NA OBALI

Sedimo na steni kraj mora. Opijeni mirisom ,blaženim osećajem da smo blizu sna.Konačno sami, pobegli od ljudi. Grešni, a srećni.Pričamo o svemu onom što godinama bi nekom da kažemo, a čekali smo jedno drugo da to izgovorimo.. Pripijaš se uz mene,otkopčavaš mi haljinu.Ona pada niz moje telo.Prstima ti milujem usne,šapućem opasne reči na uho,i klizam usnama niz vrat.Ljubimo se ,vatreno,požudno,onako kako mogu samo grešnici,kad ljube zabranjeno.Toplim rukama zaranjaš medju moje grudi,pa usnama niz telo.Talasi svojim šumom nameću ritam u kom nam tela poigravaju.Dah me obara,miris tvog tela izludjuje.O Gospode, daj da traje ovaj san.Bokovi nam se prepliću.Kolenima te obuhvatam,zaranjaš u dubine mojih požuda.Vrisak se prolama kroz talase.I more je poludelo noćas zbog nas.Sladostrašće na obali mora,jednog leta,nekog trena,u nekom snu...nedosanjanom..

Zašto mrzim jutro?

Još jedna čarobna noć kojoj se predajem.U samoći , u svojoj sobi, slušam Balaševića, prepuštena samoći, kreće čarolija.Otvaram dušu samoj sebi i Bogu.Nižem snove u biserne ogrlice, suzama nanizane. Taktovi D-moll-a dodaju note na moju tugu.Suze kaplju po tastaturi.Radosnice ili suze tuge, sve jedno....Moje su.Niko ih ne vidi, niko ne čuje moje jecaje...Samo nebo me prati.mesec obasjava puteve kojima lutam kroz snove tražeći tračak nade.Pronalazim u nizu Zvezda jednu, baš za mene što sija.U njoj tvoje oči.Sanjam, dišem.Stihove točim do same zore.Sati prolaze, ja pišem...dišem punim plućima, ushićena...lagano, čarolija nestaje.Zraci Sunca raspršuju iluzije.Stiže sigurnim korakom novi dan.Grabi me...A ja neću Svetlost...
Ne, ne volim Zore, ni jutra sveža. U kolotečini noći svoja sam , sama. Carujem mislima pod okriljem tame.Ne treba mi ovo jutro. Uzmite ga....






[img] [/img]

BAJKA O MESECU

Noć ...letnja,topla. Čuju se zrikavci u daljini i tihi šušanj listova ponesenih daškom vetra. Svi spavaju. Samo Mina, devojčica sa dve pletenice i belim mašnicama od satena na njima, sedi na prozoru i gleda u Mesec. Presijavaju se mašnice, Mesec sija u zelenim okicama. Minina senka pomera se kao i njene nožice, u jednom ritmu. Pevuši pesmicu, sva srećna i divi se toj velikoj okrugloj lopti na Nebu, okruženoj Zvezdama. Prilazi joj majka. Nežno je grli i pita:,, Mina, dete drago, što ne spavaš?,, Mina reče majci:,, Mama, pa kako da spavam, Mesec i ja pričamo...Probudio me da mi nešto kaže. Znaš, kikice sam uplela i mašne bele stavila da me bolje vidi ovde dole, da mu budem lepa mama. On svetli i sve vidi, zar ne? Idi,samo ti spavaj, čuvamo te Mesec i ja,,
Ostala je Mina opet sama na prozoru, sa Mesecom u očima. Podigla je glavu visoko ka nebu, osluškivala neke nečujne šapate, samo za nju ispričane te noći. I suzicu je jednu pustila pred odlazak na spavanje. Samo Mesec je znao zašto plače.
Prolazile su godine, Mina je odrastala, ali je stalno sedela na prozoru kad su noći bile tople, vedre, pričala sa Mesecom. Nisu je u zalud zvali ,,Mala sa Meseca pala,,...
I noćas, posle toliko godina, Mina stoji naslonjena na prozor. Nema više pletenice ni bele mašnice od satena. Ima crvenu tršavu kosu , natovarene godine i brige na ramena. Samuje Mina u noćima. Gleda Mesec, svog prijatelja u osami. Setila se davnog obećanja koje joj je dao. Da, ispunio je datu reč..tu je, kad god joj je teško, on je tu...U njenoj osami, svetli joj put u Snove, kupi oko sebe Zvezde, pa joj daje da bira koju bi za sebe da uzme, da joj bude vodilja u ostvarenju želja. I kad je srećna i kad je tuga obuzme, jedino on je tu, njegovom rekom plovi do Beskraja. Menama njegovim skita lutajući svetom snova. Dok je malena bila,šapnuo je da će lek za tugu naći u pesmama...Otuda suza malene devojčice što je nekad davno niz lice skliznula. Sa nevericom je osluškivala njegove reči.Nije tada shvatala,pa je zbunjena otišla uplakana u postelju.
Nije znala da život jednom donese tugu i kad misliš da si svu sreću sveta pokupio.Noćas,po neku suzu pusti niz lice,niže stihove u pesme,srcu da nadje lek. Mina večita lutalica i snohvatica.Sa Mesecom u očima bajku svog života sanja...


[img] [/img]

IZMEDJU DVA SVETA

Ponovo sam se trgla iz sna. Ne znam ni da li sam spavala. Ma samo sam budna sanjala.Opet sam bila na pragu izmedju dva Sveta.Paralelna , pravilno razdvojena. Tek po neka crna ptica, zloslutnica, proletela bi iznad moje glave, opterećene od teških razmišljanja.Sudbina se igra sa mnom već dugo. Nikako da me povuče iz ovog medjuprostora,razum mi se muti.Nema nikoga ovde.Nekad po neko svrati, tek da se javi u PP..I onda proradi energija medju nama. Tanana, fina. Pomislim na tren da sam nekom dušu takla, izmedju paralelnih svetova.Krenu stihovi da se nižu do duboko u noć, stihovi u duetu, sonatom nečujnom opčinjeni, što iz duša lagano odiše .
Čudan sam put izabrala .Virtuelni svet, izmedju jave i iluzija. Tek da se malo poigram. Ne, nisu snovi isto, njih ne diram...Oni su tu kada svi odu, samo moji.Snohvatica sam ja, popnem se na merdevine, pa krstarim dlanovima po Nebu, do Beskraja sežu moji dodiri. Kupim Zvezde.Uzimam sve,celo Nebo, ma sve ću uzeti.Možda mi uspe da sakupim sve snove u jednu vreću.Možda nam se kazaljke vremena poklope,možda nam se putevi virtuelni, paralelni, ukrste na javi, u nekom drugom svetu, gde nemoguće postaje stvarno, makar na tren. Samo treba sanjati, želeti dovoljno jako...Mora jednom biti nešto izmedju jave i sna, tame i Svetla...Čini mi se, tu smo negde, tražimo se...Samo Zvezde treba da nam se poklope...Zapisano je to negde u maglama, u stoletnm šumama...U medjuprostorima, ozonskim rupama, odbljescima Beskraja, naći ćemo se jednom...Osećam....Sanjala sam...



[img] [/img]

U DVORCU SNOVA...

Negde u maglama , medju vrhovima planinskog venca, uzdignut, na pola puta do Beskraja, sija u belini Dvorac snova.Nema u njemu podanika, dvorskih luda, pajaca...Ona sama sobom vlada.Kraljica osame. Vila snova. Iz noći u noć..ulazi, otvara olovna vrata, navuče rezu i nikoga ne pušta unutra. Zvekir je davno skinula, da niko ne lupa.
Nekada, puštala je unutra sve. I skitnice i pijanice i pajace, vilenjake, čarobnjake...Naneše joj bol, povrediše je,ostadoše teške rane. Um svoj je ustoličila u vlasti nad samom sobom. zatvorila sve prilaze, navukla teške magle, dozvala tamu. Pobegla u osamu. Da odboluje.
Bolovala je dugo, izlila reke suza, niko se osvrtao nije jer je sve od sebe prognala.Strah od povredjivanja je otudjio od sveta.Sama, lagano, korak po korak, tonula je u snove.
Iznenada, jednog dana pojavio se sam Andjeo...Pružio joj ruku, odšaputao joj priču o tome kako se bol duše leči. Počela je da piše, da sanja snove. Stih po stih, kamen po kamen, padao je sa duše. Andjeo je tu..ne dira je, samo je pazi, čuva, da ponovo ne potone. Ona stvara pesme svog srca, piše priče svojih istina. U spoznaji sebe same živi u snu. Zna ona da san java biti ne može.Isti tako zna, da život bez snova nije život, već tnjem staza posuta. Noću, kad se sve umiri oko nje bljesne svetlost, izranja iz magle njen čuvar sna.
U Dvorcu snova, svake noći, i ove duge, ona piše...I zna..Tu je negde njen Andjeo, tiho, bez glasa da je ne uznemiri on je prati...

Hvala Lane...šta reći...kad sam dočekala da ,,Hese,, ispod moje priče stoji...

hahahaahhaah.....