LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

Delite | 
 

 Rastko Petrović

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5101
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Rastko Petrović   30/9/2010, 12:13 am



Rastko Petrović (rođen 3. marta 1898. godine, preminuo 15. avgusta 1949.) bio je srpski pesnik, pripovedač, putopisac i romansijer.

Biografija

Rastko Petrović rođen je 3. marta 1898. godine u Beogradu, kao deveto dete oca Dimitrija, istoričara, i majke Mileve, učiteljice. Rastko je mlađi brat Nadežde i Zore, poznatih likovnih umetnica. Dana 5. juna kršten je u hramu Svetoga Marka u Beogradu. Njegov kršteni kum bio je novosadski pisac i pripovedač Jaša Tomić.
Rastkova porodica bila je veoma ugledna i cenjena u Beogradu. Piščeva rodna kuća srušena je prilikom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine. Rastko još u detinjstvu ostaje bez majke, a brigu o njemu preuzimaju sestre. U periodu od 1905. do 1914. god. pohađao je osnovnu školu i upisao niže razrede gimnazije. U jeku Balkanskih ratova 1912. prekida gimnazijsko školovanje u Beogradu. Kao nesvršeni gimnazijalac odlazi na front, prelazi Albaniju i odlazi u Francusku, gde završava gimnaziju. U Nici je maturirao, a kao stipendista francuske vlade upisuje prava u Parizu. U Parizu se upoznaje i druži sa mnogim pesnicima, slikarima. Piše pesme, pripovetke i prikaze slikarskih izložbi i objavljuje ih u otadžbini.
Godine 1921. objavljuje jedinstveni humoristički roman iz života starih Slovena „Burleska Gospodina Peruna Boga Groma“. Krajem 1922. godine objavljuje zbirku pesama „Otkrovenje“. Tokom cele te godine aktivno deluje u Beogradu zajedno sa brojnim piscima poput Milana Dedinca, Marka Ristića, Tina Ujevića i drugih. Njihovo delovanje dovešće do pojave nadrealizma. Nakon što se zaposlio kao činovnik u Ministarstvu inostranih dela, krajem naredne 1923. godine, primljen je za pripravnika.
Nastaje period u Rastkovom životu kada sve manje piše poeziju i sve manje objavljuje. Oktobra 1926. godine postavljen je za pisara u Ministarstvu inostranih dela u Poslanstvu pri Vatikanu kod Milana Rakića. Rakić mu omogućuje putovanje po Italiji, Španiji, Francuskoj i Turskoj i, što je najznačajnije, po Africi. Stoga će, 1930. godine, Petrović objaviti veličanstveni putopis pod istoimenim nazivom „Afrika“. Potom, 1935. godine, Rastko Petrović biva postavljen za vicekonzula šeste položajne grupe generalnog konzulata u Čikagu. Naredne godine radi u Vašingtonu kao sekretar Poslanstva. Putuje po SAD, Kanadi, Meksiku, Kubi. Godine 1938. unapređen je u zvanje konzula pete grupe u Čikagu.
Drugi svetski rat proveo je u Sjedinjenim Američkim Državama. Piše pesme za zbirku „Ponoćni delija“. Poboljeva. U 51. godini svog života, dana 15. avgusta 1949. godine, iznenada umire u Vašingtonu. Sahranjen je na groblju u Senovitom potoku u Vašingtonu. Posmrtni ostaci Rastka Petrovića preneti su u Beograd tek u junu 1986. godine, i sahranjeni u porodičnu grobnicu na Novom groblju.

Djela

Roman „Burleska gospodina Peruna boga groma“ (1921.)
Zbirka pesama „Otkrovenje“ (1922.)
Putopis „Afrika“ (1930.)
Roman „Ljudi govore“ (1931.)
Roman „Dan šesti“ (1961.)


http://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka...dex_c.html#knjd

Sve o njegovom djelu.

____________________________________________
"Poezija je samo trag zivota.
Plamti li tvoj zivot, poezija je samo pepeo plamteceg zara."

Leonard Cohen
Nazad na vrh Ići dole
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5101
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Rastko Petrović   30/9/2010, 12:16 am

Čitala sam " Ljudi govore " i roman mi se jako svidio, te, iako ga u mnogim predgovorima stavljaju u putopis, taj roman nema nikakve veze sa putopisom. Strukturalno neobično napisan, primjećuju se tri cjeline u romanu, sve tri različite. Jako mi se svidjela knjiga i morat ću joj posvetiti više pažnje.

____________________________________________
"Poezija je samo trag zivota.
Plamti li tvoj zivot, poezija je samo pepeo plamteceg zara."

Leonard Cohen
Nazad na vrh Ići dole
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5101
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Rastko Petrović   3/10/2010, 7:21 pm

O KNJIZI RASTKA PETROVIĆA " LJUDI GOVORE "


Prijatno sam bila iznenađena, poslije čitanja ove knjige, jer je na mene ostavila dubok utisak, kako po svojoj neobičnoj formi i slobodi pisanja, tako i po porukama koje šalje. Pisac nije bio ograničen formom. Strukturu romana je pravio onako kako se njemu činilo pogodno u datom trenutku. Ličnosti nijesu povezane radnjom, kako to obično biva. Ovog puta su povezane samim interesovanjem putnika za njih, sada, u trenutku, van vremenskog obilježja, u onolikoj količini, koju određuje putnik. I interesovanje za njih je površno, ništa suštinsko i duboko, više pripovjedačko, oslobođeno tereta emocija, nema emocija i zbližavanja, samo naracije. Putnik određuje kada će se pozabaviti ličnostima sa ostrva, kada će se prepustiti sopstvenim razmišljanjima, kada će svu svoju pažnju, skoncentrisati na opise prirode i promjene u njoj. Cijela knjiga je napisana kao impresija o životu ljudi, koji su svedeni na ograničen i skučen prostor jednog ostrva. Sve njihove sudbine, zarobio je na tom malom mjestu. Možda je zbog toga i impresija o svemu tome mnogo jača, koncentrovana na mali prostor, koji ograničava kretanje i materije i misli. Svu nabijenu energiju i nemogućnost napuštanja ostrva, podstiče opisima načina života tih ljudi, koji žive bez struje, tako da tama obavija gotovo cijeli prvi dio knjige. U tami se naslućuju likovi, muški, ženski, stari, mladi, ni jedan jasno iscrtan, samo naznačen, samo dat u osnovnim crtama, samo da se naslućuje. Ne može se razumjeti ni povod dolaska samog naratora na ovo ostrvo, ali njegova želja da barkom pređe do ostrva, čak i po vremenu koje je rizično za putovanje, čak i pod teškim uslovima koji su mu predočeni ( nedostatak struje ), govore o njegovoj radoznalosti, govore o nečemu mnogo jačem, što ga tamo vuče. Likovi su mirni ljudi, uglavnom zadovoljni svojim životima i u toj masi , ističe se jedan mladi čovjek, koji svoju sudbinu, koja ga je vezala za ostrvo, vidi kao svoju smrt.

"– To je bila želja mog oca; da ovde ostanem. Ja sam služio u marini. Putovao sam do Kine i Sidneja, i sve to mi se vrlo svidelo. Da sam ostao u marini, do sad bih bio marešal (narednik) pomorski, imao bih dobru platu. Nešto znači biti marešal; i to je život koji nešto znači, koji je za mene!
– Niste mogli ubediti oca da popusti vašoj želji?
– O, sve mi je to bilo dosadno. Čak nisam ni pokušao da ubeđujem. Čim sam došao, majka mi je našla devojku, i odmah su rekli svima da sam veren. Oni su se uplašili da neće imati ko da nastavi ovaj zanat. Kao da je to zanat!
– Devojka vam se nije sviđala?
– Ne, ona nije bila ružna, ali ja je nisam ni gledao, a kad sam je najzad pogledao, imali smo već dvoje dece i bila je stara.
– Ali sada volite svoju ženu?
– Kako mogu da ih volim, kad mi je ceo život upropašćen!
– Zašto mislite da vam je život upropašćen? Videli ste mnogo sveta i sada živite na miru u selu koje mi izgleda jedinstveno; imate decu!
– Ja više nikada ne mogu izići iz ovog sela. Još sam mlad, a život je za mene sasvim svršen. Da sam postao marešal, mogao bih pokušati u životu još i mnogo štošta drugo. Sada je sasvim svejedno: živeo ili umro.
– Ali ko vam može braniti da pokušate još uvek drugo šta u životu i u svetu! Žena i deca će vas čekati.
– Ne verujem da je moguće. Da nisam poduzeo zanat, još bih i mogao. Ovako, danas treba naloviti ribu za ručak, i sutra za večeru itd. I koji je onda dan kad mogu poći a da svi zbog mene ne budu gladni toga dana!
– Ovako ste bar u svojoj zemlji. Ne volite svoje selo?
– O, mogao sam uvek doći docnije. Ovako ne volim ni njega, ni ikoga; ni majku koja je tražila devojku, ni oca, ni brata, ni decu. Mislim da ne volim nikoga. Oni su me svi uništili. Naročito me je otac uništio. Da me je ubio ne bi ništa gore učinio."

U drugom dijelu knjige se ne govori, ali se osjeća, da je bolest mladog čovjeka Pipa, izazvana njegovim konstantnim nezadovoljstvom životom i tako se njegova sudbina izdvaja od svih ostalih sudbinâ ljudi sa ostrva. Drugi dio je u neku ruku, rasplet nagoviještenih motiva iz prvog dijela. To se posebno odnosi na Pipa . Njegovo oporavak govori o prihvatanju sopstvene sudbine i neminovnog, onog od čega nije uspio da pobjegne.
I putnikov sastanak sa Ivonom , nije nikakvo zaljubljivanje, nije ni čežnja za ljubavlju, već, eto samo igra, izazov, trenutak koji želi da doživi, da ljepotu ostrva ostvari u ljepoti žene. Samo jedan razgovor, jedan zagrljaj , na tom čudesnom ostrvu i ništa više.
U trećem dijelu, možemo uočiti svu umješnost Rastka Petrovića kao pisca, koji na izuzetan način opisuje prirodu, dok ujedno razmišlja o životu. Jer nije bez razloga povezao bure, munje i gromove u prirodi, sa svojim teškim i sumornim razmišljanjima o životu, o postojanju i smislu postojanja.
" Svud oko mene, do u beskraj, jedino voda, vazduh, zemlja i nebeski ognjevi. Ptice i slepi miševi koji lete između toga. Ribe koje proplivavaju. Ima svakako sitnog jezerskog zverinja tj. ima elemenata koji su večiti u vaseljeni, i čija se vrednost, u večitoj transformaciji, ne menja. I ima elemenata koji predstavljaju život, koji su čudo, ne samo zato što postoje, već i u odnosu prema onoj prvoj kategoriji. Ovi unose u večite elemente nešto neobjašnjivo i na izgled prolazno.
Zatim, isto tako na izgled efemerno i neprirodno kao ptica i slepi miševi, struje kroz svet električne reke, matice zračenja i talasi. Nevidljive eksplozije i katastrofe odnose ono što je u neposrednoj mojoj blizini, u visine koje se ne mogu ciframa označiti; i strahovite kataklizme donose silu visina, kao bezmerne vodopade, čak na ivicu čamca koji od toga podrhtava.
Od tog planetskog survavanja voda igra; razliveno srebro. U neposrednoj mojoj blizini akvatično bilje diže se iz vode. Svojim dugim lišćem ono diše vazduh nad vodom i svojim stabljikama vodu. Ribe proplivavaju kroz stabljike. Slušam lagani šumor ovoga bilja i glasna dovikivanja ptica u visinama. Čuje se šum vazduha i vode, a iz daljine dopire lavež.
Pored svega toga, nazivam opet, po navici, to noćnim ćutanjem i tišinom. A ipak razaznajem da nikada priroda nije bila u življem, u opštijem šumu i razgovoru, u žuborenju. Čujem životinju kroz ševar, čujem šuštanje grančica u drvetima. I ceo bi svet to nazvao tišinom. Jedino zato što se ništa ljudsko ne meša svojim glasovima u žuborenje predela u noći. Dovoljno je da čovek zamukne pa da se glasovi prirode dignu oslobođeni a da on sve to nazove: tišina.
Sva priroda okolo je u jedinstvenome radu sarađivanja. Reklo bi se da je sve u prirodi novo i kao da je tek postalo. Sve ide tačno i sa zanosom i ovaj život zemlje i neba užasan je i veličanstven. U odnosu na život organizama, jer ga ovi ne mogu izmeniti.
Da, to je ono što je večito, ta stalna svežina postanja, ta prisutnost postanja, a ono što ga vidi, oseća, pozdravlja i potvrđuje, moj duh i ja sav, prolazno je; neprestano na samrti. Nema u meni nikakve žalosti za tim, nikakve žalosti, ali uzbuđenja: da. Da li mogu da napišem to jednom sad i više nikada? Jer niko više neće verovati; ni ja više neću verovati. Ali sada: da! Verovali ili ne verovali! Žao mi je života ove poslednje biljčice, kao i moga. Ne suviše, taman koliko da je isto; ili možda malo više ove biljčice, a ipak tako malo da je mogu i iščupati dok razmišljam ovo a da nemam nikakve griže savesti. Žao mi je i svršetka pokreta čamca koji se njiše. Ili ne, sve je to laž jer je misao. Neću da mislim. Neću da mislim, i evo više ne mislim. Ne žalim više nikoga. Ne žalim više ništa. Živim samo svojim ćelijicama, samo ćelijicama. Kao biljka.
Munja koja suvo ošinu nebo pokaza odjednom sve obale jezera do najvećih preciznosti. Barke koje su ukotvljene nekoliko kilometara dalje uz obalu, mreže, vrbe nad njima. I pokaza čitav red brda i Mont Palankinos koji kao da svojim zidovima drži nebo. Sva priroda bi oštra i plava kao umrla usna. Jedna zvezda pade čim se povrati mrak. Zasenjen, ne vidim više ni tamne profile drveća i bliskoga brega: svet se suzio na malo srebrne vode preda mnom i na sazvežđa iznad mene. Pogledah u jednom pravcu i videh najsjajniju zvezdu kako odlete koso u neki dalek prostor izvan zemlje. Njena slika, načinivši taj isti put u suprotnom pravcu, po jezeru pojuri pravo meni, do samog čamca, gde se odjednom ugasi. Zabluda oka savršena: vidim istovremeno jednu zvezdu koja leti iznad mene i jednu koja leti pravo na mene. Povijem se u barci, kao da će me pogoditi. Priroda baca svoje meteore, svoje munje, i slike svojih munja, nemo i ubilački kao prvoga dana.
Drveta koja se primećuju ili ne preko dana dok ljudi žive kraj njih, sada žive svoj puni, integralni život. Svaki list ima slepi napor da se odvoji od susednih listova kako bi što potpunije disao. Osećam to, i onda nesvesno razdvajam prste na rukama kako bi ih vazduh što bolje obavio. Od gore do dole i bilo s koje strane na drugu, nijedne misli. Sve što je čovečansko najzad spava i duboka ljudska disanja isto su tako mirna kao disanja šuma. Moja misao takođe više ne radi. Samo da zaključi da živi i da je tu jedina. S vremena na vreme ona pokušava da poleti. Udara se o sve oko sebe kao slepa ptica. Zatim ostaje mirna i zadihana.
To nije lepota oko mene (video sam toliko jezera i ovo nije ništa čudnije od ostalih), već ispleteni život onoga što sačinjava prirodu. To nije jezero na kome sam, već jedan grdan splet zakona i sila; i moj život u tome gori kao plamičak. Noć je bezmerna."
....................................................................
"Zatim još sevaju munje i padaju zvezde. Padaju, padaju. Kakva strahovita noć meteora. Demonska! Zašto ne demonska? To je jedan od položaja našeg saznanja u svemu ostalom.
Do kraja ove noći (večito!) čovečanstvo ne postoji. Njegova misao ne postoji. Samo ovaj deo površine zemlje, jedne od kosmičkih tela u noći, u opštenju sa drugim telima, drugim kosmičkim silama u prostoru. Ptice ovde i tamo ćute u lišću. Zora, kada se digne, doći će kao i da je poslednja. A mi? Mi ne tražimo ništa bolje do da budemo zaboravljeni. Zar? Zaboravljeni."

I opet efektna završnica romana, prepuna zvukova, opisa krika koji može biti krik umrlog ili krik novorođenog. Rastko poistovjećuje bitnost tog iskonskog krika, poistovjećuje ga sa slikom krvi, jer je krv i na početku i na kraju. Asocijacija krika i krvi , da li za nečiji kraj ili za nečiji početak ili istovremeno, jer život i smrt su jedno, jer život i smrt se prepliću, sačinjavaju krug onoga što zovemo postojanje.
" Odjednom strahovit krik, penjući se i spuštajući, zvuk sirene, prelete preko jezera. Ima dosta vremena da su potmulo u ušima svi elementi iz kojih je sastavljen. Kao u muzici gde se odjednom srede u jedan vapijući glas. Dremljiv, mora da davno čujem slabe i neodređene glasove. Iz njih se odjednom izgradio i prelio ovaj krik. Nesvesno sam ga upoznavao pre no što se izgradio, a kad je došao poznao sam ga kao teškoga poznanika. On je oštar, čeličan, ljubičast i vreo, mirisa na sumpor. Sve je u njemu mehaničko, električno i neumitno. Reklo bi se oštri pisak sirena. Kao da objavljuje požar, nesreću, sudar. A za njim opet ćutanje. Ćutanje, ćutanje. U njemu ima ipak nečega strahovito bolnog, ljudskog, čovečanskog i vapijućeg; u tome kriku, električnom i mehaničkom koji dolazi iz ljudskog grla.
Neko koji je u ropcu, čije je telo rascepano, koji gubi krv. Neko koji umire, koga ubijaju. To je krik koji je izišao iz krvi, kao kakva zvučna eksplozija iz susreta krvi, vazduha i prostora. Taj krik, koji se, evo, apsolutno identično ponavlja, isti je kao ova munja u prostoru. On osvetljava naglo, odjednom, nešto što ja na danu nisam uočio, jer je suviše mnogo predmeta bilo zajednički osvetljeno i zvučno. Ja sam znao ceo predeo a ipak mi je samo munja pokazala onaj gradić u drugom planu, iza jezera. Video sam toliko ljudi u ovom mestu ali je bilo nužno da bude potpuna noć, tišina, pa da mi jedan krik osvetli odjednom celo jedno trpljenje; trpljenje u tome čoveku što viče, što je bio zagubljen u toj gomili i sada odjednom zvučno izdvojen jedini, jedini je prisutan, jedini u ovoj prirodi, nad crvenom krvlju koju gubi, nad vodom, nad biljem, u gašenju meteora.
To može isto tako biti žena kao i čovek. Snažno stvorenje. I mora biti čovek ili žena koji umiru; jer se inače ne viče ovako, ljudski i mehanički, i telom i duhom, silovito.
Izlazim iz čamca, idem lagano uz obalu, u tome pravcu. Mislim: Kako ne potrče svi onamo! Svi prozori nisu zatvoreni, a ljudi, do kojih dopre taj glas, ne mogu a da se ne probude. Vidim da su neki prozori uistinu osvetljeni. Pogađam da su tamo ljudi seli u postelje i prisluškujući vrisak govore šapatom sa ženama. Ali zašto ne pođu da vide šta se događa? Čujem, zatim, takođe ljudske glasove negde iza kuća da se, kao paprati uz visoko drvo koje čupaju elementi, skupljaju i pužu uz veliko, strahovito kreštanje. Jedan jedini strašan glas penje se i previja, zaleta se između svoda i jezera, iz sitnih, uzbuđenih ljudskih glasova; strašno sitnih i preciznih.
Vidim ih u pomrčini, pred kućom. Nekolicinu. Ne vidim nikoga zasebno, već sve zajedno. Više nagađam. Ne znam ima li žena međ njima. Prozori okolnih kuća su sasvim mračni, ali mora da se odande ljubopitljivo sluša, mora da su lica uzbuđenih devojaka ili žena, iznutra, uz same prozore. Žena, jer sad se jasno razaznaje da je to žena koja viče, kriči divlje u kući na kojoj između preklopljenih kapaka sija duga, svetla linija. Ljudi govore poluglasno. Ja ne razaznajem, ne slušam njine reči; oni ne primećuju moj prilazak; ipak razumem jasno šta se zbiva. Čak me ne zanima ni šta je tu, ni što sam tu. Jedino: ja sam tu došao i sad sam tu. Svakako da je strašno dockan. "
Još jedan interesantan monolog, koji sukobljava dva pogleda na život, onaj optimistični i onaj pesimistični. I kad bolje razmislimo, oba su u pravu, jer pod teretom svakodnevnih briga, često pomislimo da je cijeli život samo patnja i muka i da ga takvog ne vrijedi živjeti. Ali kad naiđu bolji dani, sagledamo svu ljepotu življenja i svega onoga što nam on donosi, shvatajući ipak da je život samo jedan i da ga trebamo odživjeti na način kako to najbolje umijemo i znamo.
" – Nalazim da je glupo živeti; eto to. Evo, ceo svet žali ovu ženu zato što pati, i ova je kao sve žene zaista jadnica, ali, što se mene tiče, ja žalim pre svega toga što se rađa. Zašto da živi, šta će njemu da živi! Da bi prvo jeo svog oca, pa onda njega njegova deca i najzad da crkne.
– 'Ajde, 'ajde, – reče drugi. – Preteruješ. Kao uvek. Zar bi se moglo živeti bez dece? Ja volim svoju decu, i ne nalazim da me jedu. I posle, ne možemo reći da nam u mladosti nije bilo dobro. To zbog nas trpe ovako žene, jer mi volimo da ih volimo. I decu da volimo.
– Šta će mu da živi, kad je to sve isto, i kad će to uvek biti isto! Biće lep i mlad i verovaće da može šta hoće, a ustvari, može samo jedno jedino, a to je ono što su svi mogli. Ništa bolje ni više. Posle će biti star, star.
– Kao ti, recimo! – reče onaj nasmejavši se.
– Kao ja. I kad bude video devojku, neće imati snage čak ni da je poželi. Jest, kao ja. Ako bi trebalo roditi se ponova, i ako bi me pitali, ja bih rekao: Ne!
– Idi crkni. Premlaćen! Lažljivče. Ja da imam da se rodim, i bez ruku, ja bih rekao: Da, da! Opet mlad i lud, ma i bez ruku, ma i u sramu. Opet.
– Da, opet, – ponovi čovek ironično. – Opet!
– To može biti takođe i devojče!
– Apsolutno, i devojče. To je čak verovatno.
– Kad bi trebalo da se ponova rodim... Mislim na sve to... Zamislite, taj dečko koji dođe, koji raste, raste, i koji ostaje dok mi odlazimo. Uskoro samo oni što su kao on biće na ovom jezeru. Nijedan od nas; baš nijedan! Nigde u svetu nijedan od onih što su danas. Onda bih voleo da se rodim opet, ne da rastem, već da se nađem međ njima, pa da pogledam svuda u krug.
– I na kom kraju sveta bi hteo da to bude? Možda baš ovde?
– Da, baš ovde ako treba.
– I onda bi opet imao da umreš, i opet bi želeo da se ponova rodiš da bi opet pogledao i tako redom.
– Opet bih to želeo.
Čovek koji je govorio u početku veselo, rastuži se očito. Njegov glas postade vreo i nesnosan kao kod alkoholičara.
– Mislim da je sad već gotovo. Bar se odande više ništa ne čuje.
– Gotovo? Tek počinje, – reče onaj smejući se, – tek počinje. To jedan novi čovek pušta prvi put svoj glas."
.......................................................
"To je čudno kako će on živeti. Nikad se ne zna kako će živeti čovek koji tek počinje da diše. Voleo bih da znam šta će reći o životu kada prvi put bude trebalo da nešto kaže o njemu. Smešno je kako ljudi govore o životu.
Svaki ima svoj sud o njemu... Treba poklati sve petlove. Čak ako bi dan i zaboravio da svane – kakva glupost! To nije da bi pevali, već da bi sebe razbudili. Šta me se tiče šta će misliti o životu. Šta mislim ja o životu? Ja govorim mnogo o njemu, ali, da li zaista mislim o njemu? Šta će biti taj novi čovek? Ribar? Možda i nešto sasvim drugo! Možda će ići da živi na drugoj strani! Mi ne možemo ništa da znamo o tome šta će biti sa životom jednog čoveka. To može biti jedna jedinstvena stvar: život koji tek počinje. Jedinstvena.
Ja? Ne, ja ne bih hteo da se može ponova početi. To može biti jedinstvena stvar... Jedinstvena..."
Realistična razmišljanja o životu, o njegovoj jedinstvenosti i neponovljivosti, o nepoznanici ljudskih sudbina, kojima se ne treba mnogo ni opterećivati, jer svaka je sudbina jedinstvena i napisana samo jednom.

____________________________________________
"Poezija je samo trag zivota.
Plamti li tvoj zivot, poezija je samo pepeo plamteceg zara."

Leonard Cohen


Poslednji izmenio besherat dana 11/2/2017, 11:41 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5101
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Rastko Petrović   3/10/2010, 7:23 pm

" Ljudi govore "

Poslije smrti, objavljeni su u posebnim knjigama, njegovi romani " Sa silama nemjerljivim " i " Dan šesti ", zbirke pjesama " Ponoćni delija ", jedina njegova drama " Sabinjanke " i mnogi eseji, putopisi i kritike.
Jedna od suštinskih psihičkih i stvaralačkih potreba Rastka Petrovića, potreba za novim, za onim što je još neosvojeno, nesaznato, nedoživljeno, diktirala je puteve ne samo njegove životne već i umjetničke sudbine. On je bio jedan od onih ipak rježih pisaca koji ne odvajaju život od umjetnosti, koji žele da svekoloku stvarnost vide kao ogromno polje mogućnosti umjetničkog izražavanja, kao i obrnuto, koji u samoj umjetnosti vide pravi oblik, pravi dokaz života, a ne bekstvo od njega. Ka d Rastko u " Probuđenoj svijesti " kaže " Građenje pjesama je jedan od najnužnijih trenutaka moga života: jedna od njegovih funkcija: to je kao koračati ili zadrhtati, on ne podređuje ni život poeziji ni poeziju životu, već poeziju proglašava za jedan od najautentičnijih izraza samog postojanja, za jedan od uslova opstanka samog života, ravnopravan sa ostalim vidovima postojanja, sa ostalim vidovima ispoljavanja čovjekove individualnosti i njegovog fizičkog, čak fiziološkog i duhovnog postojanja, kako sam kaže u istom tekstu. Ono dakle što je Rastka Petrovića privlačilo u životu, privlačilo ga je i u umjetnosti postajalo je predmet njegove poezije i proze. Umjetnost nije za njega prosta nadoknada, prosta zamjena za život, već jedan od najnužnijih, najsnažnijih sadržaja i života. Za njega je poezija govor cijelog bića, i duhovnoh i tjelesnog ; još i više, ona je i govor svekolike stvarnosti. Zato se polje poezije mora nalaziti i izvan tradicionalnih literarnih granica i podjela, ne samo u stihovima, u njima ponekad vrlo malo, već u samom životu. Poetsko može biti, po njemu, ostvareno i nehotice, spontano, u mitu , u legendi, u ispovijestima, u pismima, u svakodnevnom životu, u neobičnom gestu, u želji. Pjesma, pripovijetka, knjiga - to su dakle posebni oblici pojavljivanja stvarnosti, iste ili slične vrijednosti kao i neki drugi oblici pojavljivanja i postojanja. Umjetnost je , u suštini, za Rastka Petrovića , nova realnost, kako kaže u eseju o slikarstvu Save Šumanovića, ali realnost koja ne može biti sama sebi svrhom, jer je u neraskidivoj vezi sa postojećom stvarnošću kao njen dio i kao dio i izraz pojedinačnog stvaralačkog bića čovjeka.
( Iz predgovora knjige " Ljudi govore Marko Nedić )








____________________________________________
"Poezija je samo trag zivota.
Plamti li tvoj zivot, poezija je samo pepeo plamteceg zara."

Leonard Cohen
Nazad na vrh Ići dole
PlitkaPoezija

avatar

Muški
Broj poruka : 1231
Godina : 25
Location : Doboj
Datum upisa : 25.07.2012

PočaljiNaslov: Re: Rastko Petrović   11/9/2012, 11:26 pm

Ивицом Поовог гаврана
(Покушај најслободнијег превода)

Да ли ко зна,
Да ли ко зна,
Да ћу умрети за који дан,
И да походићу божији стан;
Да ли ко зна
Чему сва жалба мога сна,
Да ли ко зна?
Да ћу умрети за који дан,
Загракну гавран вран:
Човече који умиреш,
Да ли ко зна?

Да ли ко зна
Да тужба у мом срцу спи;
И да краљеви и да краљице,
Помрећемо заувек једном сви,
Да ли ко зна:
Човече који умиреш?

------------------------

jedan od najomiljenijih mi domaćih pisaca

____________________________________________
Pronađoh jutros
plastičnu potkovicu
Upitah se tad
donosi li i ona sreću ?!
U ovom svijetu ,
plastičnom !


PlitkaPoezija
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

avatar

Muški
Broj poruka : 3230
Godina : 40
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

PočaljiNaslov: Re: Rastko Petrović   12/9/2012, 8:26 am

Rastko Petrović

AFRIKA
(odlomci)

...Половином децембра, по пучини, приступасмо лагано тропима. Птице су се мењале, наилазили смо на рибе које излећу из мирног, зеленог или азурног мора, а покоји брод, који је пролазио хоризонтом, био је за нас — догађај! Ноћу се за бродом вукла фосфорна река, свако вече, што смо били даље на југу, све светлија. Читава звездана кола одскакала су од брода, и губила се у води. Велике светле кугле, као запаљене буктиње и као сунца, бежале су такође од нас. Узбудљиво је било гледати у тај млечни пут који се вукао за бродом. Остављасмо са стране невидљива Канарска Острва. Велика Кола била су све ближе на хоризонту; са друге стране, појављивао се Јужни Крст. То беше сасвим: друго небо...


...Река, тамна као опал, склапа иза нас и расклапа пред нама своје огромно високе и густе шуме које је окивају. Ове су шуме ипак проходније од оних јучерашњих; лепота њиног растиња је нежнија, више песничка. Између џиновских стабала, која се гуше у своме грању и лишћу као прегојени стари црнци у салу, трепере витке палме са руменим гроздовима у лишћу.
До пред подне скоро небо је тешко, сумрачно, од силних испарења; над водом врела и загушна пара као у купатилима. Ова убиствена светлост облачног екваторског неба уништава фотографске плоче остављајући као њима неразумљиве кругове. Рекло би се не светлост сунца, већ зрачење саме земље пред крај апокалипсе.
Пред подне све је нагло светло и блиставо од сунца, страшног сунца чији су зраци, као отровна копља, смртоносни. Доста је да им само неколико минути буде изложено теме или врат, да се голим оком гледа у њин одблес и преламање на води. То није врелина зракова која убија, већ угао под којим ови падају, и нарочито онај део њине спектралности који је јачи на Екватору но на северу. То исто сунце што је на нашим ширинама добри и мили друг, под чијом се топлотом пријатељства расцветава наша крв, овде је за белца највећи душманин, једини непријатељ којига прати у стопу и с ким се не може измирити. Треба видети са колико се радости у тропским крајевима дочекује ноћ у којој је човек сигуран за свој живот до зоре, у могућности да одбаци калпак, да се разголити, изложи кожу светлости звезда, месеца, па да се разуме откуд онолико несвесно огорчење код тропскога белца на велику небеску звезду од које уствари све живи...


...Расе које живе у овом крају сматране су с правом за најлепше расе света; једна од њих носи још од старине име Аполона. Тела су, и у своме склопу и своме покрету, хармонична до савршенства; ока су необично снажна, а истовремено нежна и фина у линијама и саставу зглобова. Нигде ни сала ни претераних мишића; кожа угасито бакрена, светла и свилена. Ликови су симпатични, меки и насмешени; израз бадемових влажних очију скоро болан.
У оваквом пејзажу оваква жена претставља уистину најдивнију жену каква се да замислити. Ниједна бела жена не би, била достојна ове тежине и патетичности боја и светлости, ниједна не би могла издржати на својим благим белим раменима насилност овакве природе. Овдашња тамна Ева је израз овдашње тамне природе; њена округла рамена преливају се као јаке воћке, а врхови груди јако набубрели вуку груди навише. Мирис њене коже на амбру, на уља и на траве, радује; али највише радује чудна дивља боја њенога гласа, у коме има узбуђених нота девојачких, пиштавих детињских и промуклих кликтања ратничких; и радује живо и прозрачно црвенило њеног језика који јој се као какав влажан цвет непрестано појављује између зуба док говори. Има нечега поетског, пролетњег и страшно саблазног у руменилу тога језика, који једном на томе тамном телу објављује тајност и интимност тог бића. Једино кад говори црнкиња, кад се види влажно црвенило унутрашњости њених уста, што човек јасно бива свестан њене нагости...

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Rastko Petrović   17/9/2017, 8:58 pm

Pustolov u kavezu

Ne ličim ni na hrast, ni na propeler,
drukčije proždiru parobrodi
okean, sunčane senke, modro granje.
Da li ironiju ili osnaženje na život novi,
proleće, sad mi donosiš?
Neukrotljiva je tuga za mladošću, nesavladljivi drumovi;
probuđena na košare skočila moja želja,
čeka; roguši se, nigde nema nikoga.
Zbrisaću sve mutne reči između sebe i boga,
pouzdaću se samo u svoje ruke,
celivaću goru ili hajduke,
komični potok što žubori.
Ubiću kakvoga gnusnog sanjalicu,
mesto senki zasaditi mu zeleni vrt po licu;
to krv iz mene govori!

Sitosti, sitosti, svuda na hiljade!
Ta zadovoljenje pohote samo uspe da me načini čudovištem
što drhće, dahće, zviždi od trbušnosti i zasićenja:
ne znam (šta me se tiče!) da li priroda onda mora da me prizna,
ali je prevazilazim.
Kao ogromna plazma sred dahtanja,
žvaćem oblake zelene, šuštave,
sva moguća društva i slave
komika su tada;
pa da opštim, zaboravim da dajem ugovorene znake,
već se utapam u besprimerno otupljenje,
i varim, varim, podrigujući svu tu zbrku koja mnoge očarava,
pa iako čudovište bez oblika, bez sklada, ja ipak nadmašavam.
Ovde na ovoj postelji zatvaram geografiju:
nema više dužina, širina; samo nogu,
ruku; sve se širi!
Ima takve neke moći u meni da samo jedno mogu;
sve je utopljeno: beskraj, pustolovina, manastiri,
moj život mi sija kap zvezda izdaleka,
i sve ono što treba da se nastavi čeka
da je prvo ugnjavim pesnicama, pa...
Nema više ljubavi za čovečnost, već dahtanje.
Više držim do tvog tkiva no do života,
i ništim sebe, ne iz ljubavi, već iz besa;
sa tobom počinje životinjstvo i kanibalstvo,
zbog tebe neću stići trezne svesti ni umreti,
moj trbuh nije mogao još svariti grudvu krvi i mesa.
Mesto vrba, udove i creva prostirati na Cveti.
Tako visoko peo, tako duboko ronio u blato!
Čovek,
kom dadoh prijateljstvo
u vremenu propinjanja ka savršenstvu,
ili da mu se smejem kroz sva čuda zauvek,
neka se seti da sam lovio medvede iznad jezera,
drhtao, pisao pesme, hrkao sred oltara.
Kad bih hteo ispričati noć
lova s lovcem mačem na divlje svinje,
nijedna mi muza ne bi mogla zadojiti takvu moć:
trebalo bi iščupati celu noć tu iz sebe
kao basnoslovni mač;
nastalo bi krvoliptenje za slikom
koju utisnu tada noć i lovac Mač;
pred nama leže mrtvi vepar, vetar i tolike zvezde.
Gle, sipam krv, zvezde i salo u ovaj pehar;
možda i preterujem meru alkoholstva ... ali
od planinske vode ja ne nađoh nigda misli trezne...
Valjda bejah i snob...
ali posle svih velikih ekstaza,
otupim čak i dosadu da shvatim.
Ne, ne! Zar ipak samo komad boga, bačen u svet,
nemajući nikakvog srodstva sa onim što me okružuje.,
i kevće, i laje, i tuguje,
taj komad džigerice bačen za hranu psima,
i predaje se najzad nekim veličanstvenim zanosima
rastrzanja; ja imam toliko genija
da bi dvadeset manekena postalo od njega duhovima,
pa ipak ja hoću da pušim tela, a mnogo me briga:
istorija.
Šta istorija! šta Kaledonija!
Retko da nisam drugi, da mi ime nije: Neko,
da ne pevam:

Jedan poljubac dug na njena usta
koja pritiska na rđave karte gde je slikano cveće,
poljubiću je tako često na prsi,
jer se sanja o devojkama koje zadrhću rano,
i kojima je uz oči zelene dano
da im noć odnosi glas kao šešire,
kao pad teške hladne vode.
Ti, čiji sam sad ženik, koja govoriš hladno o smrti,
dok su po tebi barbarstva moja slovenska
i njini perunski vrti,
svojom kosom kao vencem me uzvisi:
da u poljima jelisejskim kojima budem šetao
moja senka uvek mirna bude,
izmeđ večeri koje ne plave i zora koje ne rude;
da kad pođem na zbor među negdašnju slovensku gospodu
uz sela mirna ili uz vodu.
kada zboriti im budem stao:
veličanstven i gord da sam na tebe, ponosit kao šumski petao!
Stihovi, nosite me daleko od ove zemlje:
u mukama me za bolji život rađala majka,
radi višega otac je sa ushićenjem plodio;
život mora da je drag, a ljubavnom da se stremlje
kada sam se kao Magbet u tolikoj žurbi rodio;
nad rekom a pod nebom lovcu na domet leti čajka:
za njom, o za njom, stihovi moji, budimo hajka!
Budimo hajka! Evo druma po kom gazimo puk ljudi,
na konjima smo, mladci smo, stupamo krepki gvožđa volje:
osvrnem li vam lice, na njemu osmeh, tuga i ćudi,
ali upravljenom unapred značenje mora da je čudno bolje;
beli se drum u beskraj sve više izmeđ borja,
sa njeg će na Kumov Put neosetno preći nam žudi;
briše pesma moja: to oblak češlja kosu gorja.

Trenutak makar samo - daleko od ove zemlje,
jer čini mi se da mi se opet zbivaju one čudne stvari
što kao da se prikradaju sa drugoga sveta;
usta mi evo puna krvi, a usna napeta,
raspinju me užasni bolovi i sram,
grudi poblede a trbuh zažari;
a uvek sam tada u gužvi neke gomile, pateći sam,
bolničkim kolima odvode me na giljotinu,
stazom blatnjavom iz koje izniču žene.
O! mrzim, mrzim da mi otkrivaju istinu,
da sviću dani i da gledaju u mene!
Gde sam to sada?
Verujte da je onda tek ono: kad me dosada savršenstvu vodi,
onda mi je dosadno, onda sam opet stari Sloven
u čunu koji jezerom sivim brodi,
i pun junaka čija pada sen
na vodi. O, ponekad mi se zbivaju čudne stvari,
kao da se spuštaju sa drugoga sveta:

dok me ponova ne obuzme veliki vrtlog strasti,
sve žuto, crveno, zeleno pred očima;
tamo, gde je nekada bio dugački vidik planina,
jedna noga, jedna glava, jedno smejanje bez trajanja,
mnogo zlata, zlata i rasputanost časti,
moćna uzletanja, u krvave kaše, utapanja.
Nema više želje, već da izbrišem postojenje,
da ispunim sve sobom, sve razmake, sve šupljine,
nema više ni duboko plavog ni planine,
samo: krkati, hrkati, čmavati i groktati,
biti gnusna, ogromna, drhtava plazma:
a time prestaje ova pesma i nastaje krvavo otupljenje.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Rastko Petrović   17/9/2017, 8:59 pm

Putnik

Kneže Potemkine izdanuli u kolima na velikome putu,
Da mogu, kao ti, umreti na drumu,
Kad točak razgliba glinu žutu;
Šibaj kočijašu, teraj carski u Strumu,
Ćut!
U tajnosti da ti poverim ime jedne zvezde
Ili jednog slova iz jedne knjige o prašumi. Ćut!
Ali heroj sam na drumovima:
Od svega najviše volim da se opijem, a posle toga još
da putujem:
Ko ti reče, prijatelju, da ću doći u nedelju, u nedelju
Dunav teče!
Ko ti reče Šar-planinu, kočijašu, drumovniče moj!
Znam: i ti si sam, i ja sam sam,
A psovka kočijaška, - pozdrav vetra zavičajni Odiseju na moru
Sa ponosom da se nosi biča njegovog ožiljak na licu,
Grudi su mu dlakave kao oblaci sivi u zoru
Malje kriju jednu crvenu modricu... smrti.
Konji kaskaju i ja plačem, velim: to je, ti si Sibinjanin Janko!
Ne trzaj, Crnko, ha, ha! Ne, ja sam Jovanović Ranko,
I sela mi se zovu Rudari; kočijaš sam, bolujem od druma, izvan datuma.

Gle, mesec, ta čudna svim stenama rima! Zbog njega plima
Crvenokožnog poglavice odnosi leš:
Na talasima se talasa crna kosa i mokro perje, bolivijsko zverje,
On prepliva okeane;
Da l' nad vodama, da l' duž kinematografskih platana,
Ili po žicama telegrafskim? na mišici ''amblem klana''
Zmija u čeljustima lavskim; on dolazi kroz okeane i kroz vekove,
Mrtav ili živ; za njim njegove šume plove.
Opažaš li: sjajnih očiju kunu, opažaš li Hajduk Veljka na topu,
Ili Dmitra Jakšića da megdan vodi?
Šest kraljeva špiritusa? Sve to brodi. Ko će poludeti prvi?
Tup, tup! kopaju ugalj ispod nas;
Klo, klo! to u Bečkereku piju kvas;

Bum, bum! u Timbuktu nove krvi.
Ako devojčica ponese tajnu u grlu
Da joj po šupljim grudima prstom dobošari kadet,
U šumi gustoj masnoj fazanku umrlu
Kozačkom igrom oplakuje svet.
No ljubav služi na čast silnim u vozu, između dve željezničke stanice;
Na prozoru saksija s tri cveta, lice neke starice,
Na poljani iz amrela izviru četiri noge gole...
Branko, moj Branko, da li devojka, da li krin, da li mač,
Čistotom svojom prethodivši zoru,
Zaspaše u kutu oka ti? Klokoće izvor u
Tami. Eskimski čamci, koji klize niz vodu,
Otprate me svojim tokom do bolova - nebesima;
Šesnaest hiljada robinja taru velikoga boga uljima,
Na dlanu mu engleska flotila njiše se:
Admiral, veći od palca, harangira Napoleona,
Vasiona rasteže se. Ako te ljubim pod vrat, šapnuću
Klevetu: ko ti reče mor-dolamu!
Mor-dolamu, crna hata, besna svata, ah Koštano
Mnogočisna, mnogolepa, mnogocvetna, okupano,
Okupano. Oh prokleta!
Ti ključevi violinski u jetri mi kote se, ko bakcile Kohove:
Hanibale Karavađo, lopove, hajdmo mili da slavimo kanibalike.
Sad daleki svitaj produbljuje zeleni istok,
I Atlantik je toliko širok i duboko je u našoj žudnji tako,
Šarloiku i Odiseju da zapevamo, kad bi ko plako.
A zagrokta ko svinja kad je ko štroji:
O ljubljena je lokomotiva;
Ta mašinovođa nije ništa drugo
Do nož koji pod matericom zaboden stoji:
Garava britva kriva.
Jureći, uređuje i pomera ona polja, njen pisak to je zlih bogova volja.
O juri, nek juri voz uz groktanje. I noć.
Noć. nastade savršeni mrak,
A kroz varnice što iz dimnjaka biju,
- Iz kiklopovog oka izleću zvezde, i on njima obavijen beži jak
Kroz Trakiju, Besarabiju i Ungariju; noć -
Da l' leti moj voz? O, toliko varnica,
Kroz poludeli podmlađeni Mlečni put;
Dole se providi i miriše nađubrena mračna njiva,
Međ noge tu prima poslanu ženu Boz, - i jedan mesec žut,
Ogroman, istinski prvi put noćas, mesec žut
(O čijem li vrtu sultanske kćeri sad je skut?) o, ćut! o ćut!
Pod vrbama sad peva, ko otac, mesec žut.

Ah bože moj, šta je to za mene!
Zar ceo svet, zar će na njemu sve to, jurnuti kroz zrak;
Ja ne razumem otkud se onda sudara vlak kraj jedne reke!

Pa zamišljen sam, a plah,
I ne znam kojim pravcem iz smrti: nisam li uvek
Onako jak...!
Iz jednog sudara vozova izlazim,
Okrvavljen malo, evo, kao prvi zorin zrak,
I smejem se: na devojku neku, što pogibe
Razgolićenih bokova -
Tako sjajna kao ptica sred purpurnih sosova,
Za malo golemog drhtanja,
I mladosti, sred krvavih sosova.
I da bih njen jauk saslušao, oči sklapam
Pa mislim: da će joj grob biti beskrajan
Tamo, gde budem bio veliki heroj, a otac dolmen trajan,
I brat razbojnik užasan,
Krvopija, mlad i užasan.

I to zapisah ja kraj jedne reke...-
I amin!

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Rastko Petrović   17/9/2017, 9:00 pm

Fabrički dimnjak u pejzažu i kanibalac čekajući novorođenog

Pretovrio je, gle, sav trud u gustu pesmu, nebu,
I kao kroz trubu dimnjak
Odnese moju ekstazu u oblake i nad sandžake;
Ali ko peva o hlebu, o rubini i o hlebu!
To dole igraju radnici i pevaju vitlovi u reci,
I pevaju u trbusima žena meseci:
Budućih junaka za ceo svet, o hlebu od jedan do devet:
I ja sam mlad,
I tebe rad,
U nje je cvet!
U nebo, u oblak, u svet! Ljubljeni garavokožče,
Ta nije vajde, gledajući u tu ogromnu i neumitnu rotativu
Zasviraj u gajde, u diple, u zurle - sećaš se! onu pesmu živu. Hajde!
Zasviraj u jareće gajde, pa umri!
O slatki brate, zasviraj mi violon,
Sviđa l' ti se Žan Fransoa Vilon?
Ta on je umeo da bude i lopuža;
Da l' znaš, brate, one tamo sa Gruža?
Neka im je od mene zaveštana prva majska ruža,
Dok popovi poje - to je još jedino moje - upokoj.
A kad vojnik uđe da se kupa, u reci po noći -
On i njegov konj -
Draga, u koje ću ti vreme doći
Od ljubavi sam bon?
Kad vojnik krepki u reku ujaše,
Zakucaće na prozor tad neki smelo:
Odškrini da samo protne ruku
Pa pomiluje dojku i grlo belo:
I zarije se u tebe sav bez bola.
Tvog oca, radnika fabričkog, s prstiju curi smola -
A po mokrim plećima tvog mladića i tog vranca,
U ogledanju kreću zvezdana kola.

Tu međ konzervama je zgrčen i jedan amor hrom,
Čije su oči pune suza sa ogromnih vizija
Horizonata.

Gle, jahač na konju, kom, Milice, sad tepaš imenom Marata,
U odeći mokroj svoj izveženoj šljokicama svoda,
Zagaziće reku što se zove Istorija,
Daleko negde sanja Kalifornija.
Kad uđe vojnik da se kupa u reci po noći
On i njegov konj,
U koje ću ti vreme doći: od ljubavi sam bon?
Od ljubavi,
U proleće ili u jesen
Smrti dimnjačke zvon čućete;
O basnoslovnom njegovom zvuku kriknuće sve strasti, mržnje...
Ko? Dekameron!

Ali to nije ništa,
O baš to nije ništa;
Gore je ovako uvek vezan, kao kokoš u pilićaru:
Seljanka nosi u ruci živinu i smeši se žandaru,
Žandar zazviždi pesmu staru
Prkoseći odžačaru. Prosjak prosi: daj mi paru,
Tako ti očnjeg vida i ljubljene ti dečice!
Veruj, dragi, užasno je - manometar - srce moje
Zatreptalo; i plakalo, tako dugo u fabrici.
Pa ne ljubi, kad smrt ti dođe draganu tu na usta;
Uskoči međ vitle i međ kajiše,
Dočekaće te ova šuma gusta,
Kao trgovca čežnjiva uskočka četa Radiše,
I razneće to belo telo tvoje, tako puno pobeda i nebesnih odseva.
Svim zavrtnjima, krcajući: tad će iz tebe, škripeći,
Izvući glasne zvukove svih pomorskih napeva.
I trbuh, gle, zategnut kao na bubnju koža,
A u želudcu je jedna arija,
Nju slušajući uspavljuje se velmoža
U aeroplanu. Ko peva o hlebu i o gladi!
Ulicama i kraj bioskopa, pred glumicom mladić bogoradi:
Prisluškujući: Iz želudca Vam se diže opere neke arija!
Ona: O, ne! o ne! to nije od gladi;
To šesti mesec otkucava moj trbuh: biće fabrički
radnik, a pijanicom će ga zvati Skadarlija!

O, pa divna je ta Skadarlija!
Dva vojnika kraj druma sede,
Govore o vaškama i o seljanci,
Zatim o onom što se ne jede -
Bar u vojsci i železničkoj stanici:
O kokošci prženoj na kajmaku...
Bregovi su tako meki, ljubavi moja velika,
Bregovi su tako meki, i reka nije duboka;
Ma kud da pođemo, budalo, bagro, ista nas smrt čeka,
Ista nas baš smrt čeka kraj mile seljanke
U vojsci i železničkoj stanici.
Te nikad njenog olakšanja dočekati neću,
Smrt će mene najzad rasturiti sutra;
Umreću.
Kad?
U hladna jutra.

Dva vojnika kraj druma sede,
Pa ushićeno gledam njina lica mlada:
Ko bi rekao da ko hulje -
Od starice što ih primila -
Ukraše osam dinara!
A ta žena bila tako sumorna
I tako stara;
I njoj su sa ushićenjem govorili o prženju na kajmaku,
Ne bi li se prevarila da im zgotovi...
Ali je starica ta tako lukava;
Ona ne bi ni svraku
Pripravila tek onako
Olako,
Olako.
Kamo l' kokoš prženu na kajmaku,
Kamo l' zvezdu da porodi
Budućim junakom za ceo svet: sve u broju od šest do devet:

Zemlja je teška u prostorima,
Vrteći se, dubinu zavrće u ciklon:
Pepeo i slama sležu se na dnu kroz toliko boja,
Drhće u Zodijaku Orion (oriona bez broja);
Toliko je teška, teška, i to od skora!
Teži je jedan Šarlo no sva kozmička mora;
Nikad njenog porađanja dočekati neću:
Umreću. Olakašaće se jednim uzdahom ili smehom,
Otkinuvši od pritiska
Odleteti kroz zrak -
Zazvučaće ime jedne palanke proletnjim ehom!
I doći će na domak jednom detetu,
Koje bledo
Kao vaskrsnuti heroj jak,
Uzeće je u bele ruke svoje pa spustiti u pas;
A jedan jedini voz
Othuktaće svim pravcima u isti čas.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Rastko Petrović   17/9/2017, 9:01 pm

Jedini san

Bahćem se i dahćem, gle, u košmaru i svi snismo
Osvajanje prostora nečim što je bez mere...
Savladasmo poniženje ... i ubismo! i ubismo!
Kao da to i mi nismo!
Ja sanjah na rubu proleća, a vi gde sniste
Nedirnuto?
Za njega bar znam da sanja taj san
U trbuhu svoje matere.

Tako tesno obvijen kao da sanja o prostoru,
O dubinama: o, da sna košmarske razmere
I drhtava!
Njegov mozak tek utiče u lobanju:
Tako mu oko sveg tela kruži čudna misao;
O veličanstveno je da se u divnom ovakvom moru
I čekanju ne utapa ni jedna vizija stvarnosti,
Oči me se još nikada nisu obnažile na svetlosti.

Nad glavom ruke te: šta dotiču, šta pridržavaju?
Il' jedan refleks milovanja i stvarnosti
Pomilovati znale su
Još pre no što se rodiše!
Probijajući se kroz san i ljubavi
Kako ćeš utonuti u nemogućnosti
(Gde neće više leći trbusi i sni,
I kojim kao da vladaju neki drugi zakoni
koji već i nisu zakoni
No iznenadne neke radosti i nepodnošljivi bolovi):
Kad je za tebe i to nastanjeno fantomima,
Koji ne ulivaju nade već obeshrabrenja;
Da l' tobom, ili oni sami,
Nađoše put ovuda za beskraj?
Sanjao, ne sanjao; psovao ti po drumovima;
Oči će ti zauvek ostati zaražene
Užasnim zbiljama koje si negde živeo,
I kojima ćeš opet pošumiti
Sve provalije sna,
Još pre rođenja - zalud za spas tvoj - od beskraja obnažene.

Pa nijedan života san
Nije tako čist
I od svega čedan, kao da je u trbuhu neke matere;
Prohodim kroz onaj tmuri prostor gde svaki list,
U sanjanju poriče da ima jedan svet
Koji je van ovog: slobodan i bez mere;
I opet kroz iste sale sna
Zakucam prestravljen na mišićna vrata ovog života:
Ah, jedan dva! ah, jedna dva!

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Rastko Petrović   17/9/2017, 9:02 pm

Tajna rođenja

O crvenilo mi doteče iz matere
Svetlost, čuj, iz doma gde se ne vraća
Plameni zrak, čuj! kroz prebele šatore
Za smešnog mladića
(Kome se vizija detinjstva vraća
Crveni zrak mozak da probode!
Duboka zvučna šuma podseti na stado mladih jarića;
Ja vam neću reći nikada crvenu plimu slobode,
Ja vam neću spomenuti nikada
Prašumski zanos slobode!

A koliko supom pojih zanosnih svojih snova,
Koliko vrućih nebesa kusah to iz tanjira:
trbuh još pamti težinu i grč bogova,
Ostatke čije protera sa mučnog trbušnog pira!
Ali crvena svetlost doma gde se ne vraća,
I krepko telo još zvučno od himni i pokreta
Pobrkaće me kod načela i kaljača,
Pobrkati - ha divote! - i otuđiti od sveta!
Ta izađoh iz džungle namirisane
I pokrih zemlju telom da je sačuvam od isparenja,
I njuškah je tako duge dane
Dok ne zastrepih od razdraženja.
Ali umrli već dom gde se ne vraća
Odvući će me tajnom do mesta smrtnog košmara,
I neće mi reći niko tad - koja je staza najkraća
Do spasenja: No umreću, vidim, od prskanja
Damara.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Rastko Petrović   17/9/2017, 9:02 pm

Svi su čanci prazni

Tako zaspi meseče,
Nad toplom supom detinjstva:
Iz mene će preliti tuga doveče,
Kao iz čanka mladog životinjstva.

U ovoj noći opet prazan

Čanak iz kog, ko dečko, ne dokusa,
No zaspa baš kad zastruji
Velikom svemoćju ukusa
Pićem: utopiše se voljno u nj slavuji.

To je doticalo bogatstvo iz matere
Kroz kraterstvo tanjirnog kruga,
I sav će, sav će sklad da razdere
Ogromnost njena i tuga,

Ogromnost njena i tuga.

A zaspim uvek pred kraj večere,
Služavka svlači nebo, dan i mene,
Pa baci noći da nas proždere:
Tek jutro nađe kosti raznesene.

Bože, oslobodio sam se svih veza, svih morala:
Gušim se, zar, u plazmi dosade;
Da je jedna kap bar supe ostala
Kroz pobedu se ovu smešnu da prikrade.

U ovoj noći svi su čankovi prazni
Nikakvo potkrepljenje!

Stresoh sa sebe čednost,
Stresoh sa sebe poštenje;
Ni jedne fiks-ideje.

U ovoj noći. Radije zabludu;
No kakvo spasenje!
O ljubiću te, ljubiću te zaludu;
Tek da se tvoje bede domamim
Tražiću od tebe oproštenje,

Da nasmeje se u meni ostatak humora
Kada se budeš smatrao nedostojnim
Da usred ponoćne strogosti i sumora
Pokušaš još jednom isceljenje.

U ruci jednoj seks, u drugoj mozak,
Grozdove, tu berbu večnosti:
Pijanstvom crnim zateturaću ga nauznak,
Uprkos rujnog čela sumornosti.

No u ovoj noći svi su čankovi bez dna:
Gde iscediti to vrenje?
U jutra su opet čankovi prazni;
Nikakvo osnaženje!

To priticala je briga iz matere
Kroz dubinu tanjirnog kruga,
I sav će, sav će sklad da razdere
Ogromnost njena i tuga:

O, ja slobodom ništa nisam stekao
Ni nazreo dno ponora strašna,
Pa bolje da sam u hlebari nekoj pekao i žvakao
Lepinju od zemlje i brašna,
Kotao supe da sam ispio,
Zagnjurio glavu u krilo dragane,
Svoj gnusni žig na nju pribio
Pa pljuvao pred prag i dane.

Izgrej, meseče, i njima!

Zamesiću kolač u čanku praznu,
U nj streseno mi poštenje,
U nj fosili i fiks-ideje;
I učinuću im to za kaznu, -

No zašto, i kome!

U ovoj noći svi su čankovi prazni,
U ovoj noći ni jedne fiks-ideje,
Odvratićemo glave.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Rastko Petrović   17/9/2017, 9:03 pm

Noć Pariza

(Sa poslednjeg snimka materinog)

Da li moj otac prema...
Da li moj otac prema tebi, majko, beše zver
ta najdivljija, najdivnija, što je čovek?
Majko, otac moj beše li zver
Kraj tebe, il' samo istoričar:
jer i sam ja zver?
Našto mi sav ovaj život i prolazna mu čar,
majko, ako i ti - moja kolevko - ne beše zver!
E dobro, a te oči sa slike tvoje na samrti,
užasno što pate: nikad ih se neću moći osloboditi!
nikakvom ih neukrotljivošću moći neću zastrti.
Nije li i tvoj život bio životinjski:
jednom fatalnošću ću u užasu strašnom umreti!

Tu taj bol bez smisla sveg mesa, tvojih ruku, glave!
nikada, o nikada neću izdvojiti košmare od jave!
nikada! Užas: ako je meni ovakvom apokalipsa poreklo!
O, hoću da znam koliko je za mnom tad krvi isteklo...

Nikada! Zašto me nikada nisi išopala,
da se jedna ljubičasta modrica
na mom dečačkom debelom mesu rascvetala?
Ta opekotina, taj otisak ti ruke mi drag
i danas bi mi evo bio trag,
do kolevke mi pune krvi,
do porekla mi tvoga mesa,
samo ne ove oči, ne ove oči patnje. Gle, besa!
Materice, ja bih da zderem sa sebe tu patnju.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Rastko Petrović   17/9/2017, 9:03 pm

Zverstva

Da, čini mi se, smeću da pevam tvoje ruke,
Tvoj trbuh namagnetisani, tvoje grudi,
Na životvorjašče načine sa groktanjem ritmova!
Smeću - ha, neukrotljivče!
Da izvučem i sve hajduke
Iz pomrčine gde neki hrast kašlje ludi
Od drhtanja, pa prosipanja, pa bolova!
Iskaljujem se, evo, po tvom telu,
Udarajući te besomučno po licu
Izbijam jednu ljubičastu varnicu;
A tu mišicu belu,
I oblivenu krvlju i belu,
Umočili, majku mu! u apokalipsu.

Ne svojom mržnjom: oboje nebo mrzi,
Planina nas, dolina kičevska, i grlo to i gnjat;
I sve to biće ropac moj: grlo to, vrat! proklet! Proklet!

Pili smo do riganja i ništenja na muži, na vrelu,
Ne skidajući s usta mešinu jeda
Proključalu mišicu ti belu...

Ja sam čitao, kao u panici, zelenu livadu
Deteline, van sebe da nabavim ti Odlakšanje-Sreće,
Sve je ipak - da l' prokletstvom u meni! - obećavalo veće
Osvete za krv, za jed, za ovu noć u vinogradu:
Kad izbezumljena od užasa ne mogade ipak pobeći od mene,
Ne samo psujući pokazivaše mi prsi od modrica šarene.

Plakah od ushićenja da si mi toliko žrtva;
Da uskoro će nas (i nas) taj pokolj naći...
Gde naći?
Kad naći?
Oba mrtva:
Majku mu! I ne uspesmo nikada postići vanmišićne ekstaze!
Već skrivasmo se pod klupe i porube
Zločinci! - tih neba,
Trčalo bi da nekim spasonosnim svetovima odlaze:
Ali oznojeni, naježeni saznavasmo za košmarske poraze!

Ko dići kotve,
Ko prekinuti lance, za velike polaze?

Zato smo čekićima razbijali svoje mišićne palube,
Zato smo britvama kidali užad živu sa krvi;
Pod katarkom oborenom zdruzganih creva izdisasmo tad prvi
A već se za nas rađalo i rađalo mirijadama novih crvi.


____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Rastko Petrović   17/9/2017, 9:04 pm

Dvadeset neprikosnovenih stihova

U ustima još gadno od velikih imena,
I prošlost miriše na hartiju i neoprano rublje:
Evo ja žvaćem vrući hleb u društvu smelih stvorenja;
O, taj vrući kotur, kako me odvlači sve dublje
U tajanstveni život tela!
Evo: otisci poslednjih rukovanja
Novoga zaveta;
Evo sva tela smeđa, debela i bela;
Evo njina druga (i sva redom do milijarditih) stanja!
Skoro me straši silna mudrost ove ruke,
Moj mozak je nemoćan da bude gospodar svih njenih
pokreta
(Ne, duhovnost mojoj pustolovini mišićnoj samo
smeta!).
I ta rebra savijena u luke;
Tajanstveno učešće jednog bedra;
Drhtaj! Puna sala i zvezda je noćas ova noć vedra,
Noć rukovanja!
Te ruke savijene zastave, noge: stovarišta drumova.
Jednom višom voljom ja stavljam ova slova:
Noć Novoga zaveta:
Zato te noćas ja obznanjujem toliko i za Svedočanstvo Sveta!

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Rastko Petrović   17/9/2017, 9:05 pm

Preinačenja

Tako opori mornar pada u more
strmoglav,
Otčepljujućeg naglo primio ga i život,
A nagrizaće ga do zore
Tajanstva, i sva ta ljubav zamiriše na jod.

Jedino zbog ovih razderanih obala u rukama,
Kukavico, zadrhtaćeš zar opet!
nimalo strpljenja da prkosiš mukama,
Pljuni! Savladaće te pesnicama svet.

Stari mornar strmoglavljuje se u more
Čep majke, s glavom naniže kao u život,
Otčepljena boca krvavo vino toči u zore
Tajanstva, i rasputanost, gle, miriše na jod.

Od rođenja je crtao dragane u smrt,
Tako umirući ceri se nad albumom;
Mornaru moj, sav taj vrt
Mladićstva svoga ne poredi sa snom:
Strašan jedan krik razbudi tvoj pad!

Pa zagnjuren, zagadiv pučinu, iz prošlosti očima,
Odeo si beskraj sa poderotinom u besmrtnost;
To nije kao kad si plave čakšire svoje
Krpio satima:
Neće svariti niko tu kost!

Iz tela bolnih i iz voća isisao si svetlost,
A potom sa rođenom jetrom izbljuvao to u besmrtnost,
Bio si pusta sprava za premeštanje stvarnosti:
Da li ćeš naići pritom na lik? spokojstvom da te ugosti,
Da spreči onaj krik opori užasa
negde daleko u večnosti (ujedom mračne otrovne tečnosti).

I iz zadaha posteljnog znoja i nikotina,
Ispe se kao rođaj po katarci,
Zatim se spusti do najmračnijih dubina:
Mi saznasmo za iznakaženost mu lica... al' udarci!

Udarcem, čvrstinu neba zahvativši rukom,
Komad plavetnila odvuče za sobom:
Sada je njegov pad kao i grom,
A nebo sazrelo tako za more
Bujice neprekidno kaskadom
Izliće ceo svod do zore.

No mi ostasmo - trzanjem prirode iza smrti unakaženi,

Mornaru, tvoje - nesrećni:
No ne, ne, rad tvoje seni:
Mogućnost nove jave nas muči!
Pođemo na put ma gde, ne usuđujući se da osvrnemo glave,

I uvek pred sobom vidimo košulje tvoje plave,
A azur nikad više,
Ni čeljust tvoga dlana nikad više;
Želudcem zar svojim žuđasmo
za voćno tvoje truljenje i pad;
Uz tajnu tela kad zagrizosmo u okean,
Taj plod detinjstva kojim nam sazre san,

I koji daleka glad odbaci u naše krilo.
Tada i ono što bi već bilo
Najužasnijim grcanjem i da se snilo, tražismo zacenjeni:

O, bolno neko prapotopsko meso;
Drhtanju našem kao da si streso
U nedra, sa grana svojih mornara
Ti, Okean! - toliko saznah: GO,
I čas preobraženja neodložnog da udara:
Jednom kornjačom korom u dno mramorne lubanje,
A iznad psećeg sna, koga dogriza senkom granje.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Rastko Petrović   17/9/2017, 9:06 pm

Zimski repertoar

Skok je preklane kokoši u nebo
Krv toči,
I revolverski pucanj,
To: gramofonska ploča,
U obrtanju , prstom svojim izazvati ariju,
To: gnezdo lastije u violini
Cele zime ostaće bez zvuka i bez ptica
Ta topla kuća selica.

U stanju da pođem za pukom,
Banda kroz polja kad zasvira,
Zamišljeno da živi o crnom
Luku, o hlebu i na senu:
O, na trulom plašću iza manastira!
U stanju da sanja pučinu crvenu
SUNCE, odsustvo četiri meseca:
Evo približuje se zima!


O afazija, o podnošenja, o mučna balkanska klima
Što vlada detinjstvom i snegom, i đonovima krvavo;
Siroti šegrt koji će noćas zaspati go,
Siroti balkanski vo!

Ne veruj, ne veruj ipak, u brlog, dim i tortu,
Zanosu novom begunac kad preda vizitkartu,
Prosjaku kome starom što čuva ulaz u portu
Kartu ovoga sveta! i jedan mišić za Martu
(Marta je devojče i dunja u ormanu);
U Indiji, u Kambodži, na Polovima, u Sudanu,
Svuda zima dođe u svoje vreme,
Svuda velike prosjake i sanjalice zateče bez spreme.

Spavajte, spavajte zajedno, kurjaci i magare:
Pejzaži izviru iz očiju i teku niz lice,
Suzni ogoljeni pejzaži,
Od savesti i mraza drhću ozeble ubice
Sa žudnjom izgledajući žandare.
Pa košulju mu ovu otesmo iz izgnanstva.
Da prihvatimo se njom vreline sunca,
O vi pleća gola sad u odmicanju begunca
Što kroz sve postelje proniže svoja kurvarstva:
Više go no mržnja našeg odsustva;
Ne veruj ni u sumraku u mlaz sunčani aorte.

Nedogled, gde, pljuje svetlost međ oblake,
Moje srce, još mornar, napaja sebe krvlju;
I sva ta prekomorska putovanja
Koja obviju glave u vidike ko u saruke,
A nadmu trbuh trulom ribom po ostrvlju,
Ne razderu rođenja senke, svirepošću granja,
Ne ublaže oporu pljuvačku dubina
No još natope sve solju gorčine i joda;
Ima cela jesen, da mi se muči na modrost voda,
I na trud prelaženja preko krivina.

Suviše tesan prostor da se protegli,
Suviše malo zvukova kojima da se zeva
Pod pokrivače oštre neba, kojima peva
Revmatični bol sumnje, besmo legli.
O, san je vampir pun gnusobe i krvi,
A buđenje te vreba razrokim očima;
Nesposoban da izgradiš biografiju, nisi prvi
Koji si žrtva otrovnih gljiva. Ima!

Ima onih što, iz spavanja, probude se pa vide
Nedogled,
Očiju plavih kako sedi kraj prozora,
I pre no što upiju ga u pogled
Naloču se opet sna i umora.
Ima onih koji odlaze
Pod plotove da olakšaju utrobu
Kraj razbijenih flaša, koji prolaze
I nađu se odjednom u grobu.

Ima onih koji proklinju!

A ja sam u stanju da pođem za pukom
Iz sobe svoje koja nema prozora,
Treba mišlju i voljom da ih probijem,
Sad je doba mraza, revmatizma i umora;
Tamo gde kroz tri oblaka puca iz revolvera
Dubina mokra koja zoru protera,
Mene mrzi da se uzbuđujem zato što umirem.

Postigoh li dakle dovoljno usavršenja,
I siromaštva čak uvodih li u čistine?
Ko je postio, ko razmišljao, kad nemogućna prekoračenja;
Ko, napušten od njuški, ne beše i od istine?
Ja!

Imah svoj južni pol, svoj Sudan;
Svoju košavu bar, koju ne delim.
Od sve čistijih obilja načinih plan
Proširivanja života - iz danas u sutra
Prošivajući sebe suncem (svojim; svaka motornost
druga: starija)

To:
Postoji revolverski pucanj iznutra
Što ubija.

NALIČJE: Opkoljen sa svih strana svojim samoubistvom;
Doći će proleće, puno blata kao i zima;
Proleće nosi pune džepove pištolja;
Razbijanjem čaša raskrčiti mesta ekstazi (zakon neprobojnosti);
Manje crvenila na snegu posle samoubice.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Rastko Petrović   17/9/2017, 9:06 pm

Ovo o jednom pesniku

Čudo Gospode, veliko čudo!
More: ono, ono! svud more!
Mi smo se peli uz planine
A kroz granje i kroz gore
Modra,
Strašna - riblja - večera.

Čudo bože! ogromnog čuda!
Reči nam zvižde brže no kuršumi;
Bože, spasi dušu našu u prašumi!
Koračamo, a palac kroz poderotinu od cipele,
A oko kroz poderotinu lica:
Uči uglasti kostur kamena i sardele;
Pa uzbudljivije od ljubičica
Miriše ljuto mleko nepomuženih krava
Kroz planinu!

Ujed njegovog genija: iz tela
Izazvaće lučenje najljućeg otrova;
Ali jedna jedina reč, besprimerno sazrela,
Otpašće - ko smolom - s usnih uglova.

Pa deran koji pronađe ovo docnije,
Može l' oprostiti mladosti ljubav za bundžije:
Pomisli na njega, ovu pesmu što krije
Tajnu naklonost; i zbunjenost ga trza!

Da li će zveckati džepom; umirati od gladi;
I on razgolititi reči da osramoćene beže:
Prezrivo se cereći, odbiti ma šta da radi;
Bogohuliti danju, pod pokrivačima se moliti - kad leže?

Uzeti ga treba za ruku pa izvesti u polje,
Da tamo zaboravi sve pesme
I čak bol svoj koji ne beše dubok:
Te noći bi jeo više i spavao bolje,
I ne bi osećao da mu postelja zagriza bok,
I da je život dug.

Ali pred zoru, preko svih gubera, ubiti treba
Pesnika; da ne poteže ličnost svoju iz detinjstva:
Kao slučajni, zamešeni, kanap iz hleba
Kim neće nahraniti nikada sebe, kao ni zverstva!

Jer rođen posle sedam meseci trudnoće,
Preturiv sve nesreće, želi da se vrati majci;
I, ne izlazeći više nikada, hoće
Da izbegne - bar večno - toj gnusnoj kazni, toj hajci.

Al' zalud! u očima električnu viziju,
U ušima zviždanje ubice-prostora, lokomotive;
Dva-tri sumnjiva stiha, istoriju:
Odnese; a sa telom ujede - nepogoda - neizlečive.

Zatim se probudi, pogođen od udara,
- Mesto utroba da ga obavija, eto sudar:
Teška misao, tek dovršena u njegovoj glavi,
Stade da, nedonošljivošću svojom, umara.

Oseti se beskrajno nesrećnim; opor i star;
I da će ivica što se plavi,
Odviše širokog sveta za ugroženu mladost,
Da ga kao najbednijeg skota umori...

Tek tog trenutka On poče da govori.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 14293
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Rastko Petrović   17/9/2017, 9:12 pm

Dan šesti“ Rastka Petrovića
Roman Rastka Petrovića o albanskoj golgoti. Nacionalnu tragediju albanske golgote pisac vidi kao apokalipsu civilizacijskih i kosmičkih razmera




U ranoj mladosti kao 17-godišnjak Rastko Petrović se sa srpskom vojskom i narodom novembra i decembra 1915. povlačio preko Kosova, Crne Gore i Albanije, što će ostaviti trajan trag u njegovom životu i stvaralaštvu. Roman o strahotama ratne golgote „Dan šesti“ završio je tridesetih godina, ali se sticajem okolnosti pojavio tek 1961, dvanaest godina posle piščeve smrti. Delo, međutim, nikada nije zaživelo punim životom što svedoči i činjenica da je u međuvremenu, kao samostalno izdanje, objavljeno još samo jedanput, i ovih dana kod „Platoa“.



Roman je Rastko krajem 1935, neposredno pred odlazak u diplomatsku službu u Čikagu, predavao izdavaču Geci Konu ali ga je ovaj, posle konsultacija sa Slobodanom Jovanovićem, odbio zbog, kako je o tome svedočio Marko Ristić, „odviše mračnog i za srpsku vojsku, tobože nezgodnog prikazivanja albanske tragedije“.

- Mogućnost da roman pripoveda o ratu a da ne bude nacionalna, herojska ili državotvorna epopeja, ostala je i u Rastkovo kao i u današnje vreme suviše smela, zapravo avangardna misao - rekao je na jučerašnjoj promociji dr Predrag Petrović. - Odnos prema istoriji u prvom delu „Dana šestog“ ne zasniva se na umetničkom transponovanju faktografske građe, nego na pripovedačkoj artikulaciji dubine ratne tragedije koja nadilazi istorijsko i postaje kataklizmičko, mitsko dešavanje. Poetički samosvesno lišen nacionalnog i patriotskog tona, roman je uspostavljen na iskustvu avangardne umetnosti Džemsa Džojsa, Virdžinije Vulf i Oldosa Hakslija. Nacionalnu tragediju albanske golgote pisac vidi kao apokalipsu civilizacijskih i kosmičkih razmera.


POLITIKA NE ZNA ZA SUZE

Predrag Petrović je ukazao i na značaj i aktuelnost drugog dela romana koji se događa u Americi i u kome pisac postavlja pitanje dehumanizacije čoveka u kapitalističkom društvu.

Svojim prijateljima Milanu Dedincu i Marku Ristiću Rastko je pisao iz emigracije, izražavajući veliki strah da se vrati u zemlju, ali su oni na to ostali gluvi. Ristić je čak napisao da „politika ne zna za suze“. Kada im je, međutim, zahvaljujući jednom francuskom diplomati, rukopis „Dana šestog“ došao u ruke i Dedinac i Ristić su izrekli visoke ocene o romanu.

Te pohvale su, prema rečima Petrovića, stigle sa velikim zakašnjenjem a „Dan šesti“ je, što se i danas nedovoljno ističe, ostao naš najbolji roman o Prvom svetskom ratu koji je tragičnim dešavanjima nacionalne istorije dao svevremeni smisao.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Rastko Petrović   

Nazad na vrh Ići dole
 
Rastko Petrović
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Rastko Petrović
» RASTKO PETROVIĆ
» Rastko Petrović
» Rastko Petrović
» Rastko Petrović

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Veliki pisci-
Skoči na: