LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

Delite | 
 

 Danilo Kis

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5101
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Danilo Kis   20/3/2009, 4:50 pm


Данило Киш (Суботица, 22. фебруар 1935 — Париз, 15. октобар 1989) је био српски књижевник и дописни члан САНУ-а.

Данило Киш је рођен у Суботици 22. фебруара 1935. године, од оца Едуарда Киша, мађарског Јеврејина и мајке Милице Драгићевић, црногорке. До 1942. године живи са родитељима у Новом Саду, где похађа први разред основне школе, а затим прелази у Мађарску, у очев родни крај, где завршава основну школу и два разреда гимназије. Након одвођења његовог оца у Аушвиц 1944. године, са остатком породице је репатриран у Цетиње подсредством Црвеног Крста. Тамо Киш живи до краја свог школовања. На Филозофски факултет у Београду Киш се уписује 1954. године, а у септембру 1958. године као први студент дипломира на катедри за Општу књижевност. Киш је био венчан за Мирјану Миочиновић од 1962. до 1981; након развода брака живео је са Паскал Делпеш све до своје смрти. Умро је у Паризу, где се једно време и лечио, 15. октобра 1989. Сахрањен је у Београду на Новом гробљу.
Nazad na vrh Ići dole
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5101
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   20/3/2009, 4:51 pm

Дела
Своје прве радове објављује 1953. године и то:

Опроштај са мајком (песма настала поводом смрти његове мајке)
Омладински покрет
Сјутра
Песма о Јеврејки
Сусрети
Као студент, објављује песме, есеје, приповетке и преводе са мађарског, руског и француског језика, највише у Видицима у чијем је уредништву од октобра 1957. године до априла 1960. године. Његов први роман, Псалм 44, настаје 1955. године, а потом и Мансарда, 1960. године. Његова прва објављена књига садржи у једном тому романе Псалм 44 и Мансарда. Роман Башта, пепео је прво значајније прозно дело Данила Киша, објављено 1965. године у Београду. Настаје за време његовог боравка у Стразбуру, где ради као лектор за српскохрватски језик од 1962. године до 1964. године. У то време настају и његови преводи Лотреамона, Верлена, Кеноове Стилске вежбе и песме Ендре Адија. Књига прича Рани јади, објављена је 1970. године у Београду и представља зачетну књигу Породичног циклуса. Роман Пешчаник објављен је 1972. године и добија НИН-ову награду коју ће неколико године касније Киш вратити. Исте године објављује збирку есеја По-етика. Као лектор за српскохрватски језик, Киш ради на Универзитету у Бордоу 1974. године када излази друга књига збирке По-етика (интервјуи). Гробницу за Бориса Давидовича чине седам поглавља једне заједничке повести, а објављена је 1976. године у Београду и Загребу. Крајем те године започињу напади на књигу, наводно због плагијата који трају месецима. После краћих полемичких одговора 1977. године Киш пише Час анатомије. Исте године, за Гробницу Бориса Давидовича добија награду Иван Горан Ковачић. Есејистичко-полемички спис Час анатомије објављен је 1978. године. Годину дана касније, за ту књигу добија награду Жељезаре Сисак. Од јесени 1979. године живи у Паризу и четири године ради као лектор на Универзитету у Лилу. За свој целокупни књижевни рад, Киш 1980. године добија француску књижевну награду Grand aigle d`or de la ville de Nice. Сабрана дела (Дјела Данила Киша) објављена су 1983. године у десет томова у Београду и Загребу. За збирку проповедака Енциклопедија мртвих Киш добија Андрићеву награду 1984. године, а 1986. године добија награду Скендер Куленовић. Изабрана дела, проза у седам књига излази 1987. године у Београду и Сарајеву. Те године добија Седмојулску награду. Годину касније, 1988. године, изабран је за дописног члана САНУ и добија две значајне међународне књижевне награде: у Италији Premio deTrevere и у Немачкој Preis des Literaturmagazins. Исте године добија и Авнојеву награду. Амерички ПЕН додељује му 1989. године награду Bruno Schulz Prize. Данило Киш умире у Паризу 15. октобра 1989. године. Сахрањен је у Београду по православном обреду. Његова постхумна издања из 1990. године су:
Nazad na vrh Ići dole
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5101
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   20/3/2009, 4:52 pm

DJELA:

Мансарда: сатирична поема 1962. (роман)
Псалам 44 1962. (роман)
Башта, пепео 1965. (роман)
Рани јади: за децу и осетљиве 1970. (приповетке)
Пешчаник 1972. (роман)
По-етика 1972. (есеји)
По-етика, књига друга 1974. (интервјуи)
Гробница за Бориса Давидовича: седам поглавља једне заједничке повести 1976. (приповетке)
Час анатомије 1978. (полемике)
Ноћ и магла 1983. (драме)
Homo poeticus 1983. (есеји и интервјуи)
Енциклопедија мртвих 1983. (приповетке)
Горки талог искуства 1990. (интервјуи)
Живот, литература 1990. (есеји)
Песме и препеви 1992. (поезија)
Лаута и ожиљци 1994. (приповетке)
Складиште 1995. (есеји и приповетке)
Varia 1995. (есеји и приповетке)
Песме, Електра 1995. (поезија и адаптација драме "Електра")
Nazad na vrh Ići dole
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5101
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   20/3/2009, 4:53 pm

Svidjeli su mi se " Rani jadi " , " Mansarda " mi nije losa," Enciklopedija mrtvih " je interesantna prica o djevojci ,koja u enciklopediji mrtvih nalazi kratak opis ocevog zivota. Interesantno, mada sve u svemu nisam bila toliko odusevljena Kisom, kao sto sam ocekivala s obzirom na njegovu popularnost.
Nazad na vrh Ići dole
snohvatica

avatar

Ženski
Broj poruka : 45
Location : Beograd
Humor : da, fala!
Datum upisa : 02.10.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   3/10/2009, 9:45 pm

Kis je jedno veliko dete, ja ga obozavam.
"Porodicni ciklus/cirkus" je triptih, a cine ga "Rani jadi", "Basta, pepeo", "Pescanik" (nije poredjano hronoloski, ali je preporucljivo tako citati, cak je tako i stampano).
O njegovom uspehu svedoce pokusaji da se njegovo delo omalovazi, tj. da se predstavi kao plagijator ("Lazni car, Scepan Kis" ).
Jedan je od vecih nasih postmodernista. Njegove recenice su pitke, a poredjenja i zapazanja fantasticna.
Takodje je i lepo pevao! Proverite na sajtu... (www.kis.org.yu)
Nazad na vrh Ići dole
Ellen

avatar

Ženski
Broj poruka : 1326
Godina : 38
Location : Beograd
Datum upisa : 26.06.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   5/10/2009, 8:34 pm

Rani jadi

POGROM

Želja da ne propustim događaj u koji su bile umešane manje-više sve meni poznate ličnosti iz ulice, kao i moja potajna namera da razmrsim klupko svih tih događaja u koje se u poslednje vreme bio upleo moj život, naterali su me da se hrabro pridružim gomili onih koji su jurili zadihano i koji su me povukli sa sobom. Išao sam rame uz rame sa financima i vatrogascima, dahtao kao na izmaku snaga i podešavao disanje prema njihovim koracima. Mislio sam da ću tako moći da ulovim smisao svih zbivanja koja su me tih dana potresala iz temelja i na koja nije znala da mi odgovori ni moja majka. Išao sam boreći se sa svojim strahom. Sneg nam je škripao pod nogama, tabao se i postajao tvrd kao pločnik, krt i zvonak. Gomila je tapkala po snegu kao kakva golema stonoga, a iz njenih se usta podizala para, čista i bela. Kroz zavesu smrdljivih isparenja i dahtanja do mene je dopirao, i pored snežnog filtra, miris jeftinih parfema, nakisli miris znoja koji se širio iz zelenih uniformi financa i plavih mundira vatrogasaca. Odjednom se začuo tresak stakla koje je svojim bleskom poput munje sevnulo iznad gomile, a za njim je usledilo kao daleki eho, prštanje dasaka i, najzad, dah olakšanja kada je kapija popustila pod pritiskom.

Stajao sam uporno pod tremom magacina, hvatajući se za peševe kaputa, za suknje žena, bivao potiskivan i odbacivan, vraćao se opet uporno i zavlačio se kroz tu šumu nogu, nošen svojim strahom, uveren da sam tu, u srcu opasnosti, ponajbolje zaklonjen od tih ljudi, znajući da se ne smem udaljiti iz sigurnog zaklona njihove razjarenosti, da se ne smem udaljiti od te mnogočlane mase ni za razmak jedne ruke, jer bi me mogli dohvatiti i zgaziti nogama.

Kako su se vrata magacina otvorala prema vani, iskrslo je pitanje kako da se raskrile, jer niko nije hteo da se udalji iz prvih redova, pa je nastala paklena galama, vitlanje štapova i urlici, toptanje nogu i zapomaganje. Odjednom su se, ni sam ne znam kakvim čudom, velika jednokrilna vrata zasekla u tu crnu masu kao oštrica noža. Već je bio počeo da se hvata neki plavičasti sumrak u velikim kockama, poput nekog golemog lifta što se spušta između visokih zidova kao u svoje ležište. Vazduh je mirisao na petrolej i sapun, a iz razjapljenih usta magacina kuljali su slojevi najrazličitijih mirisa, kao prethodnica narandži i limunova, mirišljavih sapuna i začina. Zatim su počele da nadiru, uz jeftine zvuke lima, neke četvrtaste konzerve koje su sevale u mraku svojim bezopasnim mesinganim sjajem, kao kakvi noževi iz escajga, svežnjevi sveća zavijenih u plavi pakpapir zveckali su kao sasušene kosti, jabuke su padale s tupim zvukom, da bi bile odmah zatim smrskane pod nogama, kao sažvakane. Iz mrkih papirnih džakova kuljao je šećer, škripeći pod nogama i mešajući se sa razgaženom susnežicom. Ljudi su s mukom izlazili iz gomile, noseći u naručju neke zamotuljke, kao decu. Brašno je lebdelo u vazduhu kao puder, taložeći se na obrvama i dajući ljudima neki svečan izgled, skoro šaljiv, praznički. Jedna je žena zasecala zubima svitak svile, koji je izvadila ispod kaputa. U svetlosti šibice, koja joj je na tren osvetlila lice, ugledao sam njene zube rumene u odsjaju svile. Gledao sam kako se jedna bala cica s cvetićima uporno mota oko nogu i oko glava gomile, kao trake krep-papira u novogodišnjoj noći. Taj je šareni cic počeo opasno da se steže; žene počeše da vrište. No kako se unutrašnje kretanje gomile time bilo samo još više uzburkalo, ljudi stadoše da se dave i da se otimaju, da cepaju taj cic razjareno, no on je odnekud jednako izvirao, kao reka, nadolazeći. Kada su u magacinu ostali samo goli zidovi i mrak, gomila se poče hitro razilaziti, odnoseći svoj plen pod kaputima.

Stajao sam sad po strani, kao pravednik, pošteđen osvete. Tada me primeti jedna žena dobra srca i, prolazeći pored mene, tutnu mi u ruku neku konzervu oblepljenu šarenim papirom, na kome je pisalo velikim crvenim slovima SPAGHETI A LA MILANESE. Stiskao sam dugo tu kutiju u naručju, ne znajući šta da radim s njom, nemajući hrabrosti ni da je bacim ni da je odnesem kući. Gledao sam prestravljeno gospodina Antona, financa, koji je stajao na jednom buretu i bacao uvis konfete.
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   18/3/2010, 9:00 pm

Homo poeticus



IZMEĐU NADE I BEZNAĐA

Kada bih hteo da sažmem na najkraćem mogućnom prostoru ono saznanje koje sam stekao iskustvom, ličnim kao i civilizacijskim, dakle lektirom, saznanje koje čini kvintesenciju moga pisanja, onda bi se to moglo svesti na sledeće: u osnovi ljudskog iskustva leže dve u suštini kontradiktorne pozicije (i tu se pozivam na Kestlera, jednog od mojih učitelja): pozicija "jogija" i pozicija "komesara". Pozicija "jogija" jeste metafizički i ontološki status, obuzetost poslednjim pitanjima (života i smrti), a ona druga jeste pozicija društvenog bića, čoveka koji metafiziku svodi na sociologiju, nalazeći u društvenom statusu totalitet bića. Dve borbe, dakle, dva načina gledanja na stvari, na egzistenciju. Ako se osvrnem sada na svoje sopstveno "delo" (reč koju stavljam pod navodnike, sledeći Borhesov primer), onda vidim da se te dve pozicije dijalektički prepliću u tih mojih sedam-osam knjiga, i to još od one prve, u kojoj su se pojavila godine 1962, u jednom tomu, dva moja kratka romana. Prvi se zvao Mansarda a drugi Psalam 44. Prvi je imao podnaslov "satirična poema" i bio je nekom vrstom mladalačkog portativnog inventara metafizičkih razmišljanja i sanjarija, dok je drugi bio nekom vrstom dokumentarne proze sa temom iz Aušvica. Ta se linija naizgled protivurečnih no u suštini komplementarnih pristupa svetu i pojavama nastavila u mojim knjigama sve do dana današnjeg i te se dve osnovne linije mogu pratiti ne samo iz knjige u knjigu nego, najčešće, i u okviru jedne te iste knjige. "Jogi" i "komesar" uzajamno se razdiru. Gledano dakle iz aspekta tog ambiguiteta, ja pokušavam u svojim knjigama autobiografskog žanra da postavljam pitanja o smislu života, odakle sam? ko sam? kuda idem?, uzimajući najčešće samog Pripovedača kao specimen ljudske vrste (jer tu je sasvim nevažno koji je čovek u pitanju, pred osnovnim pitanjima svi smo isti). To su knjige tipa Bašta, pepeo ili Peščanik. Na drugoj liniji, sa predominantnom pozicijom "komesara", napisana je Grobnica za Borisa Davidoviča i već pomenuti Psalam 44. Svi moji tekstovi, dakle, kao što rekoh, svedoče o toj dvojnosti, o tom razdiranju, o tom menjanju ugla gledanja. A šta bi literatura i mogla biti drugo do to: krik i pitanje, uvek novo i uvek bez odgovora, čoveka zagledanog u paskalovske užasavajuće prostore a, s druge strane, sagledavanje svoje sopstvene epohe i svog vremena iz neke mogućne istorijske perspektive, hoću da kažem iz nekog mogućnog socijalnog i sociološkog aspekta, kako bi se kroz pisanje i samim aktom pisanja čovek pokušao razabrati u klanici istorije, koja nije nikakva "učiteljica života", nego krik i bes i mrmljanje jednog idiota. I, naravno, pisanje i nije ništa drugo do pokušaj, uvek uzaludan i beznadan, da se svi ovi golemi problemi dodirnu, da se na trenutak osmisle sredstvima književnim, da se tom sveopštem haosu istorije i ljudskog postojanja da, trenutno, neki smisao i ostvari neka nada. Jer književnost jeste oblik nade, književnost zatrpava, ponore koje je sama stvorila, kako to govoraše Marsel Rejmon. No književnost jeste i to: strasno opredeljenje i borba "komesara" za socijalnu pravdu, za osmišljavanje istorije i njenih tokova. Naravno, pisac zna, mora znati, da sve što čini i na tom planu jedva da je efikasnije od njegove "borbe sa smrću", da se tako izrazim, no on ipak ulazi u tu unapred izgubljenu bitku, jer se on kladi jednako na večnost kao i na sadašnjost, mada zna da je svaka opklada unapred izgubljena. Tako on živi i piše između nade i beznađa...
Dozvolite mi još samo jednu primedbu. Što se tiče pisca danas i ovde, hic et nunc, hoću reći u današnjem našem svetu, on će biti suđen, verujem da će biti suđen – i čini mi se da je taj strašni sud istorije i pravde već počeo da zaseda – u prvom redu u zavisnosti od njegovog stava, od njegovih pozicija prema dvama krucijalnim fenomenima ovoga veka (ukoliko to nije jedan te isti fenomen): prema logorima istrebljenja, onim hitlerovskim i onim staljinskim. Svaki pokušaj, makar i najzaobilazniji, makar i u zametku, bilo kakvog ideološkog opravdanja tog fenomena – logora – u ime takozvane "istorijske nužnosti", "klasne borbe", "rasne čistote", "novog čoveka" i slično, diskreditovaće svako delo, svakog pisca, jednom zauvek i nemilosrdno. Usuđujem se reći: da će u skoroj budućnosti, ako sve ne ode dođavola, odgovornost pisca biti odmeravana u prvom redu u odnosu na njegov stav prema stvarnosti logora. Jednih i drugih, podjednako.
Kako je ovaj tekst napisan pro domo mea, to se usuđujem da izrazim i svoju nadu i uverenje da knjige koje je velikodušno nagradio ovaj žiri, ne dozvoljavaju čitaocu da, u odnosu na logore, Aušvic i Kolimu podjednako, podmiri svoju savest nekom lagodnom teorijom "istorijske nužnosti" i "svetle budućnosti" kojima se pravdaju masakri istorije. A da, istovremeno, te knjige nisu doprinele mržnji, ni klasnoj, ni rasnoj. I to je sve. Možda nedovoljno za jednu savest i za jedno "delo". Ali ja sam želeo da opravdam ovu nagradu pred svojom vlastitom savešću i da u svoju pesimističku koncepciju literature unesem zračak optimizma. Literatura, ipak, nečemu služi. Ljudskoj savesti.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   21/3/2010, 8:31 pm

Lauta i ožiljci

A I B

A

(The magical place)

Iz Kotora (Kotor se trouve dans la region de la Zeta, en Yougoslavie, dans le golfe de Cattaro, une embouchure de la mer Adriatique) treba krenuti oko pet sati. Posle sat vožnje uz strme serpentine treba negde zastati i čekati.
Dan treba da je vedar, ali je potrebno da na zapadu bude nekoliko belih oblaka i da liče na krdo belih slonova.
Onda treba obuhvatiti pogledom more, planine, nebo.
Zatim nebo, planine, more.
I treba da znate pouzdano da je vaš otac išao ovim putem, autobusom ili taksijem koji je iznajmio u Kotoru, i da ste uvereni da je posmatrao ovaj isti prizor: sunce koje na zapadu izranja iz oblaka koji liče na krdo belih slonova, visoke planine koje se gube u izmaglici, tintanotamno plavetnilo mora u zalivu, grad u podnožju planina, belu lađu koja pristaje uz gat, fabriku sapuna iz čijeg dimnjaka kulja gust dim, a golemi vitraži gore svetlošću požara.
Treba još obratiti pažnju na zrikanje zrikavaca (kao navijanje miliona ručnih časovnika), jer se inače to može lako zaboraviti, kao što se može ne primetiti, zbog postojanosti, miris dlakavog pelina kraj puta.
Zatim treba sve drugo zaboraviti i posmatrati iz te božanske perspektive susret elemenata: vazduha, zemlje, vode.
Tada će vam se, ako su ispunjeni svi uslovi, javiti osećanje večnosti, što ga je Kestler nazvao “okeanskim čuvstvom”.

P.S.

Jedan moj prijatelj, foto-reporter, snimao je po odobrenju kapetana, na jednoj sovjetskoj krstarici ukotvljenoj u Kotoru. Zatim je, sa obale, snimio, širokim objektivom, krstaricu i pejzaž zaliva. Kada je razvio traku, traka je bila crna kao crna noć.
Saznanje večnosti, “okeansko čuvstvo” daje na filmskoj traci samo mrlje, nezavisno od tehnike brujaža (brouillage), crvene, crne ili zelene, ukoliko je prilikom snimanja izostala neka od senzacija: sluha, njuha ili vida.
Taj je isti prizor posmatrao moj otac, godine 1939 (pet godina pre nego što će nestati u Aušvicu), a godine 1898. gospodin Sigmund Frojd, koji će posle toga usniti svoj čuveni san o trima Parkama.

B

(The worst rathole I visited?)

Spolja:

Kuću s jedne strane zaklanja seoska kurija, s druge drvena štala, a sa lica nisko stablo bukve. Kuća je od blata, krov od potamnele cigle koja je mestimice razbijena ili razmaknuta. Vrata su niska, tako da odrasla osoba može da uđe samo ako se sagne do pojasa. Prema drvetu, koje se nalazi na nekih desetak metara od izbe, gleda jedan prozor površine pola m2. Taj se prozor otvara prema vani. S druge strane, prema “bašti”, gde se nalazi latrina i zapušten komad neobrađene zemlje zarasle u korov, gleda okrugao svetlarnik ugrađen direktno u zid. Taj je prozor delimično razbijen. Otvor je zatrpan krpama.

Iznutra:

Prostorija je podeljena tankim zidom od blata na dva dela: veći, 2x2, i manji 2x1. Prvi se naziva “spavaćom sobom” a drugi “kuhinjom”. Zidovi su okrečeni oker bojom, koja se dobija kada se u mlakoj vodi rastvori ilovača. Pod uticajem vlage i sunca, taj se sloj potklobučuje ili se na njemu stvaraju pukotine nalik na krljušti ili na izbledela platna starih majstora. Pod je nabijen takođe ilovačom koja je u odnosu na površinu dvorišta niža za nekoliko santimetara. Za sparnih dana ilovača zaudara na mokraću. (Ovde je nekad bila štala.)
U većoj prostoriji nalaze se dva drvena kreveta i dva ormana odmaknuta od zida nekih desetak santimetara. Na podu je, ukoso, prostrta krpara – od ulaznih vrata do kuhinje. U kuhinji, u uglu, nalazi se jedan limeni šporet, dva-tri lonca koja vise na velikim ekserima i jedan drveni sanduk koji služi kao ležaj i kao ostava. Kraj šporeta se nalazi gomila gnjilih i vlažnih šišarki koje služe za loženje. U kujni je gust dim, tako gust da se oni koji sede na sanduku ili na drvenim niskim hoklicama jedva vide. Glasovi im dopiru kroz dim kao kroz vodu.
"Tu je stajao budilnik, na ovom ekseru", kažem čoveku koji me je dovezao iz Pešte kolima. "Odneo ga je neki pijani ruski vojnik, četrdeset i pete."
"Ovde će stajati ploča", kaže čovek ironično u času kada smo izašli. "Na njoj će pisati: OVDE JE ŽIVEO JUGOSLOVENSKI KNJIŽEVNIK D. K. OD 1942. DO 1947."
"Srećom, kuća je predviđena za rušenje", kažem.
"Šteta", kaže čovek koji me je dovezao iz Budimpešte kolima. "Da imam foto-aparat snimio bih ovo."

P.S. Tekstovi A. i B. vezani su tajanstvenim vezama.

*

Vi biste hteli, gospodo, da vam pokažem svoju rodnu kuću? Ali moja se majka porodila u bolnici u Fijumi, i ta je bolnica već srušena. Nećete uspeti da stavite ploču na moj dom, jer je i on valjda srušen. Ili biste morali staviti tri-četiri ploče sa mojim imenom: u raznim gradovima i raznim državama, ali ni tu vam ne bih mogao pomoći, jer ne znam koja je bila moja rodna kuća, ne sećam se više gde sam živeo u detinjstvu, jedva znam na kojem sam jeziku govorio. To što pamtim, jesu slike: zaljuljana palma i oleandri negde kraj nekog mora, Dunav koji teče mutnozelen pored livada, jednu brojanicu: en-den-dina, ti-raka, tina...

(Apatrid, 26)

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   17/4/2010, 4:18 pm

Ajmike

Iste godine Mikša upoznaje nekog Ajmikea, E. V. Ajmike, koji se predstavljao kao student prava. Taj je Ajmike do skora radio kod firme Digtarjev u svojstvu nadzornika stovarišta, ali je bio otpušten, bar tako je tvrdio, zbog ilegalne delatnosti. Mikša i Ajmike, zbliženi istom mržnjom, pokušavaju da zarade nešto za život učestvujući u hajkama koje grof Bagrjan organizuje u okolini i gde antonovski lumpen-proletarijat služi samo kao zamena za pse u kružnim lovovima bukovičke i zakarpatske gospode. Sedeći u teškom hladu brestovih šuma, dok u daljini odjekuju lovački rogovi i čuje se nervozno lajanje kerova, Ajmike govori Mikši o budućnosti bez kerova, gospode i lovačkih rogova. Kada odjekne halali, Mikša jedva uspeva da dotrči do mesta gde se proliva krv divljeg vepra i gde gospoda, uz pakleno štektanje doga, nazdravljaju jedan drugom iz krivih, srebrom optočenih rogova-pehara koji se ispijaju na dušak.

Taj isti Ajmika (koji se posle dva meseca ponovo zapošljava u stovarištu firme Digtarjev), na jednom tajnom sastanku u podrumu neke kuće u predgrađu Antonovke prima Mikšu u organizaciju. Istovremeno zahteva od njega da se ponovo zaposli, kako ne bi u njemu otupela revolucionarna oštrica.

Slučaj ide Mikši na ruku. Jednog avgustovskog popodneva, dok leži na ivici jarka kraj poštanskog druma na izlazu iz Antonovke, prolazi u čezama her Baltesku. »Je li istina«, pita, »da si odrao živa tvora i prevrnuo mu kožu kao rukavicu?« — »Istina je«, odgovara Mikša, »mada vas se to ništa ne tiče, her Baltesku.« — »Od sutra možeš da radiš kod mene«, kaže her Baltesku, nimalo uvređen Mikšinom drskošću. »Samo da znaš, dovikuje mu, jagnjad su astrahanska.« — »Ko zna da odere živa tvora, taj zna da prevrne i astrahansku kožu, ne praveći rez za palce«, viče za njim Mikša, samouvereno.

Zadatak

Krajem septembra, Mikša se vraća biciklom sa dobra her Balteskua, antonovskog trgovca krznom. Iznad šuma diže se crven oblak koji naveštava jesenje vetrove. Usput mu se priključuje na svom sjajnom biciklu Ajmike i vozi neko vreme uporedo s njim, bez reči. Zatim mu zakazuje sastanak za sutradan uveče i na raskršću naglo skreće u sporednu ulicu. Mikša dolazi tačno u zakazano vreme i daje ugovoreni znak. Ajmike mu otvara vrata, ne paleći svetlo. »Biću kratak«, kaže Ajmike. »Svakom sam od članova zakazao sastanak na drugom mestu i u drugo vreme. Žbiri su se pojavili samo na jednom od tih mesta.« (Pauza). »U Vodenici Bagrjanovih«, kaže najzad. Mikša i dalje ćuti. Čeka da se izgovori izdajnikovo ime. »Ne pitaš«, kaže Ajmike, »kome sam zakazao sastanak u Vodenici Bagrjanovih?« — »Ko je da je«, kaže Mikša lakonski. »ne bih voleo da budem u njegovoj koži.«

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   17/4/2010, 4:18 pm

Ajmike mu nije te večeri rekao ime izdajnika. Nije mu ga rekao nikad. Kao da nije želeo da preko njegovih usana pređe to obeščašćeno ime. Samo mu je rekao da veruje u njegovu (Mikšinu) odanost i mržnju. I rekao mu je: »Videćeš lice izdajnika. Samo pazi da te privid ne prevari: lice izdajnika može poprimiti izgled najveće pravednosti.«

Mikša provodi jednu besanu noć. Pokušava da navuče smrtonosnu masku izdajnika na lice svojih saboraca, ali ona prileže uz crte svakog od njih, i nikome ne pristaje sasvim. Opasan gumenom keceljom, krvav do lakata, ceo sutrašnji dan provodi u klanju i prepariranju jagnjadi na imanju her Balteskua. Uveče se umiva na pojilu, oblači svečano odelo, stavlja crveni karanfil u obod šešira i dolazi biciklom do šume. Put do vodenice nastavlja peške; kroz jesenju šumu, gazeći po gustom lišću koje ugušuje strašnu odlučnost njegovih koraka.

Lice Izdajnika

Naslonjena na zarđalu ogradu vodojaže, zagledana u mutne virove, čeka ga Hana Kšiževska. Tu kraj islužene i trule vodenice Bagrjanovih, gledajući kako voda odnosi žuto lišće, mora da je razmišljala o sumornoj prolaznosti godišnjih doba. Imala je pege na licu (sada, u polumraku jesenje večeri jedva vidljive), ali to nije morao biti pečat izdajstva, te sunčane mrlje; možda pečat rase i prokletstva, ali ne i pečat izdaje. Došla je pre nekih mesec dana u Antonovku, pobegavši iz Poljske gde ju je policija tražila. Pre nego što se domogla granice, preležala je pet sati u ledenoj vodi rezervoara lokomotive, krepeći svoj duh stihovima Bronjevskog. Drugovi su joj izradili lažne papire, pošto su prethodno proverili njenu prošlost: ona je bila besprekorna u svojoj shematičnosti (osim male mrlje građanskog porekla). U Munkačevu je davala privatne časove iz nemačkog (sa jakim jidiš uticajem), služila je kao veza između munkačevske i antonovske ćelije, čitala je Klaru Cetkin i Lafarga.

Izvršenje zadatka

Držeći se načina na koji je postupio i Ajmike, Mikša nije progovorio ni reči. Na to je, istinu govoreći, imao više prava nego i sam Ajmike, tim pre što je on video Lice Izdajnika. Da li mu se u tom trenutku učinilo da uz lice Hane Kšiževske, lice posuto sunčanim mrljama kao peskom, prileže obrazina izdajnika kao zlatna posmrtna maska? Dokumenta kojima se služimo govore strašnim jezikom činjenica i u njima reč duša ima prizvuk bogohuljenja. Ono što se s pouzdanošću može utvrditi jeste sledeće: u ulozi izvršioca pravde, Mikša je stavio, bez reči, svoje kratke prste oko devojčinog vrata i stezao ih je sve dok telo Hane Kšiževske nije klonulo. Onaj koji je izvršio svoj zadatak, tada je na trenutak zastao. Trebalo je, kako to zahtevaju strašna pravila zločina, ukloniti leš. Nagnuvši se nad devojku, osvmuo se oko sebe (naokolo samo preteće senke drveća), zatim ju je uhvatio za noge i dovukao do reke. Ono što se dalje zbilo, od časa kada je gurnuo telo u vodu, liči na neku starinsku priču u kojoj se, kako bi pobeda pravde bila zagaranto vana, smrt služi raznim lukavstvima da bi izbegla žrtvovanje dece i devica: u središtu koncentričnih krugova, Mikša ugleda telo utopljenice i začu njene bezumne vapaje. To nije bio privid, niti utvara koja se pojavljuje nečistoj savesti ubica. To bejaše telo Hane Kšiževske koja je presecala ledenu vodu paničnim i sigurnim pokretima, oslobađajući se teškog gunja od jagnjeće kože sa dvama crvenim ljiljanima prišivenim u visini struka. Ubica (koga još ne bismo smeli zvati tim imenom) gleda skamenjeno kako devojka odmiče ka drugoj obali i kako se kožna bukovička dolama spušta niz brzi rečni tok. Nedoumica traje samo tren. Pojurivši nizvodno, Mikša se domognu železničkog mosta i stiže na suprotnu obalu u istom času kada se iza njegovih leđa začu dug jauk lokomotive voza koji je svoj dolazak naveštavao još izdaleka kroz zvučno vibriranje šina. Devojka leži u priobalnom mulju između kvrgavih stabljika vodenih vrba. Teško dišući, pokušava da se ispravi, ne više i da pobegne. Dok joj zariva u grudi svoj kratki bukovički nož sa drškom od ružinog drveta, i sam znojav i zadihan, Mikša jedva može da razabere po koju reč iz drhtave, mutne, grcave navale slogova koji dopiru kroz blato, krv i jauke. Udarce zadaje hitro, sad već s nekom pravednom mržnjom koja daje zamah njegovoj ruci. Kroz kloparanje točkova voza i potmulu tutnjavu železne mostovne konstrukcije, devojka počinje da govori, da ropće, na rumunskom, na poljskom, na jidišu, na ukrajinskom, naizmence, kao da je pitanje njene smrti samo posledica nekog velikog i kobnog nesporazuma čiji je daleki koren u vavilonskoj pometnji jezika.

Onaj koji je video kako vaskrsava mrtvac, s tim se privid neće poigrati. Mikša izvadi utrobu iz leša, kako ne bi telo isplivalo, zatim ga gurnu u vodu.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   21/5/2010, 8:14 pm

ZMEĐU NADE I BEZNAĐA

Kada bih hteo da sažmem na najkraćem mogućnom prostoru ono saznanje koje sam stekao iskustvom, ličnim kao i civilizacijskim, dakle lektirom, saznanje koje čini kvintesenciju moga pisanja, onda bi se to moglo svesti na sledeće: u osnovi ljudskog iskustva leže dve u suštini kontradiktorne pozicije (i tu se pozivam na Kestlera, jednog od mojih učitelja): pozicija "jogija" i pozicija "komesara". Pozicija "jogija" jeste metafizički i ontološki status, obuzetost poslednjim pitanjima (života i smrti), a ona druga jeste pozicija društvenog bića, čoveka koji metafiziku svodi na sociologiju, nalazeći u društvenom statusu totalitet bića. Dve borbe, dakle, dva načina gledanja na stvari, na egzistenciju. Ako se osvrnem sada na svoje sopstveno "delo" (reč koju stavljam pod navodnike, sledeći Borhesov primer), onda vidim da se te dve pozicije dijalektički prepliću u tih mojih sedam-osam knjiga, i to još od one prve, u kojoj su se pojavila godine 1962, u jednom tomu, dva moja kratka romana. Prvi se zvao Mansarda a drugi Psalam 44. Prvi je imao podnaslov "satirična poema" i bio je nekom vrstom mladalačkog portativnog inventara metafizičkih razmišljanja i sanjarija, dok je drugi bio nekom vrstom dokumentarne proze sa temom iz Aušvica. Ta se linija naizgled protivurečnih no u suštini komplementarnih pristupa svetu i pojavama nastavila u mojim knjigama sve do dana današnjeg i te se dve osnovne linije mogu pratiti ne samo iz knjige u knjigu nego, najčešće, i u okviru jedne te iste knjige. "Jogi" i "komesar" uzajamno se razdiru. Gledano dakle iz aspekta tog ambiguiteta, ja pokušavam u svojim knjigama autobiografskog žanra da postavljam pitanja o smislu života, odakle sam? ko sam? kuda idem?, uzimajući najčešće samog Pripovedača kao specimen ljudske vrste (jer tu je sasvim nevažno koji je čovek u pitanju, pred osnovnim pitanjima svi smo isti). To su knjige tipa Bašta, pepeo ili Peščanik. Na drugoj liniji, sa predominantnom pozicijom "komesara", napisana je Grobnica za Borisa Davidoviča i već pomenuti Psalam 44. Svi moji tekstovi, dakle, kao što rekoh, svedoče o toj dvojnosti, o tom razdiranju, o tom menjanju ugla gledanja. A šta bi literatura i mogla biti drugo do to: krik i pitanje, uvek novo i uvek bez odgovora, čoveka zagledanog u paskalovske užasavajuće prostore a, s druge strane, sagledavanje svoje sopstvene epohe i svog vremena iz neke mogućne istorijske perspektive, hoću da kažem iz nekog mogućnog socijalnog i sociološkog aspekta, kako bi se kroz pisanje i samim aktom pisanja čovek pokušao razabrati u klanici istorije, koja nije nikakva "učiteljica života", nego krik i bes i mrmljanje jednog idiota. I, naravno, pisanje i nije ništa drugo do pokušaj, uvek uzaludan i beznadan, da se svi ovi golemi problemi dodirnu, da se na trenutak osmisle sredstvima književnim, da se tom sveopštem haosu istorije i ljudskog postojanja da, trenutno, neki smisao i ostvari neka nada. Jer književnost jeste oblik nade, književnost zatrpava, ponore koje je sama stvorila, kako to govoraše Marsel Rejmon. No književnost jeste i to: strasno opredeljenje i borba "komesara" za socijalnu pravdu, za osmišljavanje istorije i njenih tokova. Naravno, pisac zna, mora znati, da sve što čini i na tom planu jedva da je efikasnije od njegove "borbe sa smrću", da se tako izrazim, no on ipak ulazi u tu unapred izgubljenu bitku, jer se on kladi jednako na večnost kao i na sadašnjost, mada zna da je svaka opklada unapred izgubljena. Tako on živi i piše između nade i beznađa...
Dozvolite mi još samo jednu primedbu. Što se tiče pisca danas i ovde, hic et nunc, hoću reći u današnjem našem svetu, on će biti suđen, verujem da će biti suđen – i čini mi se da je taj strašni sud istorije i pravde već počeo da zaseda – u prvom redu u zavisnosti od njegovog stava, od njegovih pozicija prema dvama krucijalnim fenomenima ovoga veka (ukoliko to nije jedan te isti fenomen): prema logorima istrebljenja, onim hitlerovskim i onim staljinskim. Svaki pokušaj, makar i najzaobilazniji, makar i u zametku, bilo kakvog ideološkog opravdanja tog fenomena – logora – u ime takozvane "istorijske nužnosti", "klasne borbe", "rasne čistote", "novog čoveka" i slično, diskreditovaće svako delo, svakog pisca, jednom zauvek i nemilosrdno. Usuđujem se reći: da će u skoroj budućnosti, ako sve ne ode dođavola, odgovornost pisca biti odmeravana u prvom redu u odnosu na njegov stav prema stvarnosti logora. Jednih i drugih, podjednako.
Kako je ovaj tekst napisan pro domo mea, to se usuđujem da izrazim i svoju nadu i uverenje da knjige koje je velikodušno nagradio ovaj žiri, ne dozvoljavaju čitaocu da, u odnosu na logore, Aušvic i Kolimu podjednako, podmiri svoju savest nekom lagodnom teorijom "istorijske nužnosti" i "svetle budućnosti" kojima se pravdaju masakri istorije. A da, istovremeno, te knjige nisu doprinele mržnji, ni klasnoj, ni rasnoj. I to je sve. Možda nedovoljno za jednu savest i za jedno "delo". Ali ja sam želeo da opravdam ovu nagradu pred svojom vlastitom savešću i da u svoju pesimističku koncepciju literature unesem zračak optimizma. Literatura, ipak, nečemu služi. Ljudskoj savesti.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   28/5/2010, 10:21 pm

Mehanički lavovi

Sutradan, još pod svežim utiscima sa putovanja, sedeći
u toplom kupeu spavaćih kola na liniji Kijev—Riga—Kenigsberg, grozničav i uvijen
u ćebad, Eduar Erio zapisuje u beležnicu prve svoje utiske. Jedna činjenica
(jedna od onih koje se odnose na našu priču) remeti čistotu njegovih utisaka:
prisustvo prosjaka pred Sofijskim Saborom. On to svoje čuđenje formuliše ovako:
»Ti prosjaci pred crkvom, mahom kljasti i stari, a katkad i vrlo mladi i
naizgled zdravi, koji se sjatiše oko nas po našem izlasku iz velelepne Svete
Sofije, bez sumnje su ono žilavo pleme ruskih bosjaka i jurodivih (iourodivy)
koji činjahu bizarnu faunu stare Rusije«. (Zatim slede primedbe o zadacima koji
predstoje novoj, mladoj državi.)

Taj isti podatak o prosjacima (i samo
ga zato i beležimo) nalazimo i kod Čeljustnikova: »Pri izlasku iz crkve
pohapsili smo grupu parazita koji su se kao nekim čudom bili tu sjatili, valjda
privučeni mirisom tamjana«.

Prelistavši svoj notes (iz kojeg pokuljaše
lica, predeli i razgovori, čitav jedan svet, tako sličan i tako različit od onog
od pre dvanaest godina kada je prvi put doputovao u Rusiju), Erio pokuša da
sažme sve te utiske, da ih svede na bitno. I, sa njemu svojstvenim pragmatizmom
i duhom, on se doseti da svoja nova zapažanja sažme (zasad) na najjednostavniji
i najefikasniji način: ponoviće posvetu svoje knjige od pre dvanaest godina,
ponoviće je kao znak istrajnosti svojih ubeđenja i time zapušiti usta
zlobnicima. Ponoviće je in extenso, onako kako ju je napisao tada, novembra
1922, i taj će predgovor-posvetu uputiti istoj osobi: Eliju-Žozefu Boa, glavnom
uredniku Petit Parisiena. Onda, da proveri ispravnost svoje odluke, izvadi iz
nesesera primerak svoje knjige uvezene u kožu, jedan od onih dvadeset primeraka
od kojih mu je ostao samo još ovaj (Il a ete tire de cet uovrage 20 exemplaires
sur Alfa reserve a Monsieur Edouard Herriot) i prelete pogledom posvetu (koju
dajemo ovde u prevodu, čime bez sumnje gubimo mnogo od autentičnosti i stila
originala): »Dragi prijatelju; Kada sam krenuo u Rusiju, ne samo što bejah
obasut pogrdama naših najviđenijih psovača, nego su mi proricali još i najgore
nesreće. Najdobronamerniji su me smatrali slikom i prilikom onog bednog fratra
koji je usred srednjeg veka krenuo iz Liona da pokrštava Tatare i Kane. To
bejaše doba kad su moskovski prinčevi, da bi plašili svoje posetioce, prikrivali
pod svojim prestolima mehaničke lavove čija dužnost bejaše da zareže u pravi čas
i na pravom mestu tokom razgovora. A vi ste, dragi prijatelju, bili spremni da
shvatite moje namere i da poverujete u moju nepristrasnost. — Vraćam se s jednog
putovanja koje je proteklo sa smešnom lakoćom. Bejah svuda primljen dobre volje.
Nisu napujdali mehaničke lavove da reže na mene; mogao sam da posmatram u miru i
slobodno. Redigovao sam svoje beleške ne vodeći računa o tome da li ću se nekom
svideti ili ne. I ja vam ih posvećujem u znak pažnje: primite ih. Vaš odani E.
Erio«.

Zadovoljan svojom odlukom, odloži knjigu i zagleda se ponovo u
ono što je nazvao melanholijom ruskog pejzaža.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   26/6/2010, 5:07 pm

Makarenkova kopilad

U plavičastom polumraku ćelije gde se
kolutaju oblaci dima, ležeći na steničavim pričnama pobočke kao boljari,
četiri kartaša-razbojnika okreću među krnjacima požutelih zuba prljavu
slamčicu ili sišu mahorku zavijenu u debelu zabalavljenu cigaru, dok se
oko njih tiska šarena gomila kibicera što zadivljeno gleda lica čuvenih
ubica i njihove tetovirane grudi i ručerde (jer karte ne mogu videti,
karta je za pahane, karta se ne sme pogledati, osim ako je bačena, inače
te može skupo stajati). No dovoljna je milost biti na ovom razbojničkom
olimpu, u blizini ovih što u pobožnoj tišini drže u svojim rukama
sudbinu drugih, sudbinu koja kroz magijsko kruženje karata zadobija u
očima kibicera privid slučaja i fatuma; biti njima na usluzi, podložiti
za njih peć, dodati im vodu, ukrasti za njih peškir, biskati im košulje
ili se, na njihov mig, baciti u gomili na nekog od onih dole i ućutkati
ga jednom zauvek kako ne bi svojim buncanjem u snu ili na javi, svojim
proklinjanjem neba, ometao neumitni tok igre u kojoj samo bezimeni arkan
sa rednim brojem 13, označen bojom krvi i vatre, može da preseče ili da
spali svaku iluziju. Stoga je dovoljna sreća što si gore, na pričnama, u
blizini tetoviranih bogova, Orla, Zmije, Zmaja i Majmuna, i što možeš
da slušaš bez straha njihova tajanstvena bajanja i njihove užasne psovke
koje skrnave sa psom i đavolom rođenu majčicu, jedinu svetinju
razbojničku. Tako se, eto, pomalja iz plavičastog polumraka slika tih
zločinaca, Makarenkove kopiladi, koji se pod mitskim imenom socijalno
bliskih prikazuju, evo već nekih pedeset godina, po pozorištima
evropskih metropola sa proleterskom kapom mangupski nakrivljenom na čelo
i sa crvenim karanfilom među zubima. ološi koja će u baletu Dama i
huligan izvesti svoju čuvenu piruetu preobraženja razbojnika u trubadura
i ovcu koja pitomo pije vodu iz dlana.

Majmun i Orao

Držeći
karte među patrljcima leve ruke (po čemu će odsad pa zauvek biti lako
prepoznati čuvenog razbojnika, dok će u policijskim kartotekama
tajanstveno nedostajati otisci kažiprsta i srednjaka), Segidulin, go do
pojasa, sa ćosavim grudima na kojima je istetoviran majmun koji onaniše,
gleda zakrvavljenih očiju u pahana Koršunidzea, smišljajući osvetu. Na
trenutak je zavladala grobna tišina, gore na pričnama, među zločincima, i
dole, među onima koji su osuđeni zbog delikta stoput opasnijeg —
mišljenja. Kibiceri su zaustavili dah, ne dišu, ne pokreću oči, ne
trepću, nego gledaju negde u prazno, skamenjeni, sa opuškom koji cvrči
na usni, ali ga ne smeš ispljunuti, ne smeš mrdnuti glavom ni usnama, ne
smeš dodirnuti dlakave grudi po kojima mili uš. I dole, među polumrtvim
i iscrpljenim logorašima koji su se dosad došaptavali, odjednom je
zavladao muk: nešto se događa, razbojnik je opasan kad ćuti, kolo
sudbine je stalo, nekome će majka zakukati. I to je sve što oni znaju,
sve što mogu znati, njima je osim ovog jezivog jezika tišine i psovki
sasvim nepoznat šifrovani govor razbojnika, i tu im nisu niotkakve
pomoći ni one reči čije im je značenje poznato, jer u ovom banditskom
šatrovcu značenja su pomerena, bog znači đavo a đavo znači bog.
Segidulin čeka da pahan razvije svoje karte, na njemu je red. Kruminš i
Gadjašvili, dvojica suigrača čija je imena takođe zapamtila istorija
podzemlja, odložili su svoje karte i sad posmatraju, sa prijatnom jezom
koja ih podilazi, dvoboj Majmuna i Orla. (Segidulin je bivši pahan čije
je mesto, dok je ovaj ležao u bolnici, zauzeo Koršunidze zvani Artist,
za prijatelje Orao.)

Dole vlada uznemirenost: tišina na
banditskim pričnama potrajala je isuviše dugo; svi čekaju krik i psovku.
Dvoboj se odvija međutim između dva pahana, bivšeg i sadašnjeg, i
pravila igre su nešto drukčija: prvo se čuje jezik nadmetanja i izazova.
»Najzad«, kaže Orao, »sad ćeš bar moći, Majmune, da zavlačiš levu ruku u
džepove.« Prošlo je nekoliko sekundi dok je Segidulin, bivši pahan i
čuveni ubica, odgovorio na strašnu uvredu: »Orle, o tome ćemo kasnije.
Sad pokaži karte.« Neko se nakašljao, bez sumnje jedan od dvojice
suigrača, ko bi smeo drugi da učini takvu nesmotrenost. »Levom ili
desnom rukom, Majmune?« pita Koršunidze. »Velim ti, Ptico, pokaži karte,
makar ih držao u kljunu.« Čulo se na trenutak kako škripnuše prične,
zatim tajac. Onda odjednom Koršunidze opsova grozno kljakavu majčicu,
jedinu svetinju razbojničku. Svi su shvatili, i oni koji nisu razumevali
jezik bandita: pahan je izgubio, nekome će majka zakukati...

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   28/6/2010, 6:59 pm

KOD DVA DESPERADOSA





Igor je predložio ove nazive: »Luka spasa«. »Poslednja šansa«, »Duos
Desperados«, »Kod Orfeja«, »Kod Slomljene Laute«, »Kod dva pištolja« i
još neke koje smo odmah odbacili kao vulgarne: »Obala«, »Kod tri palme«,
»San letnje noći«, »Zaliv delfina«.

»Zao mi je«, rekoh, »što u svemu tome nemam udela. Ipak, priznaćeš,
Igore, sve sam to mogao isto tako i ja da izmislim. Ti si jednostavno
počeo prvi da nabrajaš. Reci da je tako.«

»Možeš slobodno da uzmeš kao da si sve to ti rekao prvi«, reče Igor.
»Uostalom...«

»Znam. Hoćeš da kažeš da je sve ostalo moje. Vidiš, to ti ne priznajem.
Jedino možda pištolji. To je moja ideja. Ali isto tako može se reći da
si i nju ti anticipirao.«

Taj se razgovor vodio potkraj leta na obali mora, pri sunčevom zalasku.
Gledali smo kako talasi izbacuju pokislu morsku travu praveći riđu bradu
ćosavom žalu od belutaka. Sedeli srao pred kafanicom koju tek što smo
bili kaparisali. Trebalo je da počnemo sa adaptacijom krajem jeseni, čim
se stari vlasnik iseli. Bio je to jedan nagluvi starac koji je prodavao
samo pivo i apsint, a osim lučkih radnika, isluženih rošavih mornara i
starih morskih vukova u tu kafanu niko drugi nije navraćao. Starac nam
se žalio da je morao da otpusti jednu šesnaestogodišnju devojku koju je
bio najmio, jer su je mornari toliko šljapkali šakom po zadnjici da su
joj guzovi uskoro postali šareni kao mornarska majica.

»Da li biste pristali da ostanete kod nas kao maitre d'hotel?« upitah
starca. »Imali biste zaradu bolju nego do sada. Kasnije...«

»Nisam, nisam«, reče starac s gorkim smeškom. Imao je vodnjikave,
krmeljive oči, i prskao bi pljuvačku dok razgovara.

Obrisah lice maramicom i ponovo ga upitah da li bi ostao kod nas kao
konobar ili nadkonobar, ako mu se tako više sviđa. S obzirom da zna
talijanski i dijalekte mogao bi da nam služi kao tumač.

»Ne«, reče on tužno. »Svi su je tapkali, a ja nisam. A bilo je tu i
starijih. Zato sam je otpustio. Nisam mogao više da gledatn kako je svi
miluju.«

Onda mu se Jarac unese u lice: »Ostajete li kod nas? Ostati ovde! S
nama!«

»Niko me nije sprečavao. Ali nisam mogao. Jednostavno nisam mogao«, reče
starac. »A svi su je šljapkali. .Leontina, bevandu', pa šljap po
guzovima da sve puca.«

»Dobro kad ste čuli!« reee Igor razdraženo. »Da niste od toga ogluveli?«

»Nego šta!« reče starac mrko. »Nisam mogao više da gledam. Zato rekoh
jedne večeri, pre tričetiri dana: ,Leontina, ako'. ..«

»Pusti ga«, rekoh Igoru. »Izgleda da do sada nije o tome pričao nikome
pa će pred nama strancima da propeva kao matora žaba. .. Ipak, moraćemo
da potražimo tu Leontinu.«





Ideja s kafanicom bila je zaista odlična. Pošto smo se bili razočarali u
sve, nesposobni za ljubav i za život, već kakvi smo bili, odlučismo da
se odmetnemo od sveta. No, pošto nismo mogli da pođemo na neko pusto
ostrvo, kako smo bili u prvi mah naumili, to odlučismo da otvorimo
kafanu u nekom malom primorskom mestu. I Igoru i meni se sviđala jesenja
tišina tih malih zabačenih gradića uskih ulica. Rešili smo bili stoga
da ovde sve prodamo i da uštedimo novac od kondicija koje smo davali
gradskim devojčicama i kamenjarkama, pa da iznajmimo jednu kafanicu i da
se odamo studijama.

»Jedino se tako može studirati život«, reče Jarac-Mudrijaš. »Knjige su
izmišljotina. Priče za malu decu. A mi ćemo okupiti oko sebe sve
desperadose (ta nam se reč u to vreme naročito sviđala) i slušati
autentične priče, autentična iskustva. To će tek da bude prava škola
života«, pričao je Jarac uzbuđeno.

Ja sa oduševljenjem prihvatih igru:

»Nećemo morati da idemo mi u svet, svet će dolaziti k nama. Sa svim onim
što je najbolje u njemu. Lađe će nam donositi mornare u čijim ćemo
očima otkrivati svetove i klime, pejsaže i daljine ... Sve, Igore, sve!
Priinaćemo samo one koji su od života videli koliko živ čovek videti
može. Samo one sa ožiljcima...«

»One sa žuljevima ...«

»One sa drumovima ...«

»One sa svetovima ..,.«

»One sa spuštenim stegovima ...« » »One bez budućnosti...«

»One s bogatom prošlošću ...«

»One bez ljubavi...«

»One što su sve već iskusili...«

»Sve videli ...«

»I više ništa ne žele ...«

»Ništa ne...«

»Ne misliš li«, rekoh, »da bi valjalo da primamo i žene. Lučke prljave
mačke. One što nose u očima duboku neku tugu, cvetove. Naravno, po cenu
da su ostale čedne. Bez otrcanih priča o neverstvu, o prevari, o bedi, o
silovanju. . .«

»One što su tražile ljubav...«

»I nisu našle ...«

»One što su volele dušom...«

»I telom ...«

»— I telom ...«



I lutale po svetu belom

i grlile po svetu celom ...



Prihvati Igor ili ja



I sad idu za svojim opelom

za svojim belim telom .. .



»Za svojim belim telom.«



Specijalitet »Kod Dva Desperadosa«, specijalitet na kome mi je
Jarac-Mudrijaš bio naročito zavidan, zvao se veoma prozaično (uostalom,
kako se uzme) — »Pištolj Desperados«. Nalazio se u našem jelovniku odmah
posle bečke šnicle, i imao je istu cenu.

Možda mi je Igor zbog toga zavideo — to je bila zbilja vraška ideja!

Već prve večeri našeg poslovanja imali smo jednu narudžbinu.

Čovek je imao crveno podbulo lice, s kesicama ispod očiju. Dugo je
piljio u jelovnik svojim sitnim vodnjikavim očima. Jelovnik je bio
ukoričen zlatnozelenom zmijskom kožom, s inicijalima od smaragda:



Carte de vins kafane

»Kod Dva Desperadosa«



IMPORTNA VINA

Malaga a la Orfeus

Euridikine oči

San Desperadosa

Maraskino magnolijsko

Glutteus aeburnea a la Leontina

Satirska ambrozija

Gelosia vecchia al Umberto

Tugava a la Mansarde

Arpeggio a la Mansarde

Žilavka — Lautanka

Hosszu lepes mudrijaški

TheaLipovanka a la MarijaMagdalena

Večernjača, gorka

Zornjača, ljubičasta

TamTamova pesma

Delfinska mesečina

Palmova lepeza vugava

Primavera marina

Mezzogiorno adriatico

Marinski duel ciklamen

Le temps retrouve

Dollente, lis blanc

Allegro, ma non troppo

Allegretto (108), crno

Allegro vivace (152), belo

Ritardanto brillante, maestoso

Doloroso espressivo

Dolce ma con fuoco a l'Euridica

Soliloqui Desperadosa

Bouledeneige

II Sueno della Vida

Balata, opal gorM

Tourmaline bicolore

Tourmaline rose (rubellite)

Saphir cagochon

Calitera menandar (Asie)

Precis heleida (Madagascar)

Precis eurodoce

Anea Orphilochus (Sumatra)

Arhonias Bellona (pierides)

Byblia ilithya

Agerona mexicana

Ch.risidia madagascariensis

Eucalitia clemante

Ametist bleu (saphir)



DOMACA VINA:

Fruškogorski biser jutarnji

Dubrovački madrigal

Ohridska legenda

Gračanička zora

Slovenska legenda gorka

Hercegovačka Danica, gorka

Markovi drumovi (mutno)

Zlato Skadra (žilavka)

Kosa Majke Jevrosime

Pehar Banović Strahinje

Lazareva mišica

San Vuka Mandušića, belo

Majčina kletva

Slovo ljubve

Oči Simonide

Kaluđerski rukopis



OD MORSKIH RIBA imali smo u jelovniku ove:

Vilin konjic u majonezu

Poison d'avril

Barbus de Sumatra u palmovom ulju

Danio Rerio sa limunom

Kolumbovo jaje

Girardinus Guppi (ArcEnCiel)

Kineski Ratnik s metvicom

Barbillon galapagos

Aquamarino adriatico

Lautanus šareni sa senfom

Leteći koral sa pomfritom

Morska trava sa špagetima

Maestral sa pomorandžom

Maestral na maslinovom ulju

Maestral na žaru

Maestral u konzervi Južnoafrički dijamant

Celebeski gavijal

Tahićanski pictor

Tahićanski Beli Cvet sa pirinčom

RougeGorge jadranski

RougeBleu jadranski (sa pavlakom)

Rajčica sa grčkim maslinama

Morska Lasta sa jajima

Bouquet de mariee sa senfom

Nastojnica u limunovom soku

Morski Vuk a la Sumatra Ageronio

Atlantis Catenofele salicia (Nimphalisis)

Hvarska gitara bez sordine

Hvarska gitara sa sordinom

Bračka havarija u belom vinu

Ruža vetrova



Na kratkom kažiprstu, dok je prebirao po jelovniku, blistao se
dijamantski prsten izbrušen u vidu mrtvačke glave. Posmatrao sam kako mu
prsti zbunjeno klize po zmijskoj koži.

No čovek konačno reče, pošto je ispio jedan apsint:

»Molim jedan specijalitet Duos Desperados«.

Glas mu pritom nije zadrhtao.

»Molim?« zaškilji barbaUmberto, prateći očima kako odmiču Leontinini
guzovi pod crnom keceljom.

Čovek sa podbulim očima takođe baci jedan brz pogled prema Leontini,
koja je prala čaše za šankom. Onda ponovi:

»Specijalitet Duos Desperados. Pištolj Desperados ... Tako se zove, zar
ne?«

BarbaUmberto preblede.

»Oni su mi obećali da će je čuvati. Rekao sam: ,Momci, ako je neko
pljesne ma samo jednom po'...«

Onda priskoči Igor:

»Gospodin želi?«

»Pištolj! Pištolj Desperados. Dokle ću da ponavljam!«

»Izvinite«, reče Igor i očisti belim salvetom mrvice sa bračkog merrnera
pred čovekom. »Tumač nam je malo nagluv...«

»Sa dva. Ne zaboravite: sa dva.«

»Molim«, pokloni se Jarac poslovno i krenu prema šanku, kada čovek
doviknu za njim:

»Noch ein Bier!«

Igor se pokloni.

Covek je držao svoje kratke palčeve zadenute za rajthozne i gledao kroz
prozor na tamno zimsko more. Jedna je crnobela lađa pokušavala da se
kroz talase približi gatu. S vremena na vreme, čulo se njeno zavijanje
kroz vetar, što začas probudi u meni uspomenu na jedan železnički nasip,
na Eiuidiku.

Osećao sam pored sebe Igora kako užurbano poslužuje. Otkačio je pištolj
sa klina (stajao je iznad šanka kao kakav muzejski trofej)» zatim čuh
kako repetira i kako izbacuje iz šaržera četiri preostala metka. Pošto
je jedan metak ubacio u cev, uze srebrnu tacnu ispod šanka. Obrisa je,
zatim položi na nju jedan mali, beli svileni salvet savijen u trougao, a
na salvet pažljivo postavi pištolj. Hteo je već da krene ali se setio
nečeg. Video sam da je zbunjen, mada mu ruke nisu drhtale. Onda pomeri
salvet s pištoljem na jednu stranu, a na drugu stranu postavi jednu
kriglu penušavog piva. Zatim zovnu očima barbaUmberta i dade mu tacnu,
pošto mu pokaza glavom gosta s mrtvačkom glavom. Čovek je još uvek
gledao kako lađa pluta na talasima pred samim vratima pristaništa.
Umberto bez reči uze tacnu i postavi je ispred gosta. Čovek sa
rajthoznama baci jedan brz pogled na pištolj, pažljivo ga onjuši svojim
kratkim kažiprstom, zatim ispi pivo. Sedeo je posle toga još nekih
petnaest minuta, zagledan u lađu. Onda pozva prstom Umberta da naplati.

»Ovo je suviše tvrdo«, reče na nemačkom. Odlična imitacija. Eine schone
Imitation. Samo iako tvrdo. Neću da polomim zube. Aufwiedersehen!«

Umberto vrati tacnu sa praznom kriglom i s pištoljem. Mumlao je nešto
nezadovoljno i ja razbrah samo: Porea miseria, porca miseria.

Stranac nije dao ni dinar bakšiša. Porca miseria!

_______________



Ne. Nije bilo tako.

Prvo je ispio kriglu. Zatim je obrisao usta nadlanicom i pripalio
cigaretu. Kad mu je cigareta dogorela do noktiju, čovek je prignječi u
pepeljaru. Bilo je u tom gestu očajanja i rešenosti. Liznu cev pištolja i
ja videh kako se barbaUmberto blesavo kezi. Onda odjeknu pucanj i za
mene samog tako neočekivano da sam se trgnuo.

Nije pao nauznak, kako sam očekivao. Skljokao se licem na mermerni sto,
kao da drema.

Umberto prekri rascvetalu lobanju belim ubrusom. Jarac je histerično
vikao u telefonsku školjku:

»Alo, alo, alo!«

»Moralo je da bude tako«, rekoh pomirljivo i kao za sebe. Zatim ponovo
okačih pištolj

0 klin iznad šanka. Naravno, prethodno sam napunio šaržer.
**

BarbaUmberto držao se na saslušanju neočekivano dobro. Jarac je bio
pomalo nervozan. Kažnjeni smo neznatnom novčanom kaznom.

Ipak me id^ja o Ostrvu nije napuštala ni na tren. JarcuMpdrijašu nisam
ovoga puta rekao ni reči o svemu. Hteo sam da se oslobodim sebičnosti.
Zafo mu nisam rekao ništa. Sve do onog dana kada sam krenuo, iznenada.
Bože,

I za mene samog tako iznenada.



Ipak, iskreno da kažem, ideja s kafanom bila je odlična. Ne samo što
nismo morali da se potticamo po prljavim lučkim kafanama (kad
neće Muhamed bregu), nego je i svet dolazio k nama (breg će Muhamedu).
Sve što smo ikad zamišljali, sve je postalo stvarnost. Nije se bilo
šaliti s nama.

Hteli smo da kupimo, to jest kupili smo, za kafanu sve moguće
instrumente od fisharmonike do tahićanske gitare. Inače nismo držali
nikakav orkestar. Gosti su preko jelovnika bili obavešteni da
instrumenti stoje na raspolaganju svakome ko zna da svira i, naravno,
kome je volja da svira u njih. Tako smo jedne kasne zimske večeri imali
priliku da čujemo kako jedna mlada žena (nikada je više nisam video)
svira na harfi Debisijevu »Mesečinu«. Njene otmene crte odavale su
pripadnost nostalgičnom i anahroničnom rafinmanu evropskog devetnaestog
veka. Imala je bolesne tamnozelene oči i svetle, lomne ruke. Dok je
svirala, kosa joj je padala niz pozlaćeni barokni stub harfe i skrivala
joj lice. Nikada se nije karintski stub završavao otmenijom krunom.
Njeni dugi prsti s noktima boje starog srebra klizili su po žicama, i
sve se htelo završiti lepo da se barbaUmbertu nije prohtelo da je
pomiluje po kosi. Prsti joj tada zastadoše na žicama kao omađijani.
Zatim naglo odloži harfu i skinu sa vešalice svoj plavi kišni mantil.
Izlazeći, nije se ni osvrnula. Iskoristila je trenutak zaprepašćenosti i
zauvek nestala.

»Vi ste, barbaUmberto, jedan običan idiot«, rekoh kad dođosmo k sebi.
»Idiot!«

»I vi tako mislite?« reče on blesavo.

»Idiot«, ponovih. »Izlapeli idiot.«

»Bogami, nisam" čud" ni ja nikada da neko lepše svira«, reče on
bezazleno.

Igor mu se onda unese u lice i reče razdraženo:

»On vam kaže da ste idiot! Idiot i ništa više! Capito!?«

»Imaš pravo, sinko«, reče barbaUmberto. »Takvu kosu bogami nisam video
ni u Carigradu... «

»Sta misliš«, reče Igor obraćajući se meni, >sda li se on pravi lud
više nego što jeste... Sećaš li se...«

»Nego šta«, prekide ga Umberto. »činilo mi se da joj kroz prste kaplje
mesečina. . . «

Kunem vam se da je taj izlapeli Umberto rekao baš tako: »Imao sam utisak
da joj kroz prste kaplje mesečina.«

Zamislite, taj idiot Umberto!



Hteli smo da postanemo bogati, moćni. Da kupimo jahtu (već je dobila
svoje ime: »Euridika«, nego kako) i da oplovimo sva mora, obiđemo sve
kontinente. Naravno, prvi bi nam posao bio da obiđemo Zaliv Delfina. Da
ga proverimo.

Ko kaže da on ne postoji negde!

»Eto, zato se moramo poslužiti otrovom i kamom«, reče Igor. Ili ja
rekoh. »Otrovom i kampm.«

»Slane srdele nisu otrov.«

»Ipak«, rekosmo, »one stvaraju paklenu žeđ. Zato mora bačva sa srdelama
da stoji svima na raspolaganju. Besplatan otrov.«

Kupismo tako bačvu slanih srdela, stavismo je nasred kafane, svima na
raspolaganje. Umbertu i Leontini naložismo da pred svakog gosta
stavljaju u tanjiriću od keramike nekoliko srdela, tako da će posle toga
morati svako da popije barem litar domaćeg vina. Računali smo na
ljudsku lakomost.

Tako je sve to počelo. U početku je bogami išlo dobro. Slušali smo u
kasne zimske večeri mornarske tuge na harmonici, postali smo lučka
ispovedaonica, postali smo zvučna školjka koja kada se prinese uvu peva
glasom sirena. Tu i tamo gorela je tek po koja sveča, i. kod
»Desperadosa« se uvek pevalo pobožno kao na misi...

No uskoro i to je sve pošlo do đavola, kao što san zna da bankrotira.
Postali smo svratište besprizornih, lopovsko gnezdo, javna kuća, menza u
kojoj se besplatno i štedro dele slane srdele. Postali smo kockarnica,
kovačnica zvonkih prostačkih psovki, špilja krvavih obračuna, leglo
opakih poroka i boleština.

A kunem vam se, sve je to moglo biti, sve je to bilo tako lepo
zamišljeno!



Igore druže, ne preostaje nam ništa drugo do pusto Ostrvo. Nismo li se
zarekli već davno da se nećemo ubiti nikada. Za Ijnbav kasnijeg
trenutka!

Sećaš li se onog našeg razgovora. Na mansardi, nego gde:

Ti: »Zašto se ne ubiješ, Lautane? Znam da si bez Euridike tek senka.«

Ja: »Mefistofele! Đavole!«

Ti: »Ubij se. Svrši sa svojom senkom. Ti nisi rođen za kompromise.«

Ja: »I nisam.«

Ti: »Nije li i Euridika tek senka? Reci, Lautane: šta je ona?«

Ja: »Ideal, sotono. Ideal! Zivotni princip, ako hoćeš. Zato se neću
ubiti.«

Ti: »Striptiz ideal! Nisi li ti tvrdio da ideal ,ne sme imati pege'?
Nisi li govorio, Lautane, da ti bog nije mogao postati ideal jer pravi
kompromis sa zlom. Nisi li se busao u grudi da ne možeš da se pokloniš
ni suncu samo zato što ima mrlje. Nisi li, Lautanče, prestao da obožavaš
neku svoju davnašnju Euridiku( kako li se ono zvala?) čim si joj se
jednom toliko približio da si joj mogao videti pege na, nosu? Nisi li
tvrdio da ideal, da Euridika, nije ideal ako nije savršen!«

»Umukni, Jarče! Ubiću te, Sotono!«

»Ubij sebe! Makar iz doslednosti... Ili napravi kompromis. Pomiri se s
tim da sunce ima pege. I pokloni mu se!«

»IgoreĐavole, zašto me mučiš? Zašto me kušaš? «

»Uterujem ti pamet u glavu. Ako ne možeš da se pomiriš sa činjenicom da
idealEuridika.. .«

»Onda se ubij!. . . To hoćeš da kažeš?«

»Da. Sta će biti s nama ako nismo u stanju da ideal shvatimo
metaforično?«

»Kako to misliš: metaforično?«

»Jednastavno: sa rezervom. Sunce . ..«

»Da računamo s pegama. Sunčane mrlje. To hoćeš da kažeš.«

»Bravo, Lautane. Baš to. Čista kao sunce; kada joj se približiš, kada je
zaseniš: pege. To je Eurdika, ideal. Možeš li se pomiriti s tim,
Lautane idealni?«

»Ne znam, Igore, ne znam. Nisam li ti rekao da i sunce ...«

»A ti? A ti? ... Da li si ti bez pega? Nisi li . . . «

»Budalo! Nije reč o meni. Ja sam poslednji čovek na svetu. Možda jedino
vredno u meni jeste baš to. Da tražim ideal, Euridiku. Kao svoju
suprotnost. Razumeš? Kao svoju suprotnost... Zato mi je teško, Igore.
Ali se ubiti neću. A mogu se ubiti kad hoću. — To ti nećeš da razumeš.«

»Pa šta ćeš da radiš? Tako se živeti ne može.«

»Poći ću na Ostrvo... Sećaš li se onog ostrva o kome sam ti uvek govorio
u časovima pomračenja, u časovima krize.«

»Pa?«

»Pa, pa, pa? ... Tamo ću razmisliti o svemu. Ubiti se ili...«

» ... napraviti kompromis sa idealom, sa Euridikom.«

» ... ili se ne ubiti... Da. To je isto što i kompromis.«

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   28/6/2010, 6:59 pm

OSTRVO

ILI DNEVNIK





Pogodio sam se sa jednim seljakom da mu preko zime čuvam krave na
ostrvu. Ostrvo se zove Školj. Donosiće mi svake subote (ako ne bude jaka
bura) hrane za celu nedelju.

Jedini problem mi je voda. Moram se privikavati na neslanu hranu.
Postepeno se privikavam. Cum grano salis.

Stanujem u jednoj kamenoj kolibi na nekih petsto jardi u dubini ostrva.
(To je ista koliba u kojoj sam prenoćio pre petšest godina, kada sam
letovao u blizini.)

22. februara



Krave mi ne zadaju mnogo glavobolje. S vremena na vreme otpustim Argusa
da ih okrene prema jugu. Na zapadu se nalazi jedna golema provalija
oivičena sočnim zelenilom, ali se zemlja lako odronjava. Rekoše mi da
pripazim, jer se tu pre dve godine survala niz litice jedna
kravamuzulja.

23. februara

Ostrvo je mnogo veće nego što sam mislio. To me je otkriće, u početku,
porazilo. Sada se igram Robinsona.

I smejem se.

24. februara



Robinson se kaje što nije poneo neki priručnik lekovitog bilja. Zuljevi
od velikih vesala kojima su prevožene krave, sve jedna po jedna,
podsećaju ga da postoji drugi svet.

Robinson se lupi po čelu. Istresa na žuljeve prah iz nabora duvankese.

25. februara



Ležim na niskom tvrdom krevetu, pokriven kožuhom. Plamen sa ognjišta
osvetljava oči mog poluvučjaka koji mi drema u dnu nogu. Napolju besni
bura. Cujem kako vetar razbija talase o kamene hridi.

28. februara



Nisam ulovio ništa. Tumarao sam prema jugoisku ali nisam otkrio nikakve
tragove po pesku.

Moraću postaviti udice.

Početkom marta



Cekao sam u zasedi s puškom na gotovs. Zapravo to je bila samo igra — ne
bih nikad pucao u ptice. Pogotovu u orla. Samo sam gledao preko mušice.
Prhnuo je iz strme litice i počeo da šestari u visokom luku. U početku
sam još mogao da vidim zmiju u njegovim stisnutim kandžama. Zatim se
pretvorio u crnu tačku.

U zvezdu.

. Subota. 8. marta



Danas sam dospeo do najjužnije tačke ostrva.

Kada sam prešao čestar, izbio sam na grebenastu golet od karstnog
šiljatog krša.

Otkrio sam u karstnim udubljenjima naslage morske soli. Ne mogu verovati
da talasi dopiru sve do tih grebena!

Greben sam savladao sa lakoćom kao da sam ceo život proveo u kamenjaru.
Samo sam malko podbio tabane kada sam skočio sa jedne litice na peščano
žalo. Svoj pohod prema jugu nastavio sam onda jezičkom žala koji se
pruža uz greben. Argus je išao u početku ispred mene, zatitn se,
isplazivši jezik, vxikao stopama svoga gospodara kao kakva stara
olinjala kuja.

Zajedno sa prvom zvezdom dospeh do krajnje tačke na jugu. Pogledah u
zvezdu, spreman da je krstim imenom Narcisa, kada zvezda naglo utrnu.

Svetionik! Svetionik!

Subota (nastavak)



Ležao sam iscrpljen na žalu i plakao. Argus je zadihano cvileo nada
mnom, a onda poče da laje. Odozgo, sa svetionika, odazva mu se lajanjem
neko malo pseto promukla glasa.

Pri povratku, mesec mi je raskošno osvetljavao put.

Nedelja, jutro



Kada budem upoznao celo ostrvo, svaki kamen, svaki list — šta će biti sa
mnom?!

Nedelja, veče



Ne živi se od prošlosti, Ni od sadašnjosti...

Skočiću sa obronka... Tamo gde se zemlja odronjava!



____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   4/7/2010, 4:45 pm

Peščanik - Danilo Kiš


Živeo sam lepše i bogatije od vas, zahvaljujući patnji i mahnitosti,
pa želim i u smrt da odem dostojanstveno, kako to priliči tom velikom
trenutku posle kojeg prestaje svako dostojanstvo i svaka
veličanstvenost. Moj leš će biti moja korablja, a moja smrt dugo
plutanje po talasima večnosti. Ništa u ništavilu. I šta sam mogao da
suprostavim ništavilu do to, tu svoju korablju u koju sam želeo da
sakupim sve što mi bejaše blisko, ljude, ptice, zveri i bilje, sve ono
što nosim u svom oku i u svom srcu, u trospratnoj lađi svoga tela i
svoje duše. Želeo sam sve to da imam kraj sebe, u smrti, kao faraoni u
veličanstvenom miru svojih grobnica, želeo sam da bude sve onako kao što
bejaše i pre toga: da mi u večnosti pevaju ptice.
Želeo sam da Haronovu barku zamenim jednom drugom, manje beznadnom i
manje pustom, da nezamislivu prazninu večnosti oplemenim gorkim
zemaljskim travama, onim što niču iz srca čovekova, da gluvu prazninu
večnosti oplemenim kukanjem kukavice i pevanjem ševe. Ja sam samo razvio
tu pesničku gorku metaforu, razvio sam je strasno i dosledno, do kraja,
do konsekvenci koje prerastaju iz sna u javu (i obratno), iz lucidnosti
u mahnitost (i obratno), koje prelaze iz života u smrt, kao da nema
međa, i obratno, iz smrti u večnost, kao da to nije jedno te isto. Tako
je moja sebičnost samo sebičnost ljudskog bića, sebičnost života,
protivteža sebičnosti smrti, i moja se svest, uprkos prividu, protivi
ništavilu sa sebičnošću kojoj nema ravne, protivi se skandalu smrti kroz
ovu strasnu metaforu koja želi da sakupi na gomilu ono malo ljudi i
ljubavi koji činjahu taj život.
Želeo sam, dakle, i još uvek želim, da odem iz života sa specimenima
ljudi, flore i faune, da sve to smestim u svoje srce kao u korablju, da
ih zatvorim pod svoje kapke kada se oni poslednji put spuste. Želeo sam
da prokrijumčarim u ništavilo tu čistu apstrakciju koja će biti u stanju
da se u tajnosti prenese kroz vrata jedne druge apstrakcije, ništavne u
svojoj neizmernosti: kroz vrata ništavila.
Trebalo je, dakle, pokušati zgusnuti tu apstrakciju, zgusnuti je
snagom volje, vere, inteligencije, ludila i ljubavi (samoljublja),
zgusnuti je u tolikoj meri i pod takvim pritiskom da zadobije specifičnu
težinu koja će je podići uvis, kao balon, i izneti je van domašaja
mraka i zaborava. Ako ne što drugo, ostaće moj materijalni herbarijum
ili moje beleške, ili moja pisma, a što je to drugo do ta zgusnuta ideja
koja se materijalizovala: materijalizovan život, mala, tužna, ništavna
ljudska pobeda nad golemim, večnim, božanskim ništavilom. Ili će ostati
makar - ako u velikom potopu potone i sve to - ostaće moje ludilo i moj
san, kao borealna svetlost i kao dalek eho.
Možda će neko videti tu svetlost, možda će čuti taj daleki eho, senku
negdašnjeg zvuka, shvatiće značenje te svetlosti, tog svetlucanja.
Možda će to biti moj sin, koji će jednog dana izdati na svet moje
beleške i moje herbarijume s panonskim biljem (i to nedovršeno i
nesavršeno, kao i sve ljudsko). A sve što nadživi smrt jeste jedna mala
ništavna pobeda nad večnošću ništavila - dokaz ljudske veličine i
Jahvine milosti.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   4/7/2010, 4:47 pm

Bašta, pepeo - Danilo Kiš


Jedne jesenje večeri (neka čitalac dozvoli da taj događaj izdvojimo),
jedne sasvim obične jesenje večeri (bilo mi je jedanaest godina), bez
ikakve pripreme, bez najave, bez nebeskih znakova, začuđujuće
jednostavno, banula je u našu kuću Euterpa, muza lirske poezije. To je
bio jedini događaj te sezone, jedina svetlost u statusu kvo te mutne
jeseni.
Ležao sam na drvenom sanduku u kuhinji, pokriven ćebetom preko glave,
očajnički rešen da prespavam jesenju dosadu i da savladam svoju glad
stoičkim razmišljanjem o budućnosti, o ljubavi.
Glad rodi istančanost, istančanost rodi ljubav, ljubav rodi poeziju. A
ta moja vrlo neodređena predstava o ljubavi i o budućnosti pretvarala
se u sjajnu, žarkim bojama iscrtanu mapu sveta (dodatak uz očevu
knjigu), u nedostižnost, u očaj.
Putovati! Voleti! O, Afriko, o, Azijo, o, daljino, o, živote moj!
Zažmurio sam. Ispod čvrsto, do bola stisnutih kapaka siva se realnost
sukobila sa ognjem fantazije i buknula rujnim sjajem. Zatim se prelila u
žuto, u plavo, u ljubičasto.
Nebesa se otvoriše, samo za trenutak, zasviraše fanfare, i ja ugledah
gologuze anđelčiće koji su, udarajući krilima kao muve, treperili oko
sjajnorumene žiže raja. No to je, velim, potrajalo samo trenutak.
Odmah zatim počeo sam da padam vrtoglavo u dubinu, i to nije bio san.
U meni je treperio neki veličanstveni, sveobuhvatni ritam, a reči su mi
izlazile na usta kao medijumu koji progovara na hebrejskom. Te su reči
zaista bile na nekom čudnom jeziku, punom neke dotad neviđene zvučnosti.

Tek kada je prošla prva navala tog grozničavog uzbuđenja, ja se
pozabavih njihovim značenjem i otkrih ispod lelujave površine muzike i
ritma neke sasvim obične reči, slične onima iz barkarola koje je pevao
moj otac. Potpuno svestan nemogućnosti vernog prevoda tih stihova, molim
čitaoca da uvaži elemente koji oni sadrže, od kojih su sazdani, što će
moći da posluži kao dokaz da su ti stihovi nekad zaista postojali.
A, evo, cela se ta lirska i fantastična balada, to autentično
remek-delo nadahnuća sastojalo iz ovih nekoliko reči raspoređenih u
idealnom i neponovljivom poretku: koralni sprud, trenutak, večnost,
list, i od jedne sasvim nerazumljive i tajanstvene reči: plumaserija.
Izbezumljen od straha, sedeo sam još neko vreme zgrčen na sanduku,
zatim saopštih svojoj majci glasom slomljenim od uzbuđenja: "Napisao sam
jednu pesmu."
Gde su nestali sa ovih stranica sjajni ramovi, ljubičasti fijakeri,
cveće što se raspada u vazama? Gde vozovi, gde zaklaćene korpe na
provincijskim stanicama? Gde plava svetlost u kupeima prve klase? Gde sa
zelenog pliša sedišta čipke što se lelujaju kao lepeze? Zar je tako
brzo prestala da funkcioniše mašina za ulepšavanje, kristalna posuda
kroz koju teče struja pri galvanoplastici? Gde je onaj sjaj pozlate sa
starih ramova, osmeh Mona-Lize?
Svedoci smo velikog raspadanja svih vrednosti. Pozlata je, od vlage i
od naglih promena temperature kojima je bila izložena, počela da otpada
sa ramova, a sa njom i boja sa krila anđela-čuvara, sa Mona-Lizinih
usana.
Vukući se dugo po železnicama, kao sporovozna roba, u vreme kada je
moj otac igrao svoju životnu ulogu Ahašveroša, naš se nameštaj okrzao i,
kao zaražen filokserom, počeo da se raspada, da trune. Neke male crvene
bubice, što ih je moja majka nazivala njihovim popularnim imenom
"amerikanske bube", a moj otac Ageronia Mexicana, pretvorile su naše
ormare u olupine izvađene iz mora, bez sjaja i izbušene čitavim
lavirintom tunela.
S vremena na vreme, i same od sebe, odvaljivale bi se sa njih velike
površine na čijoj je unutrašnjosti bila ispisana indijanska poruka čije
smo divne hijeroglife tumačili kao glas sa onog sveta. I singerica moje
majke zauvek je nestala u ratnome metežu, izgubila se kao siroče,
pobegla u svet, preosetljiva na potrese. To je bio težak udarac za sve
nas, naročito za moju majku.
Nije bila bolje sudbine ni druga zvučna kutija kojom se nekad kitila i
ponosila naša kuća: naš stari otoman boje trule višnje raspao se negde
na nekoj postaji između Pešte i Kanjiže, ne izneverivši do poslednjeg
trenutka svoj dobar glas: svedoci bi mogli da potvrde da je i u samrtnom
ropcu sačuvao svoju zvonkost.
Po pričanju moga oca, koji je bio na komisijskom uviđaju, njegov glas
je u tom trenutku bio najvećma nalik na klavsen, ukoliko, naravno, i to
nije bilo bolesno preterivanje, halucinacija, delirium tremens. Svuda
su sada u našoj kući carevale vlaga i zelenkastosiva plesan, ta jedina
boja u celom našem domu, boja raspadanja.
Sva je nesreća poticala iz činjenice da se naš gvozdeni šporet u
kuhinji nije nikad dao sasvim razbuktati, tako da nam je nedostajao
pravi plamen, sjaj. On je stvarao samo još veću pustoš u našoj kući,
barem u početku, dok se nismo navikli na dim.
Posle, kada smo se dobro isplakali i kada su nam oči već bile
presahle od suza, počeli smo da se krećemo u tom plavičasto-sivom dimu
kao u svom prirodnom elementu, nazvali smo ga u svom duhovnom jeziku
"domaćim ognjištem" i onda smo kašljucali, zagrcnuti, kao da pušimo neke
skupocene, jake cigare u kojima se ostvaruje miris leta i četinara, kao
i topla ideja domaćeg ognjišta. Taj smo šporet ložili suvim šišarkama
koje smo skupljali u šumi, s jeseni, i donosili ih kući u velikim
džakovima, kao ugalj.
Oh, ti divni rudnici, taj zlatni majdan! O Grofovska šumo, šumo moga
oca! Sa drveća je kapala rosa, a šumska je smola, izmešana sa mirisom
četinara, delovala na nas profilaktično i još ne znam kako.
Tek bilo je neke razdražljive radosti u tim našim šetnjama po šumi, s
jeseni. Pre dolaska mraka vraćali bismo se natovareni džakovima, pa
bismo zastali na ivici čestara da odahnemo i da sačekamo dolazak večeri.
Tada bi se začuo negde u daljini lovački rog, halali, zatim bi se
spustila na nas neka svečana tišina.
U šumi je lebdeo duh našeg oca. Nismo li malopre čuli kako se
ušmrkuje u novine, a šume mu uzvraćaju trostrukim ehom?
"Sad moramo da krenemo", rekla bi tada moja majka. "Gospode, kako se
ovde brzo smrkava".

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   4/7/2010, 4:49 pm

Danilo Kiš - S jeseni kada počnu vetrovi


S jeseni, kada počnu vetrovi, lišće divljeg kestena pada strmoglavce,
s peteljkom naniže. Onda se čuje zvuk: kao da je ptica udarila kljunom o
zemlju. A divlji kesten pada bez i najmanjeg vetra, sam od sebe, kao
što padaju zvezde - vrtoglavo. Onda udari o tle s tupim krikom. Ne rađa
se kao ptica iz jajeta, postepeno, nego se odjednom rasprsne dlakava
ljuštura, iznutra beličastoplava, a iz nje iskaču vragolasti, tamni
melezi, zacakljenih obraza, kao jagodice nasmejanog crnca. U nekoj se
mahuni nalaze blizanci; ipak bi ih ljudi mogli razlikovati: jedan ima na
čelu belegu, kao konj. Majka će, dakle, uvek moći da ga prepozna - po
zvezdi na čelu.
Dečak kupi divlje kestenove koji su se sakrili u rupe na travnjaku i
stavlja ih pod obraze. Usta su mu puna neke lepljive gorčine. Dečak se
smeška. Trebalo bi se popeti na granu, izabrati jedan grozd i čekati. Ne
dati anđelu sna da te prevari. Trebalo bi bar tri dana i tri noći, bez
jela i pića, bez sna i počinka, gledati plod. Kao kada se gleda mala
kazaljka na satu. Bodlje su se stvrdle i pri vrhu malo potamnele.
Ako ih dirneš nevešto, na prstu će ti napraviti rupicu, pa će da
poteče tvoja lepa, crvena krv. Moraćeš onda da sišeš svoj prljavi prst
kojim si malopre pravio grudve od blata i fuškije. A može da nastupi i
trovanje krvi. Kada se to dogodi, onda deca umiru. Stave ih u male
pozlaćene sanduke i nose ih na groblje, među ruže. Na čelu povorke nose
krst, a za sandukom idu dečakova mama i tata i, naravno, njegova sestra,
ako je imao sestru. Majka je sva u crnini, ne vidi joj se lice. Samo
tamo gde su oči, crna je svila vlažna od suza.
Jedna beloputna gospođica u crnoj kecelji gimnazijalke sedi u nekoj
kristalnoj svetlosti što dolazi kroz poluspuštene žaluzine. Sunce crta
na ljubičastim bocama s kolonjskom vodom zvezdice od zlata.
E, pa, evo tajne mirisa ljubičica: gospođica koja prodaje sličice
leptirova i divljih zveri, kao i parfeme, od svih mirisa najviše voli
miris ljubičica, i stavlja ga svuda štedro: na dlanove, na bujnu riđu
kosu (mada bi riđoj kosi, po, svoj prilici, bolje pristajao neki drugi
miris)
Trebalo bi komponovati fugu za orkestar i jorgovan. Iznositi na
podijum u mračnoj sali ljubičaste bočice oplemenjenih mirisa.
One koji bi tiho, bez krika, izgubili svest, iznosili bi u drugu
salu, gde bi lebdeo detinjasti, lekoviti miris lipe i kamilice.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   4/7/2010, 5:38 pm

Bandura Marijeti - Danilo Kiš


Ne brini, nijedna kurva na svetu ne bejaše iskrenije ožaljena... I
nijedna ne bejaše sahranjena sa većim počastima.
("Smrti se ne podvaljuje; cveće ima svoju jasnu dijalektičku putanju i
biološki ciklus kao čovek: od cvetanja do truljenja; proleteri imaju
pravo na iste posmrtne počasti kao i gospoda; kurve su proizvod klasnih
razlika; kurve su (dakle) dostojne onog istog cveća kojeg su i
gospodjice iz dobrih kuća." Itd.)
Volela je i pomagala mornare svih luka! I nije imala predrasudu prema
boji kože, rasi ili religiji. Uz njene su se grudi, male ali lepe
(...), privijale crne znojave prsi mornara iz Njujorka, žute ćosave prsi
Malajaca, medvedje šape hamburških dokera i tetovirane grudi locova sa
Albertskog kanala, u njen su se ljiljanski vrat ustiskivali, kao pečat
sveopšteg bratstva medju ljudima, malteški krst, i raspeće, i zvezda
Solomonova, i ruska ikona, i zub morskog psa i talisman u vidu korena
mandragole, a izmedju njenih nežnih butina protekla je reka vrele s***e i
slila se u njenu toplu v***u kao u matičnu luku svih mornara, kao u
utoku svih reka...
Svi smo mi ovde, kamaraden, svi smo mi članovi jedne velike porodice,
ljubavnici, verenici, šta kažem: muževi iste žene, kavaljeri iste dame,
braća istorupčići koji su se napajali na istom vrelu, pili rum na usta
iste boce, plakali pijani na istom ramenu i povraćali u isti lavor, onaj
iza zelenog baldahina...
Skini kapu. Ne brini. Nijedna gospodjica iz dobrih kuća ne bejaše
iskrenije ožaljena. I nijedna ne bejaše sahranjena sa većim počastima.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   4/7/2010, 5:50 pm

Homo poeticus - Danilo Kis


Bojim se da ću vas unekoliko, štaviše, da ću vas uveliko razočarati:
moja je misao satkana od skepse, ona je skepsa sâma, i njeno bi se
osnovno načelo moglo izraziti ovako: nikoga ni u šta ne možeš uveriti,
svaki je čovek svet za sebe, usamljena planeta, zvezda ili zvezdani prah
(to ponajpre), meteorska čestica koja se po nekim slepim zakonima
privlačnosti-odbojnosti susreće sa drugim česticama, sudara, sudara
suludo, besmisleno, a govor, govorenje, tu je samo izvor novih
nesporazuma.
„Težnja za istinom“ to je samo protivtežnja banalnosti, a banalnost
je nemoralna. Jednako nemoralna ako je potekla iz neznanja kao i onda,
pogotovu onda, ako je potekla iz kukavičluka. Na književnom polju
banalnost iz neznanja radja (ili, tačnije: umnožava) uniformnost,
uništava zdravu ljudsku snagu, umnožava djubrište opštih mesta, povećava
potrošnju hartije, ona je, jednom rečju, ekološki problem.
Banalnost je neuništiva kao plastična boca!
Druga vrsta banalnosti, koju radja kukavičluk, to je takodje
banalnost opštih mesta, no iz nje proviruje još i laž: kukavica čeka da
mu se dâ mig šta će i kada će napasti, a dotle ga ohrabruju da istraje u
svojoj laži, da svoju istinu, svoje saznanje odloži.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   9/7/2010, 8:22 pm

Mansarda (II)

Osip mi jutros reče da je najlepša stvar na svetu davati poklone bez
profita.
No ja sam počeo s kraja. Evo kako je to bilo. (Odmah posle mog
povratka.)
Sreo sam Osipa u gužvi pred bioskapom. čekao je Mariju. Znao sam da čeka
Mariju: nestrpljivo se osvrtao i nervozno pušio.
»Neće Marija da nosi onu bundu«, reče čim se rukovasmo. »Zamisli.«
»Koju bundu? Nisam je nikad video sa bundom!«
»Nisam ti pričao!? Kupio sam joj bundu za rođendan.«
»Oho!... Odakle ti toliki novac?«
On se samo smeškao, zatim me povuče u stranu.
»Hoćeš li i ti da pokloniš bundu Euridiki za rođendan?«
»A ti ne znaš?« rekoh. »Nisam više sa Euridikom... Nego, kako ti to
poklanjaš bunde tek tako kao... bundeve?«
»Zašto da ti pričam kada nemaš kome da je pokloniš. Šteta. To je lep
poklon.«
Onda mi je ipak ispričao kako on to radi. (Mislim da sam ja jedini čovek
na svetu kome se Osip poverava. On veruje da smo mi jako slični, samo
što se ja još nisam iščaurio.)
A evo kako on to radi. Uđe u robnu kuću u vreme kada je najveća gužva
(obično pred praznike) i naruči bundu koja mu se najviše dopada. Barem
je tako kupio onu bundu Mariji, Prodavac mu onda napiše kupon i zabavi
se oko upakivanja. Osip tada pita najučtivije, »Molim Vas, a gde je
kasa?« — »Izvol'te tuda pravo pa levo.« Osip onda tobože rasejano :
iznenađeno: »Oh, hvala Vam lepo«, i uputi st prema kasi. Zatim
neprimetno izvadi iz džeps svoj mali žig sa natpisom NAPLAĆENO, otcepi
onaj deo koji ostaje na kasi, vraća se, predaje kupon, uzima bundu,
učtivo se klanja i..
»Ja bih svisnuo od straha,« rekoh.
»To je sasvim jednostavno«, reče Osip po
laskano.
»Kako jednostavno! Zašto ne kupiš ondj na taj način sebi jedno odelo,
nego se smrzavai u tim prnjama i u tom mantilu?«
»Vidiš, u tome je stvar. Postoji tu neki razlika. To bi bio čist
lopovluk i ništa više Razumeš, čist lopovluk. Ruke bi mi zadrhtali ili
bih povratio od muke.«
»A ovako?!«
»Ovako je, da tako kažem, postignuta ravnoteža sila. Jedni su pokradeni,
drugi su usrećeni. Važno je samo da račun bude uvek čist. A ravnoteža
U9postavljena. Vidiš, prodavac neće biti kažnjen, jer će se utvrditi da
je moj pečat, iako savršeno sličan njihovom (ja to radim sa istom
minucioznošću kao kada pravim fine, male gravure), ipak samo ručni rad,
dakle falsifikovan... A Marija će dobiti bundu. Osetiće da je obožavana,
da je cenjena...«
»A kakvu ti korist izvlačiš iz svega toga? Ako smem da upotrebim tu reč:
korist.«
»Naravno da smeš«, reče Osip. »Ja sam poslednje stvorenje na svetu koje
bi učinilo nešto bez koristi po sebe... Ja iz svega toga izvlačim veoma
mnogo. Pre svega — samodopadljivost. Mislim da ti je jasno na šta
mislim. Sviđam se sebi u trenutku kada mi ne zadrhti glas dok naručujem
bundu. Drugo — doživljaj. To ne zaboravi, dragi moj, doživljaj,
avanturu. I — naravno — zadovoljstvo zbog Marijine sreće: ona veruje u
mene. Ceni me.«
»I to je sve!?«
»Sta bi ti još hteo?« reče on gotovo uvređeno. »Uostalom, ako hoćeš,
ovako mi je lako podneti sve lične nezgode. Znam da mogu u svakom
trenutku da se obučem, a idem u prnjama. Razumeš, neću, a mogu. Ovako
imam dokaza da sam pošten i da sam — moćan!«
»Nego«, setih se, »zašto neće Marija da nosi bundu? Je li doznala
nešto?« »Ja sam joj rekao!«
»Time si sve pokvario«, rekoh. »Uviđaš li to? Još bi mogla da te tuži.«
»Zato sam joj i rekao. Da bi mogla da me tuži. Možda je baš sada kod
islednika. Ostavio sam joj nekoliko dana za razmišljanje. Interesuje me
njena sasvim sarnostalna odluka.«
»Mislim, ipak, da nije trebalo da joj kažeš kako si došao do bunde.
Mogao si nešto da izmisliš. Na primer ... «
»Znam«, reče Osip, rastužen kao dete. »Ne umem da lažem. Shvataš li: ne
znam da lažem kad nekog volim. Molio sam je skoro plačući da me ne
ispituje odakle mi bunda, jer ne umem da lažem, ali ona je bila uporna.
Najzad sam joj sve priznao. No pre toga sam bio doneo odluku da ću da je
kaznim. Staviću joj bundu i sebe na savest.«
»Nije li to okrutno?« rekoh.
»A kako se ti zabavljaš?« upita Osip.
»Pišem Mansardu«, rekoh.
Išli smo prema Tvrđavi, obalom Dunava, pošto se Osip bio pomirio sa tim
da Marija neće doći na sastanak.
»Sigurno neki neorealizam«, reče on. »Prljava, musava deca, veš prostrt
između uskih zidova kuća u predgrađu, pristanišne prčvarnice, pijani skretničari, kamenjarke... «

»Ima ponešto od toga«, rekoh. »Uostalom, to ti i sam naslov sugerira. No
to je još uvek jedna užasno sebična knjiga... Hoćeš li da čuješ još
nešto? Imam kod sebe neke beleške. (Ne volim, znaš, da ostavljam svoje
papire na mansardi, na milost i nemilost pacovima.)... Jarac je
glup za sve što nije pričam ti priču. A tvoj sud sam uvek cenio . . . «
»Zbilja, kako Jarac? Nisam odavno ništa čuo o njemu.«
»Izbacio sam ga«, rekoh. »Na jedvite jade.«
»Ipak, nije imalo smisla«, reče on... »On se razveo od svoje Marije, je
li?«
»Ko će mu ga znati... Nego, da svratimo ovde da ti pročitam neke
beleške. Ako nemaš ništa protiv.«
Seli smo u ugao, pored peći. Onda se setih da sam za ovim istim stolom
pre nekoliko godina sedeo sa Marijanom. Bila je zima. Toga se dobro
sećam. Oko četiri posle podne. U kafani nije bilo nikog. Marijani su se
bile zamaglile oči. Pili smo konjak. I ljubili se kradom.
»Osipe, sećaš li se Marijane? One sa dugom plavom kosom.«
»Da«, reče Osip. »Mislim da se sećam. Jednom si me, čini mi se, upoznao s
njom . .. Zašto pitaš? «
»Za ovim smo stolom jedne zime pili džin. Irnala je crni pleteni džemper
i belu svilenu kragnu.«
»Ne razumem«, reče Osip. »Je li to uvod u čitanje?«
»Ne. Tako ... setih se toga.«
»Daj najzad da čujem te tvoje beleške. Ono šta si mi prošli put čitao
kod tebe na mansardi — dopalo mi se. Samo... jako me zanima kako ćeš sa
svim tim na mansardi da izađeš na kraj. Naročito šta ćeš sa Euridikom...
Pa sa Jarcem-Mudrijašem. (Zakleo bih se da je to Igor!)
Ispismo svoj konjak i počeh da mu čitam:

Slušao sam kako plaču u noći nevidljivi vozovi i kako se rožnato lišće
hvata noktima za. zamrzlo tvrdo tle ...

»Nastavi«, reče Osip. »Početak mi se sviđa.«

Svuda su nas presretale gomile izgladnelih čupavih pasa. Pratili su nas u
velikim gomilama, nemo. Samo bi s vremena na vreme podizali k nama
svoje tužne, sumorne oči. Imali su nekog čudnog respekta prema našim
nečujnim koradma, prema našim zagrljajima ...

»To si mislim već jednom čuo... Bolje da ti čitam nešto iz Valpurgijske
noći ...«
»Nemoj, molim te. To je gadno. Ne misliš li da je to zbilja odvratno?«
»Zato sam i hteo da ti čitam. Da vidim koliko je odvratno. Potreban mi
je rezonator. Razumeš? Nema za mene u ovom trenutku odvratnijeg mesta od
Zaliva Delfina. Smučilo mi se od magnolija, od lauta i lakrdija...«
»To je zato«, reče Osip, »što ideš iz krajnosti u krajnost. Nije li
život negde izmedu toga? Uostalom, možda grešim. Sudim po onim
fragmentima koje si mi prošli put čitao kod tebe na mansardi. Onda mi se
sve to bilo svidelo, no — ipak — nije li pravi život, realitas, negde
između tvoje mansarde i tvoje Valpurgijske noći?!«
Uveče, pošto sam se rastao sa Osipom, prošetah pređgrađem da bih udahnuo
malo autentične atmosfere. Usput sam razmišljao o Osipovim rečima.
Zbilja, nije li moja Mansarda samo okvir. Okvir — čega?
Posle sam se vratio na mansardu. Upalih sveću i počeh da pišem. Unapred
sam bio uveren da taj odlomak neću pokazati Osipu. Ne bih voleo da
otkrije koliko sam nesiguran, kolebljiv.

Evo šta sam napisao ispod prethodne beleške koja je glasila:
Ne volim Ijude koji se izvlače iz svega kao kišne gliste. Bez ožiljka i
bez ogrebotine. Komedijaši.

Ispod toga sam bio zapisao pre nekoliko večeri, kada mi je postalo jasno
da Euridika više neće doći:

Agnosceo veteris vestigia flamme.
Ožiljkom jednim obogaćen.

Danas sam pročitao u novinama da »Insektomor« sa sigurnošću ubija svu
gamad i pacove.
Kupiti »Insektomor« % osloboditi se dekoracije bubašvaba.

DETRONIZOVATI MANSARDU!

Ogrejati je suncem;
Posmatrati napukline u zidu u punom sunčanom sjaju.

Posle tih beležaka počeo sam da pišem: Noćas je besnela oluja. Svu noć
su negde na trećem spratu udarali kapci o prozore. Kada je vetar stao,
čulo se još samo jednolično pljuštanje kiše i hripavo kašljanje deteta
čiji se krevet nalazi negde ispod mene. To mora da je ona sušičava
devojčica što se po ceo dan igra sa svojim krpenim lutkama na mračnim,
prljavim basamcima ...


Mansarda (III)

Nisam mogao da zaspim. Zato ponovo pripalih sveću i uzeh listiće od
kojih sam pravio Mansardu. Svaki put se rukopis otvarao na onom odlomku
koji sam u sebi krstio Zalivom Delfina. Taj me odlomak podseti na jednu
razglednicu koju sam bio poslao Igoru pre gotovo godinu dana: Najlepše
želje za novu godinu sa Ostrva kokosovih palmi. Sećam se da sam mu uz
čestitku poslao i Pesmu sa kokosovih ostrva. Trebalo je da sada odlučim
da li da unesem tu pesmu u Mansardu, naravno u originalu:

Tanah airku aman dan makmur
Pulau kelapa jang amat subur
Pulau melati pudjaan bangsa
Sedjak dulu kala

Melaribailambai njiur dipantai
Berbisikbisik rađa k'lana
Memudja pulau nan indah permai
Tanah airku!

»To ćeš sigurno uneti u Mansardu, reče Igor kada mu prevedoh poslednju
strofu.
Dobro se sećam šta sam mu odgovorio:
»Mislio sam o tome.«
Igor je samo ponovio:
»Zakleo bih se da ćeš uneti!«

Hripavo kašljanje i plač deteta sa trećeg sprata nisu prestajali. Tek bi
ga s vremena na vrenje pridavilo udaranje kiše o prozore i tupi naleti
oluje. (Napakostiću Igoru, neću uneti onu pesmu. Zato je iscepah u
paramparčad i bacih je u slamu. Tako je neću moći nikad uneti u
Mansardu!)
Onda odbacih rukopis sa olakšanjem. Zatim sam, ne gaseći sveću, buljio u
plafon. San mi nikako nije dolazio na ooi. Zato ustadoh i ogrnuh se
vojničkim ćebetom kojim sam se pokrivao (spavao sam kompletno obučen) i
polako, na prstima, spustih se niz klimave basamke u prizemlje. Valjda
me nije griža savesti naterala da to činim?
Dole upalih šibicu i potražih očima spisak. U tamnom okviru videh prvo
samo plamen šibice na zamašćenom staklu... Zatim, kada se približih,
videh s početka samo svoj lik, avet svoga lica. U tom tamnom okviru što
ga je vreme patiniralo dahom, obrisi moga lika pri drhtavom plamenu
šibice učinili su mi se tako beznadežnim, tako sebičnim, tako
izgubljenim. Shvatih odjednom, ne bez odvratnosti, da je baš to, moj
lik, skrivalo od mene sve do sada celu mansardu, ceo šestospratni svet.
Očajan zbog te pomisli, pustih da mi šibica oprlji prste. Nisam je
ispustio ni onda kada osetih. kako mi se stomak grči od bola. To strašno
boli kada plamen dogori do nokata.
Upalih onda i drugu šibicu i postavih je između sebe i stisnute gomile
likova koji čekaju milost uobličenja.

Prizemlje

Radev Katarina, nastojnica rođ. 1899
Flaker Anton, mašinbravar 1907
" Marija, domaćica 1911
" Marija, student 1932
" Ivan, učenik 1939
Katić Stevan, otpravnik vozova 1910
" Anica, domaćica 1915
Poparić Đuro, skretničar 1928
" Stana, službenik 1913
" Ljiljana, učenica 1945
" Mašinka, učenica 1947
" Jadranka, dete 1954
" Jadranko, dete 1954

Međusprat

Popov Melanija, daktilograf 1934
Avramović Jovan, mašinovođa 1926
" Slavica, učenica 1949
" Danica, domaćica 1926
" Goran, učenik 1950
" Mirjana, učenica 1951
" Ljiljana, dete 1955

Prvi sprat
Angelov Kosta, ing. u penziji 1889
" Smilja, službenik 1900
Kifer Albina, primalja 1918
Zakula Bogdan, kondukter 1900
" Pavle, otpravnik vozova 1930
" Melanija, student VPS 1935
Solunac Dušan, nadglednik
lokomotiva 1900
Ilić Tihomir, milicioner 1930

Šibica me ponovo oprlji po prstima i ner vozno je bacih. Zeravica se u
kratkom luki odbi od zida, zatim naglo utrnu, cvrčeći. Setil se onda
vlage i blata što se u ovim danimj razvlači po basamcima. Htedoh već da
krenerai da se vratim, no vetar donese odnekud žalobm zavijanje nekog
voza izgubljenog u noći. Usko ro dopre do mene, sad već izbliza,
kloparanj točkova. Gospode, trgnuh se, nisam zbog se bičnosti napisao
najlepšu pesmu! Pesmu vozov izgubljenih u noći. Baladu točkova! A svak
sam se noći uspavljivao uz tu pesmu, san su nn donosili veliki beli
vozovi...
Gospode, živeo sam na mansardi kao n zvezdi!
Da li sam igde pomenuo da je moja mansarda bila blizu stanice? Ne, nisam
to nigde rekao. Nisu li krivi tome pomalo i vozovi? Nisu li me oni
zatrovali daljinama, zvezdama, sebičnošću?
Ponovo pripalih šibicu i osvetlih treći sprat.
Da, Alek. CikaAlek. Devojčica se zove kao u snu: Sanja.

Kovač Alek, ložač 1912

Zena mu je nedavno umrla. Pre godinudve. Setih se da mi je nastojnica
pričala o tome nešto. Dugo nisu mogli da imaju decu, zatim je žena išla u
banju, to joj je izgleda pomoglo, barem se tako pričalo, no možda je u
pitanju bilo nešto drugo, no. o mrtvima ništa osim dobro, rodila je onda
dakle ćerku, no »nije im bilo suđeno«, žena je posle porođaja umrla.

(Kovač Anita, domaćica 19 ...)

Tu se razlila tamnozelena mrlja vlage i upila mastilo kojim su bile
prevučene dve uzdužne crte preko imena pokojnice.

Cika Alek se otada opija, gasne. »Ko tiho pije taj se tiho i ubije«,
rekla je o njemu nastojnica. »Takav je život. Sčepa čoveka za dušu, ne
da mu da diše.«
Preleteh pogledom po spratovima.
Poslednjim plamsajem šibice bacih jeda brz pogled na mansardu i razabrah
u magnc venju Igorovo ime. (Krajnje je vreme da se ja uvedem u spisak.
Može Igor imati neprilik zbog mene.)

Jurin Igor, student 193

»Jarac-Mudrijaš«, rekoh gotovo glasno »Astronom. Večiti student.
Studentlutalica Zvezdoznanac. Mesečar!«

Po povratku na mansardu:
1° Prepisati spisak stanara;
2° Raspitati se kod nastojnice o svakom ponaosob;
3° Kupiti Sanji čokoladu (sa lešnicima) pomorandže;
4° Zbližiti se sa stanarima;
Sići sa zvezde.



Nedelja. Sunčan dan

Jutros kada sam sišao niz basamke opazih u dvorištu jednog zarđalog
gvozdenog petla što ga je noćas vetar oborio.
Pred kapijom sretoh čikaAleka.
»Kako mala?« upitah.
»Hvala na pitanju«, reče on. »Jutros joj je bolje. Sigurno vam sinoć
nije dala da spavate. Znate, u ovim starim kućerinama zidovi su tako
tanki, providni.«
Bio je nakresan. Glas mu je zaudarao na šljivovicu.
»O, ne«, rekoh. »Nisam čuo ništa. Bio sam nešto umoran pa sam odmah
zaspao. Uspavao me romor kiše.«
»A ja sam video kod vas svetlo, oko tri, pa pomislih da ne možete da
spavate zbog male. Taj vražji magareći kašalj davi i dete i okolinu...
Nego, ako smem da vas pitam, šta vi to radite po svu noć? Sigurno
spremate ispite?«
»Pišem Mansardu«, rekoh po navici.
»Lepo, lepo«, reče on. »Samo ne zaboravite i ovaj obični svet što
stanuje ispod vas... I nemojte da kvarite oči pri sveći. Imam jednu
sijalicu od četrdeset sveća. Mogu vam je dati. Meni ne treba.«
»Hvala«, rekoh zbunjeno, »ali ja pišem pri sveći... kako da vam to
objasnim ... Da bih imao štimung. Razumete? To je kao kada se u kupeu
upali plava sijalica...«
»Onda pišite pri dnevnom svetlu. Tada bolje možete da vidite i mansardu i
dvorište ... Ne znam da li se sa vašeg prozora dobro vidi bašta...
Nego, ja se zapričah, a moram na posao ...«
On mi stisnu ruku i pohita.
»Ipak, navratite po sijalicu«, dobaci mi u hodniku. »Ja tek tako kažem.
Ono za sveću...«
Zastao sam začas pred kućom, zagledao u prozore. Jutarnje je sunce već
počelo da suši sive, vlažne zidove, tako da su ostale tek tamne mrlje iz
kojih se podizala laka, prozirna para. Na žici zategnutoj izmectu
spratova leno se klatilo belo rublje natopljeno kišom i suncem. Golubovi
su na gvozdenoj ogradi balkona kočoperno pravili lepeze. Negde na
trećem spratu plakalo je neko dete. Onda ga nadvlada pevanje neke mlade
žene. Pokušah da tačno razaberem iza kog prozora dopire pevanje. Zena je
pevala mladim, jutarnjim glasom:

Nikad nećeš moći sa mnom
brati dunje ranke ...


Onda se na trećem spratu pomeri lepršava zavesa i žena otvori prozor
širom. Gole joj mišice blesnuše na suncu a grudi joj se pomoliše iz
svetle cicane bluze pošto se nagnula da dohvati letvu na prozoru.
Kada me ugleda, naglo se trže i spusti malo glas. Zatim mi isplazi jezik
i ponovo povuče zavesu. Gledao sam kako se nabori zavese talasaju, i
još samo razabrah iz one pesme reč: uranke.
Zajedno sa zavesom poče odjednom da se ljulja cela zgrada iz temelja.
Spustih pogled, jer sam osećao da me ona žena iza zavese posmatra.
Kada krenuh, razabrah i drugi deo pesme:

Nikad nećeš moči sa mnom
gledati uranke . . .



- K r a j -



Beograd,
novembar 1959 — maj 1960.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   24/11/2010, 7:52 pm

Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje koje ne iziskuje truda. Ne samo «pakao to su drugi», u okviru nacionalnog ključa, naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko...) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, dakle, totalitarna ideologija.
Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu. Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše «iz naroda i za narod», koji svoj individualni glas tobože potčinjava višim, nacionalnim interesima. Nacionalizam je kič (a, da se podsetimo, kič bi se mogao meriti stepenom banalnosti svojih asocijacija – A. Mol.), u srpsko – hrvatskoj varijanti, nacionalizam je borba za prevlast oko licitarskog srca.

Danilo Kiš - "Čas anatomije"

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   9/12/2010, 2:25 pm

VARIJACIJE NA SREDNJOEVROPSKE TEME

(fragmenat)

On sada ima oko pedeset godina - nikako manje od pedeset, može samo više - živi u izgnanstvu (kao Kundera), piše na svom maternjem jeziku, češkom, slovačkom, poljskom, mađarskom, srpsko-hrvatskom (srpskom ili hrvatskom), možda i na jidišu (mada mi se čini odveć mlad za to), kao da piše na nekom mrtvom jeziku, i stoga mu je taj jezik još dragoceniji; govori još i čita na francuskom, nemačkom, mađarskom, ruskom, od rođenja je dvojezičan, a dva-tri je naučio kasnije, ali ga svi pitaju, njega, tog jedinog (kako se njemu čini) čuvara svog dalekog i bliskog maternjeg jezika, pitaju ga zašto ne piše na francuskom, nemačkom, engleskom - a on već po stoti, po hiljaditi put objašnjava da se ne piše jezikom, nego celim bićem, mitosom, tradicijom, svešću i podsvešću, utrobom, sećanjem, svim onim što se kroz zamah ruke pretvara u automatizam, u slučajnu metaforu, u asocijaciju, u književnu aluziju, u idiotizam, u nesvesni ili namerni citat. Jer on - i to ga upravo čini srednjoevropskim piscem - vuče za sobom užasan teret melodija jezičkih i muzičkih; vuče za sobom klavir i mrtvog konja, i sve ono što je na tom klaviru svirano, i sve one koje je taj konj nosio u bitkama i porazima, mermerne statue i bronzana bradata poprsja, slike u baroknim ramovima, reči i melodije - reči i melodije nikom izvan tog jezika razumljive, realije, koje na drugim jezicima treba objašnjavati dugačkim fusnotama, velikom svetu nepoznate aluzije, ratove, epove, epske junake, istorijske i kulturološke pojmove, turcizme, germanizme, mađarizme, arabizme koji imaju svoj jasan i precizan poluton... jer on ne može da dozvoli sebi kao Rus, kao Francuz, kao Englez, kao Nemac da ne uči i ne zna nijedan drugi jezik... idiomi, uzrečice, poslovice, zagonetke, gatke, sinonimi, među kojima treba da biraš, jer sinonimi nisu iste reči, isti zvuk, ista boja, jer "ka**-tamna noć", sa ovim zvučnim turcizmom, nije isto što i "crna noć", "tamna noć", jer to "ka**" izaziva istorijske asocijacije, podrazumeva neku etnografsku, etnološku, rekao bih nacionalnu, tešku, gustu, pastuoznu tamu, tamu punu krikova i jauka, rzanja konja, plača dece, kuknjavu majki, to je tama crna kao krv, kao gavran, kao dva "vrana gavrana" iz narodne epske pesme, gde taj novi sinonim "vran" jeste ako ne nova boja a ono nova nijansa crnog, nov pridev koji ide uz neke nove imenice, "vrana" je kosa devojačka, na primer, a to opet nije crna kosa, nije samo crna, nego "crna kao zift" ili tamna, kao što noć može biti "tavna-tavna", i to više nije ona ista turska, krvava noć puna jauka i strave, nego noć kada zađe mesec, kad zamiriše jorgovan, neka spokojna... lirska noć.
I on zna da se sve to, svi ti zvuci, sav taj instrumentarij njegovog jezika gubi u prevodu, on zna da "black" nije isto što i "ka**", "vran", "taman" i "tavan", on zna da je fr. "noir" zapravo svetla boja kao što je tvrdio Malarme, a da je "jour" svojim muklim, dugim "ou" zapravo reč pogodna za noć, kao da se jezik poigrava značenjima, kao da je nalepio pogrešnu belu etiketu na noć a crnu na dan, bez ikakvog smisla i logike, i zna da "schwarz" i "Nacht" isto tako svojom kratkoćom, svojim stakatom nisu isto što i "crn", što i "tavan", "taman", "ka**-taman" ili "noć", "noćca", "ka**-tama" i "kosa vrana". I zna da nijedan prevod, ni najbolji, neće preneti sva značenja, sve instancije njegovog jezika, sve istorijske, književne, nacionalne, verske, etnografske, pesničke asocijacije originala, i smešiće se tužno kad pročita u kritici da njegova knjiga na francuskom (npr.) zvuči "bolje od originala", gde se podrazumeva da je original pisan na nekom barbarskom jeziku, i da je smisao svega toga, tog nerazumljivog barbarskog mucanja postao jasan, razgovetan, osmišljen tek u prevodu.
Zato se on smeška gorko kada mu kažu: "Pišite na francuskom, pa vi divno govorite francuski!" jer oni ne znaju da govoriti divno i pisati nije isto, ne znaju da je piscu jezik sudbina, i da je svaki pokušaj spoljne intervencije, svako nasilje nad tom sudbinom poput neke teške operacije ili mutacije gena iz kojih se ne izlazi čitav, ne izlazi isti.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   21/12/2010, 3:52 pm

Danilo Kis

Ulazimo u voz sa svojim smešnim prtljagom, vučemo sa sobom čergu svog lutalaštva, žalosnu prćiju mog detinjstva. Naš istorijski kofer, sad već oguljen i s kopčama koje svaki čas popuštaju sa zarđalim praskom, kao stari pištolji-kremenjače, isplovio je iz potopa sam i pust, kao mrtvački sanduk. U njemu sad leže samo žalosni ostaci mog oca, kao u urni pepeo: njegove fotografije i dokumenta. Tu su još i njegova krštenica i školska svedočanstva, te neverovatne tore ispisane kaligrafskim rukopisom neke daleke prošlosti, skoro mitske, dragocena svedočanstva mrtvog pesnika, istorijski arhiv njegove boljke: prepisi sudskih parnica, papiri Fabrike četkarskih proizvoda u Subotici (koju je on doveo do bankrotstva), dekreti, rešenja o postavljenju, unapređenja za šefa staničnih postaja, zatim dva njegova pisma – "Veliko i Malo zaveštanje" – kao i otpusnice iz bolnice u Kovinu...

Kakvom sam tada bio mišlju vođen kad sam tu čudesnu arhivu prokrijumčario u naš kofer, krišom od naše majke? To beše, bez sumnje, rana svest o tome da će to biti jedina prćija mog detinjstva, jedini materijalni dokaz da sam nekad bio i da je nekad bio moj otac. Jer bez svega toga, bez tih rukopisa i bez tih fotografija, ja bih danas zacelo bio uveren da sve to nije postojalo, da je sve to jedna naknadna, sanjana priča, koju sam izmislio sebi za utehu. Lik mog oca bi se izbrisao iz sećanja, kao i toliki drugi, i kad bih pružio ruku, dohvatio bih prazninu. Mislio bih da sanjam.

(Iz baršunastog albuma)

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5101
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   20/1/2011, 10:17 am

Pročitala sam ljetos " grobnicu za Borisa Davidoviča ", ali ne mogu reći da mi se nešto posebno sviđelo.

____________________________________________
"Poezija je samo trag zivota.
Plamti li tvoj zivot, poezija je samo pepeo plamteceg zara."

Leonard Cohen
Nazad na vrh Ići dole
Bajka

avatar

Ženski
Broj poruka : 879
Location : u srcu
Humor : smejem se
Datum upisa : 26.06.2010

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   17/2/2011, 3:24 pm

Opasno je naginjati se nad tuđom prazninom, a u pustoj želji da se u njoj,
kao na dnu bunara ogleda svoje vlastito lice; jer i to je taština.
Taština nad taštinama.

Danilo KIs
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   18/2/2011, 11:05 pm

Covjek
je oduvjek predstavljao misteriju i jos uvjek se ne moze dokuciti bit
njegovog zivljenja. A zasto? Zato kadtaman mislite da ste doznali bit i
da ste stigli do kraja pojavi se na drugom kraju svijeta nesto jos
nevidjeno i neodgonetnuto. Jedno se zna: nijedan dogadjaj u istoriji
nije prosao bez prolijevanja krvi. To je jednostavno iskustvo koje
covjek stice cim se rodi. U svijetu se toliko ''nakotilo''
zla,prevare,ucjenjivanja. Jahaci apokalipse vec uveliko jasu na svojim
konjima i haraju svijetom sireci rat,glad,bolest. Sve to govori o
nepravdi i surovosti ovog svijeta. Cemu i zasto zivjeti ako znas da ces
ti ili tvoja djeca ili cak tvoji unuci morati uzeti pusku i ici u rat.
Da li je to bit zivljenja ili je samo sudbina ovog naroda ili je to sve
samo ruzan san. Ali ne, takvo nesto ne postoji u snovima, ma koliko oni
bili ruzni. Mislim da je krajnje vrijeme za ''Potop''. Ovog pute bez
''barke'' i izuzetaka, jer svi mi nosimo klicu zla u sebi, ma koliko se
mi bunili to je istina. Mozda je ovo preuranjeno misljenje ili
pesimisticno, mozda ja to tako vidim, ali svakim danom raste broj onih
koji su istog misljenja. Cijelo covjecanstvo se nalazi na ''rubu
propasti'', a za sve to je kriv sam covjek.




(RANI JADI - DANILO KIŠ)

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   9/9/2011, 1:38 pm

No u njemu ne bejaše ničeg drugog do samo sećanje na njegov sopstveni san i njegovo buđenje, ono od pre i ovo od sada; u njemu još ne bejaše ničeg do samo nerasklopljene tame kakva zacelo beše pred stvaranje, pre postanja, kad Gospod još ne bejaše odelio svetlost od tame i dan od noći, kad još Gospod ne bejaše podvojio san od jave i javu od sna.

...i to ga sećanje prože radošću i snagom, dovoljnom da ga otrezni od sna no nedovoljnom da pokrene njegove utrudnele udove, jer ga spopade strah od sopstvenih misli u času kad namota konac svoga sećanja , kad se priseti svega što se zbilo pre ovog sna.

Dali to bejaše san? Dali to bejaše snoviđenje ili već bejahu na vratima rajskim? Beše li to kraj more i snoviđenja ili to bejaše uzašće njihovo? Ili je to uzašće njegove duše, čas kada se duša podvaja od tela, hrišćanska duša od paganskog tela, grešno telo od grešne duše, kojoj je ukazana milost, kojoj su gresi oprošteni?

Ili i to bejaše san, taj novi, zemaljski miris što prodire u njegove nosnice već otupele od dugog sna i počinka, topli miris zemlje, miris trava i miris bilja, blažen dah sveta i života što posle memljivog vazduha špilje zamirisa kao jabuka?
Zar i to bejaše san? To blaženo piće njegova duha i njegova tela, taj blesak od kojeg ne smede otvoriti oči, jer ga zviznu u čelo takvom silinom da mu se svetlost smrači mrakom crvenim i žutim, plavim i rujnim i zelenim, te morade da drži oči čvrsto zatvorene, jer mu je iza kapaka stajala rumena i topla tama, kao da beše glavu zaronio u vrelu krv žrtvenu.

Ako i to, jaoj, ne bejaše san, tlapnja tela, tlapnja očnjega vida, tlapnja mesečnjaka koji je prekoračio granice i međe noći i meseca, međe praskozorja i mesečine, pa je zakoračio u dan i svetlost izlazečeg sunca, večnog božanstva što se večno bori sa božicom Lunom, te , gle, dolazi da rastera prividnu i lažnu svetlost svrgnute božice, nenavidnice svoje; ali to bejaše svetlost! Ne treperava i slabačka svetlost koja sama sebe izjeda i troši, koja samu sebe pali i gasi, koja samu sebe goni i davi, sagorevajući u svom sopstvenom plamenu i poletu, u svom sopstvenom žaru i ugarku; ovo zaista bejaše svetlost!

....Ostavite mi to maštanje, ono mi dođe kao melem, ono bi moglo da mi obezbedi večnost u vama i sa vama.....


Danilo Kiš - »Legenda o spavačima«

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   10/1/2012, 7:09 pm

Oči duboke kao bunari

Šta je od svega toga doživela Sonja, za dvadeset godina čekanja, ne
znamo. Znamo samo jedan deo, ovaj koji je ispričan u ovoj knjizi Karla
Štajnera: u trenutku kada je on uhapšen, Sonja je bila u poslednjem
mesecu trudnoće. Devojčica koja će se roditi umrla je od bede, hladnoće,
bolesti. Zatim slede dugi dani čekanja, ne vez, nego redovi, argat,
obilaženje ministarstava, strah od kucanja na vrata, iščekivanje retkih
pisama, stavljanje svake kopejke na stranu, kako bi se moglo poslati
nešto Karlu u zatočeništvo... Ponavljam: svako poređenje sa mitskom
Penelopom bila bi samo jeftina doskočica uvredljiva za Sonju Štajner.
Posmatram Gospođu Štajner, i sklanjam pogled. Taj se pogled ne može
izdržati! Ne, Sonja Marmeladova, ona je čista ljudska patnja, književni
lik u najgorem značenju te reči, papir, pesma, životna radost. A u očima
ove druge Sonje (Štajner), u tim očima usađenim u lice lepe žene (još
uvek lepe žene) otkrivam nešto što nikad u svom životu nisam video:
mrtve oči! Ne kao oči slepca, ne slepe oči, nego oči kakve nikad pisac
nije opisao, kakve je malo ko na svetu video, mrtve oči na živom licu.
(I ja sad stojim bespomoćan pred tim pogledom, jer to još niko opisao
nije, govorim dakle o fenomenu kojeg ne može čitalac da prepozna, tu
psihološka objašnjenja ne važe.) Oči Sonje Štajner nisu oči bez izraza,
one su mrtve kao u mrtvaca, zastakljen pogled, skamenjen pogled, oči u
kojima je ostao samo pepeo negdašnjeg žara, vreli pepeo, ne vir nego
dubok bunar u koji ne prodire sunčeva svjetlost, oči duboke kao bunari,
nad kojim kad se nagneš nazireš samo mirovanje tamnozelene bistre vode,
bunar iz kojeg se mogu nazreti samo ugasle zvezde na mrtvom nebu. A
između njih duboka brazda, belega martira.
I sada, tek sada, prepoznajem u Karlu Štajneru, indirektno, ono što sam
tražio: onih dvadeset godina, preko 7000 dana, provedenih u dalekim
sibirskim predelima iznad polarnog kruga! Poniženja, batinanja, strah,
glad, studen, smrt.

Danilo Kiš

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   10/1/2012, 7:09 pm

Bašta, pepeo

Jedne jesenje večeri (neka čitalac dozvoli da taj događaj izdvojimo),
jedne sasvim obične jesenje večeri (bilo mi je jedanaest godina), bez
ikakve pripreme, bez najave, bez nebeskih znakova, začuđujuće
jednostavno, banula je u našu kuću Euterpa, muza lirske poezije. To je
bio jedini događaj te sezone, jedina svetlost u statusu kvo te mutne
jeseni. Ležao sam na drvenom sanduku u kuhinji, pokriven ćebetom preko
glave, očajnički rešen da prespavam jesenju dosadu i da savladam svoju
glad stoičkim razmišljanjem o budućnosti, o ljubavi. Glad rodi
istančanost, istančanost rodi ljubav, ljubav rodi poeziju. A ta moja
vrlo neodređena predstava o ljubavi i o budućnosti pretvarala se u
sjajnu, žarkim bojama iscrtanu mapu sveta (dodatak uz očevu knjigu), u
nedostižnost, u očaj. Putovati! Voleti! O, Afriko, o, Azijo, o, daljino,
o, živote moj! Zažmurio sam. Ispod čvrsto, do bola stisnutih kapaka
siva se realnost sukobila sa ognjem fantazije i buknula rujnim sjajem.
Zatim se prelila u žuto, u plavo, u ljubičasto. Nebesa se otvoriše, samo
za trenutak, zasviraše fanfare, i ja ugledah gologuze anđelčiće koji
su, udarajući krilima kao muve, treperili oko sjajnorumene žiže raja. No
to je, velim, potrajalo samo trenutak. Odmah zatim počeo sam da padam
vrtoglavo u dubinu, i to nije bio san. U meni je treperio neki
veličanstveni, sveobuhvatni ritam, a reči su mi izlazile na usta kao
medijumu koji progovara na hebrejskom. Te su reči zaista bile na nekom
čudnom jeziku, punom neke dotad neviđene zvučnosti. Tek kada je prošla
prva navala tog grozničavog uzbuđenja, ja se pozabavih njihovim
značenjem i otkrih ispod lelujave površine muzike i ritma neke sasvim
obične reči, slične onima iz barkarola koje je pevao moj otac. Potpuno
svestan nemogućnosti vernog prevoda tih stihova, molim čitaoca da uvaži
elemente koji oni sadrže, od kojih su sazdani, što će moći da posluži
kao dokaz da su ti stihovi nekad zaista postojali. A, evo, cela se ta
lirska i fantastična balada, to autentično remek-delo nadahnuća
sastojalo iz ovih nekoliko reči raspoređenih u idealnom i neponovljivom
poretku: koralni sprud, trenutak, večnost, list, i od jedne sasvim
nerazumljive i tajanstvene reči: plumaserija.
Izbezumljen od straha, sedeo sam još neko vreme zgrčen na sanduku, zatim
saopštih svojoj majci glasom slomljenim od uzbuđenja: "Napisao sam
jednu pesmu."
Gde su nestali sa ovih stranica sjajni ramovi, ljubičasti fijakeri,
cveće što se raspada u vazama? Gde vozovi, gde zaklaćene korpe na
provincijskim stanicama? Gde plava svetlost u kupeima prve klase? Gde sa
zelenog pliša sedišta čipke što se lelujaju kao lepeze? Zar je tako
brzo prestala da funkcioniše mašina za ulepšavanje, kristalna posuda
kroz koju teče struja pri galvanoplastici? Gde je onaj sjaj pozlate sa
starih ramova, osmeh Mona-Lize?
Svedoci smo velikog raspadanja svih vrednosti. Pozlata je, od vlage i od
naglih promena temperature kojima je bila izložena, počela da otpada sa
ramova, a sa njom i boja sa krila anđela-čuvara, sa Mona-Lizinih usana.
Vukući se dugo po železnicama, kao sporovozna roba, u vreme kada je moj
otac igrao svoju životnu ulogu Ahašveroša, naš se nameštaj okrzao i,
kao zaražen filokserom, počeo da se raspada, da trune. Neke male crvene
bubice, što ih je moja majka nazivala njihovim popularnim imenom
"amerikanske bube", a moj otac Ageronia Mexicana, pretvorile su naše
ormare u olupine izvađene iz mora, bez sjaja i izbušene čitavim
lavirintom tunela. S vremena na vreme, i same od sebe, odvaljivale bi se
sa njih velike površine na čijoj je unutrašnjosti bila ispisana
indijanska poruka čije smo divne hijeroglife tumačili kao glas sa onog
sveta. I singerica moje majke zauvek je nestala u ratnome metežu,
izgubila se kao siroče, pobegla u svet, preosetljiva na potrese. To je
bio težak udarac za sve nas, naročito za moju majku. Nije bila bolje
sudbine ni druga zvučna kutija kojom se nekad kitila i ponosila naša
kuća: naš stari otoman boje trule višnje raspao se negde na nekoj
postaji između Pešte i Kanjiže, ne izneverivši do poslednjeg trenutka
svoj dobar glas: svedoci bi mogli da potvrde da je i u samrtnom ropcu
sačuvao svoju zvonkost. Po pričanju moga oca, koji je bio na komisijskom
uviđaju, njegov glas je u tom trenutku bio najvećma nalik na klavsen,
ukoliko, naravno, i to nije bilo bolesno preterivanje, halucinacija,
delirium tremens. Svuda su sada u našoj kući carevale vlaga i
zelenkastosiva plesan, ta jedina boja u celom našem domu, boja
raspadanja. Sva je nesreća poticala iz činjenice da se naš gvozdeni
šporet u kuhinji nije nikad dao sasvim razbuktati, tako da nam je
nedostajao pravi plamen, sjaj. On je stvarao samo još veću pustoš u
našoj kući, barem u početku, dok se nismo navikli na dim. Posle, kada
smo se dobro isplakali i kada su nam oči već bile presahle od suza,
počeli smo da se krećemo u tom plavičasto-sivom dimu kao u svom
prirodnom elementu, nazvali smo ga u svom duhovnom jeziku "domaćim
ognjištem" i onda smo kašljucali, zagrcnuti, kao da pušimo neke
skupocene, jake cigare u kojima se ostvaruje miris leta i četinara, kao i
topla ideja domaćeg ognjišta. Taj smo šporet ložili suvim šišarkama
koje smo skupljali u šumi, s jeseni, i donosili ih kući u velikim
džakovima, kao ugalj. Oh, ti divni rudnici, taj zlatni majdan! O
Grofovska šumo, šumo moga oca! Sa drveća je kapala rosa, a šumska je
smola, izmešana sa mirisom četinara, delovala na nas profilaktično i još
ne znam kako. Tek bilo je neke razdražljive radosti u tim našim
šetnjama po šumi, s jeseni. Pre dolaska mraka vraćali bismo se
natovareni džakovima, pa bismo zastali na ivici čestara da odahnemo i da
sačekamo dolazak večeri. Tada bi se začuo negde u daljini lovački rog,
halali, zatim bi se spustila na nas neka svečana tišina.
U šumi je lebdeo duh našeg oca. Nismo li malopre čuli kako se ušmrkuje u novine, a šume mu uzvraćaju trostrukim ehom?
"Sad moramo da krenemo", rekla bi tada moja majka. "Gospode, kako se ovde brzo smrkava".

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   26/2/2012, 11:46 am

No u njemu ne bejaše ničeg drugog do samo sećanje na njegov sopstveni
san i njegovo buđenje, ono od pre i ovo od sada; u njemu još ne bejaše
ničeg do samo nerasklopljene tame kakva zacelo beše pred stvaranje, pre
postanja, kad Gospod još ne bejaše odelio svetlost od tame i dan od
noći, kad još Gospod ne bejaše podvojio san od jave i javu od sna.

...i to ga sećanje prože radošću i snagom, dovoljnom da ga otrezni od
sna no nedovoljnom da pokrene njegove utrudnele udove, jer ga spopade
strah od sopstvenih misli u času kad namota konac svoga sećanja , kad se
priseti svega što se zbilo pre ovog sna.

Dali to bejaše san? Dali to bejaše snoviđenje ili već bejahu na vratima
rajskim? Beše li to kraj more i snoviđenja ili to bejaše uzašće njihovo?
Ili je to uzašće njegove duše, čas kada se duša podvaja od tela,
hrišćanska duša od paganskog tela, grešno telo od grešne duše, kojoj je
ukazana milost, kojoj su gresi oprošteni?

Ili i to bejaše san, taj novi, zemaljski miris što prodire u njegove
nosnice već otupele od dugog sna i počinka, topli miris zemlje, miris
trava i miris bilja, blažen dah sveta i života što posle memljivog
vazduha špilje zamirisa kao jabuka?

Zar i to bejaše san? To blaženo piće njegova duha i njegova tela, taj
blesak od kojeg ne smede otvoriti oči, jer ga udari u čelo takvom
silinom da mu se svetlost smrači mrakom crvenim i žutim, plavim i rujnim
i zelenim, te morade da drži oči čvrsto zatvorene, jer mu je iza kapaka
stajala rumena i topla tama, kao da beše glavu zaronio u vrelu krv
žrtvenu.

Ako i to, jaoj, ne bejaše san, tlapnja tela, tlapnja očnjega vida,
tlapnja mesečnjaka koji je prekoračio granice i međe noći i meseca, međe
praskozorja i mesečine, pa je zakoračio u dan i svetlost izlazečeg
sunca, večnog božanstva što se večno bori sa božicom Lunom, te , gle,
dolazi da rastera prividnu i lažnu svetlost svrgnute božice, nenavidnice
svoje; ali to bejaše svetlost! Ne treperava i slabačka svetlost koja
sama sebe izjeda i troši, koja samu sebe pali i gasi, koja samu sebe
goni i davi, sagorevajući u svom sopstvenom plamenu i poletu, u svom
sopstvenom žaru i ugarku; ovo zaista bejaše svetlost!

....Ostavite mi to maštanje, ono mi dođe kao melem, ono bi moglo da mi obezbedi večnost u vama i sa vama.....

Danilo Kis – “Legenda o spavacima”

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   25/3/2012, 11:32 am

No u njemu ne bejaše ničeg drugog do samo sećanje na njegov sopstveni
san i njegovo buđenje, ono od pre i ovo od sada; u njemu još ne bejaše
ničeg do samo nerasklopljene tame kakva zacelo beše pred stvaranje, pre
postanja, kad Gospod još ne bejaše odelio svetlost od tame i dan od
noći, kad još Gospod ne bejaše podvojio san od jave i javu od sna.

...i to ga sećanje prože radošću i snagom, nedovoljnom da pokrene
njegove utrudnele udove, jer ga spopade strah od sopstvenih misli u času
kad namota konac svoga sećanja , kad se priseti svega što se zbilo pre
ovog sna.
Da li to bejaše san? Da li to bejaše snoviđenje ili već bejahu na
vratima rajskim? Beše li to kraj more i snoviđenja ili to bejaše uzašće
njihovo? Ili je to uzašće njegove duše, čas kada se duša podvaja od
tela, hrišćanska duša od paganskog tela, grešno telo od grešne duše,
kojoj je ukazana milost, kojoj su gresi oprošteni?

Ili i to bejaše san, taj novi, zemaljski miris što prodire u njegove
nosnice već otupele od dugog sna i počinka, topli miris zemlje, miris
trava i miris bilja, blažen dah sveta i života što posle memljivog
vazduha špilje zamirisa kao jabuka?

Zar i to bejaše san? To blaženo piće njegova duha i njegova tela, taj
blesak od kojeg ne smede otvoriti oči, jer ga udari u čelo takvom
silinom da mu se svetlost smrači mrakom crvenim i žutim, plavim i rujnim
i zelenim, te morade da drži oči čvrsto zatvorene, jer mu je iza kapaka
stajala rumena i topla tama, kao da beše glavu zaronio u vrelu krv
žrtvenu.

Ako i to, jaoj, ne bejaše san, tlapnja tela, tlapnja očnjega vida,
tlapnja mesečnjaka koji je prekoračio granice i međe noći i meseca, međe
praskozorja i mesečine, pa je zakoračio u dan i svetlost izlazečeg
sunca, večnog božanstva što se večno bori sa božicom Lunom, te , gle,
dolazi da rastera prividnu i lažnu svetlost svrgnute božice, nenavidnice
svoje; ali to bejaše svetlost! Ne treperava i slabačka svetlost koja
sama sebe izjeda i troši, koja samu sebe pali i gasi, koja samu sebe
goni i davi, sagorevajući u svom sopstvenom plamenu i poletu, u svom
sopstvenom žaru i ugarku; ovo zaista bejaše svetlost!

Ostavite mi to maštanje, ono mi dođe kao melem, ono bi moglo da mi obezbedi večnost u vama i sa vama.....


Danilo Kiš - priča »Legenda o spavačima« iz “Enciklopedije mrtvih”

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
MaryJane

avatar

Ženski
Broj poruka : 20
Datum upisa : 15.01.2014

PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   19/1/2014, 8:39 pm

Završih čitanje "Enciklopedije mrtvih", veoma zanimljivo štivo, i voljela bih da je napisao još pripovjetki što se tiče ove zbirke i ovih motiva. Imam zadata da napišem esej o ovoj knjizi i već imam mnogo ideja. Evo nekih riječi koje je rekao sam Danilo Kiš o ovoj zbirci:


"U naslovnoj priči Enciklopedije mrtvih otac naratorke i glavne ličnosti oboljeva od raka. Priča se završava ovako: u fiktivnoj enciklopediji koju lista i koja do u najmanje detalje opisuje život njenog oca, na poslednjoj stranici članka spominje se cvetni motiv koji je njen otac slikao u poslednjoj fazi svog života.
„Znate li šta je pisalo u tom poslednjem pasusu? Da je Đ. M. počeo da slika u času kad se u njemu pojavio simptom raka. Da se, dakle, njegovo opsesivno slikanje cvetnih motiva poklapa sa razvojem bolesti.
Kada sam pokazala taj crtež doktoru Petroviću, potvrdio mi je, ne bez čuđenja, da je sarkom u utrobi moga oca izgledao upravo tako. I da je efloracija trajala bez sumnje godinama.“
Bio sam prilično zapanjen kad sam prošlog novembra i sam saznao da imam rak pluća. Rekao sam sâm sebi: to ti je kazna. Period u kojem sam napisao ovu priču podudarao se naravno sa razvojem mojeg sarkoma, moje guke. Ta paralela nije mogla ostati bez značaja za mene."
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Danilo Kis   

Nazad na vrh Ići dole
 
Danilo Kis
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Da li znate ko je Danilo Kiš?
» DANILO KIŠ " RANI JADI "
» Danilo Kiš
» Danilo Kis
» Umetnost i smrt...

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Veliki pisci-
Skoči na: