Na pocetku svih staza i puteva, u osnovi same misli o njima, stoji
ostro i neizbrisivo urezana staza kojom sam prvi put slobodno prohodao.

To je bilo u Visegradu, na tvrdim, nepravilnim, kao izglodanim
putevima, gde je sve suvo i cemerno, bez lepote, bez radosti, bez
nade na radost, bez prava na nadu, gde neki gorak zalogaj, koji
covek nikad nije pojeo, poigrava u grlu sa svakim korakom, gde
zega i vetar i sneg i kisa jedu zemlju i seme u zemlji i sve sto
ipak nikne i rodi se, zigosu i saviju i pognu toliko da bi ga, kad
bi mogli, pobili drugim krajem u zemlju, samo da ga vrate u
bezoblicje i tamu iz koje se otelo i niklo.

To su bezbrojne staze koje kao konci i gajtani saraju brda i
padine oko varosi, uviru u beli drum ili nestaju pored vode i u
zelenim vrbacima. Nagon ljudi i zivotinja nacrtao je na te puteve
a nuzda ih ugazila. Tu se tesko i polazi i ide i vraca. Tu se sedi
na kamenu i zaklanja pod drvetom, na suvu mestu ili u oskudnu hladu,
radi odmora, radi molitve ili seljackog prebrajanja pazara. Na tim
stazama koje vetar mete i kisa pere a sunce okuzuje i raskuzuje,
na kojima se sreta samo izmucena stoka i ljudi cutljivi, tvrda
lica, tu sam ja zasnovao svoju misao o bogatstvu i lepoti sveta.
Tu sam, neuk i slab i praznih ruku, bio srecan opojnom srecom
do nesvestice, srecan od svega onoga cega tu nema, ne moze da
bude i nikada nece biti.


Staze - Ivo Andric