmetnuo. Zato sam se ljutila posle njegove kritike na "Pisma", i odlucila da se povučem u sebe još više. Nije Skerlić razumevao da pravog nacionalizma nema bez internacionalizma. Ja volim druge narode nacionalistički. I dalje živim povučeno: zvali su me i sada na prijeme u Dvor; nisam išla jer treba da metnem šešir na glavu, a kako da ja metnem šešir.

Ja sam zadovoljna kad čitam i kada sam uveče za atom teža, više naučila nego ujutru.

— Što sad ne objavljujete?

— Imala bih da skupim, kad bi se skupilo, dve knjige eseja. Ali to stoji razbacano. Neću da ih skupljam.

— Vrijedio bi taj napor, — rekoh.

— Ne. Ja napišem nešto i sa time se zadovoljim, više me ne interesuje. Napisala sam bila drugu knjigu o Njegošu, ali sam je posle Đilasovog napada bacila u peć.

— Pogriješili ste, jer je sve efemerno, pa i Đilasova uloga.

— Da, ali sam se ja bila prepala da me ne uhapse. Ubeđena sam da je hteo da me uhapsi. To je bio direktan napad policije na mene. Bila sam pripremila sve da se obesim ako dodju da me hapse. Ja, ako imam metafizička gledišta, ne izlazim na ulicu da ih iznosim i propovedam. Do tih gledista sam došla učeći. Pre rata sam stalno čitala dva časopisa čisto filozofska, jedan engleski, a drugi francuski. I danas čitam engleski, za francuski nemam para. Tako ja svakog meseca progutam jedan časopis čiste filozofije, sem ostalog. Ispalo je da ja ne smem imati drukčije mišljenje.

— Mislim da niko nije pomišljao o vašem hapšenju, a što se tiče kritike vaših stavova, to je samo drugo mišljenje.

— Ja sam to tako doživela i osetila. Poveo se razgovor o Kronici palanačkog groblja.

— Smatram da pogrešno kritika tretira Vašu Kroniku kao zbirku priča, primijetih.

— Tačno. Ja sam im uvek govorila da to nisu ni priče ni novele, ali kažu da jesu, pa posle dokazuju da nisu. Ja nisam pripovedač. Oni moji zapisi isto nisu priče, zato sam ih i nazvala — Zapisi. Čitava knjiga Kronika palanačkog groblja je problem ambicije. Ima dve vrste ambicije: unutrašnja i ona koja je okrenuta spolja.

Ambicija spoljašnja nije dobra. Ja se ne slažem s takvom ambicijom. Ambicija se mora unutra okrenuti. Gospa Nola (jedan od glavnih likova iz Kronike — D. R.) ima okrenutu ambiciju unutra. Kao sto kaze Šeli: "Crnac je učinio svoje i može da ide". Ja sam izvršila svoju dužnost i sad mogu da idem na groblje.

Razgovor se povede o njenoj godišnjici.

— Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nesto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole.

— Od čega živite, — upitah.

— Imam penziju, neki dodatak kao član akademije i nešto što zaradim.

— Zašto ne primate veće honorare?

— Odbila sam da primim 215 hiljada za knjigu o Njegošu i 105 hiljada za Zapise. Ova moja poštena ruka nikad nije primila 100 hiljada, niti će. Volim siromaštvo. Već tri godine nemam zimskog kaputa. Klavir sam prodala za vreme rata. Volim muziku, ali nemam novca da kupim drugi klavir. I radio sam prodala za vreme rata, a ovaj sam kupila za 6000. Ne zadužujem se nikad jer posle moje smrti nema ko vratiti moje dugove.


PORODIČNA HRONIKA

— Recite mi nešto o kronici Vlaovici.

— Koja je to, ne sećam se. Pošto sam je podsjetio, ona produži: — Da. To su naši rođaci, u stvari to je život naše porodice. Ja sam sa majčine strane nasledila potpunu tuberkulozu, jer su tamo svi tuberkulozni. S očeve strane nasledili smo ludilo i razne oblike nervne poremećenosti. Moj pradeda se doselio iz Crne Gore u Bačku. Njegova kćerka je bila luda. Onda se to dalje proteže na ženske osobe. Moja tetka je bila neko vreme u duševnoj bolnici, pa su je doveli kući i ja je pamtim, sedela je stalno u jednom uglu i nesto mumlala. Moj je otac strašno patio od glavobolje. Ženio se tri puta. Od prve žene je imao mene i sina, koji je umro u 22. godini od tuberkuloze. Bio je talentovan za muziku, svirao je violinu, nastupao je. Ja sam već od četiri godina patila od nesanice. Sve sam plakala u krevetu što ja ne mogu da spavam kao sva druga deca. I danas me strašno boli glava. Ne spavam. Nekad plačem u krevetu i tako sedim i razmišljam. Na virusnoj bazi me boli glava, pa ti virusi mogu da pređu na moždanu koru, od čega mogu da umrem i u gorem slučaju poludim. Od majke, koju nisam zapamtila, kao što rekoh nasledila sam tuberkulozu. Bila sam tuberkulozna, zato su mi grudi ovako uske. Zatim sam skrofulozna. Evo, vidite, — i pokaza vrat. — U našoj kući se redovno postilo, mada nismo bili mnogo pobožni. Otac nije dao ni jednoj ženi da zapali kandilo ako ima menstruaciju. U našoj porodici postoji manija čistoće, sve mora da bude čisto. Ako vam nije teško da se dignete, da vidite kako je u šifonjeru sve čisto i složeno. — Otvori šifonjer i pokaza rublje složeno po veličini. — Sve mora, — nastavi Isidora, — da bude na svome mestu. Da se vratim našem predmetu razgovora. Ja sam u Vojvodini pratila razvoj porodica i ustanovila sam da uvek posle treće generacije — izumiru. Tako u Engleskoj nije. Tamo žive i po devet generacija. Samo je kod njih uspon blaži: prvo je običan seljak, pa vojnik, kapetan, moreplovac, pukovnik, pomoćnik ministra, ministar. Tako blago napreduju kroz generacije. I u našoj porodici je tako, kao u Vojvodini. Ja sam treća generacija, i sa mnom se gasi naša porodica. Zapravo, sada sam dobila pismo, kada se ovo bila digla buka oko mene (proslava 80-togodišnjice — D. R.) — od nekoga monaha-paroha Nikodima. Piše nekim slovima kao bubašvabe. Pita me da li sam ja njegova rođaka, jer je moj otac imao iz drugoga braka jednoga sina. Taj sin moga oca je imao dvoje muške dece. Jedan je mladić dolazio pre nekoliko godina. Ispostavilo se da smo rođaci, nisam sa njim pričala ni o čemu, jer nismo imali zajednički jezik. Posle sam čula da je umro od tuberkuloze. Ovaj monah-paroh Nikodim što se sada pojavljuje je njegov brat. Pošto je monah, ne može se ženiti. Tako će se sa nama završiti život naše porodice. Znanje

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   17/9/2017, 9:32 pm

*
VLADETA JEROTIĆ


SUSRETI SA ISIDOROM SEKULIĆ

U poznao sam je zahvaljujući Miodragu Pavloviću, a od početka 1955. godine posećivao sam je i kao njen lekar. Patila je od nesnosnih migrenoznih bolova kao posledice oftalmičnog herpesa. Pokušavao sam da joj homeopatskim injekcijama olakšam muke jer mi je izgledalo da ova vrsta lekova, pre energetska nego materijalna, više odgovara njenoj energiji duha. Brzo sam saznao da se bavim uzaludnim poslom. Isidora je sebe uporno smatrala neizlečivim bolesnikom, čak i kada sam joj rekao da je Tomas Man bolovao od iste bolesti i da se posle mnogo pokušaja ipak izlečio zahvaljujući nekoj Ruskinji u San Francisku koja nije, bila lekar. Bilo joj je bolje posle devet injekcija, ali je došao grip koji je sve pokvario. Vukla ga je nekoliko nedelja, čak je malo i kašljala. Kada je prošao, započeo sam drugu seriju. Pojavili su se, međutim, neki želudačni bolovi, pa sam je često zaticao sa toplim termoforom na stomaku. Ali nikad u krevetu, ma koliko joj bilo teško. Govorila je da ne voli krevet, u njemu se noću teško uspava, iako vrlo kasno legne.

Na samom početku bilo mi je naglašeno da ću imati posla sa vrlo nezahvalnim bolesnikom, koji je oduvek pokazivao otpornost prema svim lekovima, naročito onim protiv bolova i nesanice. A tvrdila je da ima bolova i da pati od nesanice otkad zna za sebe. Kao da nije ni znala za drugu vrstu života, osim ovog bolesnog. Govorila je, a u poslednjem pismu koje sam od nje primio, od 25. februara 1958. godine, i napisala: "Ono što mi najviše treba, glava, tu je, u njoj je usredsređena sva nemoć, i neživot, i puno bola."

Dok je nisam dovoljno upoznao, pokušavao sam da ostvarim nemoguće: govorio sam šta bi trebalo da jede, koliko da radi i spava da bi lečenje nekako koraknulo napred. Ništa od svega. Branila se Luterovim rečima pred Koncilom: "Neka mi je Bog u pomoći, ne mogu drukčije. Kad čovek jedared zavazda ne može drukčije, sreća i nesreća su slivenosti, istovetnosti."

Već sam ranije slušao o izvanrednoj obaveštenosti Isidore Sekulić. Ipak, njena konstantna i uvek živa prisutnost u raznobojnim zbivanjima svakidašnjice premašila je moja očekivanja. Znala je tačno cene mladom grašku na pijaci, ko je i gde objavio poslednju filosofsku studiju o Spinozi, kao i o skorašnjim uspesima Jehudija Menjuhina ili Žan-Luj Baroa. Gnevom mladog čoveka sipala je varnice na poslednji broj jednog našeg književnog časopisa, u kojem je pogrešno odštampano ime Ogista Konta u jednom njenom članku povodom Prvog maja.

Nikada u životu nisam doživeo susret sa takvom pronicljivošću uma i živošću duha kakvu je imala Isidora u svojoj sedamdesetosmoj godini kada sam je upoznao. Nešto pogurena, lako nakrenute glave na jednu stranu, kretala se po sobama hitro i nečujno kao duh. Uvek spremna na svakovrsne razgovore, orna da priča, nestrpljiva da sluša; ako je sabesednik dug u izlaganjima, počinjala bi nervozno da tapka nogama i nešto nevidljivo kida rukama. Divno ju je slušati. Bilo je muzikalnosti u njenom nešto od starosti pooštrenom glasu, sa takvom gamom, da sam pomišljao, neka progovori sada kineski, razumeću sve šta hoće da mi kaže. Nije znala za nedovršene rečenice, isprekidanu misao, nervoznu rimu. Iako joj je svaka misao bila naelektrisana visokim nabojem, nije bilo grčevitosti u mišljenju. Podsticala je i kod drugih do kraja izgovorenu reč. Sećam se kako se nezadovoljno mrštila kada sam jednom, glasno sanjareći, govorio o mogućnosti boljeg sporazumevanja ljudi samo putem prenosa misli. Od tada kao da se još više trudila da mi dokaže da svako ko je kadar dobro i do kraja da domisli svoju misao, mora da bude u stanju da je isto tako dobro i do kraja izgovori. Retko, vrlo retko je zaboravljala i počinjala da priča isto, i to obično kada je bila bolesnija nego inače.

*

Dva puta sam prisustvovao jakim uzbuđenjima kojima se Isidora rado predavala kada su bili u pitanju susreti sa umetnicima visokog reda. Čudno je bilo posmatrati je transformisanu, kako na nekoliko minuta postaje odjednom mlada, dobija boju na uvek bledim i bledožutim obrazima, kako joj mišići u čitavom telu podrhtavaju nekim finim treperenjem, ili kako nije više kadra da sedi, već gonjena unutrašnjom vatrom koja se razgorela do ushićenja, nečujno, hitro hoda kroz sobe kao na krilima.

Prvi put je to bilo posle izložbe Henrija Mura, sa koje se upravo bila vratila, drugi put u vreme zajedničkog slušanja Laloove Španske rapsodije u izvođenju Jehudija Menjuhina. Za ovog velikog umetnika imala je samo reči divljenja i poštovanja. Znala je o njegovom životu mnogo zanimljivih detalja, čak i godinu rođenja, iako je govorila da godine loše pamti. Muzičko obrazovanje Isidorino bilo je tako izdiferencirano da mi se pri njenoj analizi ove Laloove rapsodije učinilo da je bila rođena za još jednog kritičara. Umela je u toj analizi da uoči mnoštvo finih detalja iz solističke violinske partije i da zrelim muzičkim rečnikom objasni šta je uvek iznova oduševljava kod Menjuhina.

*

O ocu je govorila sa poštovanjem i odanošću, kao o čoveku visoko obrazovanom za ono vreme, uvek gladnom nauke, evocirajući njegov lik kako u naslonjači, do duboko u noć čita razne tvorevine ljudskog uma. Bio je znatiželjan, putovao po svetu i znao jezike. O majci je govorila mnogo ređe i sa izvesnom gorčinom, kao o ženi koju nije čestito ni upamtila, priprostoj, koja je ušla u kuću koja joj ni po čemu nije odgovarala. Bila je uz to i tuberkulozna, pa joj je izgledalo da je pomalo kriva i za njenu bolešljivost tokom čitavog života, kao i za ranu smrt njenog brata. Položivši veliku maturu, mladić je na njene oči i skoro na njenim rukama umro od tuberkuloze za nekoliko meseca.

Iščitavajući Tomasa Mana, naročito njegova poslednja dela, tražila je da objasnim šta medicina zna o odnosu bolesnog u čoveku i njegovog mišljenja, odnosno stvaranja. Man je za nju primer bolesnog genija. Naravno da smo u tom razgovoru u odnosu fiziološkog i psihološkog u čoveku došli do starog i prastarog problema genija i ludila, pred kojim smo nemoćno zastali. Činilo mi se da se iza ovog pitanja krilo interesovanje za njenu sopstvenu nervnu ustreptalost koja joj je čitavog života donosila toliko fizičkih bolova, ali i stalni podstrek za raznovrstan i plodan duhovni rad. Inače, Isidora je veoma dobro poznavala Manovu biografiju, znala je čak i sve njegove bolesti, od kojih ga je, poslednja, plućna, naterala i na tešku operaciju koju je vrlo dobro podneo, i to u 72. godini. Kao što to uvek biva kod stvaralaca, i nju je interesovala geneza njegovih dela, kojoj je sam Man posvetio posebnu pažnju, objavljujući posebne knjige na ovu temu. Iako je dobro poznavala nemački duh, ne samo posredstvom literature već i u neposrednim susretima sa Nemcima prilikom njenog dužeg boravka u Berlinu, davno, pre rata, bila je ipak iznenađena ogromnom sistematičnošću u radu Tomasa Mana. Ponekad joj je izgledalo kao da je bio samo genijalni sređivač i sintetičar skupljenog znanja i materijala kome je udahnuo prvi život. Ovo se naročito odnosilo, po njenom mišljenju, na Doktora Faustusa.

*

Retko je govorila o snu i nije mi nijedan svoj san ispričala. Na pitanje kako provodi noć, kaže da čuje svako otkucavanje časovnika i da uvek zna koliko je sati. Izgledalo je da su joj i noću "sve sveće u glavi upaljene", kao što je to jednom rekla, za dnevni rad. Jednom, pre rata, pričala je, za vreme rada spopala ju je odjednom neobjašnjiva pospanost. Nešto slično dogodilo joj se samo još jednom, mnogo ranije, i to u vozu. Držala je u ruci tašnu sa novcem i znala da treba na nju da pazi u punom kupeu. San je, međutim, naišao tako neodoljivo da je sva malaksala i ispustila tašnu na pod, ostajući potpuno svesna šta čini i ponavljajući u sebi bezbroj puta kako ne sme da zaspi jer joj mogu ukrasti tašnu. Ipak je zaspala, a tašnu joj nisu ukrali. U ostalom, spavala je samo nekoliko minuta. Kada joj se ova navala sna ponovila posle nekoliko godina kod kuće, za vreme nekog pisanja koje je morala na vreme da završi, spopao ju je bes. Šetala je po sobi, umivala se, izlazila napolje, ali uzalud. Ipak nije htela da popusti. Uzela je žarač koji joj je bio pri ruci i dobro se udarila po glavi njegovom metalnom drškom. To ju je, naravno, razbudilo. Produžila je da radi, ali je uskoro osetila kako nešto toplo curi niz slepoočnicu prema obrazu. Morala je da ode na hirurško odeljenje da joj ušiju ranu. Nije propustila da spomene onu divnu Čehovljevu priču o devojčici koja je zbog neodoljive potrebe za snom zadavila dete.

*

Nije pričala gotovo nikad šta tog trenutka radi, ali mi je dvaput sa oduševljenjem pomenula Pola Valerija, čiji je Traktat o Leonardu upravo prevodila. Kada bi govorila o nekim detaljima prevoda koji su je danima mučili jer ne može da nađe odgovarajući izraz na našem jeziku, o radu pažljivom, pedantnom i sporom, ličila mi je na savesnog eksperimentatora-naučnika koji ne objavljuje rezultate svojih otkrića dok ih dobro ne proveri i ne iscrpe sve autokritičke mogućnosti. Nije propustila da mi i tada ponovi svoju omiljenu misao da je svaki prevod u osnovi apsurdan jer je nemoguće transformisati jedan jezik u drugi. Valerija nije mogla dovoljno da nahvali. Videla ga je samo jednom u Parizu 1932. godine, kada je proslavljana 300-godišnjica Spinozinog rođenja. Bili su predstavnici raznih nacija, koji su se smenjivali u svojim govorima o Spinozi. Valeri je strpljivo i pažljivo slušao, ali kada je došao na red neki Nemac i počeo da govori na lošem francuskom jeziku, zanimljivo je bilo posmatrati Valerijevo lice kako se nervozno grči u mučnom nestrpljenju da već jednom bude kraj tom masakriranju francuskog.

Povodom smrti Pola Klodela, bilo je reči o ujednačenim, svetlim religioznim egzistencijama kao što je njegova. Doživevši jednom preobražaj, čitav njegov život otada tekao mirno i spokojno kada je bila reč o veri. Ispričala mi je, živopisno, da je u nekom časopisu pročitala kakvo je bilo intimno prijateljstvo između Klodela i Žan-Luja Baroa. Jednom ga je Klodel sasvim uzgred pitao da li je bio nekad u katedrali, na šta je Baro odgovorio negativno. Klodel mu ništa nije rekao. Kada je došao Veliki Petak, Baro se setio razgovora i rešio se da ode u crkvu. Atmosfera je bila osobita. Upravo se jedina sveća koja je predstavljala svu svetlost toga momenta u katedrali odnosila iza oltara simbolišući Hristovu smrt. Baro je proživljavao nešto sasvim novo. Na izlazu je stajao Klodel. Stisnuli su samo jedan drugom ruke i razišli se. Baro je prvi put tada osetio neki stid, koji nije umeo da objasni, ali koji ga je iznutra čistio. Bio sam uzbuđen kada je Isidora završila ovo kazivanje evocirajući stihove iz Verlenovih Mudrosti.

*

Religija je bila čest predmet naših razgovora. U početku je o njoj nerado govorila, kao da skriva neku tajnu, ne zbog blizine smrti. Potom se postepeno otvarala. Ipak, nikakvu tajnu nisam doznao, a ne znam ni da li je postojala. Znam pri svem tom da je Isidora Sekulić bila religiozan čovek. Nikakvom filosofskom verom izgrađena, nikakvim umom iskonstruisana, ona je nosila u sebi sasvim prostu veru, ponekad mi je čak izgledalo da je to bila vera crkvena, pravoslavna, narodska. Ona je to nazivala religioznim osećanjem koje je odavno nosila u sebi. Želeći i uspevajući da sve što o svojim osećanjima kaže istovremeno intelektualno proradi i zaodene u jezgrovitu i punu rečenicu, ona se valjda snebivala da govori o tim svojim očevidno intimnim, emocionalnim, unutarnjim doživljavanjima religioznog u sebi. Zato mi je i poklonila Zapise (ilegalno izdanje, 1941.), gde već na prvoj strani ima nekoliko izvanrednih molitava, možda jedinstvenih u našoj književnosti. U tim toplim, sugestivnim kricima religioznog čoveka, možda i hrišćanina, koji doživljava intenzivno dramu vere, ona se nesumnjivo otkrila kao čovek koji veruje. Ako bih je ipak naveo da nešto konkretnije kaže, odmah bi se uvukla u svoju intelektualnu ljušturu i odgovarala kao ubeđeni agnostik. Na sva moja izazivanja o realnosti duhovnog sveta, reinkarnaciji, raznim ovojima čovekovog bića, Hristu, slegala je mirno ramenima i odgovarala skeptično: "Možda, možda." Za Hrista je govorila da je samo "obdareni Jevrejin", za ezoterno hrišćanstvo nije imala dublje interesovanje. Za indijsku religiju, koju zahvaljujući Upanišadama odlično poznaje, ima punu meru divljenja, ali hladnu, intelektualnu i čini mi se nedoživljenu. Iako neće propustiti da podvuče karakteristična mesta iz prikaza Radakrišnanove knjige u engleskom časopisu Filosofija, koji zajedno sa mnogim drugim časopisima iz inostranstva redovno prima i prati, kontemplativna mirnoća indijske filosofije ne doima je se dublje. U tome je pre hrišćanin koji intenzivno, u afektu, doživljava sve suprotnosti i grehe hrišćanske vere. Kao da neće ništa da opravda, a više nema snage ni da se buni. Ostalo je mirenje ili tihi bunt koji ne pravi mnogo larme.

Rekla mi je više puta da voli rituale i da zbog toga opravdava spoljašnju stranu svih crkvenih bogosluženja. Ako je ikada u životu doživela unutarnje spokojstvo i mir, o kome toliko pišu religiozni ekstatičari i za kojim toliko žude mnogi, bili teisti ili ateisti, onda je to bilo samo dva ili tri puta, i to baš u crkvi i za vreme nekog obreda. Jednom u nekom pariskom manastiru, čini mi se da je rekla benediktinskom, a drugi put u Topčiderskoj crkvi. To su oni blaženi trenuci u životu čoveka kada se sve ima i kad se više ništa ne može poželeti što se već nije u tome času ispunilo. Isidora mi je tada odlučno tvrdila da ove trenutke ne bi dala ni za šta na svetu.

Najviše sam je ojađenu i potresenu viđao kada bi pročitala ili čula da su negde ljudi kolektivno stradali u nekoj nesreći: zemljotresu, poplavi, u rudniku. Tako je bilo i toga dana. Čula je preko radija da je oko trideset ljudi izgubilo živote u jakoj buri u senjskom kanalu, kada se izvrnuo jedan brod, a celokupna posada podavila. Ponavljala je potresena tom vešću: strašno je, strašno, kao da upućuje prekore nekome koji bi je mogao čuti, a koji je, možda, ipak kriv za tu nesreću.

*

Odranije me je zanimalo pitanje našeg doprinosa svetskoj kulturi. Bio sam često u nedoumici kad bi se negde povela reč o ovome. Zbog toga sam nastojao da čujem Isidorino mišljenje. Ono je bilo iznenađujuće negativno. Smatrala je da smo u ovome doprinosu siromašni, od slovenskih naroda ponajsiromašniji. Osim fresaka, govorila je, nemamo gotovo ništa. Narodne pesme i Njegoš, kada se prevedu, gube veoma mnogo, pa nas Francuzi i Englezi s pravom pitaju: pa šta? Naša narodna pesma nema mudrosti, osim nekoliko izuzetaka, naravno, koje bi mogle poslužiti kao predmet posebnih studija, kao, na primer: Marko Kraljević nad pogubljenim Musom (..."đe pogubih od sebe boljega"), ili one bosanske, ženske, lirske pesme u kojoj se peva: Zaprosiš li me, odbiću te; oženiš li se, preživeti neću. Narodna pesma siromašna je i u opisima prirode, govorila je Isidora. Pa u čemu je, zapravo, velika? U svome mitskom karakteru i svome narodnom duhu. Nema mita niti legende van velikih istorijskih događaja ili velikih ljudi. Napraviti od kosovskog poraza pobedu mogla je samo narodna pesma. Možda se i velika svetska poezija nalazi u nekom status nascendi. Pokušaja ima mnogo, dostignuća malo. Ono što će biti veliko, to može doneti samo bavljenje mitom.

*

Savremena politička situacija u svetu privlačila je njenu pažnju i o njoj je rado govorila. Povodom tadašnjeg novog zaoštravanja političkih odnosa Istoka i Zapada, napravila je jedno smelo i zanimljivo poređenje. Godine 31. pre naše ere vodila se bitka kod Akciuma između Antonija koji je sa različitom vojskom iz Afrike predstavljao Istok i Oktavijana Avgusta kao predstavnika Zapada. Tada je pobedio Zapad. A danas, glasno je razmišljala Isidora, svi su izgledi na strani Istoka i Dalekog istoka. U pravu su bili i špengler i Tojnbi kada su predviđali sumrak Zapada.

*

Povodom jednog tek objavljenog eseja o Rakiću govorila je, jednom, o razlikovanju spoljašnje od unutrašnje ambicije. Suština ovih misli izrazila bi se najbolje jednom njenom rečenicom koja mi još snažno odzvanja u duhu: "Najpre unutrašnji preobražaj i čišćenje, pa onda se spolja manifestuj. Sve što znam ništa je, ja sam sebi postavila drugi cilj: neka svaki dan bude korak više u moralnom uzdizanju."

Rakić je za nju bio skroman mislilac i dobar pesnik, čovek sa unutrašnjom ambicijom.

Ako je kod nas bilo pisca sa ovako izrađenim pojmovima o potrebi svakodnevnog unutarnjeg čišćenja, i ako je neko taj naporan i odgovoran čin doista i postizao a takvih pisaca je nesumnjivo bilo, setimo se samo Momčila Nastasijevića onda je Isidora Sekulić ponajviše bila takav čovek. Ona je misionarski, dugo vremena unapred, prosvetlila stazu svakom budućem piscu iza čijeg bi dela stajala ličnost, kao što je svojim primerom stajala Isidora Sekulić.

U prilogu donosim tri pisma, dva koja sam primio od Isidore Sekulić, i treće koje sam ja pisao roditeljima, povodom Isidorine smrti, iz Holandije, u kojoj sam se tada nalazio na studijskom boravku.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   17/9/2017, 9:34 pm




MOJA POSLEDNJA VOLJA







"Umiranje i smrt, poslednja borba koju svako mora sam izdržati. Posle izdisaja što ostane, to više nije niko, i zato nad najprostijim pogrebom treba da vlada najpotpunija tišina. Molim, stoga, da se moj leš zavije u čaršav iz mog domazluka, da se poloči u najprostiji čamov sanduk, i spusti u sirotinjsku raku, po redu na groblju. Bez ikakve aranžirane sahrane, bez govora i venca, bez novinskih članaka. Sveštenik će me ispratiti i očitati nad grobom dragu mi prostu molitvu Gospodnju. Sem sveštenika, moji najbliži prijatelji koliko mognu i htednu".

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   17/9/2017, 9:36 pm




Spomen-soba srpske književnice Isidore Sekulić u Univerzitetrskoj biblioteci "Svetozar Marković"
otvorena je za posetioce svakog radnog dana od osam do 15 sati, a ulaz je besplatan.
Pored nameštaja, u spomen-sobi je i Isidorina biblioteka, lični predmeti i rukopisi.




Na stolu je i nalivpero / U spomen sobi Isidore Sekulić nalazi se i biblioteka sa 2.000 knjiga


PUTOPISI — Isidora Sekulić (1877—1958) bila je profesorka književnosti, prevodilac, strasni putnik i prva žena u Srbiji koja je postala akademik. Za dopisnog člana Akademije nauka i umetnosti primljena je 1939. godine, a za redovnog 1950. godine. Živela je povučeno, u svetu knjiga, bez porodice koju je rano izgubila.

Biblioteka od 2.200 najrazličitijih knjiga, radni sto, kožne fotelje, lampa, pisaća mašina, radio, umetničke slike i fotografije, nalazile su se u kući jednog lekara u ulici Vase Pelagića 70 gde je Isidora živela kao podstanar. U to vreme bila je profesorka u Drugoj ženskoj gimnaziji, posle čega je penzionisana.

U spomen-sobi su izloženi i njeni lični predmeti: pero i mastionica, naočare, razglednice i drugi suveniri koje je donosila sa putovanja. Bila je u Francuskoj, Nemačkoj, Engleskoj, Skandinaviji, Rusiji, Africi, Maloj Aziji. Katedrale su joj se mnogo dopadale, što je najčeši motiv na razglednicama koje je donosila.

Isidorini savremenici nisu je razumeli. Tokom Prvog svetskog rata bila je kritikovana zbog kosmopolitizma "kad mu vreme nije". Zbog toga je imala samo nekoliko prijatelja, a među njima su bile i bibliotekarke Univerzitetske biblioteke. To je i razlog Isidorine želje da njena soba, posle njene smrti, pripadne toj biblioteci.

Na sajtu Univerzitetske biblioteke (www.unilib.bg.ac.yu) nalazi se digitalizovana rukopisna zaostavština Isidore Sekulić — 206 rukopisa i popis svih njenih predmeta i spisa. Lična prepiska nije sačuvana jer ju je književnica spalila.


NAJPOZNATIJA DELA ISIDORE SEKULIĆ  

BIOGRAFIJA Isidora Sekulić rođena je u Mošorinu u Bačkoj. Poput velikog broja školovanih žena u to vreme, radila je kao nastavnica prvo u Pančevu, a zatim u Šapcu i od 1919. godine u Beogradu. Počela je da objavljuje relativno kasno, tek posle tridesete godine. Piše putopise, prozu i esejistiku, što se određuje kao osnovna forma Isidorinog dela. Najpoznatija dela su joj "Saputnici", "Pisma iz Norveške", "Hronika palanačkog groblja", "Đakon Bogorodičine crkve", "Analitički trenuci" i teme l - lll. Celu knjigu, ipak posvećuje samo jednom piscu i naslovljava je "Njegošu knjiga duboke odanosti".

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   17/9/2017, 9:37 pm

NA OVOM MESTU ŽIVELA JE I STVARALA ISIDORA SEKULIĆ

Isidora Sekulić je odbijala do kraja da prihvati ijedan sistem kao celinu. Prihvatala ih je tek u fragmentima. Ignorantskom spoznajom o pripadnosti bilo kome ili bilo gde osim sebi, stvarala je neki novi, sasvim lični nadvremeni i nadprostorni sistem, koji pripadnost određenom nacionu ne isključuje, niti poriče pripadnost univerzumu

Arheolozi imaju izreku kao tragalačku mantru: Mesto pamti događaje, a reč je o akumulaciji dešavanja koji nabojem dobrih ili loših energija čine iz epohe u epohu nadgradnju, obogaćujući određeno mesto, dajući mu novo kvalitativno lice, ali i naličje. Nekad je to destruktivno, nekad konstruktivno. Kako god, kažemo — istorija.

Isidora Sekulić je prosperitetna energija istorije.

Rođena je 16. februara 1877. godine u malom vojvođanskom mestu Mošorinu, koje nikada nije upoznala, niti je ono kad poznavalo nju. Rodimo se u jednom mestu, a desi se da celoga života tragamo za svojim sudbinskim mestom, i ne smirimo se dok ga ne pronađemo ili dok ono ne pronađe nas. Doslednom stvaralačkom energijom Isidora Sekulić je gradila novo mesto — Beograd, za koji je verovala i javno govorila da je konačno njeno, iako Beograd nikada dokraja nije propustila srcu. Nikoga nije dokraja propustila srcu!

ŠAPATI POKAJANJA

Isidora Sekulić je odbijala do kraja da prihvati ijedan sistem kao celinu. Prihvatala ih je tek u fragmentima. Ignorantskom spoznajom o pripadnosti bilo kome ili bilo gde osim sebi, bez obzira na predodređeno nam mesto, snošenje odgovornosti za učinjeno ili neučinjeno, stvarala je neki novi, sasvim lični nadvremeni i nadprostorni sistem, koji pripadnost određenom nacionu ne isključuje, niti poriče pripadnost univerzumu. Kakva divno iznađena prevodnica! Zato su joj verni saputnici i Aristotel, koliko i Gete, Šekspir ili Njegoš, kao i savremenici Jehudi Menjuhin, Andrić, Crnjanski, Milan Rakić, Anica Savić Rebac, Danica Marković, Milica Janković, Ksenija Atanasijević, Skerlić, Kašanin ili Miodrag Pavlović koji će je, u predsmrtnom času 5. aprila 1958. godine, poslednji držati za ruku u bolnici "Dragiša Mišović" na Dedinju.

Naročito interesantan se činio Isidorin odnos prema veri, sasvim svoj, iako usvojen iz tradicionalnog korpusa unutarnjim instinktom i skromnim potrebama, pa preveden u lični sistem, u ovom slučaju: lični religijski sistem, ali koji je bivao propusan za ostale vere kao pronosioce lumena kultura raznih civilizacija. Bila je naklonjena versko-filozofskim traktatima "Upanišada", na primer, koliko i "Bibliji". Imala je deset sopstvenih molitvi, deset unutarnjih zapisa išaptavanih pokajanjem, ali i nadanjem za oprost, i njima je rasterećeno rukovodila celim bićem, i razumom i srcem, a pri tom ostala hrišćanka — pravoslavka u najsvetlijem smislu. Jedno drugo ne mora potirati kada je um iskreno otvoren. A Isidorin je to bio.

Učaurena u tišini sopstvene sobe, u otvrdlom patrijarhalnom društvu (s konstantnim mirisom palanke) još izmučenom ratovima, a koji svaki put iznova prokinu opnicu skrame kontinuiteta razvoja i prosperiteta države i društva, Isidora je iznašla način kako se izboriti kao književnica — radom.

BITI ŽENA PISAC U SRBIJI

Jer znala je da je borba razuma i srca sizifovski posao, pat pozicija koja je najčešće nepremostiva, a tragična kontradikcija. Zato je energiju i razuma i srca ženskom mudrošću prevodila u literaturu.

Jer znala je da se biti žena pisac u Srbiji graniči sa drskošću, i uspeh joj se teško prašta, a najdublja čovekova drskost ispoljava se mnogo drskije smeškom nego rečima.

Isidora Sekulić je izabrala reč.

"Čitavo moje delo je šaka šodera bačena u velike rupe naše nekulture", rezignirano je rekla upravo pesniku Miodragu Pavloviću.

Ali, varaš se, Isidora!

Svaki kamičak je ipak sačuvan, samo smo neke iz kokošjeg i pamćenja i slepila ili poslovične nebrige za vrednosti (naročito ako su one među nama), razasuli po različitim udruženjima i udrugama... čak su poneki završili i u rukama ili džepovima pojedinaca, što svakako nije dobro, ta vrsta posvajačkog egoizma sklonog razdorima jer Isidora Sekulić je dobro svih nas, ma ko da smo i na ma kom mestu bili.

Dakle, vratimo se na — mesto. Možda i na sve Isidorine beogradske adrese: Zmaj Jovina u Zemunu, Studenička, Takovska, Kneza Miloša, konačno Vase Pelagića na Senjaku, gde je provela poslednjih najkreativnijih sedamnaest godina života. I ni na jednoj ne postoji spomen-ploča, baš kao ni na onima u unutrašnjosti Srbije, gde je radila kao nastavnica (Pančevo, Šabac). Inicijativa je bilo, ali bi se uvek neopravdano, s tobože "opravdanjima", izjalovile.

Što se mene tiče, bila bih ne malo ponosna da živim u kući ili zgradi na čijoj čeonoj fasadi stoji: NA OVOM MESTU ŽIVELA JE I STVARALA ISIDORA SEKULIĆ.

Piše Laura Barna | 10.02.2011. |

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   17/9/2017, 9:38 pm

*
POVODOM 135. GODIŠNJICE ROĐENJA ISIDORE SEKULIĆ


SEĆANJE NA ISIDORU

Pre 135 godina, 4/16. februara 1877, otpočeo je životni put Isidore Sekulić, najpismenije srpske žene od monahinje Jefimije do danas, pripovedača, romansijera, putopisca, esejiste i prevodioca, jedne od ključnih ličnosti moderne srpske i slovenske književnosti, prve žene člana Srpske akademije nauka i umetnosti.

Na petoj strani knjige Šilerovih drama Danilo Sekulić, beležnik Opštine mošorinske, zapisao je da mu se "dana 4/16. februara 1877. godine, u petak, pet minuta pred tri četvrtine na jedanaest sahati pre podne", rodila kćerka Isidora. A na devetoj strani, pod rednim brojem 16 u knjizi "Protokol kreščajemih parohije Hrama Sošestvija Svetoga Duha v meste Mošorine", paroh Vasilije Popović upisao je da je Isidora Sekulić krštena 9/21. februara, da joj je otac Danilo, a mati Ljubica, da su pravoslavne vere i da im je broj kuće u Mošorinu 112. Upisao je da je kum bio doktor Milan Đorđević, urednik novosadske "Zastave", a porođaj je obavila sreska babica Ana Komček iz Titela.

Ovako je otpočeo životni put Isidore Sekulić (1877—1958), najpismenije srpske žene od monahinje Jefimije do danas, pripovedača, romansijera, putopisca, esejiste i prevodioca, jedne od ključnih ličnosti moderne srpske i slovenske književnosti, prve žene člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Iako joj je bilo suđeno da svoje najlepše godine provede u palanačkim mrtvajama uniženog i ograničenog životarenja s one strane dobra i zla, ona je uspela da napiše više od pet hiljada stranica meditativne i putopisne proze i — tako ih je sama nazvala — "oglednih radova svake vrste", da ostavi za sobom romane Đakon Bogorodičine crkve (1915) i Kroniku palanačkog groblja (1940) kao i znamenitu studiju Njegošu, knjiga duboke odanosti (1951). Jovan Skerlić, prikazujući njenu prvu knjigu Saputnici (1913), priredio joj je zao doček, a Milovan Đilas, sasecajući njenu studiju o Njegošu, još nemilosrdniji ispraćaj iz srpske književnosti. Ipak, vreme je pokazalo da je takvo literarno i intelektualno nasleđe, izuzev Skerlića, Andrića i Crnjanskog, od značajnijih srpskih pisaca XX veka malo ko ostavio.

U sebi je Isidora Sekulić nosila dve ljubavi — prema Bogu i prirodi. Nosila je u svome biću sasvim prostu veru, crkvenu, pravoslavnu, narodsku. I kao što se snebivala da govori o intimnim, emocionalnim, unutrašnjim osećanjima i porivima, tako je ćutala i o osećanju svoje duboke religioznosti. U eseju "Molitve u Topčiderskoj crkvi", koji Jovan Hristić ubraja u sam vrh duhovne proze srpske književnosti, progovorila je o svojoj težnji za dostizanjem do Boga. "San, hranu, dokolicu, počinak — sve sam sebi uskratila i uskraćujem, Gospode... Ja verujem, Gospode, da ima dostizanja, ali ja mučno i uzaludno činim pokušaje da stignem i do praga dostizanja".

U govoru, ponašanju, odevanju, životu Isidorinom bilo je nečega monaškog. Ona kao da nije živela u gradu nego u manastiru i kao da nije čitala i pisala u radnom kabinetu nego u keliji isposničkoj. Godinama je živela, krhka i tiha, o obedu koji se sastojao od dva pečena krompira. Znala je kao kakav isposnik da po čitav dan ništa ne uzme u usta. Molila se Gospodu da je spase od iskušenja "zlatne sredine, odmora i mira". Ne pamti kad je popodne legla da se odmori, a od sna se branila tako što je sebe udarala žaračem po glavi, pa se jednom tako i povredila. Svojim življenjem umela je da bude prekor drugima. U vreme rata, kažu, zakopavala je ostatke obeda koji su joj donosili u baštu. Bilo ju je stid da ona ima, a da drugi nemaju. Neobičan je bio i njen doživljaj bolesti: "Bolest je za mene neobično zanimljiv doživljaj, sem što je mučan. (Kad čovek ne može da radi treba da se bar muči, inače nije opravdano što je još živ). Za vreme bolesti čovek izađe iz istorije, iz društva, potpuno, uđe u nešto sasvim privatno. Po tome je bolest veća, ozbiljna, sa posledicama, sa progresom u smrt — po tome je bolest sasvim slična smrti. Sami, van istorije, van društva, jedino vas kao vetar nosi dinamika vremena",... piše Isidora krajem marta 1951. godine Mladenu Leskovcu. Čitavog života sama, bolesna i siromašna, Isidora Sekulić je i u najtežim godinama okupatorskog terora i nemaštine nalazila u sebi dovoljno dostojanstva, snage, odlučnosti da na delu posvedoči svoje uzvišeno hrišćansko prizvanje. Rodoljubiva i pravična, Isidora odbija inicijativu nemačkih vlasti da istaknuti kulturni i javni radnici potpišu apel protiv boraca za oslobođenje zemlje. Ovaj poziv odbili su da potpišu, između ostalih, vajar Sreten Stojanović, Ivo Andrić, profesor Beogradskog univerziteta Miloš Đurić. Isidora je takođe odbila da potpiše "ugovor sa đavolom", kako je nazvala ovaj sramni apel, nastao krajem avgusta 1941. godine.

Svoj narod je volela, ali ga nikada nije obogotvoravala. U bečkoj "Zori", glasilu Srpske napredne omladine, još 1911. godine Isidora se pita: "Zašto smo meso bez krvi? Zašto u nacionalnoj i kulturnoj našoj mizeriji nema dostojanstva? Zašto naša književnost nema suviše saradnika? Zašto naše knjige i listovi imaju suviše primeraka? Mi imamo pesnika koji ne pevaju, pripovedača koji ne pripovedaju, naučnika koji ne ispituju, saradnika koji ne sarađuju, inteligenata koji ne čitaju, ne maštaju, bogataša koji ne kupuju — sav naš kulturni progres je bez oca i majke, svugde licitacija i aukcija. Mi smo kao onaj Ničeov užar koji, pletući uže, ide unatrag. U svojim stvarima slepi, u tuđima nemoćni, mlitavi smo i bez ljubavi i života kao vodeni cvetovi pred zalazak Sunca... Zašto jače ne volimo? Zašto jače ne pomažemo našu književnost, kad nju ne stvaraju samo oni koji pišu? Velike zadaće i probleme ne stvaraju geniji sami, nego ih stvaraju kulturne mogućnosti čitavog naroda".

Iako intelektualka najvišeg formata, Isidora je držala i do običaja i tradicija narodnih. Tako, 5. januara 1948. godine u pismu Mladenu Leskovcu ona nadahnuto govori o Božiću: "Božić se baš time i razlikuje od drugih praznika, crkvenih dana i datuma, što je to institucija. U njemu, u pojmu 'Božić', u viziji 'Božić', ima tako mnogo svega ljudskog i čovečnog od paganskog, pa i pre paganskih vremena i radosti, da tom zagonetnom i privlačnom danu pripada najbolje ime institucija. Duža dan, podmlađuje se život, rastu nade... Badnje veče, i Crkva u kući: tamjan, mir, pesma, vertep i starostavnost, san navečerja jednog velikog dana".

I pored izuzetno strogog, asketskog odnosa prema životu, Isidora Sekulić imala je jedno veliko zadovoljstvo — razgovore sa ljudima. Sve se u razgovorima rađa — i plemenita ličnost, i mudra misao, i duboka emocija. Isidora je posedovala sve vrline čoveka od razgovora. To potvrđuju svi oni koji su imali tu sreću, to zadovoljstvo da joj budu bar približni, ako ne i ravnopravni sagovornici (takvih je bilo malo) ili zahvalni slušaoci (takvih je bilo ponajviše). Dugo, veoma dugo, možda čitavih pola veka, njena kuća bila je neka vrsta malog književnog salona, mesto gde je rado primala goste i dugo s njima razgovarala. Milan Kašanin se seća: "Umela je ne samo lepo govoriti nego i mirno slušati onoga s kime govori". Razgovori sa Isidorom, po jednodušnoj oceni njenih sabesednika, gonili su na preobražavanje, na razmišljanje, na preispitivanje.

U svojoj pristupnoj besedi održanoj na svečanom skupu SANU 21. maja 2001. godine akademik Vladeta Jerotić analizirao je Isidorine Molitve u Topčiderskoj crkvi, iznevši stav da ovaj spis, pored "Đakona Bogorodičine crkve" i knjige o Njegošu, predstavljala njeno zaveštanje, izrekavši sud da su ove molitve Isidore Sekulić redak primer mističnog sozercanja u srpskom umetničkom stvaralaštvu. "Za mene nema mnogo sumnje da su se ovom 'sozercanju' sasvim približili ili ga u potpunosti ostvarili još samo Njegoš u delovima njegove 'Luče Mikrokozme', Laza Kostić u 'Santa Maria della Salute', Vladika Nikolaj Velimirović u delovima njegove 'Molitve na jezeru' i Momčilo Nastasijević u pesmama 'Molitva' i 'Reči iz osame'", navodi Jerotić.

Već u prvoj, uvodnoj molitvi, Isidora Sekulić ispoveda Bogu i ljudima svoj životni kredo: "Kao reka je čovek: bez dna i mulja ne postoji!" Sukobljena mnogo puta u životu najpre sama sa sobom, svesno i odgovorno, a tek onda i sa drugim ljudima, Isidora se i ovom molitvom našla u vodi "pokrivena mutnom penom" (rekli bismo da je ovo očigledna reminiscencija na Ps. 68), a sa njome i sa svim onim što se sa dna reke podiglo. Njena četvrta molitva, po Jerotićevom mišljenju, možda je najbliža suštini mističkog i asketskog usmerenja hrišćanstva. Odricanje od svoga ja, potpuna lišenost osećanja posesivnosti i moći, svest o svojoj ljudskoj malenosti i istovremeno svest o svojoj bogolikosti, podvižnički je put svih pravih mistika. Isidora Sekulić, istinski hrišćanski podvižnik tokom skoro celog svog života, u ovoj molitvi je najbliže mističkom doživljaju, jer je svesna da se "strašnim naporom" mora "sitno i mekano samleti", da bi na kraju podviga, "laka kao magla", stigla do Gospoda. A da će do Boga stići, Isidora je sigurna, "jer mi je put jedan", kako ona i ispoveda. Posebnom lepotom odiše sedma molitva — pohvala hramu Božijem u koji je Isidora ulazila "gorka i mrgodna, ... bespomoćna i umorna", a iz njega izlazila "prava i odmerena, bistra pogleda". Ova molitva kao da je bila završnica onog kazivanja Isidore Sekulić iz njenog članka „Bdenije u manastiru Rakovici“ iz 1928. godine u kome ova mudra žena smelo i srčano upozorava srpski narod, neškolovane i školovane podjednako, do dana današnjeg, rečima: "Ceo jedan svet još ne zna šta će čovek u Crkvi?! Ne zna šta je to: ostaviti ulicu, skinuti šešir, pevati pod svodom pod kojim se uvek peva živima i mrtvima, srećnima i nesrećnima". Najzad, u poslednjoj, desetoj molitvi, u kojoj kao da su sadržane sve prethodne, Isidora se u "maloj, praznoj i tihoj" topčiderskoj crkvi obraća Bogu jednom jedinom molbom — molbom da u Bogu potpuno iščezne, da "prestanem biti ono za šta važim u životu". Tako je iz dubina svoga bića vapijala i pred Gospodom ruke svoje prostirala ona koja je u svom ovozemaljskom veku žudela jedino za tihim pristaništem čudesne Hristove večnosti.

Petog aprila 1958. godine zemna stranstvovanja Isidore Sekulić bila su završena. Najumnija žena ponikla u srpskom narodu spuštena je u mali goli čamov sanduk i predata zemlji do opšteg Vaskrsenja.

Šira javnost tek je naknadno obaveštena da je Isidora Sekulić, "ovaj literarno najkulturniji čovek našeg tla od Ćirila i Metodija do juče, do danas, možda do prekosutra", sahranjena 7. aprila, u ponedeljak, u 16 časova, na Točiderskom groblju. Sahrana je obavljena skromno. Prisustvovali su najistaknutiji pisci i kulturni radnici Beograda: Aleksandar Belić, Ivo Andrić, Milan Bogdanović, Veljko Petrović, Miloš Đurić i drugi. Uvijena je u belo platno i položena u običan čamov sanduk "da kao i ostali ljudi istruli za tri meseca".

Tako se ka Gospodu svome vinula duša koja Mu je čitavog života predano služila na oltaru svoga srca i uma, užižući neugasiva kandila rada, samoodricanja, samožrtvenosti, prinoseći miomir devstvenosti i siromaštvoljublja i tiho se i trepetno sa bogonadahnutim Prorokom i Psalmopojcem Davidom samo za jedno moleći: "Da živi u domu Gospodnjem sve dane života svojega, da gleda krasotu Gospodnju i rani u crkvu Njegovu" (Ps. 27, 4). Neka počiva na duši njenoj blagoslov Gospodnji kroza svu vekovečnost!

Ksenija Končarević, 2012. | Pravoslavlje

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   17/9/2017, 9:40 pm



____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   

Nazad na vrh Ići dole
 
Isidora Sekulic
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Isidora Sekulic
» Isidora Sekulic
» Isidora Sekulić
» Da li ste na dijeti?
» Šta je vaš najveći porok?

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Veliki pisci-
Skoči na: