LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

Delite | 
 

 Viktor Igo

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5035
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Viktor Igo   20/3/2009, 9:45 pm


Виктор Иго (фр. Victor Hugo) (26. фебруар 1802.-22. мај 1885.) био је не само велики француски писац, већ и предводник многих књижевних и политичких генерација. За његово име везан је настанак француске романтичарске књижевности. Виктор Иго је је био песник, романсијер и драмски писац. Веома је био укључен у политички живот Француске. Традиционална љубав Француске према слободи, снага националног духа и величина њене хуманости најпотпуније су се изразиле у делу овог великана.

Иго је рано стекао књижевну славу, која га је пратила све време његовог дугог живота. У петнаестој години његове стихове запажају и похваљују највиши чланови Француске академије, а већ у осамнаестој бива примљен за члана Академије у Тулузу. Његова слава стално расте и он, од угледања на на велика имена француског класицизма, прелази на оригинално књижевно стварање. Иго тада иступа као отворени присталица нових, романтичарских струјања у књижевности. Чувени предговор драми Кромвел сматра се манифестом романтизма. У њему Иго захтева да нова књижевност буде осећајна, а не рационална, да делује снагом речи и осећања, а не прописаном формом и укоченом конструкцијом. Писци класичари су реаговали ватрено и охоло, али романтичарска књижевна реч већ је била продрла у живот и заталасала младе књижевне генерације.

Славни писац је остао веран својим идејама до краја живота. Такав је био и после повратка у Француску, када се париски пролетеријат 1871. године обрачунао са буржоазијом и ројалистима. Он се хумано залагао за похватане револуционаре након пораза Париске комуне. И у касним годинама живота Иго је био активан у књижевном раду, стварао нова дела и постао идол целог француског наорда. У таквој слави је и умро, у дубокој старости – 1885. године.

Иго је једно од највећих имена француске културне историје. Он је успео да створи изузетно обимно књижевно дело и да у њему, поред најличнијих расположења, изрази општељудске тежње и идеале свога доба. Зато се то дело оцењује као најлепша химна животу и људском праву на срећу и слободу.
Nazad na vrh Ići dole
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5035
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Viktor Igo   20/3/2009, 9:46 pm

Дела
Око четвртине дела Виктора Игоа насталих после 1849. су политички ангажована. Његови ставови често изгледају контрадикторни: Он има разумевања за богаћење, али је против социјалних неједнакости. Он је либерал, али је против акумулирања богатства. Он презире рат и борбу, али позива на оружје када треба да се штити демократија. Више његових дела Ватикан је ставио у Индекс забрањених књига.

Романи
Буг-Жаргал, 1826
Последњи дан осуђеника на смрт (Ле дерниер јоур д'ун цондамнé), 1829
Хан Исланђанин (Хан д'Исланде), 1831
Богородичина црква у Паризу (Нотре Даме де Парис), 1831
Клод Ге (Цлауде Гуеуx), 1834
Јадници (Лес Мисéраблес), 1862
Работници на мору (Лес траваиллеурс де ла мер), 1866
Човек који се смеје (L'хомме qуи рит), 1869
Деведесет трећа (Qуатре-вингт-треизе), 1874

Драме
Кромвел (са програмским предговором), 1827
Марион Делорме, 1829 (основа за оперу Марион Делорме Амилкаре Понкјелија)
Ернани, 1830 (основа за оперу Ернани Ђузепе Вердија, код нас превео Јован Стерија Поповић)
Краљ се забавља, 1832 (основа за оперу Риголето Ђузепе Вердија)
Лукреција Борџија, 1833
Марија Тјудор, 1833
Руј Блаз, 1838

Полемике
Наполеон Мали (О држави Наполеона III), 1851

Говори и апели
Ла дéфенсе ду литторал (О заштити обале)
Ла цондитион фéминине (Женско „стање“)
L'енсеигнемент религиеуx (Религијско учење)
Ун плаидоyер цонтре ла пеине де морт (Пледоаје против смртне казне)
Поур ла Сербие (За Србију)
Nazad na vrh Ići dole
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5035
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Viktor Igo   20/3/2009, 9:48 pm

Citala sam cuvenu knjigu " Bogorodicina crkva u Parizu ",koja obiluje lijepim opisima Pariza u 18 vj.Ostavila je jako lijep utisak na mene.

Citala sam i njegovo najpoznatije djelo " Jadnici " ,koje je klasika u knjizevnosti.
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 58654
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Viktor Igo   1/11/2010, 1:57 pm

Tmina je davala okvir onome što je nekad bilo čovek.
Bilo je to nešto što više nije.
Biti ostatak - to ljudski jezik ne može da izrazi.
Ne postojati, a ipak trajati, biti u ponoru i van njega, ponovo se kao nešto nepotopljivo pojaviti iznad smrti - u svemu tome ima nečeg nemogućeg što se meša s takvom stvarnošću. Otuda dolazi ono što se ne može iskazati. Ovo biće - da li je to bilo neko biće? - ovaj crni svedok bio je ostatak, strašan ostatak. Ostatak čega? Prirode najpre, društva potom. Ništa i sve.
Bio je prepušten na milost i nemilost, okružavao ga je dubok zaborav osame. Bio je izručen ćudljivostima nepoznatog. Nije imao ničeg za odbranu protiv mraka, koji je od njega činio šta je hteo. Za svu večnost paćenik. Orkani su se okomili na njega. Pretužna uloga vetrova!

...

Leš je džep koji smrt izvrne i isprazni. Ako je imao svoje Ja, gde je to Ja? Možda je još tu. Ta pomisao užasava.

...

Bio je to neki čudan žitelj noći. Nalazio se u ravnici i na brežuljku i opet ni tamo nije bio. Opipljiv, a uništen. Svojom senkom upotpunjavao je tamu. Kada bi dan zamro i prosula se nema pomrčina, on se pretužno mirio sa svime. Samo zbog toga što je bio tu činio je još većom žalost oluje i tišinu zvezde. Ono neizrecivo što se nalazi u usamljenosti sažimalo se u njemu. On, ostatak nepoznate sudbine, slio se sa svim surovim prećutkivanjima noći. U njegovoj tajanstvenosti nejasno su se odražavale sve zagonetke.'

Viktor Igo - Čovek koji se smeje

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 58654
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Viktor Igo   12/3/2011, 2:23 pm

BOGORODIČNA CRKVA U PARIZU

Iako je sav u političkoj groznici, Igo se 1. septembra vraća
Bogorodičinoj crkvi u Parizu. “Kupio je bocu mastila i veliki vuneni
triko, odijelo zaključao, kako ne bi dolazio u iskušenje da izlazi, i
sav se predao svom novom romanu. Toliko je obuzet svojim stvaralaštvom
da ne osjeća ni umor ni hladnoću, i usred zime radi pored otvorenog
prozora. Poslednjim kapima mastila završio je posljednje redove romana
14. januara (1831). Radeći tako silovito i munjevito, on je za četiri i
po mjeseca.napisao jedno od svojih i najvećih i najboljih djela. On se
toliko bio saživeo sa ličnostima svoga romana da je, po završetku, bio
tužan, kao da se rastao od starih prijatelja”.

Roman je objavljen 16 marta, usred mučne političke atmosfere. Julska
monarhija već je stvorila nezadovoljnike među kojima je i Viktor Igo,
koji oštro napada novi poredak. Dolaskom na vlast Kazimira Periea, koji
je protiv sebe imao napredne liberale i revolucionarne elemente,
pojačano je nezadovoljstvo i zaoštrena politička borba. Ipak, djelo
značaja i vrijednosti Bogorodičine crkve u Parizu nije moglo ostati
nezapaženo i ono je za godinu dana doživjelo sedam izdanja. Opšti utisak
je bio, kaže Pjer Moro, „zasjenutost i zadivljenost pred jednim takvim
raskošem umjetničkih bogatstava."

Bogorodična crkva istorijski je roman. Radnja se zbiva 1482. u Parizu, a
izvanredno je opisana katedrala Notre-Dame - koja simboliše
romantičarski shvaćen duh srednjeg vijeka - i raspojasana svečanost na
trgu pred katedralom.

Glavni lik je nakazni grbavac Kvazimodo, kojeg je kao ostavljenog
dječačića našao arhiđakon Frolo, vaspitao ga i postavio za zvonara, pri
čemu je Kvazimodo ogluvio od zvukova gigantskih zvona. Siže počinje kada
se Frolo zaljubi u ljupku Ciganku Esmeraldu, zapravo dijete koje su
Cigani ukrali. Esmeraldu noću napadaju dva muškarca, no spašava Febus
de Šatoper, u koga se ona smrtno zaljubljuje. Prvi je napadač pobjegao, a
drugi je uhvaćen; to je Kvazimodo, kojeg je poslao Frolo. Kvazimodo je
osuđen na bičevanje i stub srama, no kada on pati od bičevanja i žeđi, a
svjetina mu se izruguje, Esmeralda mu se smiluje i donosi mu vode. To
je poenta: u duši grbavca nastaje preokret.

Frolo ne odustaje od namjere da se domogne Esmeralde. Posredstvom Febusa
on s njom ugovara sastanak, ali kada primjećuje da je Esmeralda u
Febusa zaljubljena, probode ga u nastupu ljubomore i pobjegne. Esmeralda
je optužena da je pokušala ubiti Febusa, koji je ipak preživio.
Podvrgnuta mučenju, ona priznaje sve što od nje traže, pa je osuđena na
smrt. Febus ništa ne preduzima da je spasi, ali zato joj Frolo nudi spas
ako mu postane ljubavnica. Esmeralda zaprepašćeno odbija, a Frolo
dopušta izvršenje smrtne kazne.

Pred izvršenje, međutim, koje je trebalo da se obavi pred katedralom,
Kvazimodo se spušta užetom i odnosi je u crkvu. Tamo je zaštićena, no ne
može napuštiti katedralu, a Kvazimodo se brižno za nju stara,
izbjegavajući čak da je plaši vlastitim izgledom. Pisac Grengoar, koji
je ranije u napadu takođe pomogao Esmeraldi, a kojeg su oteli Cigani i
odlučili ga ubiti jer nema novaca, pa se spasio tako što je Esmeralda iz
samilosti pristala da se s njime vjenča "na ciganski način", skuplja
gomilu Cigana i lopova kako bi oslobodili Esmeraldu. Kvazimodo je
međutim brani, baca na gomilu kamenje i rastopljeno olovo, jer misli da
je hoće oteti. Vojska na kraju rašćera napadače, no za vrijeme meteža
bitke Frolo i Grengoar ušuljali su se u katedralu i odveli Esmeraldu.
Frolo je, međutim, pred poćerom ugurao u ćeliju časne sestre Godule u
obližnjem samostanu, uz povike da je to Ciganka, a Godula je mrzila
Cigane, jer su joj oteli dijete. To je dijete zapravo Esmeralda, no
Godula je prekasno prepoznaje prema papučici koju Esmeralda nosi kao
amajliju: Esmeraldu odvedu i objese je. Frollo i Kvazimodo posmatraju
vješanje, no kada Frolo prasne u smijeh, Kvaziimodo ga baci s tornja.
Zatim odlazi na mjesto đe bacaju tijela obješenih, zagrli mrtvu
Esmeraldu i ostaje tako do smrti.

Prema svom značenju, to je tipičan roman epohe romantizma. Sve što je
oduševljavalo romantičare u njemu je prisutno: izuzetno strasni likovi,
zanimljiva i zapletena fabula, pokušaj da se shvati duh
srednjovjekovlja, zlo i dobro tamo đe se ne očekuju, suprotnosti Cigana i
lopova s jedne strane, a državne i crkvene vlasti s druge, a iznad
svega uvjerenje u moć saosjećanja. U njoj je, naime, Igo nazirao
rješenje temeljnog društvenog problema odnosa između slabih i nemoćnih s
jedne strane, a jakih i moćnih s druge, između potlačenih i tlačitelja,
između bogatih i siromašnih, između srećnih i nesrećnih, koje
prosvjetiteljstvo nije uspjelo riješiti.

Da bi istorijske i lokalne boje bile što tačnije, što vjernije
stvarnosti, Igo se podrobno dokumentovao u mnogim memoarima, istorijskim
spisima i arhivama. On je zatim od prikupljenog materijala probrao ono
što je karakteristično za doba koje je vaskrsavao i, zahvaljujući svojim
izvanrednim sposobnostima da zamisli i predstavi daleke događaje i
odsutne stvari, oživio svu tu sirovu građu svojom bujnom maštom i svojim
snažnim umjetničkim dahom u nizu ogromnih fresaka, slika i živopisnih
prizora najrazličitije boje.

Intriga romana, međutim, plod je piščeve bogate fantazije. To isto važi i
za ličnosti. Od glavnih junaka samo su Luj XI i Grengoar istorijske
ličnosti. Ostale su djelo piščeve mašte i često su toliko neobične i
izuzetne da ih ne možemo smatrati za predstavnike jednog određenog
društva i jednog određenog doba, iako žive snažnim životom. Njihova
psihologija nije produbljena, iako ima veoma tananih psiholoških
analiza. Igo slika ličnosti radije prema njihovoj spoljašnosti. Po onome
kako misle i šta osjećaju, one više liče na savremenog čovjeka nego na
ljude XV vijeka.

Ali zato je slika staroga Pariza, njegovih običaja, naravi, vjerovanja,
predrasuda, njegove umjetnosti i civilizacije ne samo umjetnički živa i
kolorisana nego i istorijski vjerodostojna. Pišući o istorijskoj
tačnosti Igovog romana, arheolog Fedo kaže: „Nikada,: nijedan čovjek
nije napisao nijedan odlomak iz arheologije koji vrijedi kao istorija,
kao tačnost, kao zanimljivost, kao boja, kao misao, stoti dio glave
’Bogorodičina crkva u Parizu’ i ‘Pariz sa visine’”. Arhitekt Lasi kaže
da mu je Igov roman bio od velike pomoći pri obnovi stare katedrale, dok
se Emil Mal, čuveni istoričar srednjevjekovne umjetnosti, nije ustezao
da kaže: “Mi smo s mukom pokazali ono što je pjesnik osjetio intuicijom
genija”

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 58654
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Viktor Igo   12/3/2011, 2:24 pm

nastavak...

Igova vizija toliko je snažna da često sve ostale senzacije preobražava u
vizuelne slike koje imaju moć priviđenja. Te su halucinacije ponekad
toliko jake da ličnosti romana u mrtvim stvarima vide živa bića. Kad
šatrovci jurišaju na katedralu, njima se čini da se na vrhu tornjeva sve
statue đavola i zmajeva kreću, da se guje smiju, da čudovišta kevću, da
salamandre duvaju u plamen a aždaje kijaju u dimu. Esmeraldi se čini da
sve sprave za mučenje idu ka njoj sa svih strana da je bodu, stežu,
muče.

Igo je isto tako dramatičan i slikovit evokator narodnih masa. Uz staru
katedralu, narod je glavna ličnost romana, narod svih staleža "svih
naravi, i svih običaja, od studenata do vlastele i šatrovaca. I, sve te
mase žive snažnim životom, i kad se, radosne zabavlaju, i kad se, kivne
bune ili jurišaju na Bogorodičinu crkvu. Kroz njih “upoznajemo dušu
Pariza s kraja XV veka”.

Ali, ono što je najljepše i najtrajnije u ovom romanu, to je poezija u
svim njenim oblicima: epska poezija u silovitom oživljavanju prošlosti,
mrtvih stvari, sredina i kolektivnih bića; lirska poezija toplih
pripovijesti i snažne opisne boje; dramska poezija raznolikih prizora,
čas silovitih i svirepih, čas dirljivih i nježnih koji se lako i
prirodno odvijaju na prostranom platnu starog Pariza.

Bogorodičina crkva u Parizu napisana je takvim jezikom i stilom da liči
na divnu poemu u prozi. Igo je čarobnik riječi. Njegov je jezik raskošno
bogat. Igo ima u najjačoj mjeri razvijeno osjećanje za živost,
izrazitost, linije i boje. Njegova je rečenica vajana, reljefna,
blistava, praskava, kolorisana, živopisna, i takmiči se sa plastičnim
umjetnostima. Zbog piščevog jedinstvenog slikarskog dara, u njegovom
romanu stvari žive dubljim životom nego ličnosti. Živopisnost je
potisnula analizu, dekor je apsorbovao čovjeka.

Svi se kritičari bez razlike, i stari i sadašnji, dive izvanrednim
stilskim bogatstvima djela, čudesnoj orgiji zvukova i tonova, i
ritmičkom treperenju rečenica. Čim se djelo pojavilo, ono je svakoga
zadivilo čudesnim bogatstvom jezika. „Ponekad jezik je tako čudan i
neobičan da izgleda kao da se pisac služio nepoznatim slovima nekog
prastarog narječja", pisao je jedan Igov savremenik, dok Tibode nalazi
da je Bogorodičina crkva u Parizu jedna od kreacija francuske proze,
„remek-djelo slikanja sredina" i „pravo remek-djelo umjetničkog
pričanja".

Igo je majstor pripovijedačke umjetnosti. On priča živo, tečno,
slikovito, jezikom koji združuje „arhaizam sa najblistavijom modernom
bojom", tonom u kom se neusiljenost običnog, prostog govora miješa sa
uzvišenošću, lirizmom i patetikom.

Igo je majstor i kompozicije. Sve je logički povezano i harmonički
stopljeno u ovom romanu složene intrige i obilja materijala. Ni uvođenje
čitavih glava iz istorije umjetnosti nije narušilo sklad ove velike
freske. Lamartin je nazvao pisca “Šekspirom romana”, a njegovo djelo
“epopejom srednjeg vijeka”

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 58654
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Viktor Igo   12/3/2011, 2:25 pm

JADNICI

“Jadnici”, čije je objavljivanje počelo u sveskama 1862. godine, su
djelo dubokog razmišljanja I dugog sazrijevanja, “san mladosti ostvaren u
zrelom dobu”, u dobu kad je Igo dospio “do najviših vrhova” u svim
oblicimaa stvaralašttva. U “Jadniccima” je, naime, obuhvaćen širok
dijapazon francuskog društvenog života u prvoj polovini devetnaestog
vijeka, u razgranatoj fabuli i mnoštvu dugih epizoda, u brojnim likovima
i istorijskim situacijama. Temeljna je zamisao oblikovana u sudbini
Žana Valžana. On je proveo u tamnici devetnaest godina, samo zato što je
pokušao ukrasti hljeb kako bi nahranio sestrinu gladnu đecu, i što je
pokušavao bježati iz zatvora. U zatvoru je, svakako, strastveno zamrzio
čovječanstvo, fiktivnu pravdu i sve koji u njoj učestvuju, no nakon
izlaska iz zatvora jedan je čin sve promijenio: biskup Mjuriel primio ga
je na prenoćište, a Valžan mu je ujutro ukrao srebrne svijećnjake. A
kada ga je opet uhvatila policija, biskup ga je oslobodio rekavši da mu
je svijećnjake poklonio. Valžan je tada od čovjekomrsca postao nešto
sasvim suprotno: roman prati njegov daljnji život u kome se oblikuje
romantični tip takve humanosti kakvu više ništa ne može pokolebati;
Valžan čak oprašta i spašava život policajcu koji ga je uporno progonio,
čak i kada je Valžan postao ne samo pošten nego i dobročinitelj svim
nesretnicima.

Uspjeh Jadnika bio je neposredan i ogroman, uspjeh koji opija, koji
oduševljava, koji zaluđuje, ali i uspjeh koji razjaruje, jer pojedina
kritika nije mogla da oprosti Viktoru Igou njegov borbeni socijalizam,
njegovo žigosanje bolesti i rana jednog nezdravog društva, njegovu
vatrenu ljubav prema narodu, prema njegovim bijedama i patnjama. Čak i
Lamartin, koji je isprva bio „zasjenjen i opijen darom koji je postao
veći od prirode", ustao je nešto docnije da brani društvo od Igove
optužbe. U odgovoru na prvo Lamartinovo pismo, Igo je osvijetlio i
precizirao svoje socijalne ideje i cilj svoje knjige: „Ako radikalno
znači idealno, onda sam radikalan. Da, ja u svakom pogledu razumijem,
želim i prizivam ono što je bolje; bolje, iako ga poelovica optužuje,
nije neprijatelj dobrog, jer to bi značilo: balje je prijatelj zla. Da,
društvo koje dopušta bijedu, niže je društvo, vjera koja prihvata pakao,
niža je vjera, čovječanstvo koje dozvoljava rat, niže je
čovječanstvo, a ja težim višem društvu, višem čovječanstvu, višoj vjeri:
društvu bez kralja, čovječanstvu bez granica, vjeri bez knjige. Da,
boirim se protiv svještenika koji prodaje laž i protiv sudije koji čini
nepravdu. Uopštiti svojinu (što je suprotno od njenog ukidanja)
uklanjajući gotovanstvo, to jest ostvariti ovaj cilj: svaki čovjek
sopstvenik a nijedan čovjek gospodar, eto, to je za mene prava društvena
i politička ekonomija...Ja osuđujem ropstvo, progonim bijedu, poučavam
neznanje, liječim bolest, osvjetljavam noć, mrzim mržnju... Eto zašto
sam napisao Jadnike. Ja sam zamislio Jadnike kao knjigu čiji je temelj
bratstvo sleme napredak".

Ali napadi su bili usamljeni glasovi u buri ovacija i slavlja. „Treba slušati”, pisao je Pol
Meris, “kako ljudi dišu u vazduhu ushićenja... Svijet je opčinjen i
razdragan". Jedan drugi kritičar, veoma poznat u to vrijeme, piše:
„Viktor Igo i njegov slavni roman privukli su pažnju cijele Francuske.
Samo se o Jadnicima govori, a sve je ostalo ništa". Igova supruga, koja
se nalazi u Parizu, piše da Jadnici „izazivaju uzbuđenje kome nema
ravna. Ta ]e knjiga u svačijim rukama; ličnosti koje su već sada postale
tipovi pominju se u svakoj prilici i povodom svačega. Slike tih
ličnosti nalaze se u svim izlozima
prodavnica bakroreza; ogromni plakati koji objavljuju Jadnike
izlijepljeni su na uglovima svih ulica". — U jednom drugom pismu
pjesnikova supruga daje sliku buntovnog nestrpljenja publike koja hoće i
silom da dođe do Jadnika: „Tek je dva
sata, jadala joj se jedna prodavačica Jadnika, a popadale smo od umora.
Još od šest sati ujutru stvoreni su redovi pred našim još zatvorenim
dućanom. Svijet je lupao, udarao i htio da razbije vrata. Nijesmo htjele
da otvorimo jer bi narod silom upao u radnju i ne bismo mogle odoljeti.
Pojavila sam se na prozoru prvog sprata i govorila masama pokušavajući
da im dokažem da treba redom da ulaze. Otvorila sam dućan kad mi je
pritekao u pomoć jedan policajac, i uslužile smo narod. Ali, uh! Kakav
dan! Pa mi smo, gospođo, imali pravu pobunu, cio se kvart uzrujao. Dok
sam ja govorila sa svog prozora, susjedi su se sa svoje strane pojavili
na svojim prozorima. Pogledajte da li možemo imati ijedan slobodan
minut; eto, pozivaju me da otvorim depeše koje stižu".

Interesovanje za Jadnike toliko je veliko da je jednog dana, u 6 časova
ujutru, gomila nestrpljivog svijeta provalila u jednu parisku knjižaru
da se dokopa drugog i trećeg dijela romana. To se oduševljenje prenijelo
munjevitom brzinom i van granica Francuske, po čitavom svijetu, đe
milioni saosjećaju sa Žanom Valžanom, sa Fantinom, sa Kozetom, sa
Marijusom. Igo je sada više nego ikada ranije građanin svijeta. Svi, od
vratara do vladara s ushićenjem čitaju Jadnike. Nije onda čudo što
nijedan roman francuske književnosti, tako bogate u remekdjelima
blistave proze, nije dostigao popularnost Igovih Jadnika čije je glavne
ličnosti usvojila narodna duša i uzdigla ih do tipova.

Slava Jadnika donekle je potamnjela kada je realizam "smijenio"
romantizam, jer je kritika upozorila na prekomjernu razvodnjenost u
epizodama, na prećeranu sentimentalnost, na crno/bijelu tehniku
karakterizacije i na pomalo trivijalne zaplete i situacije. Ipak, premda
su Jadnici doista djelo koje nije posve uspjelo zbog grandiozne zamisli
- zbog koje se, možda, načelo integracije svih dijelova u cjelinu
naprosto i nije moglo do kraja sprovesti - upravo takva zamisao nije
samo mana nego u i nekoj mjeri sadrži i veličinu romantizma. Jadnici
tako nijesu samo reprezentativno djelo jednog razdoblja i jednog
"raspoloženja": likovi koji su i svojevrsni tipovi, temeljna poruka i
brojne arhetipske situacije, kojima se sukobljavaju dobro i zlo i u
kojima se pojavljuju temeljne dileme smisla ljudskoga života, nadahnule
su i mnoga kasnija djela.

Izvor:

Dušan Milačić - Viktor Igo, život i rad
Milivoj Solar - Istorija svjetske književnosti
Viktor Igo - Bogorodična crkva u Parizu; Jadnici

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Viktor Igo   

Nazad na vrh Ići dole
 
Viktor Igo
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Viktor Vasnecov
» VIKTOR IGO " ZVONAR BOGORODIČINE CRKVE "
» Victor Hugo (Viktor Igo
» Viktor Igo
» Viktor Pelevin

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Veliki pisci-
Skoči na: