Негде у времену пре времена, господар Тат Твам Аси, једне ноћи, додирнуо је рукама звездано небо, тражећи њено срце. Лутао је међу звездама, давао им имена, а онда, пратио сјај Арктуруса, Капеле, ослушкивао дрхтаје простора тамо где су сањали камени облаци Бетелгеза, Алдерана. Стајао је на песку времена, загледан, опчињен сликом коју је видео затворених очију. Погледао је једну малу звезду, једну у низу бескраја и таме, мирно је лебдела у простору тишине.

Покрени се, тихо је рекао, некако сам за себе јер никога није ни било ко би га послушао сем благог сјаја и тишине. Осетио је лагани дрхтај, неку поруку, нешто што је само он разумео у том тренутку стварања.

Лежала је на топлом песку успомена, старо сунце је залазило. Прва звезда красила је небо ноћи, сјајна, далека. Подигла је руке, дирала је врховима прстију небески свод. Тат твам аси, једва је покренула усне када је то говорила у неком полугласу тишине. Ти то јеси.

Ту сам, за тебе, само немој ме још звати. Видим те, осетим твоје груди, руке, усне. Поново си ту, милујеш моје лице, љубиш моју косу. Требаш ми, о како бих волела ... Али, али немој ме звати, није још време. Видим твоје срце, мала црвена светлост Антареса, негде у дубини звезданог неба.Тат твам аси - То ти јеси, тако се зовеш, тако си се звао, тако ћу те звати. Знам да осетиш мој шапат, речи нам нису потребне, знаш и сам. Затворила је очи, препуштајући се сну.

Потражићу је, помислио је и поново је затворио очи. Простор самоће га је притискао. Господар Тат Твам Аси, раширио је руке, чекајући још неки знак, мисао. Тамо је негде, тамо међу малим светлима која титрају у даљинама. Чујем као говори, шапће, чека ме. Кренућу, тамо између звезда, да је нађем.

Кренуо је простором, лагано, шаљући мисао некуда напред, шаљући је у потрагу, за речима, неким неизговореним, јер речи понекад нису потребне. Окренуо се за собом, на тамном небу понора, остајао је траг северних звезда.

Ходала је, чекала, неки додир времена које долази. Више није тражила, знала је да ће га срести. Танки траг светлости је одлазио, долазила је ноћ са звездама. Додирнула је прстима малу црвену светлост у даљини.

Нећу се будити, лепо је мислити, осећати. Лепо је сазнати нешто први пут. Тек сада знам да могу зауставити време, да могу све, све што пожелим, хвала ти што си ме научио да живим неким другим начином. Нећу се бојати, ту си, нећеш отићи никада из мојих мисли, срца. Остаћеш увек на мојим уснама, Тат Твам Аси.

Прошао је капијом ветрова, застао. Господар, Тат Ван Аси, додирнуо је хладни камен. Тражио је негде по дубинама мисли делове овога места, спуштао се у понор успомена, покушавао да се сети, ко је. Замахнуо је руком мешајучи светлост и таму. На његовим зеницама, блистало је траг звезда које су се рађале.

Идем, тамо негде удубинама које нисам видео, додирнуо, тамо је одговор на питања, на свако питање које је ту у мени. Морам поћи, део слагалице који недостаје, време, светлост, тама, земља, ваздух, воде, ватре, звук. Мешао је мисли тражећи одговоре у лутању.

Ходала је гледајући некуда, ка небу. Тражила је, чекала, огрнута делом сна, у времену пред јутро када ствара први прамен јутарње магле.

Сањала сам, опет, по ко зна који пут. Тебе, Тат Твам Аси, тебе који стојиш, који чекаш, знаш. Долазило је негде из дубина таме, нешто, црно, мрачно. Уништавало је светове, уништавало све пред собом. Дошло је на капије твог света, а ти, једино ти си затворио очи и чекао судбину. Други су се бојали, ти ниси. Раширио си руке, чекао, чекао да то, одузме ти дах, уништи. Није, једино тебе није, то црно ништавило, то што је лутало простором, постало је део тебе и ти део њега. Чудно је све то, тек сан, један, који се понавља, сан о теби.

Господар, Тат Ван Аси, спустио се на тло. Осетио је топли песак, мирис мора који је доносио ветар. Подигао је главу тражећи светлост Антареса, светлост срца универзума, простора. Није је видео, безброј малих плавих искри, горело је над његовом главом. А онда, траг малог црвеног светла пронашао је пут ка његовим очима.

Пронаћи ћу те, знам. Можда ће проћи време које не пролази, време које нема крај, време које нас покрива. Знам да си тамо, некако знам. Понекад, остајем нем, знам да знаш шта ћу ти речи када те будем видео. Знам и боју твојих очију, и тебе, јер, некада, некада давно, не знам више када, знам да тада ја срео сам твоје очи.
Тама га је овијала, доносећи звук који је тражио, звук непознатог, звук који ће га водити некуда између времена и светова.

Простор је умирао, трзао се, увијао. А онда све је засветлело у немом праску звезда. Господар времена посматрао је крај звезда које су нестајале. Талас се ширио тамом простора, осетио је то док је благи удар пролазио крај њега. Хиљаде сунца угасило се у трену.
Гледао је некуда, као да је видео мали облак светлости који је живео сред мрака и таме. Пришао је полако. Није било облака, на хилјаде, на милионе малих сичушних искрица збило се једно до другога чекајући нешто, некога.
Збили су се око њега, кружили, испитивали, мењали боје. Лежали су му на длану, слали поруку светла. Насмејао се, први пут после толико еона.
Хајдемо, повешћу вас некуда, негде у лутањима видео сам једну звезду, нико не заслужује лутање. Хајдемо, тамо је негде у дубини свемира на ободу безимене галаксије.
Пошли су скупа. Као да га је облак светлости носио некуда кроз таму, негде, у лутању.

Ту смо - прошапутао је Тат Вам Аси. Останите овде, ја морам ићи, нећу вас заборавити у свом лутању. Останите овде, мала плава планета, чекала је вас.

Мала светла су искрила, показивала боје које није никада видео. Правила су слику пред његовим очима, поруку. Морам ићи, не могу остати ту, мој пут је лутање.

Не љутите се, морам, тако једноствно кренути, толико тога ме чека некуда у дубинама.

Окренуо се још једном, велики господар времена, одлазио је. Живите, множите се рађајте се. Не жалите, ухватите трен, нечега, било чега, једном, разумећете шта сам говорио.

Док је нестајао у тами простора, није видео, две мале несташне искре, које су путовале са њим, негде под његовим скутом који се стапао са црним небом које је затворених очију ослушкивао.

Нешто из дубине ума вратило се као замагљена скица беле хартије.

- Тама је вечна. - помислио је.

- Сећам се да негде, некако, неко је говорио да су богови искона обитавали у камњу. И камен је вечан, од планине део стене се сурва у реку, настају мали облутци који постају песак, песак... он... постаје прах, прашина напокон. Прашина која лута простором таме. Свако мало плаво светло једном умире и постаје прашина која лута, као и ја. Јесам ли и ја прашина давног времена која је спојена у нову планину ?

Покушао је да се сети још нечега али није успевао. Траг давног је нестајао као што се и јавио у једном трену.

И није видео, господар времена, мале несташне искре су се у његовим скутима множиле, лагано тражећи место где би се одбегле сакриле од његовог погледа.


- Сетио се ! - рекао је глас.
- Да, сетио се а није требао. - одговорио је други.
- Ако се сети свега ?
- Видећемо тада, пустимо га, нека лута и ствара, то смо му дали да би као ми постао.

- Тамо негде - рекао је загледан у дубину таме- тамо у бескрају, мора постојати граница. Могао бих кренути да је нађем. Можда у том путу откријем сећања ?

Погледао је око себе, простор се увијао, једна бела звезда равномерно је пулсираала. Гледао је наизменично светлост и таму. Некако, контракција светла постајала је све бржа. Огледала се у његовим зеницама. Тама и светло, тама и светло, са делом сивила између титраја.

Крикнуо је, нешто га је одбацило, силовито у дубину ничега. Ухватио је главу шакама, први пут осетио је јак бол. Пробадао му је слепоочнице, тргао га из полусвести. Делови су се јављали и нестајали, слика таме која долази, одводи га, уништава. Је ли било тако ? Као да је гледао сцену са високе планине, гледао себе како чека, без молитве, без речи, судбину.

Је ли било тако ? ЈЕ ЛИ БИЛО !!!!!! - викао је, без одјека свога гласа. Тада, звезде су умирале, светови рађали. - ТО ТИ ЈЕСИ, ТО ТИ ЈЕСИ, ЈЕСАМ, АЛИ ШТА ?

ГОСПОДАР ВРЕМЕНА, ТАТ ТВАМ АСИ, САДА, А НЕКАДА, ПРВИ ТРАГАЧ ВРЕМЕНА СНОВА ! - Вриснула је васељена. ТО ТИ ЈЕСИ !

Под затвореним очима господар Тат Твам Аси, видео је слике. Милиони слика успомена. Нагрнулие су кроз мала врата заборављених ходника, времена пре времена. Ређале су се без реда, престизале, мешале али давале нови след мисли, старих учења, у новом свету где је простор постао нешто више. Постао је читава васељена. Ново игралиште за нова сазнања, нова учења, новог детета које се рађало дубоко у његовом телу.

Усправио се. Бол је престао. Отворио је очи, гледао и видео.

Без и једне речи, без и једног питања, окренуо се у простору. Васељена је добијала боју савршенства сивила. Сјај звезда, употпуњавао је платно на коме је он требао сликати. Тада, господар времена, Тат Твам Аси, примети мале искре. Насмејао се. Испале су из скута његовог огртача док га је слила лудила бацала од ничега ка нићему.

- Дођите, сакупите се. Идемо на далек пут. Негде, наићи ћемо неку малу плаву планету. Оставићу вас тамо, као и ваше сестре и браћу раније.

Искре су се скупиле у гомилу, појачавале своја светла, смањивала их. Тада, донесоше му малу тачку која је губила боју. Узе је на длан. Гледао је, а онда, преклопио нежно другим дланом. Искрице су се узневериле, летеле панично око њега. Скинуо је преклопљени длан. Мало светло се будило, испрва лагано а онда заискри у пуном плаво црвеном сјају.

- Живи ! - викнуо је - живи дуго, ти мала искро живота. А сада, хајдемо, јесте ли сви ту ?

Пунећи његове скуте, рукаве, залазећи му за оковратник, полако су кренули кроз сивило васељене. Оставиће их негде. Знао је да увек мора повести један пар. Некако, осећао је да су ова мала светла, искре живота. Спајајући се са елементима, стварала су живот. Он, господар времена, знао је да их мора сејати на свом путу.

Еони су пролазили. Господар времена, Тат Твам Аси, сејао је живот. Гледао је како цивилизације настају, како се урушавају, лаганом лудошћу коју искре живота нису знале да зауставе. Некада, понављали су се кругови стварања и умирања. Безброј пута Феникс би полетео из пепела, али као да су му крила била и сувише тешка. На њима је носио оно из чега је изникао. Као и тај Феникс, путовао је васељеном, тражећи њену границу. Тражећи коначан одговор.

Мисли и сећања нису ми више била збркана. Сећао се свега. Лагано су се враћала временом. А опет, није себи постављао коначно питање, смисао овог лутања међу световима. Па зар то, он сам није увек желео ? Померао је звезде, вајао небо и животе. Учио је, стварао, понављајући у себи, ТО ти јеси.

Повучен у део простора где није било светлости, господар времена, сањао је. И ако му сан није био потребан, волео је да затвори очи, врати стара платна успомена на штафелеје и дуго их посматра.

- Тражим те, - шапнуо је - али, не налазим границу између светова. Знам, обећао сам да ћу те тамо чекати. И ти, обећала си да ћеш доћи али, колико је прошло времена ? Сећаш ли се ? Можда је твоја искра живота у неком другом лутању, ту у васељени. Можда на неком месту где мале искре иду ка коначном одредишту. Ево, тражим, све границе између светова, тражим коначишта, али, не налазим их још. Чекај ме. Доћи ћу, једном. Нисам заборавио, вечност и лутање, нисам заборавио да рекла си, да те чекам, негде, једном.

Покренуо се, погледао ка звездама које су трепериле. Одабрао је пут и кренуо. Остало је још толико тога што није видео, није научио у еонима који су прошли.