LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

Delite | 
 

 Ernesto Sabato

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
midjika

avatar

Ženski
Broj poruka : 4962
Godina : 42
Location : Beograd
Humor : pa nije bas cunami, ali ima ga:)
Datum upisa : 04.03.2010

PočaljiNaslov: Ernesto Sabato   1/11/2010, 3:17 pm


Ернесто Сабато ( Рохас , 24. јун 1911 ) је писац аргентински .
Син италијанских имиграната калабријског порекла. Након зарада докторирао из физике, а затим студирао филозофију на Универзитету де Ла Плата , радио је на атомском зрачење у Кири лабораторије, коју је напустио у 1945 да се посвети искључиво на литератури. Написао је има неколико Нонфицтион ради о човеку и кризе нашег времена и мотивације књижевна делатност, као и три романа, Тунел (1948, Трад ср 1967), он Хероес и гробнице (1961, Трад ср 1964) и Л " Хеллс Ангелс (1973 Транс 1977. ЕН). Тек недавно је предузела у Италији - са преводом својим мемоарима пре краја ( на ФИН Антес , 1997) - право место у светској књижевности. Одиграо важну улогу у историји аргентинског после пуча, у току влада Раула Алфонсин као оснивач и први председник ЦОНАДЕП, асоцијација, која је посвећена истраживању и притужбе нестао са војне диктатуре од 1976-1983, истраживања, и ове жалбе који је тада довело до различитих процеса војних лидера тих година.

читање ме је одвео до данашњег дана, претварајући мој живот од истине која је једина поседује уметности.

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...
Nazad na vrh Ići dole
midjika

avatar

Ženski
Broj poruka : 4962
Godina : 42
Location : Beograd
Humor : pa nije bas cunami, ali ima ga:)
Datum upisa : 04.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Ernesto Sabato   1/11/2010, 3:24 pm

Svi znaju da sam ubio Mariju Iribarne Hunter, ali niko ne zna kako sam
je upoznao, kakvi su upravo bili odnosi meñu nama i kako sam došao na
ideju da je ubijem. Trudiću se da ispričam sve onako kako je bilo, jer,
istina, ja sam mnogo patio njenom krivicom, ali nemam glupe pretenzije
da sam i ja savršen.
U prolećnom salonu 1946. godine izložio sam sliku nazvanu Materinstvo.
Po stilu je bila kao mnoge ranije; kako kažu kritičari u svom
nepodnošljivom žargonu, bila je solidna, dobre arhitekture. Konačno,
imala je atribute koje su ovi šarlatani uvek nalazili na mojim platnima,
uključujući »nešto duboko intelektualno«. Ali gore, na levoj strani, kroz
jedan prozorčić, videla se jedna scena malena i daleka: usamljena plaža i
žena koja gleda more. Bila je to žena koja je gledala kao da nešto
iščekuje, možda neki nejasni daleki zov. Scena je, po mom mišljenju,
sugerisala željenu i potpunu usamljenost.
Niko nije obratio pažnju na ovu scenu: prelazili su pogledi preko nje kao
preko nečeg sporednog, možda dekorativnog; sem jedne jedine osobe,
izgleda da niko nije razumeo da je ova scena predstavljala nešto
suštinsko. Bio je dan otvaranja izložbe. Neka nepoznata devojka dugo je
stajala pred mojom slikom ne pridajući značaj, kako je izgledalo, velikoj
ženi u prvom planu, ženi koja je gledala kako se dete igra. Naprotiv,
uporno je gledala scenu prozora, i dok je to radila, bio sam siguran da je
bila odvojena od celog sveta: nije ni videla ni čula ljude koji su prolazili ili
se zadržavali pred mojim platnom.
Celo vreme sam je željno posmatrao. Zatim se izgubila u mnoštvu, dok
sam se ja kolebao izmeñu neukrotivog straha i žarke želje da je
pozovem. Straha od čega? Možda straha da ne prokockam sav novac
kojim raspolažem u životu, stavljajući ga na jedan jedini broj. Ali, kad je
iščezla, bio sam ljut, nesrećan pri pomisli da je možda više neću videti,
izgubljenu meñu milionima anonimnih stanovnika Buenos Airesa.
Te noći vratio sam se kući nervozan, nezadovoljan, tužan.
Sve dok salon nije bio zatvoren, dolazio sam svakog dana i smeštao se
dovoljno blizu da bih mogao prepoznati osobe koje su se zadržavale pred
mojom slikom. Ali ona se nije više pojavila.
Sledećih meseci mislio sam samo na nju. Bilo je to kao da je mala scena
prozora počela rasti i osvajati celo platno i sav moj rad.
IV
Napokon, jednog dana sam je video na ulici. Išla je drugim pločnikom,
odlučno, kao neko ko treba da stigne na odreñeno mesto u odreñeni sat.
Odmah sam je prepoznao; mogao bih je prepoznati u najvećoj gužvi.
Osetio sam neopisivo uzbuñenje. Toliko sam mislio na nju svih ovih
meseci, zamišljao sam tolike stvari, da nisam znao šta da radim sada kad
sam je ugledao.
Istina je da sam često razmišljao i detaljno planirao kako ću se držati u
slučaju da je sretnem. Mislim da sam rekao da sam vrlo stidljiv; zbog
toga sam stalno razmišljao o mogućem susretu i načinu kako da ga
iskoristim. Najveća teškoća, sa kojom sam se sukobljavao u ovim
zamišljenim susretima, bila je kako da stupim u razgovor. Poznajem
mnoge ljude kojima ne predstavlja teškoću da započnu razgovor sa
nekom nepoznatom ženom. Priznajem da sam im jedno vreme mnogo
zavideo, jer iako nikad nisam bio ženskar, ili, tačnije, zato što takav
nisam bio, u dva ili tri maha sam zažalio što nisam mogao da uspostavim
kontakt sa ženom u onim retkim prilikama kada sam mislio da ona neće
ostati tuñin u mom životu. Na nesreću, bilo mi je suñeno da budem i
ostanem tuñin u životu svake žene.
U ovim zamišljenim susretima analizirao sam različite mogućnosti.
Poznajem svoju prirodu i znam da u iznenadnim i nepredviñenim
situacijama gubim svaku orijentaciju zbog svoje gluposti i sramežljivosti.
Pripremio sam nekoliko varijanata koje su bile logične ili u najmanju ruku
moguće. (Nije logično da vam intimni prijatelj pošalje nekog neznanca da
vas vreña, ali svi znamo da je to moguće.)
Devojka je, po onome što smo videli, imala običaj da ide po slikarskim
salonima. U slučaju da je nañem u nekome, stao bih uz nju i ne bi bilo
mnogo komplikovano upustiti se u razgovor o nekoj od izloženih slika.
Pošto sam detaljno ispitao ovu mogućnost, napustio sam je. Ja nikad
nisam išao u slikarske salone. Može ovo izgledati vrlo čudno za jednog
slikara, ali u stvari postoji opravdanje za ovo, i siguran sam da će mi, ako
se odlučim da to objasnim, svi dati za pravo. Dobro, možda i preterujem
kad kažem »svi«. Ne, sigurno preterujem. Iskustvo mi je pokazalo da
ono što meni izgleda jasno i očigledno, skoro nikad nije to i ostalima,
meni sličnim. Toliko puta sam se već opekao, da se sada, pre no što
počnem da opravdavam ili objašnjavam svoj postupak, kolebam i skoro
uvek povlačim u sebe i ne otvaram usta. To je upravo bio razlog što se
do danas nisam odlučio da izložim svoj zločin. Isto tako ne znam da li bi
u ovom trenutku imalo smisla da potanko objašnjavam ovu svoju
nezainteresovanost za salone, no bojim se da ćete pomisliti, ako to ne
objasnim, da je posredi čista manija, dok u stvari za to postoje vrlo
duboki razlozi.
Zaista, za to ima više razloga. Pre svega želim da kažem da prezirem
grupe, sekte, bratstva, esnafe i uopšte te. gomile buba koje se
sakupljaju po profesionalnoj liniji, iz uživanja ili slične manije. Ove
mešavine svega i svačega imaju groteskne osobine: ponavljanje vrste,
svoj žargon, uobraženje da su viši od ostalih ljudi.
Primećujem da se taj problem komplikuje, ali ne vidim mogućnost da se
pojednostavi. S druge strane, onaj koji hoće ovde da prekine sa čitanjem
ovog pripovedanja može to odmah da učini: jednom zauvek mu stavljam
do znanja da računa sa mojom apsolutnom dozvolom.

TUNEL

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...


Poslednji izmenio midjika dana 1/11/2010, 3:31 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
midjika

avatar

Ženski
Broj poruka : 4962
Godina : 42
Location : Beograd
Humor : pa nije bas cunami, ali ima ga:)
Datum upisa : 04.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Ernesto Sabato   1/11/2010, 3:30 pm

Hteo sam da potražim neki miran kutak, ali stan nije bio velik, a bio je
nabijen psihoanalitičarima i njihovim obožavaocima, a kako je druga
karakteristika ove sekte da govori samo o svojoj nastranosti, u svakom
uglu su se čule slične stvari.
Uostalom, od svih skupova posebno prezirem slikarske. Delom, naravno,
zbog toga što ih najbolje poznajem, a poznato je da čovek može sa više
razloga da prezire ono što mu je skroz poznato. To je nešto što nikad
nisam mogao razumeti. Kada bih ja bio veliki hirurg, pa kad bi mi neki
gospodin, koji nikad nije imao u rukama hirurški nož, a nije ni lekar, pa
čak nije ni mački namestio prebijenu nogu, počeo da objašnjava greške
koje sam počinio prilikom operacije, šta biste vi pomislili? Isto je tako i sa
slikarstvom. Neobično je to što ljudi ne primećuju da je to isto, pa, mada
se smeju pretenzijama kritičara hirurgije, slušaju sa neverovatnim
uvaženjem ove šarlatane. Moglo bi se sa izvesnim respektom slušati
mišljenje kritičara koji je nekada slikao, pa makar i prosečna platna. Pa
čak i u tom slučaju bi ovo bilo apsurdno, jer kako se može smatrati
razumnim da neki prosečan slikar daje savete dobrom slikaru?

TUNEL

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Ernesto Sabato   1/11/2010, 3:42 pm

Ernesto Sabato
"Otpor"





"...U životu postoji jedna vrednost koja često drugima ostaje skrivena, ali je čovek oseća duboko u svojoj duši: to je vernost ili nevernost onome što osećamo da je naša sudbina ili vokacija koju treba da ispunimo.

Sudbina, kao uostalom sve što je ljudsko, ne ispoljava se apstraktno već se oživotvoruje u nekoj okolnosti, na nekom malenom mestu, na nekom voljenom licu, u rođenju nekog siromaška na periferiji neke imperije.

Ni ljubav, ni istinski susreti, pa čak ni duboka razmimoilaženja, nisu plod slučajnosti, već su nam na tajanstven način predodređeni. Koliko sam se samo puta u životu začudio što u tolikom mnoštvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan način, vuku konce naše sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige!

Nikad nisam saznao da li ih prepoznajemo zato što smo već tragali za njima, ili smo tragali za njima zato što su već bili nadomak naše sudbine. Sudbina se ispoljava putem znakova i nagoveštaja, koji nam se isprva učine beznačajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog značaja.

Tako se dešava da u životu često poverujemo da smo izgubljeni, dok u stvari uvek idemo ka određenom cilju, ponekad vođeni našom najočiglednijom, ali u drugim prilikama, možda i bitnijim za naš život, nekom snažnom i nepokolebljivom voljom i nama samima neznanom, u susret mestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj način, jesu, ili su bile, ili će da budu, od odlučujuće važnosti za našu sudbinu, voljom koja ide u prilog našim prividnim htenjima ili ih osujećuje, pomaže ili odmaže našim težnjama i često, što nas još više začuđuje, vremenom dokazuje da je budnija od naše svesne volje."

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...


Poslednji izmenio meseceva rosa dana 1/11/2010, 3:47 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Ernesto Sabato   1/11/2010, 3:44 pm

"Gledao sam kroz prozor dok je voz jurio prema Buenos Airesu. Prošli smo pored jednog ranča; neka žena je ispod nastrešnice gledala voz. Pala mi je na pamet glupa pomisao: "Ovu ženu vidim prvi i poslednji put. Nikada je više u svom životu neću videti." Misli su mi plovile kao pluta u nekoj nepoznatoj reci. Šta me se ticala ta žena?Ali nisam mogao da se otrgnem od misli da je u jednom trenutku ona postojala za mene i da nikada više neće postojati. To je sa moga gledišta bilo kao da je već umrla: malo zakašnjenje voza, jedan telefonski poziv iz ranča, i ta žena nikada ne bi ni postojala u mom životu."


(Tunel

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
midjika

avatar

Ženski
Broj poruka : 4962
Godina : 42
Location : Beograd
Humor : pa nije bas cunami, ali ima ga:)
Datum upisa : 04.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Ernesto Sabato   1/11/2010, 3:52 pm

Kad sam je video kako ide suprotnim pločnikom, sve su mi se varijante
smešale u glavi: zbunjeno sam osetio da u svesti nazirem cele rečenice
koje sam pripremao i naučio u onim dugim pripremnim vežbama: »Da li
vas mnogo interesuje umetnost?«, »Zašto ste gledali samo prozorče?« i
tako dalje. Jače od svih, nametala mi se rečenica koju sam odbacio, jer
je bila prostačka, i koja me je u ovom trenutku ispunjavala stidom i činila
da se osećam još smešnijim: »Sviña li vam se Kastel?«
Slobodne i ispreturane rečenice stvarale su zbrkani rebus dok nisam
shvatio da je beskorisno da se time mučim: setio sam se da je ona ta
koja treba da uzme inicijativu za bilo kakav razgovor. I od tog trenutka
sam bio tako glupo smiren, čak verujem da sam pomislio, naravno opet
glupo: »Aha, sad ćemo videti kako će to ona izvesti!«
Meñutim, uprkos ovom razmišljanju, bio sam toliko nervozan i uzbuñen
da nisam mogao ništa drugo sem da idem za njom suprotnim pločnikom,
ne misleći da bih morao — ako želim da joj pružim i najmanju
mogućnost da me upita za neku adresu — preći na drugi pločnik i
približiti joj se. Kako je, u stvari, bilo smešno i zamisliti da će ona odande
vikati i tražiti od mene neku adresu!
Šta da učinim? Dokle će da traje ova situacija? Osećao sam se beskrajno
nesrećnim. Prešli smo tako nekoliko uglova, a ona je i dalje odlučno išla
napred.
Bio sam vrlo tužan, ali morao sam da idem do kraja: nije bilo moguće da
sada, pošto sam mesecima očekivao ovaj trenutak, ispustim priliku. A
brzi hod, dok se moj duh toliko kolebao, izazivao je u meni neko posebno
osećanje: moja misao je bila kao neki slepi i nespretni crv u brzom
automobilu.
Skrenula je za ugao Ulice San Martin, prešla nekoliko koraka i ušla u
zgradu Kompanije T. Shvatio sam da se moram brzo odlučiti, i uñoh za
njom, mada sam osetio da u tom trenutku činim nešto neskladno i
čudovišno.
Čekala je lift. Nije bilo nikoga sem nje. Onaj hrabriji deo moje ličnosti
izvukao je iz mene ovo neverovatno glupo pitanje:
— Je li ovo zgrada Kompanije T?
Natpis dug nekoliko metara, koji je zahvatao celo lice zgrade, pokazivo je
da je to zgrada Kompanije T.
Meñutim, ona se prirodno okrenula i potvrdno odgovorila. (Docnije, kada
sam razmišljao o svom pitanju i o tome kako mi je ona prirodno i mirno
odgovorila, došao sam do zaključka da se često dogaña da čovek ne
primećuje suviše velike natpise i da zbog toga pitanje nije bilo toliko
glupo kao što sam pomislio u prvom trenutku.)
A odmah zatim, kada me je pogledala, pocrvenela je, što sam ja
protumačio da me je prepoznala. Varijanta na koju nikad nisam mislio, i
bez sumnje logična, jer se moja fotografija često pojavljivala u
časopisima i novinama.
Toliko sam bio uzbuñen da sam uspeo da bubnem drugo nesrećno
pitanje; brzo sam joj rekao:
— Zašto crvenite?
Pocrvenela je još jače i možda je htela nešto da odgovori, ali ja, pošto
sam već potpuno izgubio kontrolu, brzo dodadoh:
— Pocrveneli ste zato što ste me prepoznali. I vi verujete da je ovo
slučajnost, ali to nije slučajnost; nema slučajnosti. Mesecima sam mislio
na vas. Danas sam vas sreo na ulici i pratio sam vas. Moram nešto važno
da vas pitam, nešto u vezi sa prozorčetom, razumete?
Ona je bila uplašena:
— Prozorčetom? — promucala je. — Kakvim prozorčetom?
Osetio sam da me noge ne drže. Zar je moguće da ga se ne seća? Onda
mu nije uopšte pridavala nikakav značaj, gledala ga je iz obične
radoznalosti. Osetio sam da sam smešan i munjevito sam pomislio da je
sve što sam mislio i radio u toku ovih meseci (uključujući i ovu scenu)
bilo vrhunac neskladnog i smešnog, jedna od onih tipičnih zamišljenih
konstrukcija, toliko proizvoljna, kao kad se rekonstruiše dinosaurus na
osnovu jednog slomljenog pršljena.
Devojka tek što nije briznula u plač. Imao sam utisak da se na mene
sručio ceo svet, a nije mi padalo na pamet ništa smireno i efikasno.
Uhvatio sam sebe da govorim nešto što me je sada sramota da napišem:
— Vidim da sam se prevario. Do viñenja! — Brzo sam izišao i požurio
skoro trčeći i ne vodeći računa o pravcu. Išao sam možda do sledećeg
ugla, kad čuh za sobom glas koji mi je govorio:
— Gospodine, gospodine!
To je bila ona, išla je za mnom ne usuñujući se da me zadrži. Bila je tu i
nije znala kako da opravda to što se desilo. Rekla mi je tihim glasom:
— Izvinite, gospodine ... Izvinite za moju glupost ... Bila sam tako
preplašena ...
Svet je do pre nekoliko trenutaka bio haos beskorisnih predmeta i bića.
Osetio sam da se ponovo sredio i potčinio zakonitosti. Slušao sam je bez
reči.
— Nisam shvatila da pitate za scenu sa slike — reče drhtavim glasom.
Uhvatio sam je za ruku, a da to nisam ni primetio.
— Onda, znači, sećate se?
Ćutala je jedan tren gledajući u zemlju. Zatim je tiho dodala:
— Sećam je se stalno.
Zatim se nešto čudno dogodilo: izgleda da se uplašila onog što je rekla,
okrenula se i skoro počela trčati.

TUNEL

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...
Nazad na vrh Ići dole
midjika

avatar

Ženski
Broj poruka : 4962
Godina : 42
Location : Beograd
Humor : pa nije bas cunami, ali ima ga:)
Datum upisa : 04.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Ernesto Sabato   2/11/2010, 12:04 am

— Kuda me vodite?
— Na Trg San Martin. Imam o mnogo čemu da razgovaram sa vama —
odgovorio sam joj, dok sam i dalje odlučno išao vukući je stalno za ruku.
Promrmljala je nešto u vezi sa kancelarijom Kompanije T, ali ja sam je i
dalje vukao i nisam ništa čuo šta mi je govorila.
Dodao sam:
— Treba o mnogo čemu da razgovaram sa vama.
Nije se opirala: a ja sam se osećao kao nabujala reka koja nosi jednu
granu. Stigli smo na Trg i ja sam potražio jednu usamljenu klupu.
— Zašto ste pobegli? — bilo je prvo što sam je upitao. Pogledala me je
sa izrazom koji sam bio zapazio prethodnog dana, kada mi je rekla
»Stalno je se sećam«, bio je to pogled čudan, čvrst, prodoran, izgledalo
je kao da dolazi iz dubina; taj pogled me je podsećao na nešto, na neke
slične oči, ali nisam mogao da se setim gde sam ih video.
— Ne znam — odgovorila je najzad. — Sad bih takoñe želela da
pobegnem.
Stisnuo sam joj ruku.
— Obećajte mi da nikad više nećete otići. Potrebni ste mi, mnogo ste mi
potrebni — rekoh.
Opet me je gledala kao da me ispituje, ali nije ništa rekla. Zatim je uprla
pogled u jedno daleko stablo.
S profila me nije ni na šta podsećala. Njeno lice je bilo divno, ali je imalo
tvrd izraz. Kosa joj je bila duga i kestenjasta. Fizički nije izgledala da ima
više od dvadeset šest godina, ali je u njoj bilo nečega što je odavalo
njene stvarne godine, nečeg tipičnog za osobu koja je mnogo živela; to
nisu bile sede vlasi niti ikakav čisto materijalni znak, nego nešto
neodreñeno i sigurno duhovno: možda pogled, ali do kog stepena se
može govoriti da je pogled jednog ljudskog bića nešto fizičko?; možda
način na koji stiska usta, pa, iako su usta i usne fizički elementi, način na
koji se stiskaju i izvesne bore takoñe su duhovni elementi. Nisam mogao
utvrditi u tom trenutku, a ne mogu to utvrditi ni sada, šta je to, konačno,
što je davalo ovaj utisak o godinama. Mislim da bi to mogao biti i način
na koji je govorila.
— Mnogo ste mi potrebni — ponovio sam.
Nije odgovorila, i dalje je gledala u stablo.
— Zašto ne govorite? — upitao sam je.
Ne prestajući da gleda u stablo, odgovorila je:
— Ja nisam niko, a vi ste veliki umetnik. Ne vidim za šta bih vam bila
potrebna.
Viknuo sam:
— Kažem vam da ste mi potrebni! Razumete li me?
Gledajući stalno u stablo, prošaptala je:
— Za šta?
Nisam joj odmah odgovorio. Pustio sam joj ruku i zamislio se. Zaista, za
šta? Do tog trenutka nisam sebi jasno postavio ovo pitanje i, bolje
rečeno, poslušao sam nešto slično instinktu. Jednom grančicom počeo
sam da crtam po zemlji geometrijske figure.
— Ne znam — promrmljao sam posle jednog trenutka — to još uvek ne
znam.
Intenzivno sam razmišljao i svaki čas sam grančicom sve više
komplikovao crteže.
— Moja glava je jedan mračni lavirint. Pokatkad kao da sine munja i
osvetli nekoliko hodnika. Nikad ne mogu da saznam zašto činim neke
stvari. Ne, nije to ...
Osećao sam se prilično glupo: to niukoliko nije bio moj način. Duboko
sam se zamislio: možda nisam razmišljao? Naprotiv, moj um je stalno
razmišljao, kao računska mašina; na primer, u ovoj istoj priči, zar nisam
mesecima razmišljao i preturao po pretpostavkama i klasificirao ih? I
nisam li, na izvestan način, najzad našao Mariju zahvaljujući mojoj
sposobnosti da logično mislim? Osetio sam da sam blizu istine, vrlo blizu,
a bojao sam se da je ne izgubim: uzmučio sam se. Viknuo sam:
— Nije to zbog toga što ne znam da mislim! Naprotiv, uvek mislim. Ali
zamislite kapetana broda koji u svakom trenutku matematički odreñuje
svoj položaj i drži pravac prema cilju sa neumoljivom strogošću, ali koji
ne zna zašto ide prema tom cilju, da li razumete?
Na čas me pogledala zabezeknuto, pa se ponovo zagledala u stablo.
— Osećam da ćete vi biti nešto suštinsko za ono što treba da učinim,
iako još uvek ne znam razlog.
Opet sam počeo da crtam grančicom i dalje sam se umno naprezao.
Posle izvesnog vremena dodao sam:
— Za sada znam da je nešto u vezi sa scenom prozora: vi ste bili jedina
osoba za koju je ona bila značajna.
— Ja nisam umetnički kritičar — promrmljala je.
Razbesneo sam se i viknuo:
— Ne govorite mi o tim kretenima!
Okrenula se iznenañena. Ja sam onda spustio glas i objasnio joj zašto
nisam imao poverenja u umetničke kritičare: konačno, teorija o
hirurškom nožu i sve to.
Slušala je ne gledajući me, a kada sam završio, rekla je:
— Vi se žalite, a kritičari su vas uvek hvalili.
Naljutio sam se.
— Tim gore po mene! Ne razumete? To je jedna od onih stvari koje su
me ogorčavale i koje su me navodile na misao da idem lošim putem:
zamislite, na primer, šta se desilo u onom salonu: ni jedan jedini od tih
šarlatana nije zapazio važnost ove scene. Bila je samo jedna osoba za
koju je ona bila značajna: vi. A vi niste kritičar. Ne, u stvari postoji još
jedna osoba koja joj je pridavala neki značaj, ali negativan: o tome mi je
i govorila, uliva joj strah, skoro gañenje. Dok ste vi...
Stalno gledajući preda se, tiho je rekla:
— A zar ne bi moglo biti da ja imam isto mišljenje?
— Kakvo mišljenje?
— Takvo kao ta osoba.
Gledao sam je uznemireno; ali njeno lice s profila sa stisnutim vilicama
nije se moglo prozreti.
Odlučno sam odgovorio:
— Vi mislite kao ja.
— A šta to vi mislite?
— Ne znam, niti bih mogao odgovoriti na to pitanje. Mogao bih pre da
kažem da vi osećate kao ja. Vi ste gledali onu scenu kao što bih je ja
mogao gledati na vašem mestu. Ne znam šta mislite niti znam šta ja
mislim, ali znam da mislite kao ja.
— Onda, znači, vi ne mislite o svojim slikama?
— Ranije sam mnogo mislio, gradio sam ih kao što se gradi kuća; ali ovu
scenu ne: osećao sam da tako treba da je naslikam, a da ni sâm nisam
znao zašto. I još uvek ne znam. U stvari, to nema nikakve veze sa
ostalim delom slike, pa čak verujem da mi je jedan od tih idiota i skrenuo
pažnju na to. Hodam pipajući, i potrebna mi je vaša pomoć, jer znam da
se osećate kao ja.
— Ne znam tačno šta vi mislite.
Počeo sam da bivam nestrpljiv. Suvo sam joj odgovorio:
— Zar vam nisam rekao da ne znam šta mislim? Kada bih mogao jasnim
rečima da izrazim ono što mislim, to bi bilo skoro kao misliti jasno, zar
ne?
— Da, tačno.
Ućutao sam za trenutak i mislio, trudeći se da vidim jasno. Zatim sam
dodao:
— Moglo bi se reći da je sav moj raniji rad površniji.
— Koji raniji rad?
— Onaj pre prozora.
Ponovo sam se sredio i zatim rekao:
— Ne, nije zapravo to, nije to. Nije bio površniji.
Šta je u stvari bio? Nikad do ovog trenutka nisam razmišljao o tom
problemu. Sada sam primetio da sam scenu prozora slikao kao neki
mesečar.
— Ne, nisam bio površniji — dodao sam, kao govoreći za sebe. — Ne
znam, sve to ima neke veze sa ljudima uopšte, razumete? Sećam se da
sam nekoliko dana pre no što sam je slikao, čitao da je neko u
koncentracionom logoru tražio da jede i da su ga primorali da pojede
živog pacova. Pokatkad verujem da ništa nema smisla. Na jednoj
majušnoj planeti, koja juri prema ničemu već milionima godina, rañamo
se u bolu, rastemo, borimo se, razbolevamo se, patimo, drugima
nanosimo bol, vičemo, umiremo, umiru i drugi se rañaju da bi počeli
ponovo beskorisnu komediju.
Da li je to tako, stvarno? Razmišljao sam o ovoj ideji o nedostatku
osećanja. Da li je ceo naš život niz anonimnih krikova u pustinji
indiferentnih zvezda?
Ona je i dalje ćutala.
— Ta scena sa plažom me plaši — dodao sam posle dužeg vremena —
iako znam da je to nešto dublje. Ne, hoću bolje da kažem da ona dublje
predstavlja mene... To je, sad verujem da sam otkrio. To nije još uvek
jasna poruka, ne, ali duboko predstavlja mene.
Čuo sam da ona kaže:
— Možda poruka očaja?
Pažljivo sam je pogledao.
— Da — odgovorio sam — čini mi se, poruka očaja. Vidite da ste osećali
kao ja?
Posle izvesnog vremena je upitala:
— A zar vam izgleda pohvalna jedna poruka očaja?
Posmatrao sam je iznenañeno.
— Ne — odgovorio sam — čini mi se da ne. A šta vi mislite?
Prilično dugo nije odgovorila, najzad je okrenula glavu i njen pogled se
zario u mene.
— Reč pohvalna tu nije potrebna — kao da je odgovarala na svoje
pitanje. — Važna je istina.
— A vi verujete da je ta scena istinska? — upitao sam.
Odgovorila je skoro grubo:
— Jasno da je istinska.
Željno sam posmatrao njeno tvrdo lice, njen tvrdi pogled.
»Zašto ta tvrdoća?« — pitao sam se — »zašto«. Možda je osetila moju
želju, moju potrebu za sjedinjavanjem, jer je njen pogled za časak
omekšao i izgledalo je da mi pruža most; ali sam osetio da je taj most
bio kratka veka i loman, obešen nad provalijom. Dodala je izmenjenim
glasom:
— Ali ne znam šta ćete dobiti s tim što biste me videli. Nanosim bol
svima koji mi se približe.

TUNEL

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Ernesto Sabato   10/11/2010, 1:56 pm

Ernesto Sabato - Tunel

Bilo je logično pomisliti da je nekad morala nešto osećati za Aljendea, kad se već venčala s njim. Moram reći da je taj problem, koji bismo mogli nazvati 'problem Aljende', bio jedan od onih koji su me najviše opsedali. Bilo je raznih zagonetki koje sam hteo razjasniti, a naročito ove dve: da li ga je nekad volela? Voli li ga još uvek? Ova dva pitanja se nisu mogla uzeti odvojeno; bila su vezana sa drugim pitanjima: ako nije volela Aljendea, koga je volela? Mene? Huntera? Neku od onih tajanstvenih osoba s telefona? Ili je, pak, bilo moguće da voli razne osobe na razne načine, kao što se događa izvesnim ljudima? Ali isto tako je bilo moguće da ne voli nikoga i da svakom od nas, ubogih đavola, dečaka, govori da smo jedini, a da su ostali obične senke, bića sa kojima je održavala površnu ili prividnu vezu.
Jednog dana sam odlučio da razjasnim problem Aljende. Počeo sam s pitanjem zašto se udala za njega.
- Volela sam ga - odgovorila je.
- Znači, sada ga ne voliš.
- Nisam rekla da sam ga prestala voleti - odgovorila je.
- Rekla si: 'volela sam ga'. Nisi rekla: 'volim ga'.
- Uvek se hvataš za reči i sve izvrćeš do neverovatnog - protestovala je Marija. - Kad sam rekla da sam se udala jer sam ga volela, nisam htela da kažem da ga sad ne volim.
- Ah, onda voliš njega - kazao sam brzo, kao da želim da je uhvatim u grešci u vezi sa izjavama datim pri ranijim ispitivanjima.
Ćutala je. Izgledala je utučena.
- Zašto ne odgovaraš? - upitao sam.
- Jer mi se čini da nema svrhe. Ovaj razgovor smo često vodili na skoro isti način.
- Ne, ovaj nije kao oni prethodni. Pitao sam te da li sada voliš Aljendea, i rekla si mi: da. Čini mi se da se sećam da si mi drugom prilikom, u Luci, rekla da sam ja prva osoba koju si volela.
Marija je opet ćutala. Ljutilo me je ne samo to što je bila protivrečna nego i to što je trebalo muke da joj izvučeš bilo kakvu izjavu.
- Šta kažeš na to? - opet sam upitao.
- Ima mnogo načina da se voli i ljubi - odgovorila je umorno. - Valjda shvataš da sada ne mogu voleti Aljendea na isti način kao pre toliko godina, kada smo se uzeli.
- Na kakav način?
- Kako, na kakav način? Znaš šta hoću da kažem.
- Ništa ne znam.
- Često sam ti to govorila.
- Govorila si, ali nikad nisi objasnila.
- Objasnila! - uzviknula je ogorčeno. - Ti si hiljadu puta govorio da ima mnogo stvari koje ne dozvoljavaju objašnjenje, a sad mi kažeš da objasnim nešto toliko složeno. Hiljadu puta sam ti rekla da je Aljende moj veliki drug, da ga volim kao brata, da ga čuvam, da osećam mnogo nežnosti prema njemu, veliko divljenje prema ozbiljnosti njegovog duha, da mi se čini superiornijim od mene u svakom pogledu, da se pored njega osećam kao bedno i grešno biće. Kako, dakle, možeš pretpostaviti da ga ne volim?
- Nisam ja taj koji je rekao da ga ne voliš. Ti si mi sama rekla da sada nije isto kao kad si se udala. Možda je trebalo da zaključim da si ga volela kad si se udala, kao što kažeš da sada voliš mene. S druge strane, pre nekoliko dana u Luci rekla si mi da sam ja prva osoba koju si stvarno zavolela.
Pogledala me je tužno.
- Dobro, pustimo kraju tu protivrečnost - nastavio sam. - Ali vratimo se Aljendeu. Kažeš da ga voliš kao brata. Sada želim da mi odgovoriš samo na jedno pitanje: imaš li telesnih odnosa sa njim?
Marija me je još tužnije pogledala. Ćutala je jedan trenutak i na kraju me je upitala vrlo bolnim glasom:
- Je li potrebno i na to da odgovorim?
- Da, apsolutno je potrebno - kazao sam suvo.
- Izgleda mi strašno da me na taj način ispituješ.
- To je vrlo jednostavno: treba da kažeš 'da' ili 'ne'.
- Odgovor nije tako jednostavan: može se imati i ne imati.
- Vrlo dobro - zaključio sam hladno. - To znači: da.
- E pa, dobro: da.
- To znači da ga želiš.
Ovo sam izjavio gledajući je pažljivo u oči; to sam učinio zlonamerno, bio je to najbolji put da izvučem niz zaključaka. Nisam verovao da ga zaista želi (mada je i to bilo moguće s obzirom na Marijin temperament), nego sam hteo da je nateram da razjasni ono 'volim ga kao brata'. Marija je, kao što sam i očekivao, oklevala da odgovori. Sigurno je smišljala reči. Najzad je kazala:
- Rekla sam da sa njim imam odnose, ne da ga želim.
- Ah! - uzviknuo sam pobedonosno. - To znači da imaš odnose iako ne želiš, ali da ga držiš u uverenju da ga želiš.
Marija se skamenila. Niz njeno lice su tiho potekle suze. Pogled joj je ličio na razbijeno staklo.
- Nisam to rekla - polako je promrmljala.
- Zbog toga što je to očigledno - nastavio sam neumoljivo - jer da si pokazala da ništa ne osećaš, da ga ne želiš, da si pokazala da je telesno sjedinjavanje žrtva koju prinosiš u čast tvog divljenja njegovom uzvišenom duhu i tako dalje, Aljende ne bi nikad više legao s tobom. Drugim rečima: činjenica da to i dalje činiš pokazuje da si ti u stanju da ga prevariš ne samo u pogledu svojih osećanja nego čak i u pogledu svoje čulnosti. I da si sposobna da savršeno glumiš uživanje.
Marija je gledala u zemlju tiho plačući.
- Neverovatno si svirep - konačno je mogla da kaže.
- Pustimo na stranu razmatranje forme: mene interesuje suština. Osnovno je to da si ti u stanju da godinama varaš svog muža ne samo u pogledu svojih osećanja nego i u pogledu svoje čulnosti. Zaključak bi i đak mogao izvući: zašto ne bi varala i mene? Sada ćeš razumeti zašto sam često ispitivao istinitost tvoje čulnosti. Uvek se sećam kako je Dezdemonin otac upozorio Otela da bi jedna žena koja je prevarila oca mogla prevariti i drugog čoveka. A meni ništa nije moglo izbiti iz glave činjenicu da si stalno varala Aljendea, godinama.
Za trenutak sam osetio želju da budem svirep do krajnosti, pa sam dodao, mada sam bio svestan da je to bilo vulgarno i grubo:
- Varati jednog slepca!


I pre no što sam izgovorio tu rečenicu, već sam se bio malo pokajao. U meni - koji sam hteo da je izgovorim i doživim perverzno zadovoljstvo - neko čistije i nežnije biće bilo je spremno da preuzme inicijativu ukoliko svirepost rečenice učini svoj efekat, i već je prećutno na izvestan način stalo na Marijinu stranu pre no što su izgovorene te glupe i beskorisne reči (šta sam, u stvari, njima mogao postići). Tako da ih je to biće iznutra slušalo sa užasom čim su počele da silaze sa mojih usana, kao da, uprkos svemu, nije ozbiljno verovalo da je moguće da ih drugo biće izgovori. I kako su reči silazile, počelo je da upravlja mojom savešću i mojom voljom, i skoro je na vreme stigla njegova odluka da spreči da rečenica siđe kompletna. Tek što sam je izgovorio (jer sam, uprkos svemu, dovršio rečenicu), potpuno je zagospodarilo sa mnom i zahtevalo da tražim izvinjenje, da se ponizim pred Marijom, da priznam svoju glupost i svirepost. Koliko je puta ta prokleta deljivost moje savesti bila vinovnik strašnih događaja! Dok me je jedna strana navodila da učinim divno delo, druga me je optuživala za prevaru, licemerstvo i lažno dobročinstvo; dok me je jedna navodila da vređam neko ljudsko biće, druga ga je sažaljevala i optuživala me za ono za šta ja optužujem druge; dok mi je jedna omogućavala da vidim kako je svet divan, druga mi je ukazivala koliko je on ružan i koliko je smešno svako osećanje sreće. Pa eto, bilo je, u svakom slučaju, već kasno da se na Marijinoj duši zaceli otvorena rana (a to mi je gluvo potvrđivalo, kao iz daljine, zadovoljeno zlovoljom moje drugo ja, koje je bilo zaronilo tamo u nekakvu smrdljivu jazbinu), da, bilo je već suviše kasno. Marija se, krajnje umorna, ćutke uspravila, dok je njen pogled (kako sam ga poznavao!) dizao pokretni most koji je pokatkad spuštala među naše duše: bio je to tvrd pogled neprobojnih očiju. Odjednom me je obuzela misao da se taj most digao zauvek, i u iznenadnom naletu očajanja nisam se dvoumio da se podvrgnem najvećim poniženjima: na primer, da joj ljubim noge. Pošlo mi je za rukom da me samo sažaljivo pogleda i da joj se pogled za trenutak omekša. Ali iz sažaljenja, samo iz sažaljenja.
Dok je izlazila iz ateljea, još jednom me je pokušala uveriti da se ne ljuti na mene, i ja sam zaronio u potpuno odsustvo volje. Nisam znao šta da radim, stajao sam nasred ateljea i kao budala gledao u jednu tačku. Dok odjednom nisam shvatio da je trebalo da učinim masu stvari.
Istrčao sam na ulicu, ali Marije već nije nigde bilo. Pojurio sam taksijem ka njenoj kući, jer sam pretpostavljao da ona neće ići pravo kući, pa sam očekivao da ću je sresti prilikom njenog dolaska. Uzalud sam čekao više od jednog sata. Pozvao sam je telefonom iz jedne kafane: kazali su mi da nije kod kuće i da se nije vraćala još od četiri sata (upravo od kada je pošla u moj atelje). Čekao sam još nekoliko sati. Zatim sam opet zvao telefonom: kazali su mi da Marija neće dolaziti kući do noći.
Očajan, izašao sam da je tražim na sve strane, to jest na mestima gde smo se obično sastajali i šetali: Rekoleta, Avenida Sentenario, Trg Francuska, Nova luka. Nisam je nigde video; shvatio sam da je bilo najverovatnije da sada šeta bilo kuda, samo ne na mestima koja su je podsećala na naše najlepše časove. Opet sam odjurio do njene kuće, ali je već bilo vrlo kasno i verovatno se već vratila. Ponovo sam telefonirao: bila se zaista vratila; ali su mi rekli da je legla i da joj je nemoguće da dođe na telefon. A ipak sam dao svoje ime.
Nešto se među nama slomilo.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
midjika

avatar

Ženski
Broj poruka : 4962
Godina : 42
Location : Beograd
Humor : pa nije bas cunami, ali ima ga:)
Datum upisa : 04.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Ernesto Sabato   16/11/2010, 10:30 pm

Tuga je postepeno rasla, možda i zbog šuma talasa koji se svakog časa
sve jače čuo. Kada smo izbili iza brda i kad se pred mojim očima ukazalo
nebo iznad te obale, osetio sam da je ova tuga bila neizbežna, bila je to
ona ista večita tuga pred lepotom, ili u najmanju ruku pred izvesnom
vrstom lepote. Da li svi to osećaju tako, ili je to još jedan nedostatak
moje nesrećne prirode?
Seli smo na stene i dugo smo ćutali slušajući besno udaranje talasa i
osećajući na licima čestice pene koje su s vremena na vreme dopirale
gore do litica. Burno nebo me je podsetilo na Tintoreta u spasavanju
Saracena.
— Koliko sam puta sanjala o tome da podelim s tobom ovo more i ovo
nebo — rekla je Marija.
Posle izvesnog vremena je dodala:
— Ponekad mi se čini da smo ovu scenu uvek zajedno doživljavali. Kada
sam videla onu usamljenu ženu kroz tvoj prozor, osetila sam da si ti kao i
ja, i da i ti slepo tražiš nekoga, nekakvog nemog sagovornika. Od onog
dana sam stalno mislila na tebe, često sam te sanjala ovde na ovom
istom mestu gde sam provela tolike časove svog života. Jednog dana
sam čak mislila da te potražim i da ti to kažem. Ali sam se bojala da se
ne prevarim, kao što sam se jedanput već bila prevarila, pa sam čekala
da na neki način budeš ti taj koji će mene potražiti. I ja sam ti intenzivno
pomagala, zvala sam te svake noći. Bila sam toliko sigurna da ću te naći
da sam se, kad je to dogodilo kod onog glupog lifta, ukočila od straha,
tako da, sem neke gluposti, nisam uspela ništa da kažem. A kada si
pobegao, ožalošćen time što si poverovao da je greška, trčala sam za
tobom kao luda. Zatim su došli oni časovi na Trgu San Martin, kada si
smatrao da treba da mi objasniš neke stvari, dok sam se ja trudila da te
zbunim kolebajući se izmeñu želje da te zauvek izgubim i straha da ti
nanesem bol. Pa ipak sam se trudila da te obeshrabrim, da te ostavim u
uverenju da ne razumem tvoje nedorečene reči, tvoju šifrovanu poruku.
Ja nisam ništa govorio. U mojoj glavi su se preplitala divna osećanja i
mračne misli dok sam slušao njen glas, njen divni glas. Padao sam u
nekakvu omañijanost. Zalazak sunca je u oblacima zapada palio
ogromne buktinje. Osećao sam da se ovaj magični trenutak neće nikad
ponoviti. »Nikad više, nikad više«, pomislio sam dok mi se počelo vrteti u
glavi od visine litica i od pomisli kako bi je lako bilo povući sa sobom u
ambis.
Čuo sam delove rečenica: »Bože moj... sa koliko stvari smo u ovoj
večnosti zajedno ... strašne stvari... ne samo da činimo deo ovog predela
nego smo sićušna bića od mesa i kostiju, beznačajna, puna ružnoće ...«
More se pretvaralo u mračno Čudovište. Odjednom se potpuno smračilo,
a šum talasa tamo dole postao je još kobnije privlačan: Pomisao da je to
tako lako! Ona je govorila da smo bića beznačajna i puna ružnoće; ma
koliko da sam znao do kog stepena sam sposoban za niskosti, užasavala
me je pomisao da je i ona to mogla biti, da je sigurno bila. Kako? —
mislio sam — s kim, kada? I u meni je rasla neka potmula želja da se
bacim na nju, da je raskidam noktima, da joj stežem vrat dok je ne
zadavim i da je bacim u more. Odjednom sam čuo odlomke druge
rečenice: govorila je o nekom roñaku Huanu ili tako nešto; govorila je o
detinjstvu na selu; učinilo mi se da sam čuo nešto o »mučnim i svirepim
dogañajima«, koji su se desili tom drugom roñaku. Učinilo mi se da mi
Marija čini dragoceno priznanje, a ja sam ga kao neka budala propustio.
— Kakvi bolni i svirepi dogañaji! — viknuo sam.
Ali čudnovato, izgleda da me nije čula. I ona je takoñe bila u transu, kao
da je i ona bila sama.
Prošlo je mnogo vremena, možda pola sata.
Zatim sam osetio kako me miluje po licu, kao što je inače činila u sličnim
trenucima. Nisam mogao da progovorim. Naslonio sam joj glavu na
grudi, kao nekad majci kad sam bio mali, zaustavljajući vreme kao
detinjstvo ili smrt.
Kakva šteta što je tu bilo neobjašnjivih i sumnjivih činjenica. Koliko sam
želeo da nisam u pravu, koliko sam priželjkivao da Marija bude samo
takva kao u ovom trenutku. Ali to je bilo nemoguće. Dok sam tako
naslonjen slušao kucanje njenoj srca i dok me je ona milovala po kosi, u
mojoj tmurnoj glavi su se kao u nekom blatnjavom podrumu vrzmale
mračne misli i čekale trenutak da izañu šljapkajući i tiho režeći u blatu.

-Tunel-

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...
Nazad na vrh Ići dole
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5101
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Ernesto Sabato   11/1/2011, 9:02 am

Čitala sam knjigu " Tunel " i baš mi se sviđa.

____________________________________________
"Poezija je samo trag zivota.
Plamti li tvoj zivot, poezija je samo pepeo plamteceg zara."

Leonard Cohen
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Ernesto Sabato   

Nazad na vrh Ići dole
 
Ernesto Sabato
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Ernesto Sabato
» Ernesto Sabato
» Ernesto Sabato
» Ernesto Sábato

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Veliki pisci-
Skoči na: