POBEDI VREME -

Аутор Stefan Simic. Написано датума: Среда, август 4, 2010 у 5:49 по подне





Svaka priča ima svoj tok. Poput života, poput ljubavne veze... Na samom
početku nastojiš da budeš što duhovitiji, da ostaviš što bolji utisak,
da uvučeš čitaoca u ono što prićaš. Želiš pažnju. Želiš osmehe,
aplauze.... Hoćeš da te prihvate. Hoćeš da te vole. Vapiš za
priznanjima. Vapiš za nagradama...

Kasnije, kada sazriš, ako ikada sazriš, onda se polako odričeš svega
toga i počinješ da razmišljaš o pravim stvarima. Da ideš u pravom
smeru... Dobro znaš da su prave stvari drugi ljudi i ulaganje u njih.
Dobro znaš da je pravi smer borba za čoveka... borba za ljudsko... i
ništa drugo osim toga.

Sve ostalo prolazi. Sve ostalo se menja, nestaje... Ljudi se neprestano
rađaju i umiru. Menjaju se nepromenjeni. Potpuno drugačiji a potpuno
isti. Kao i njihovi dedovi, kao i njihovi unuci... Nestaju sve njihove
sreće i nesreće koje su godinama teglili na leđima. Nestaju velike
ljubavi. Nestaju male ljubavi. Nestaju sve ljubavi. Samo se gube pod
naletom vremena koje besramno huči gazeći sve pred sobom. Nestaju,
danas, mnogo gore, i mnogo gori, nego što su nestajali juče. Nestaju u
kandžama sistema. Pojedeni. Smrvljeni. Uništeni... Sistema koji je sve
savršeniji i sve mračniji... Savršeniji za vladare a mračniji za ljude.
Za običino neobične ljude...

Sve prolazi. Sve se menja, nestaje... Radnici idu na posao. Radnici se
vraćaju sa posla. Devojke se šminkaju. Devojke skidaju šminku.
Televizije zaglupljuju ljude. Ljudi zaglupljuju televizije. Psi ujedaju
gazde. Gazde ujedaju pse. Sekretarice spavaju sa šefovima. Sekretarice
ubeđuju muževe kako nikada nisu spavale sa šefovima. Budući
gasterbajteri potroše pola života kako bi otišli u inostranstvo.
Sadašnji gastarbajteri jedva čekaju da pobegnu iz inostranstva kako bi
sačuvali ono malo života što im je ostalo. Ako im je ostalo...

Deca se žale na školu. Roditelji na decu. Nastavnici na roditelje i na
decu... Sportisti pobeđuju. Sportisti gube. Sportisti ne igraju zbog
povreda... Danas sunčano, sutra pretežno oblačno. Danas kišovito, sutra
sa mestimičnim padavinama u toku noći. Danas odvratno, sutra još gore...

Novine se pišu. Novine se čitaju. Novine se bacaju. Brucoši upisuju
fakultete koje vole. Brucoši se žale kako studiraju ono što ne vole.
Studenti godinama protestvuju rušeći sistem. Studenti konačno srušili
sistem od naredne godine svečano počinje rušenje novog...

Predsednik ponovo izgubio na izborima. Izbori poništeni zbog krađe
glasova u nekom selu. Senilni starac glasao dva puta. Predsednik ponovo
dobio izbore. Senilni starac postao premijer...

Sve prolazi. Sve se menja, nestaje... Ljudi se neprestano rađaju i
umiru. Menjaju se nepromenjeni. Potpuno drugačiji a potpuno isti. Pušači
od prvog ostavljaju pušenje. Narkomani ostavljaju herion. Loši muževi
ostavljaju loše brakove i loše žene. Loši đaci od prvog počinju da uče.
Loša hrana menja se dobrom. Kao i loši poslovi, drugovi, navike...

Pušači se kunu da će ipak od Nove godine ostaviti pušenje ili će ih
bolest smožditi. Kao što će narkomane otrovati herion. Kao što će muževe
pojesti loši brakovi i loše žene. Kao što će loše đake ubiti
izbacivanje iz škole i kuće...

Uglavnom, sve se menja od Nove godine... i loša hrana, i poslovi, i drugovi, i navike... samo će izgleda problemi ostati isti.

Radnici će i dalje ići na posao. Radnici će se i dalje vraćati sa posla.
Televizije će zaglupljivati ljude. Ljudi će zaglupljivati televizije.
Devojke će se šminkati. Devojke će skidati šminku. Psi će i dalje
napadati gazde. Gazde će i dalje otpuštati svoje pse... Studenti će
snevati o poslu. Kada se zaposle snevaće o studentskim danima. Snevaće
državne praznike, vikende, slobodne dane... i na kraju penziju. I na
kraju smrt. I na kraju ništa... dok će se devojke i dalje šminkati. Dok
će devojke i dalje skidati svoju šminku...

* * *

Gomila miševa gmiže posvuda povezana poput svinjskih creva. Kopa kanale.
Traži izvore. Služi pacovima i pacovicama kojekakvim... Nakotila se
horda smrdibuba čiji
pev hoće da sledimo. Čiji miris traže da širimo. Svoja legla
rasprostreli svuda. Izležu se na đubrištima... Sa svih strana je
isplivao roj nezasitih somova. Posebno obučavanih za život u močvari.
Ljudi postaju nemani... životinje najgore vrste.

* * *

Nekada te zanese pesma, ili neki dobar film, ili tvoj klub pobedi... i
zaboraviš na sve probleme. Na trenutak zaboraviš i ko si, i ko nisi...
zaboraviš da mogu momentalno da te izbace na ulicu zato što mesecima
nisi platio kiriju, zaboraviš da te devojka vara sa drugim, zaboraviš da
će i žena da te vara sa drugim, ili zaboraviš da uopšte imaš devojku
ili ženu... zaboraviš da fakultet nisi upisao zbog novca, zaboraviš da
nedeljama nigde nisi izlazio zato što nemaš sa kim...

Ali pazi, u tom trenutku, u tom prokletom trenutku, kada te zanela
pesma, ili taj film, ili kada su tvoji pobedili... Učinilo ti se da je
svet jedno savršeno mesto. Poverovao si da ti je dobro. Da ti je
odlično. Ubedio si sebe u to... da si zajebao sistem, da si zajebao celu
stvar, da vodiš igru, da si pobedio vreme u kome živiš i da si konačno
srećan. Jednostavno srećan...

Ali samo na trenutak...
Čim izađeš napolje. Čim izađeš na ulicu nastaje tajac... nastaje muk.
Vidiš samo mrak. Vidiš samo bedu, beznađe... Gledaš ljude koji bi mogli
da ti pomognu, koji bi mogli da te zaposle... ali neće. Ne zanimaš ih...
Gledaš ljude kojima bi ti želeo da pomogneš, koji bi želeli tebi da
pomognu, ali ne možete...

Gledaš ženu kako radi za 100 evra, srećna što uopšte ima posao, kod
gazde čiji sin za jedno najoobičnije veče potroši celu njenu godišnju
platu. Gledaš tog istog gazdu kako se šunja oko prodavnice, poput
lopova, u noćnoj smeni prebacujući toj istoj ženi zbog manjka na kasi od
nekoliko dinara. Ili što je otišla da piša u toku radnog vremena, ili
što je ispušila cigaretu, ili što se nije nasmejala, ili što se
nasmejala a nije trebala, ili što je
jednostavno otišla da umre...

Dok se za to vreme njegov sin, i deca njegovih kumova, iživljavaju
pišajući po drugim ljudima naduvani herionom, prezasićeni luksuzom...
Gledaš tvoje hibridne vršnjake kako se šire ulicama. Kako naglo rastu,
preko noći, u dvadeset i nekoj... Gledaš ih kako uteruju dugove,
prete... spremni da se ubiju, bez ikakvog razmišljanja, za kutiju
cigareta.

Zatim sa druge strane, preko puta, vidiš feštu nasmejanih dečaka i
devojčica. Obučenih u laž. Presvučenih u iluziju... Dečake u plavim a
devojčice u žutim majčicama kako mašu plavo-žutim zastavicama i
ispaljuju nabubane parole o slobodi. Posmatraš ih dok ti na silu
uvaljuju upaljače sa natpisima svojih stranaka dok napaljeni govornici
sa bina izriču sudbonosne parole o mladoj i zdravoj Srbiji. Posmatraš
kako se smenjuju te izveštačene face... i pričaju o budućnosti i pričaju
o demokratiji... ljudima koje nikakvo sutra ne zanima i za koje je
demokratija slobodna nabavka trave i piva.

Kada dođeš kući, ako uopšte dođeš kući, ako te neko usput ne ubije,
vidiš i čuješ sve to isto samo ovaj put na televiziji... i to u 3D
tehnici... i to u 3D sranju... samo što reporter umesto na desetine
pominje na stotine mladih pristalica nečega.

Na radiju se nekakvi reperi vrte non-stop. Samoproklamovani muzičari,
vrhunski izvođači koji plasiraju vrhunske tekstove. Gomila obesmišljenih
momaka koja na primitivan način pljuje po primitivizmu pokušavajući da,
bar malo, skrenu pažnju na sebe i prikrije elementarni nedostatak
obrazovanja...
Sve postaje forma. Sve postaje šablon. Čak je i vođenje ljubavi
zamenjeno jebanjem. Čak su i večeri poezije zamenjene pesničenjem... dok
nam vlast, za to vreme, drži lekcije o slobodi a reperi o kulturi...





Znam gomilu tipova koji više nisu mogli da izdrže. Bili su normalni
đaci, normalni ljudi... i pukli su. Doživeli su totalni fijasko. Raskol.
Neki su pobegli iz zemlje. Neki su se povukli u sebe... jednostavno
poludeli. Šiznuli. Prolupali... čak su i ove normalne povukli na dno i
proglasili ih ludacima...

Ne stvarno, Kami je možda bio u pravu, ne preostaje ti ništa drugo nego
da se ubiješ. Ali ti i od toga odustaješ. I to ti je preskupo. I to te
mrzi... ti nastavljaš da kukaš kako nemaš devojku samo zato što nemaš
para. A para nemaš samo zato što nemaš posao. A posao nemaš samo zato
što nemaš školu. A školu nemaš samo zato što te nije interesovala. A
škola te nije interesovala samo zato što tvoji roditelji nisu imali da
podplate kada je trebalo i koga je trebalo da te malo zainteresuje. I
gotovo... sada si tu gde jesi. Jedna ruka u gaćama, druga na daljinskom
upravljaču... i drndaj jedno drndaj drugo. Neizmenično, dok se ne
umoriš. Pa posle ponovo... pa posle iz početka.

Sada, kada si konačno shvatio kako radi cela stvar, počeo si da se
interesuješ za bogate devojke, u tridesetoj, u pedesetoj, u stotoj...
koje takođe kukaju kako ne mogu da pronađu normalnog momka... i svi se
žale. I ti se žališ... I svako je protiv svakoga. I svakome nešto fali. I
svakome nešto smeta... I svi su sami. I svi kukaju što su sami. I niko
neće da uradi ništa povodom toga...

* * *

Ljudi postaju karikature. Sve više reaguju bez reakcije. Smeju se bez
osmeha. Plaču bez suza. Pokušavao sam da pomognem mnogima. I samo bih
udarao u zid... dok su mi oni potanko objašnjavali, onako prijateljski,
da je pomoć potrebna meni.

Nije više stvar u prolaznosti odnosno smrti koja nas sve neminovno
čeka... već u duhu vremena koje razobličava sve pred sobom. Gazi.
Razara. Snove smenjuje iluzijama. Realno virtuelnim. Slobodu kavezima...


Uglavnom, nekome su izazov navijači koji luduju po ulicama. Neko voli da
kopira silikonske princeze sa televizije. Neko da se poistovećuje, ili
pali, na nepismene mehaničke lutke koje satima jure po terenu za
teniskom lopticom. Neko voli da imitira udarce nabildovanih Holivudskih
klovnova...

Dok za to vreme domaći pesnici pevaju o zvezdanom nebu i mesecu koji se
nad njima povija. Dok za to vreme domaći pisci pišu o duksu isflekanom
spermom i sarmom koji nisu skidali nedeljama. Dok ti popovi pričaju o
boga. Dok ti Koka-kola objašnjava kako trebaš da budeš svoj i da slediš
svoje instinke. Dok ti devojka traži, da joj kupiš, bundu od nerca...
Dok ti devojka ne traži ništa jer nemaš devojku... Dok ti ulica
objašnjava da trebaš da budeš surov i zao. Dok te stariji uče da trebaš
da budeš uljudan i pošten... Dok, za to vreme, poluodrasli dečaci u
plavim i polupijane devojčice u žutim majčicama, i dalje, pevaju pesme o
slobodi...

Dok ljudi umiru na ulicama, dok ti krče creva, dok si gladan, dok nemaš
kome to da kažeš... gledaš celo to sranje kako se odmotava ispred tebe i
ćutiš. Malo žmuriš. Malo se umivaš hladnom vodom pošto toplu nemaš i
nikada je nećeš ni imati. Tražiš opravdanja. Tražiš razloge tvoje
sjebanosti. Tražiš razloge svačije sjebanosti... Nemoćan si. Svi ste
nemoćni. Važiš za humanistu, ali koga boli što važiš za humanistu. Samo
ćutiš i gutaš govna koja su upakovana sa svih strana u jeftinom ukrasnom
papiru.

I naravno, na kraju, ne preostaje ti ništa drugo nego da se popneš na
net. Na net koji kradeš od komšije. Na net koji je ionako jedina stvar
na koju možeš da se popneš... pošto komšija... ćerku, za razliku od
neta, daleko bolje čuva.

* * *

Znaš šta, nije opasno kada drugi misle da si lud. Ne. Opasno je kada te ubede u to. Tada si gotov...

Ljudi mogu da te zamrze lako. Prelako... Mere svaku tvoju reč. Posebno
ako ima šta da kažeš... Traže onu najgoru stvar na tebi za koju će se
vezati. Ako je ne pronađu onda je obavezno izmisle... Pamte sve ono što
si i sam zaboravio. Čekaju te u mraku, čekaju te kada si najslabiji,
čekaju te kada ti ne ide... da ti nabiju sve to pod nos. Njima je to
važno. Njima je to jedino važno. Da budu u pravu. Da ti to kažu...

Koliko su samo puta, na ulici, okrenuli glavu oni koji su mi se uvek
javljali, i koliko su mi se samo puta javili oni za koje sam bio siguran
da nikada više neće da mi se jave. Ali meni je ionako uglavnom
svejedno. Kažem uglavnom... jer ja pišem. To je moja igra. To je moj
način. Drugačije ne umem. Drugačije ne mogu...

Ljudi mogu svakodnevno da menjaju mišljenje o tebi. Danas da ti
skandiraju. Sutra da te pljuju, mrze... Neka. Mogu da se nosim i sa
jednima i sa drugima... Najgori su oni koji te podržavaju, ohrabruju te,
a ubili bi te na prvom ćošku. Većina njih ne uradi ništa sa svojim
životom. Ili uradi nešto, nešto sasvim malo, ubeđena da zbog toga svi za
njih mora da čuju...

Uvek me je užasavalo da budem prihvaćen od svih. Gadilo mi se to... U
sedamnestoj godini sam na silu pokušavao da izigravam socijalnog majmuna
koji se po klubovima osmehuje svima kao da radi u državnoj demokratiji.
Stvarno sam se osećao kretenski... Davao sam značaj nekim ljudima od
kojih može samo da ti se povraća. Markirana odeća. Zlato oko vrata. Znaš
sve to...

Zanimljivo je da se asocijalno osećam na mestima gde se svi osećaju
socijalno. Posebno u diskotekama, na splavovima, kafićima... jednostavno
ne umem da budem ono što nisam. Neretko mi se dešava da ne umem da
budem ni ono što jesam. Nema tu neke mržnje, nema tu neke zavisti...
samo se boriš za društvo i ljude u koje veruješ.

Svetom tumara gomila prozaičnih likova koje, kao na pokretnoj traci,
izbacuje poodavno zarđala mašina vremena. Koji bi te uništili, kada bi
to naravno mogli, jednim pritiskom na dugme. Kao na onim video igricama
koje su im duhovni orjentir...

Ali igrica zvana život, srećom, isuviše je komplikokovana za njih.
Nedostižna. Posebno oni nivoi za koje je, osim pukog instinkta i sirove
snage, potrebno još nešto...

Ne mogu da krivim tipove koji ne umeju da napišu priču. Ne. Ali mogu da
krivim one koji ne umeju da je pročitaju. Oni su opasni. Oni su najgori.
Za njih je svako pisanje, kao i svaka umetost, ispod nivoa... valjda
zato što oni ne mogu da dosegnu do tog nivoa. Ili bilo kakvog...

Svojim pričama ne samo da ne želim da izigravam majstora koji pokušava
da popravi gorepomenutu mašinu. Mašinu koja je odavno zaslužila da se
promeni i da se vine sa
najdalje stene vremena u najdublji ambis zaborava.

Ne. Možda sam tek jedna kapljica u nizu koja pokušava da povuče stvar na
gore... na gore naspram vodopada koji se svom silinom stropoštava dole.
Kap koja veruje u čoveka, kap koja veruje u ideju... naspram vodopada
koji i ne razmišlja o tome. Samo ide svojim tokom...

Čovek je, između ostalog, i biće pobune. Pobune koju nosi istetoviranu
negde duboko u sebi. Pobune usmerene protiv Boga. Pobune usmerene protiv
svega što ga okružuje... Pobune protiv prijatelja. Pobune protiv
neprijatelja ili bilo koga drugog... Pobune protiv sistema.

Svako se buni... Svako ima razloge da krene ili da stane... ali,
nažalost, jako mali broj ljudi ima viziju budećeg sveta. Viziju humanog
sveta...

Naleteo sam na armiju pobunjenih koja svoju menjalačku energiju zalud
rasipa na sve strane poput kockara. Dok navija, dok ćuti, dok mrzi...
naletao sam na armiju obezvređenih. Od samozvanih intelektualaca, genija
za sve i svašta, nadrilekara, hakera... pa do podsmešljivih
šaljivdžija, glumaca amatera, vašarskih pevačica, birokrata svake vrste.
Bilo je tu i neostvarenih sportista. Neostvarenih trgovaca.
Neostvarenih ljudi... Naravno bilo je tu i ostvarenih koji bi mi svoju
važnost i ostvarenost pri svakom susretu dodatno nabijali pod nos...

Bilo je tu svega. Obrazovanih i neobrazovanih. Naivnih i podmuklih.
Ljudi sa najvišim funkcijama. Najskupljim automobilima... ali svima
njima nedostajala je samo jedna stvar. Prokleta jedna stvar koju nigde
nisu mogli da kupe. Koju nigde nisu mogli da pronađu, ili da nabave...
stvar koja može samo da se razvije. A to je kreativnost. A to je
stvaralaštvo...

Bili su sterilni. Bili su aparati povezani među sobom... Proizvedeni u
istoj fabrici. Plasirani na istom tržištu. Upakovani tako vešto da samo
troše i proizvode... bez suvišnih pitanja, bez suvišnih odgovora. Niko
od njih ništa nije stvarao. Ukoliko jeste, nekada davno, oni su se toga
obavezno stideli kao device, u šesnaestoj, svoje nevinosti. Kupovali su
umetnost kao što su kupovali i sve ostalo... konzumirali su muziku kao
što konzumiraju bifteke ili lazanje u elitnom restoranu. Ili u bilo
kakvom restoranu...

No, ne stvaraju se samo dela, pesme ili slike, stvaraju se i ljudi.
Dobri ljudi... Sve je više mladih koji svoju starost planiraju bez dece,
bez porodice... Ne radi se tu uvek o novcu, ili o biološkim
nemogućnostima partnera.. već, jednostavno, o stilu života koji lišava
čoveka svake odgovornosti. O stilu života koji je nametnut. O stilu
života koji se usvaja...

Dakle, bilo je tu poraženih. Bilo je tu obesmišljenih. Svakakvih... Onih
koji umesto da se bore za sebe i za promenu svog tragičnog položaja
koji zauzimaju... koji umesto da oplemene put kojim koračaju... da
pročiste vazduh koji udišu... oni su se borili protiv mene, i meni
sličnih, obezvređujući ono što radim. Obezvređujući ono što radimo...

Sada ih gledam takve... nažalost promašene. Nažalost izgubljene. Potpuno
neutemeljene siluete koje zatrepere i pod najslabijim bljeskom
problema. Gledam te promašene pobunjenike prepuštene valovima
svakodnevnice kako se otimaju, ječe... objašnjavajući drugima, uz lažne
osmehe, kako su najbolji. Najbolji u svemu... Kako ih život nije štedeo.
Kako su oni, samo oni, uspeli da pobede. Da se izvuku, da se spasu...
Gledam te borce protiv svega i svačega kako se tope začaureni u svojim
ograničenim ljušturama pokušavajući da privuku bar malo pažnje. Ali im
ne ide. Ali im nikako ne ide...

Nije rešenje samo u snovima. Sanjali su i oni... sanjali možda i više nego drugi. Ali, nažalost, samo tuđe snove...

* * *

Pisac može naširoko da piše o svemu i svačemu... a da ne kaže ništa. Dok
može, opet, da piše samo o jednoj stvari, i to jako malo, tek par
redova, a da kaže sve. Gotovo sve...
Trivijalne stvari zanimljive su trivijalnim ljudima za čitanje. Ali
trivijalno je trivijalno. Kao što je i prolazno prolazno. Čovek koji
vodi besmislen život sigurno neće uzeti u ruke knjigu koja će na bilo
koji način dovesti njegov život u pitanje. Naprotiv, on će tragati za
nečim još besmislenijim od njegovog besmislenog života...

Novo doba nosi nove stilove pisanja i otvara nove prostore slobode. Da
li pisci današnjice treba da postanu puki zabavljači? Nasmejane lude
zanešene populističkim ambicijama... Da pretaču i crpe iz svog talenta
klovnovske izraze... ili da stvaraju i da teže novim svetovima?

Šta ima prosvetiteljsku ulogu u XXI veku? Šta je prosvetljenje? Šta je
pisanje? Da li je pisac prosvetitelj, ili samo zapisničar u vremenu koje
je prošlo i koje neumorno prolazi...

* * *

O MALOM ČOVEKU -

Аутор Stefan Simic. Написано датума: четвртак, септембар 2, 2010 у 4:35 по подне



Ovo
je priča o njemu. O malom čoveku. Njemu napisana, njemu posvećena...
Ako ga prepoznaš ovde, među ovim redovima. Dobro je. Možeš da mu
preneseš moje reči. Ako hoćeš naravno... Ukoliko ga ne prepoznaš. Onda
još bolje... znaću da sam u pravu. A i nećeš me pamtiti po zlu... Mali
čovek obično nema imena. Zapravo ima, ali ono nije važno. Imena malih
ljudi su bezimena kao i oni... Nemaju titule, kao ni bilo kakve stečene
ili nasleđene dodatke. Imaju samo retardirane nadimke. Sočne, bolesne i
otkačene... koji, umesto najboljeg, provociraju ono najgore u njima.
Koje, u mladosti, diskretno prećutkuju dok ih posle, u starosti, sa
ponosom ističu.Sve samo ne diskretno... Mali
čovek o kome ću ti pričati... nikada nije bio u medijima, u krupnom
kadru, ako jeste, mogao si da ga vidiš samo zbijenog u gomili kako čeka u
redovima za zejtin, ili visi, obešen, na ogradi stadiona. Viđaš ga,
poluživog, u autobusu industrijske zone kako se vraća, u cik zore, ili
pre, iz noćne smene. Vraća se sa gradilišta. Sa skele, sa njive... vraća
se odnekud, da ga pitaš, ni sam neznajući odakle. Njemu
nikada nije organizovano ništa u čast. Neki defile, nešto, bilo šta. Po
njemu ništa nije nazvano... osim, možda, drugih malih ljudi. On nema
pesme, nema spomenike... mali čovek, u stvari, nema ništa. Tretiraju ga
kao broj, gomilu, prilepak mašini... kada o njemu govore, govore u
množini. Kada se njemu obraćaju, obično se obraćaju svima. Odnosno soju
kome on pripada... Iako
ti se, možda, na prvi pogled čini... da sve reke sveta teku zbog njega.
Da se voditelji u glavnim vestima obično obraćaju baš njemu, da
voditeljke nameštaju dekolte... da sportisti zbog njega trče. Pevači
pevaju. Glumci glume... on se, i posred tog cirkusa, oseća do zla boga
nesrećno. Neprimećeno. Tu je, sa njima, a ne postoji... Ubija
me bol malog čoveka. Nemogućnost izbora. Plaši me njegov strah. Izjeda
njegova beda. Ježi apatija, bezizlaz... Srećem ga na svakom koraku.
Svuda. Na fakultetu, pored fakulteta, na ulici, na pijaci, u pošti...
pradaje mi semenke. Cepa mi karte. Vozi taksijem. Dobacuje na ulici...Prepoznajem ga svuda, u svakome... prepoznajem ga u ljudima oko sebe. Prepoznajem ga i u sebi. Ponajviše u sebi... * * * Zamisli
tu nepravdu. Čovek koji je rođen da bude mali. Sa sudbinom unapred
ispisanom, sa položajem unapred pripremljenim... Predodređen da obavlja
male poslove, da tumači male uloge, da vozi male automobile. Da se
bratimi, ženi i razvodi sa malim ljudima, malim ženama... Sve što uradi
veliko, ili bar pokuša da uradi, shvata se kao malo...Mali
čovek sa malim osećanjima. Malim potrebama i malim snovima. Na njemu je
sve malo... ma gde išao, ma šta rekao... On nema očekivanja. Iako ih
ima ona su unapred određena društvom u kome živi, jatu kome pripada...
Sve je već dato. Odigrano, i pre nego što se odigralo. Kao scenario za
film. Kao repriziran film... Desilo se, iako još nije. Prošlo je, iako
tek treba da počne... Čuješ
ga, onako u prolazu, kako priča (recimo kod frizera, ili u gradskom
prevozu) o svojoj veličini. Kako se diči svojom ljubavlju prema
otadžbini. Ređa priče, ređa uspehe... Imaš utisak da je pobedio gde god
je zakoračio. Pominje neke velike, poznate ljude... pored njih se valjda
oseća veće. Deluje dostojanstveno, otresito... neprekidno se busa u
grudi i poziva na čovečnost. On je taj. On sve odlučuje, on sve može...
Sve žene sveta obigravaju oko njegove kuće. On je prisustvovao čuvenim
utakmicama. On je snimio čuvene golove. On se slikao sa idolima
mladih...On. On. On... Dok
ti priča, a pričanje traje neprekidno, kako vreme prolazi... osećaš da
se njegove reči nikoga ne tiču. Pa ni njega samog... Da on, dok ubeđuje
tebe, u stvari, ubeđuje sebe. Da nešto znači. Da nešto vredi... Njegova
reč nije udar groma, topovsko đule koje prkosi tragici svakodnevnice...
već jeftin hvalospev, ljigava žalopojka. Umesto da menja on se
prilagođava. Umesto da stvara on razara... On
duboko u sebi zna da je niko i ništa. Da od života ne može da izvuče ni
kap više od onoga što je već izvukao. Da ga niko nikada neće pitati za
mišljenje... da će biti, kao što je i do sada bio, slučajni uzorak u
anketama. Dobar dečko iz kraja. Anonimus predodređen na anonimnost. Na
izborima glasački listić pod rednim brojem 3043. Na utakmici navijač. Na
koncertu gledalac (ako uopšte i dobije kartu). Na poslu najamnik (ako
ga uopšte i zaposle). U braku sponzor. U životu prostitutka... Na
proslavamo gost koga obično smeštaju u ćoše, tu negde s kraja... da ne
smeta. Da se ne vidi. Da se ne čuje. Gost za koga je rezervisana
pljeskavica, salata i aperitiv. Aperitiv ako preostane, ako uopšte i
stigne do njega. Dok se sve ostalo plaća. Pa i muzika... * * * Mali
čovek od malena osuđen da bude mali. U maloj zemlji, u malom svetu...
mali čovek koji neprestano priča o svojoj veličini. Gladan pažnje i
uspeha... Na
porođaju bez posebnog tretmana, u jaslicama prepušten samome sebi... bez
obdaništa jer se i ono plaća. Bez dodatnih časova u školi, bez
ekskurzija, bez devojaka... bez devojaka, jer se i one plaćaju. Bez
škole, jer nije škola za svakoga... Prepušten
malim učiteljicama. Još manjim nastavnicima. Gurnut u mala odeljenja.
Osuđen na najmanje ocene. Uvek sputavan. Uvek gažen. Krivac pre zločina.
Glavni osuđeni pre presude... Proglašen
za socijalnog degenerika u desetoj, za debila u dvanaestoj, za imbecila
doživotno... Popravne domove je odavno prevazišao (sva preostala mesta
za njega odavno su popunjena). Za zatvore još nije. Nikakav prestup
zvanično nije počio. Osim što se rodio, ali to se ne računa...
Preporučuju mu duševnu bolnicu. Preporučuju mu da se ubije. Prepisuju mu
tablete, lekove za depresiju, živce... Proglašavaju ga alkosom iako
nikada nije pomirisao alkohol. Proglašavaju ga narkomanom, ludakom... A
on se samo razlikuje. On je samo drugačiji. Oseća se tako...
jednostavno ne želi da se smeje kada se svi smeju. Da se oblači kako se
svi oblače. Da priča već ispričane viceve, da peve pesme koje svi
pevaju... on je jednostavno On, pa ma kako gordo i arogantno to drugima
zvučalo. Mali
čovek počinje da se budi. U Beogradu, u Londonu, u Riju, u mome selu...
On bi želeo nešto da promeni u svom malom životu. Ne mislim na mobilni
telefon, ili na felne za automobil koji vozi... Svestan je sebe. Svestan
je sveta oko sebe. Kao čovek je drag, neposredan... lako pristupačan
drugima. Ne postavlja ograde oko sebe. Ne ustručava se da kaže ono što
misli. Spreman je na saradnju. Spreman je na kritike... Ipak,
hoće da učini nešto veliko, da privuče pažnju, da stvori nešto što će
ostati posle njega. Neko ljudsko delo... Hoće da napiše priču, ili
pesmu. Hoće nešto da naslika. Hoće da se pobuni. Da kaže ono što
misli...Ali kome da kaže ono što misli?
Kome, kada niko i ne misli? Kako... kada mu i ne dozvoljavaju da misli?
Ubedili su ga, još kao klinca, da je talentovan da grbači od jutra do
mraka. Da se kloni svakog posla gde se osim fizičke snage ne koristi
ništa drugo...On ne mari puno za to. Hoće
da oformi bend. Da pronađe devojku, da je zaprosi pod sjajem zvezda i
mesečine uinat hotelu od pedeset zvezdica... Hoće da upiše fakultet.
Hoće da završi fakultet. Da radi, da voli, da bude srećan... da živi
život dostojan čoveka. Ali kurac... on je samo on. Mali čovek stvoren za
mala dela... Taj
mali čovek ne želi ništa posebno. Samo normalne stvari... Ne želi više,
iznad svega, da ga nazivaju malim. Ubija ga nepoštovanje, nebriga...
odnos prema ljudima. Sve ga vređa. Pogađa. Emotivac je... Ne želi da ga
niko ponižava. Stalo mu je do tradicije, do ponosa... stalo mu je do
ljudi. Poverovao je, nažalost, da se i On nešto pita. Da i On nešto
može. Da se neko interesuje za njega, i za njegovo mišljenje... I
sada se bori, svim silama, da to kaže. Juri na sve strane. Učesnik je
svakog mitinga. Zastava slobode uvek je u njegovim rukama. Pobornik je
naprednih ideja. Ustaje protiv svega neljudskog... Rođeni je aktivista.
Borac za opšta prava... Zariče se da će, ukoliko mu se ukaže prilika,
očistiti svet od nemaštine, bede svake vrste... ako ne svet, onda bar
njegov grad. Mesto gde je rođen. Da će pomoći ljudima koje voli... Međutim,
samo udara glavom o zid i ne uspeva. Nikako ne uspeva. Pokušao je da
osvoji neosvojivo. Da pobedi nepobedivo. Da izgovori strogo zabranjeno.
Prkosio je svemu. Čak je i Don Kihota zvao za mentora... osetio se kao
svitac u paukovoj mreži. I što je njegova svetlost bila jača, mreža je
bila sve gušća... Mali
čovek je ušao u politiku iako mu se gadi politika. Pozvao je druge male
ljude da mu se pridruže. Prvo ih je pozvao, a posle ih prozvao...
Pljuvao. Vređao. Molio. Apelovao... Ubeđen da je budućnost moguća. Da je
na dohvat ruke. Govorio je da ima nade. Da nije sve izgubljeno. Da
njegove reči nisu samo jeftin pamflet... Pokušao je da ih pokrene,
motiviše... kao što su njega drugi pokrenuli i motivisali. Taj
mali čovek se usudio da preuzme veliku ulogu. Da dirne u nedodirljivo.
Da sagleda nesagledivo. Pozvao se na druge velike ljude. Pročitao je
velike knjige, naglas izgovarao velike reči, parole, pesme... Pozvao se
na sene svojih predaka. Okrenuo istoriju u svoju korist. Ali uzalud...
to jebeno uzalud pratilo ga je u stopu. Kao da je put do vrha
zacementiran. Put do promena zaleđen... Nedugo
zatim probudio se u kaljuzi pokraj puta. Polomljenih rebara.
Poljuljanog ponosa. Obesmišljen... Ležao je tako satima neprimećen.
Izlomljen i poražen... u gorem stanju nego što je ikada bio. U početku
se pozivao na veru, ne sluteći da se njegova vere nikoga ne tiče. U
početku se pozovao na čovečnost, na borbu... ne sluteći da je čovečnost
odavno ukinuta a borba strogo zabranjena. Njegova
sabraća, njegovi sugrađani... su ga, kao starom dobrom običaju,
ismevali. Smejali su mu se nazivajući ga zanesenjakom, budalom. Umesto
sobom bavili su se njime... - Šta on misli? Ko je on? Šta je on? – govorili su – Šta pokušava? Misli da je najpametniji. Kreten jedan... - I
to sve pivopije. Stranački psi. Ljudske vaške. Govna. Birokrate.
Smradovi najgore vrste... Malograđanska fela radovala se njegovim
suzama. Klicala je njegovom bolu. Ispijala je, i to naiskap, u čast
njegovog poraza. Iživljavala se... Iživljavala je vlastitu nesreću u
njegovoj. Pokušavajući, na sve moguće načine, da prikrije vlastiti bol i
položaj. Pokušavala je da zaboravi da već sutra mora, ponovo, da navuče
uniformu, radni kombinezon... da već sutra mora da navuče lažni kez,
veštački osmeh... i da se klanja svakome. Zarad bakšiša, opstanka na
poslu, života u skladu sa vladajućim sistemom... Ti
jadnici koji sriču molitve modernih gurua. Bubaju ih napamet kao psalm.
Urezuju u podsvest. Žive na silu pozitivno, na silu srećno... ti
jadnici koji, kao mantru, ponavljaju sve to. Samo da bi uspeli. Samo da
bi se dokazali, bili lojalni... Da bi ušićarili nešto, bilo šta. Žive
američki san na srpski način. Samo da bi zaboravili sve to. Samo da se
ne bi suočili sa realnošću, sa vlastitom propašću koja je neizbežna... * * * Mali
ljudi kao mali mravi mile svuda. Oko vrata nose titule malog čoveka.
Oreole bednika. Čeka ih plug, fabrička presa... rezervisana su im mesta
na mašini, na štanc presi... mesta na kojima je radio njihov otac,
njihov deda... samo što su sada noviji modeli mašina, a i prostorije su
bolje okrečene. Zavese su lepše, kao i kafe kuvarice... ali ne sve. U
tradiciji im je da budu mali. Najmanji mogući. Jer samo takvi ne
smetaju nikome. Ne upadaju u oči. Samo takvi mogu svuda da se zavuku,
svuda da zavire... Da se pojave kada zatreba, i da nestanu kada
zasmetaju. Mogu da završe zanat u najboljem sloučaju, ili da ne završe
ništa. Sasvim svejedno. Naučeni su da se raduju malim stvarima. Da imaju
male uspomene, mala slavlja... Odavno su naučili da razlikuju one od
kojih treba da se klanjaju od onih koji treba da se klanjaju njima.
Naučili su da se ponašaju, da ne pričaju ružne reči, da ne pričaju reči,
da guče, da mekeću, da nariču... sve po potrebi. Sve po nalogu gazde... Mali
čovek možda nema školu, formalno, ali zato ima onu životnu. Na nju se
poziva. Iza nje se krije... Ima šlifa, kao i neograničenog štofa za
obradu... odličan je materijal za vojsku, policiju... Za prve redove.
Odličan je za batinaše, blatnjave rovove, kanalizacione kanale... Mali
čovek puca po svim šavovima. Raspada se... Obično je idealist do
punoletstva, do mature... klinički slučaj već u dvadeset i nekoj. Do
tridesete psihopada. Sanjar koji je verovao u ljude, verovao u život.
Nakon toga materijalista koji ne veruje ni u sebe... Prepušten sili koje
nije ni svestan. Sili koju oseća, ali ne razume. Valu moranja,
nepisanih zakona bezakonja koje mora da ispuni... Primoran da bude ono
što želi. Ono što nikada nije bio. Ali mora. On to jednostavno mora. To
se od njega zahteva, traži... Da savije grbaču i da šljaka. Zajedno sa
ostalim bednicima, kobilama, stokom i ostalom marvom... drugim malim
ljudima koji upregnuti uporedo sa volovima vuku plug. Grebu po njivi...
Neki nevidljivi bič odzvanja po njihovim leđima. Duh vremena tuče svom
silinom... Bič poretka koji se ne vidi, koji lebdi u vazduhu. Kako juče
tako i danas, kako danas tako i sutra... Mali
čovek pokušava da skine okove sa vrata. Lance... cima se na sve
strane. Vuče. Otima se. Grize. Preti. Prkosi... Vapi za priznanjima.
Vapi za društvom. On je vredan. On je dobar. On voli da radi. On voli da
radi ono što ga teraju, ono što mora, ali ne voli način na koji ga
teraju... tretiraju ga kao bednika, kao poslednje đubre. Kao da mu je to
zapisano na čelu crnim flomasterom... Za njega su rezervisani stočni
vagoni, vagoni pete klase... nevažno šta govorio, šta radio... on je
uštva u očima drugih. U očima drugih koji proviruju iza zatamljenih
stakala, mašu belim rukavicama. U očima samoproklamovanih direktora za
sve i svašta... Malom
čoveku ponestaje snage. Počinje da se suši. Da oboljeva. Lekove mu više
ne daju na recept. Nema para... pripitomili su ga kao što cigani
mečkari pripitome mečku. Naterali su ga da igra, iako ne ume da igra,
iako mu se ne igra... Pripitomili su ga i ubili. Ubili su čoveka u
njemu. Sahranili mu dušu, telo ionako može da čeka...Pokazali
su mu gde mu je mesto. Obezbedili raku na trinaestom spratu u bloku
54... Pripisali lekove. Ovoga puta još jače, i jeftinije... Dali mu par
dana slobodno u godini. Dali mu da otputuje, da se odmori... Dali mu
bonove, čekove... Majcu i upaljač sa logom firme. Omogućili su mu par
besplatnih razgovora sa psihologom. Ako prekorači dozvoljen broj odbija
mu se od plate. Kao i kada zakasni, ode pre vremena, ne ustane kome
treba, ustane kome ne treba... Omogućili su mu još dosta toga čega on,
još uvek, nije ni svestan. Ali polako, ima vremena... Pokazali su mu u
međuvremenu i pendrek. Pokazali prstom na armiju batinaša koji ga čekaju
ispred vrata. Podsetili ga na polomljena rebra. Navukli mu mundir,
izdali zaduženja... i gotovo. Dresura je uspela. Sistem je ponovo
pobedio. Sistem je ponovo odradio svoje. Postao je ono što se od njega
traži. Besprekorni klimač glave. Dizač ruke. Profesionalni tapšač
ramena. Potrošačka korpa. Masturbator na teniku, automobile,
gigabajte... postao je ono što je morao da postane. Ono što se od njega
očekivalo. Ono što su drugi od njega tražili. Ono što nikada nije bio.
Lojalni sluga. Podanik... Mali čovek koji je konačno i zvanično postao
mali. Čak mu i kolege na ulazu sriču dobrodošlicu. -
Dobrodošao u naš svet veliki čoveče. Izvoli... Samo napred. Čujem da si
pravio neke gluposti na ulazu. Neka. Ne mari. Oprošteno ti je... Svi to
rade. Svima se to dešava. Sada si, vidim, dobro... Ovde, moram da
priznam, i nije neki luksuz. Ali za nas bolje i nije... Ljudi su, kao
što i sam znaš, stoka. Narod je primitivan, glup... To nam je u
mentalitetu. Nije za nas civilizacija... A kao što znaš ima i gore. Ja
sam zadovoljan. Zadovoljan sam sve više... Ako ti nisi, ne brini...
ubedićemo te. Polako. Ima vremena. Idi se raskomoti, blago meni, pa na
posao. Već kasniš dvadeset sekundi... - * * * Prošlo
je par godina od tada. Ako ne i više... Malom čoveku je krenulo. Dobio
je par priznanja, nagrada... Sada je on taj koji te na ulazu dočekuje i
ispraća. Sreli smo se jednom. Nedavno. Ispričao mi je svoju priču... - Celog života misliš da si nešto posebno. Ubeđen si u to... da ljudi trebada
misle o tebi, da ti se dive... ti ne želiš ništa posebno. Male stvari.
Normalnu odeću, drugove... ali kurac. Jedni te neće zato što te niko
neće, dok ovi ostali imaju svoje razloge. Celog života misliš da su
tvoji argumenti ubedljiviji, tvoje reči jasnije, tvoji snovi dublji...
Ne smeš ni da pomisliš da ti je život sranje kao i svima. Ne pada ti
napamet... Godine se smenjuju jedna za drugom. Gledaš šta je ko uradio,
dok ti nisi uradio realno ništa... I ono što si započeo, nisi priveo
kraju... Hvata te depresija. Ti hvataš lekove... tvoje najbliže za gušu.
Otimaš se sa ukućanima za pilule. Nisu ti oni krivi, ali nekoga moraš
da kriviš. Inače si gotov. Mada si gotov iovako... Pogledaj
me sada. Pogledaj me dobro. Srećan sam. Ili bar mislim da jesam...
Živim u svom malom svetu. Imam svoj poslić. Imam svoju platu. Devojku
nemam. Iskreno da ti kažem i ne treba mi. Verujem u film koji snimam.
Naravno još uvek ga ne pokazujem. Sve što je negativno odbacujem, teram
od sebe... neću da se nerviram. Zamaram glavu... kao klinac gde god sam
se pojavio svi su buljili u mene, divili su mi se... nisam morao ni da
govorim već bi me obasipali parama i hvalom. A sada me ne primećuju, ne
zarezuju... ti isti koji su mi se klanjali kao detetu, korumpirali me na
svakom koraku. Iskreno, i dalje gajim nadu da ću se dočepati sveta gde
ću biti poštovan. Gde će svako moje pojavljivanje, gde će svaki moj
nastup, izlazak na scenu... izazvati eksploziju. Buru ovacija. Očekujem
to... Zato idem u teretanu, zato igram fudbal sa klincima iz ulice. Oni
bar umeju da ti se dive. Da te nagrade... Prodajem im finte. Pale se na
moje bicepse. Misle da sve znam, da sve mogu... Redovno ih rasturam na
video igricama. Nekada ih namerno pustim da bismo igrali i sledeći
put... Vole me i njihove drugarice, sestre... gledaju na mene kao
glavnog baju. Ne svi... Jebi ga. Samo klinke. Znam da sam mator za njih,
ali šta ću. Šta ću kada nemam kud, kada su svi ostali odavno
prolupali... Nije samo moj život u kurcu. Svestan sam toga. I drugi rade
u tri smene. Nose tamne uniforme kao što je ova moja. Kontroliše ih
inspekcija svakog dana. I drugi imaju pauzu dva puta dnevno po deset
minuta. Između nema pišanja, nema pričanja, nema drkanja, nema ničega...
ali ima i gore. Uvek se tešim da ima i gore. Gazda mi je kreten. To ti
je valjda jasno. Kreten, ali ga poštujem... Poštujem ga zato što mi je
omogućio da radim. Na stotine ovakvih kao što sam ja, ako ne i gorih...
čekaju ispred firme. Čekaju da me šutne... da upadno, još tog dana, na
moje mesto. Za gore uslove, za goru platu... ma ne bune se uopšte. Samo
da rade. Nešto da rade. Ljudi nemaju kud. Jad i beda. Ali šta mogu...
ima gore sigurno. Šta da sam bolestan? Da nemam posao? Nogu... I staro
društvo me otkačilo. Ma ko ih jebe. Sujetni su... Kažu da sam se
promenio, predao... da ne ličim na sebe. Šta oni očekuju? Da ličim na
njih. Budale. Prigovaraju mi da se više ne zalažem za opštu stvar. Ma ko
ih jebe... Dosta sam mislio na opštu stvar, previše... vreme je da malo
mislim na moju stvar. Ona mi je trenutno najvažnija... Zamišljam
dok radim da sam neko i nešto. Da sam neko veliko ime. Ne naučnik,
nauka me ne zanima... Da sam, recimo, muzičar, ili slavni fudbaler... da
sam poznata faca. Da klinci otkidaju na mene. Znaš to? Poznat ti je taj
osećaj? Kada ti se približava neko novo lice, ili kada se mi
približavamo nekom novom licu... kada on očekuje, isto kao što i mi
očekujemo... da nam se taj neko divi. Da nas prepozna u masi. Da nas
ceni zbog nečega. I to sve onako podsvesno... Mislim da nema ničeg lošeg
u tome. To je ljudski. Jeste. Koliko samo dugo čekam da me otkriju. Ali
kurac, izvini na vulgarnosti, to mi je uzrečica, nisam dovoljno dobar.
Sve sam pokušao. I da pišem, i da sviram, i da pevam... godinama sam se
lomio po seoskim igralištima i ništa. Ljudi smo, nismo životinje.
Tragamo za sličnima koji će da nas podrže, koji će da nam se dive... Bar
malo. Bar na trenutak... Teško je to. Znam. Najteže je što tragam po
svetu gde me niko ne poznaje. Oni koji me poznaju, osim klinaca iz
kraja, ne samo da mi se ne dive... nego me otvoreno izbegavaju. Ali šta
ćeš... Sujeta čini čudo. Ma ko ih jebe... nisam im ja kriv što su
nesrećni. I
tako brate. Juče sam uzeo metlu i satima sam zamišljao kako sviram na
koncertu. Sam samcijat pred miliona ljudi... Zamišljam kako imam dugu
kosu, iako mi gazda ne dozvoljava da je pustim. Da sve ribe sveta
svršavaju dok uzvikuju moje ime. Posle delim autograme. Rukujem se sa
svima. Nikoga ne preskačem... Poziram. Ma kada bi mi se samo ukazala
šansa ispoštovao bih svakoga, ako treba... ma ako treba išao bih redom
po kućama i delio moje albume i slike... Ovako ne vredi. Bar ne još... “ Razgovarao sam i sa psihologom o tom osećaju da smo neko i nešto: -
Postoji određena vrsta ludila svakoga od nas. Neki je vešto skrivaju, a
neki vešto prikazuju. Način na koji se smejemo. Način na koji pričamo
viceve odaje dosta toga. Nažalost, većina ljudi, se uopšte ne smeje.
Samo sede u kutu sobe i odmeravaju nas... Želja da budeš primećen
dominantna je i presudna. Zapravo sve što radimo, mi radimo upravo zbog
toga. Ne svi, ali većina... I bildujemo, i gledujemo, i učimo, i ne
učimo... sve zarad nekakvog priznanja. To je opšte poznato. Zato neću o
tome... - * * * A
obećavao je. Bar malo... bio je sasvim solida u školi. Dobar drug... i
puko je. Nije mogao više. Puko je kao i svi koji osećaju da mogu nešto
veliko, ali su, sticajem okolnosti, ironijom sudbine predodređeni, više
primorani... za nešto malo. Najmanje moguće... Mogao
je da uspe eventualno u sportu. Tu je bio nekako najbliži zvezdanom
nebu koje se projektuje sa zemlje... sport je ionako lepaz za siromašne.
Lepak baš ta takve Pogotovu danas. Nevidljiva mišolovka. Mentalna
droga. Rajski vrt za obezvređene... Mogao je da postane klovn (što je i
postao posle samo u nekom drugom obliku), zabavljač širokih narodnih
masa, dvorska luda, cirkuzant, kaskader... fudbal je dobro igrao.
Košarku takođe... ali ništa dovoljno dobro. Ništa dovoljno dobro da bi
prošao bilo gde... Nema
više malog čoveka. Ubio se... iskreno, očekivao sam da to uradi mnogo
pre. Obesio se u ostavi za hranu. U dvadesetoj, u trideset i nekoj, u
četrdesetoj... nevažno. Pronašli su ga kako visi između kobasica i
šunki. Na salađu gde je radio. Pronašli su ga u nabujaloj reci u zemlji
snova u koju je imigrirao. Pronašli su ga u porodičnoj kući kako leži
pored WC šolje predizoran, kako je sebi rasekao vene... Pronašli su ga
mrtvog, svejedno, a kao da su ga pronašli živog. Slegli su ramenima.
Pokupili šturo izjave kao cene povrća u pijačnom danu...
Prokomentarisali da je samo jedan u nizu. Konstatovali smrt, i otišli... Nema
više pilula. Nema više snova, alkohola, pornića, video igrica... Nema
više šarenih laža. Nema više ničega. Mali čovek je bar u smrti bio
veliki. Priznao je javno da mu je život veliko sranje. Najveće... Rekao
je to nečujno, urlajući na sav glas, bez oproštajnog pisma, bez
poslednjeg pozdrava... Priznao je, tu pred svima, da mu je život govno
koje godinama teče kanalizacijskim kanalima. Sudara se sa drugim
govnima. Raspada se. Truli. Bazdi i zaudara... Nigde nema sunca, reke...
Nigde obale. Samo mulj. Džinovski pacovi. I mrak... Smrt
je pobuna malog čoveka. Pogrešan odgovor u pravo vreme. To je njegov
način. Prkos sistemu. Prkos vetrovima, bogu, koječemu... * * * E,
moj mali čoveče... pričam o tebi a mislim na sebe. Mislim na sve nas...
Pretpostavljam, u stvari tvrdim.. da svi mi dajemo sebi neku posebnu
dimenziju. Ni sam više ne znam kakvu... Naše poraze stavljamo ispred
tuđih pobeda. Naše šestice ispred tuđih desetki. Naše snove, naša
nadanja, naše devojke... ali ta predodređenost, ta prikovanost za
postojeći svet, za grad u kome si rođen, za ljude koji te okružuju...
taj bezizlaz. Ta nemoć... Malog
čoveka nisam izmislio. On je tu među nama. U tebi, u meni... ako sam
izmislio njega, onda sam izmislio i tebe. Ako sam izmislio tebe onda sam
izmislio i sebe... Ne
radi se o tome. Nije to uostalom ni važno. Mali čovek je tu. Tu sa
nama. Bio je, i biće... Viđaš ga na ulici, čekaš ga da ustane u gradskom
prevozu, sedi pored tebe u amfiteatru, smejete se zajedno, navijate za
isti klub, zemlju... možda vam se sviđa ista devojka. Sve
je to jedan krug. Jedan začarani krug malih ljudi. Malih ljudi sa
velikim snovima. Sa velikim snovima i malim šansama... sa velikim
iluzijama, ogromnim... koje blede, polako ali sigurno, zajedno sa
godinama. A to da li smo mali, ili veliki... ostaje da se vidi. * * *

Prešla na crveno -

Аутор Stefan Simic. Написано датума: четвртак, септембар 2, 2010 у 10:03 пре подне

Da
se razumemo, nikada nisam čitao crnu hroniku. A i zašto bih? Dovoljno
je da izađem na ulicu i da vidim šta se dešava. Ne mora neki manijak da
pobije pola sela da bi to zadobilo medijsku pažnju, ili da neki profa
siluje svoje đake. Ne. Srbija, kao i svet, postaju, sve više, crna
hronika... Trebalo
bi ugasiti sve ostale rubrike. Šta će nam zabava i šarene laže... kada
ljudi umiru na ulicama a prolaznici okreću glavu? Šta će nam astrološki
savetnik i mišljenje psihijatra, na poslednjoj stranici, kada smo
dovoljni sami sebi? Čemu još služe ekonomija i politika... kada doktori
nauka, kojih je sve više na buvljaku i sličnim mestima, jedva
sastavljaju kraj sa krajem. Otimaju se sa šibicarima za dnevni pazar... Možda
bi trebalo ostaviti malo mesta za vremensku prognozu i ukrštene reči, a
sve ostale rubrike nazvati crnom hronikom. Od ekologije do zdravstva...
Umesto vesti iz sveta treba staviti vesti iz mraka. Umesto kulture
treba staviti nekultura a umesto sporta... nasilje i primitivizam. Tek
onda bi, možda, ljudi shvatili kako žive i kuda sve to vodi. Ovako, mrka
kapa... Pre
dve godine, ili nešto više... žena svojim biciklom marke „Raspad“ prešla
je na crveno. Između dva i tri sata posle ponoći. Između dva radna dana
koji kod gazde traju neprekidno... Dva debila Paraćinske proizvodnje
spretno su obavila svoj posao, zaustavili su strogo profesionalno jadnu
ženu na sporednom putu i bez diskusije joj odredili novčanu kaznu za taj
gnusni prekršaj. Naučili su nepristojnu ženu pameti. Naučili su je da
zakon mora da se poštuje. Da je ovo pravna država. Da ovde postoje neka
pravila, da mora da se zna neki red... i sve to, naravno, u ime
policijske etike i kolektivnog morala koji je, kako su rekli,
najvažniji. Preplašena
žena, inače čistačica u obližnjem restoranu... koja prima nešto više od
sto evra mesečno, malo u bonovima (za hleb i zejtin), malo više na
ruke... naučila je da poštuje međunarodni pravni poredak, kapitalizam,
institucije vlasti iako, iskreno, ni ne zna šta je to. Žena koja uvek
redovno izmiruje račune za struju i telefon drhteći prva u redu. Žena
koja je uvek najbučnija kada njena zemlja igra na nekom takmičenju.
Gubila, dobijala... potpuno nevažno. Žena koja nikada nije rekla nijednu
ružnu reč za svoju zemlju, koja je svoje najbolje godine žrtvovala
upravo njoj... Žena koja je ponosno ustajala i klicala na „Hej, sloveni“
i „Bože, pravde“. Žena koja, po svojoj prirodi, ne može biti loša, pa i
da hoće... dobila je kaznu, ne smem ni da pomislim koliku a kamoli da
vam je pomenem... Pa zar nisu prešli na crveno oni koji su nam uništili fabrike i isterali radnike na ulicu?Oni
koji su nam rasprodali zemlju kao da je tuđa, ono ostalo razdelili kao
piljarica užeglo voće na pijaci... Zar nije prekršaj to što se ekolozi
bave zaštitom životne sredine iz svojih kancelarija? Zar nije prekršaj
trovati narod svakodnevno sportom, Farmama, Grand paradom? Pa zar nije
prekršaj to što „vodeći“ ljudi iz kulture i umetnosti uništavaju svaku
klicu novog? Da li je prekršaj to što kojekakvi idioti potpisuju ugovore
da Srbija postane đubrište nuklearnog otpada evrope? Da li je prekršaj
to što se Srbija svake godine smanjuje za po 100 000 ljudi? Zar to nije
prekršaj? Zar oni koji to rade ne prelazi na crveno? Ko će njima da piše
kaznu? Ko će njima da naplati sve to? Kažite mi ko...

Ne
tako davno, takođe pre dve godine... vozio me u svom luksuznom
automobilu jedan gradski mangup (čiji je tata Neko i Nešto). Slučajno
sam se našao u njegovom vozilu ne znajući o kome se radi. Taj momak mi
je isključivo zabranio da stavljam pojas (to ga inače vređa – ugrožava
njegova shvatanja o pojmu slobode), i ne samo da je prešao na crveno,
usred bela dana, dok je kolona vozila stajala i čekala svoj red... nego
je onako, da se dokaže, ne znam kome i ne znam zašto, prešao preko
travnjaka i trotoara posred glavne ulice. Kada sam ga upitao, onako
klinački naivno, kako sme to da radi. Hladnokrvo mi je odgovorio uz
plastični osmeh– „Šta me bole kurac. Ko mi šta može?“ - Šta
bole kurac nekog dvadesetpetogodišnjeg morona što žena nema odakle da
plati kaznu? Šta bole kurac njega, u njemu sličnima... što narod nema
posla, što narod nema šta da jede. Šta bole kurac ljude iz kulture za
kulturu? Ljude iz zdravstva za zdravstvo? Šta ih bole kurac što se
ukidaju državni fakulteti, dok su na onim preostalim, uglavnom
privatnim, školarine sve veće... Šta bole kurac onog
dvadesetpetogodišnjeg morona za pravnu državu i poštovanje zakona? Šta
bole kurac ljude za ljude? Narod za narod? Umetnike za umetnike? Šta ih
bole kurac... * * * „I
sve po zakonu. Tu su paragrafi, pa zagrabi pošteno i za veru i za
neveru. Sve ja to poštujem. Jer više bilo bi ubica nego ptica koje
odleću ka severu...“ Setih
se Balaševićeve pesme „Ne lomite mi bagrenje“. Ali ovde se ne radi
niokakvom bagrenju, niti o zemlji... kamo te lepe reće, radi se o
ljudima. Lome nas. Trse poput korova. Truju kao beskorisnu marvu
zaboravljajući da je ta marva izrodila jednog Mešu, Dositeja, Ivu, Vuka
(ne mislim na Draškovića), Nikolaja, Emira, Momu, Svetozara, Vasu...
jednog Ducija Simonovića... i još gomilu časnih gorostasa koji su hodali
i koji hodaju... za koje Srbija, nažalost, nikada nije čula. Niti će da
čuje od kojekakvih nametnutih idiota koji, zarad estradnih i privatnih
projekata, potiru sve vredno što se ikada desilo na ovim prostorima i
što bi moglo da se desi. Koji, nažalost, zaslepljeni svojom
megalomanijom brišu sve vrednosti koje su stvorene i koje otvaraju
mogućnost da se bila šta dobro stvori... Kapiram
da bi apokalipsa bila neizbežna da policajci nisu savesno obavljali
svoj posao i da skriveni iza babinog budžaka nisu uhvatili jadnu ženu.
Ili da su joj bar oprostili kada su čuli da je išla po lekove, da je
išla po mleko nekoga da nahrani... Ali briga njih. Oni samo rade svoj
posao. Oni su na dužnosti. Profesija ionako ne poznaje emocije. Sistem
niti priznaje nita zna za suze. Oni rade za državu. A za koga radi
država? Da li država postoji u ime naroda, opšteg dobra... ili u ime
bitangi koje zloupotrebljavaju sve to? Koja je svrha naroda? Običnog
čoveka? Osim da puni državnu kasu i da fanansira parazite koji sede po
kancelarijama. Koja? Kažite mi koja... * * *Pozvan
sam više nego bilo ko drugi na ovom svetu da govorim o ovoj jadnoj
ženi. Pozvan sam jer je ta jadna žena moja majka. Moja majka Zorica...
Neću da govorim o njenoj plemenitosti, o njenom poštenju, jer se ono
podrazumeva... Istina
je sve ovo, majke mi, pa ma kako nekima od vas to zvučalo prozaično.
Istina je, jer se radi o njoj. Da se dogodilo nekom drugom možda ne bih
ni primetio, možda me ne bi ovoliko pogodilo... mada sumnjam, poznajući
sebe. A vi
draga gospodo? Da li vi imate majke? Zorice, Marije, Jelene, Slavice? A
očeve? Da li vi imate očeve? Da li vi imate zemlju? Pretke? Da li
planirate da imate potomke? Da li planirate da ostavite neki trag?
Ljudski trag na ovoj zemlji? Nešto, bilo šta... makar stablo drveta, ili
bar stih pesme... nečega. Zamislite
da vašu majku policija juri dve godine zato što nama para da plati
kaznu? Zamislite da po vašu majku na posao dolazi policijska patrola u
ime zakona, u ime pravde... Zamislite to. Zamislite šta znači u malom
gradu, u selu, u porodici... kada po nekoga jednom mesečno dolazi
policija. Kada nekome mašu lisicama i prete rešetkama kao najgnusnijem
siledžiji. Možete da zamislite to... ja nisam mogao. Nisam mogao do
danas, ali sam upravo to doživeo... Jebem te Srbijo, ali te i volim. Ne mogu sa tobom a ne mogu ni bez tebe... Malopre
sam najiskrenije preporučio majci da se na zajmi i da im ne plati
kaznu. Ko ih jebe. Uinat neka ode u zatvor i neka leži... Neka leži sa
ubicama, silovateljima, lopovima i delikventima. Neka to bude njen
prkos, njen vapaj, njena pravda... Nije stvar samo u novcu. Nema te sume
koja ne može da se skupi. Stvar je u principima. Da li znate šta su
principi? Rekla
mi je da bi to uradila vrlo rado, da bi otišla da odleži kaznu u
zatvor, ali ne može zbog gazde. Daće joj otkaz... Da ne može ni zbog
bašte. Propašće joj patlidžan i luk. Obećao sam joj, najiskrenije, da ću
ja da se pobrinem za baštu. Da ću ja da zalevam i da radim sve što
treba. Da ću ja da ležim u zatvor ukoliko treba, ukoliko treba umesto
nje. Samo da im ne plati... Šta će biti, ostaje da se vidi...

NEMI SLAVUJ -

Аутор Stefan Simic. Написано датума: петак, јул 23, 2010 у 7:37 по подне





- Moraš da dođeš. Požuri... Bilo bi dobro da je vidiš, da
budeš bar malo sa njom. Satima spava... Pod lokalnom je. Ne znam još
koliko će da izdrži. Budila se par puta... pa ponovo utonula u san. -

- Predozirala se opet?

- Ma ne. Isekla je vene ćaletovim žiletom. Rasekla se po čitavom telu... -

- Minja. Pobogu... Gde si ti bila? -

- Zaspala sam. A i šta sam mogla? Ne mogu da bdim nad njom non-stop.
Učila sam u drugoj sobi. Bile smo relativno OK danas. Dok je nisam
zatekla kako leži pored kade u polusvesnom stanju. Krv je curila niz
slivnik, mešela se sa vodom... šta sam mogla? Još me preklinjala
poslednjim snagama da je ostavim... –

- Ne mogu da verujem... ona stvarno nije normalna! –

- Ajde pričaj mi i ti malo o tome. Razdrala se dok su je prenosili u
kola: „ubićete me ako me spasete. Ubićete me...“ Uradiće to opet.
Sigurno. Obećala je... znaš i sam da ona ne laže. –

- Jebote, skroz sam se sledio. To bre više nije ona Marija koju sam znao. A krvi, koliko je iscurelo krvi? –

- Poprilično. Sasvim dovoljno da umre... -

- Da umre? –

- Dragi moj ona boluje... ma nema veze. Sva sam u nekom kurcu. Još mi se
gasi ovo sranje od telefona. Prazna baterija. Dođi odmah na kliniku.
Nađi joj se bar sad. Pokušavali smo sve. Da ti ne pričam... znaš da nema
nikoga. Mi smo joj sve. Ajde. Čekam te... –

- Znaš da je odavno gotovo među nama? –

- Znam. Ali odavno je gotovo i sa njom... požuri. –

Bila je strašna gužva u gradu. Satima sam se probijao do bolnice...
Sećam se da se te noći igrala istorijska utakmica... kako su napaljeno
danima pre toga najavljivali sportski novinari. No, kako to obično
biva... sve istorijske utakmice se pamte po tome što se brzo zaborave.

Sa Marijom se nisam video više od tri godine. Nisam mogao ni da
pretpostavim šta me očekuje unutra na infektivnom odeljenju... Minja me
je pripremala, ali očigledno to nije bilo dovoljno. Marija je bila
vezana za krevet, krizirala je i ne znam šta još... Sa nje je curila
mokraća, bila je u stanju raspada... sva upišana i izbljuvana
neprekidnim povraćanjem. Spoj krika i nemoći. Njeni sablasni
neartikulisani urlici prostrujali su hodnikom... nisam imao snage da
gledam sve to. Izleteo sam na ulicu... prisećajući se nje i našeg
odnosa.

* * *

Tada je imala samo osamnaest godina, kada smo se upoznali, ako ne i
manje. Imala je sanjalački pogled usmeren negde daleko, zagledana u
daljinu daljina... Glasić tih i mio. Melanholičan. Pomalo operetski.
Skoro pa nečujan. Drhtav. Rimovao se sa čežnjom, nespokojem... Pogled
isposnički nesiguran, na momente izgubljen... kao kamen žrtovovan u
provaliju gubio se u ponorima beskonačnosti.

Pričala je u početku malo, premalo... kako je vreme prolazilo sve više.
Oslobađala se, iako bi, gotovo uvek, ostala nedorečena. Bila je
beskrajno načitana, duhovita na vanvremenski način... njene opaske
prevazilazile su sva okolna mesta koja su bazdila na sladunjave mirise
prolaznosti. Lucidno bi slikala pejzaže pred mojim očima, ređala
najtoplije boje poput iskusnog estete. Nije obraćala pažnju na
svakodnevne stvari, događaje... odbacivala ih je jednim pokretom ruke
kao šal usred leta. Sve je pretvarala u uspomene. Svaki detalj...

Bila je isuviše bleda, nedovoljno lepa da nekoga privuče. Nedovoljno
smela da nekome prepreči put, da je neko primeti, da nekome postane
važna... Bila je samo pupoljak ruže iznikle u hladu, na betonu i u
tišini.

Postojala je, a kao da nije. Smejala se, a kao da se stidi, kao da
plače. Samostalna poput maslačka koji svaki klipan može da zgazi, ili da
ga iščupa u prolazu, ne trepnuvši...

Imao sam devetnaest godina tada, ako ne i više... onaj razočarani pogled
inficiran od svega postojećeg. Želeo sam let bez krila, slobodu bez
svesti o pravoj slobodi. Snovi o nedohvatnom gubili su na značaju.
Stvarnost me sve više uzimala pod svoje, sazrevanje... Smisao nikad jače
nije zakucao na moja vrata. Na moja vrata satkana od besmisla,
promašaja u ljubavi, promašaja u pisanju... Satkana od odbijanja,
nepristajanja, nemogućnosti, nemoći. Satkana od tuge, bola i poraza...

Počeo sam ozbiljno da razmišljam o pisanju. Iako sam pisao isuviše
neozbiljno. Naivno sam poželeo pažnju, osmehe, ovacije... i još naivnije
sam naseo na njih. Pa i na zvižduke... Moje nagrade bile su samo moje,
nikoga se nisu ticale... dok su moji porazi bili svačiji. Moji porazi,
posrebrene plakete na vitrinama neprijatelja sa kojih je strčao,
izrezbaren, moj poraženi lik...

Zanosio sam se pesništvom iako me pesništvo nije zanimalo. Hteo sam da
se dokažem u intelektualnom svetu, iako intelektualnom svetu nisam imao
šta da ponudim. Bio sam samo dete u telu čoveka. Dete željno velikih
stvari u najmanjem mogućem gradu...

Tada sam bio bez devojke. Što i nije neka tragedija. Bar ne za njih...
Činilo mi se da su svi pesnici sveta bez devojke. Gotovo uvek, pa čak i
kada su sa njima... Devojku sam tražio u sebi, na filmu, u knjigama. One
oko sebe nisam primećivao. Bile su, ili isuviše napadne, nekako
agresivne, telesne... ili gotovo nepristupačne.

Nisu mi se sviđale nijedne ni druge. Ove prve zato što sam mogao da ih
imam lako, kad god sam to hteo... dok ove druge zato što uopšte nisam
mogao da ih imam.

* * *

Žurio sam da je vidim. Žurio sam kao nikada do tada... sama pomisao da
njen život možda nosim prikačen na vlastitim njedrima udenula mi je
krila. Neopravdano, više naivno, sam osetio herojsko ključanje u meni
kao da mogu da pomognem devojci na samrtničkoj postelji. Devojci koji
nisam video duže od tri godine...

Sneg je te večeri odradio mandat za celu sezonu. Nezapamćene količine
ekološkog “Domestosa” pokušavale su da dezinfikuju smrad koji se širio
sa obližnjeg stadiona. Neuspešno nažalost... Sećam se samo ponekog
bljeska ulične rasvete pred ponoć... koji se jedva nazirao preko brisača
koji su se klatili kao sumanuti natežući se sa snegom. Sećam se i
siluete mog lica koja se ocrtavala na retrovizoru...
uočio sam sebe vidno starijeg što je, za ovu priču, potpuno nevažno.

Vešto sam se probijao do bolnice pretičući defile skupocenih automobila
koji su se prostirali ispred i iza mene. Sa strane je to izgledalo kao
da sam u dilu sa svim saobraćajcima i semaforima sveta. Čak su me
propuštali i oni koji nikoga ne propuštaju... kao da su potajno znali da
se radi o njoj. Da me čeka... da možda sanja kako je držim za ruku...

Ili je to bio samo maleni dašak sreće koji me pogurao svojim nevidljivim
prstima u čitavom ovom haosu. Ma pronašao bih, kada malo bolje
razmislim, i kružni put do zvezda samo da dođem do nje. Ili bih ga
izmislio u krajnjem slučaju...

Kada oni bogati tipovi mogu da kupuju devojkama zvezde... zašto ja ne
bih mogao da ih izmišljam? Ako ništa drugo jeftinije je... a i lepše.

* * *

Živela je tamo kod škole, sećam se... pa malo iza. Zagledao sam se u
nju, priznajem... u nju zavaljenu sa knjigom na terasi. Zagledao bih se u
bilo koga, priznajem još više, samo da bi, bar na trenutak, skrenuo
misao sa samoće koja je bila nesnosna.

Posmatrao sam je dugo. Predugo... Više nego što je zasluživala, a opet,
daleko manje nego što sam stvarno to želeo. Ne samo da sam bio u
deficitu sa devojakama, već sa ljudima uopšte...

Nije gledala u mene, ili možda jeste, malo, krajičkom oka... a da ja to
nisam primećivao. Nešto kasnije, kada sam prestao da obraćam pažnju na
nju, kada sam izgubio svaku nadu... poslala mi je pismo iako su nas
delile samo dve ulice. Donela ga je, verovatno, u cik zore... sama, ili
sa nekim... i ostavila da me čeka na kapiji dok se ne probudim.

Pisala je o svemu, najviše o sebi... Pisala je stidljivo, isuviše
uzdržano, nekako zapleteno... ali naširoko. Nije štedela reči, kao ni
neizbežni mirišljavi roze papir po kome je bila prepoznatljiva.
Naglasila je da joj imponuje što sam je svakoga dana, onako u prolazu,
pogledom tražio na terasi. Pomenula mi je da se nedavno doselila iz
prestonice zajedno sa roditeljima i sa sestrom. Dodala je da njen ćale
ima firmu, da joj je keva relativno poznata umetnica, ali i da pored
toga, pored mnogobrojnih uspeha i priznanja, nisu bogati i da žive
poprilično skromno.

Završila je filološku gimnaziju. Bavila se i glumom. Odlično je
poznavala svetske jezike. Poezijom se bavila od svoje devete godine.
Izdala je dve zbirke pesama. Svirala je i klavir dosta dugo, ali je zbog
obaveza morala da prestane...

Odgovorio sam joj šrkto. U par rečenica... Kao prezauzeti bankarski
službenik, međutim, i pored toga, poprilično smelo za prvi put... kakav
sam uostalom i bio.

Ali nije se bunila, naprotiv.... posebno ne što sam se preskočio preko
baštanske ograde, ušunjao pored zlatnog ritrivera zvani Rex i zakačio
pismo štipaljkom za njen veš. Između donjeg veša i bluze, odlučio sam se
iz krajnje praktičnih razloga za bluzu... bilo bi, priznaćete,
poprilično dripački da sam pismo prikačio za njen grudnjak, ili za
gaćice ne daj bože. Pretpostavljam da vam je jasno koju sam vrstu krpica
birao svaki sledeći put... ali o tome kasnije, ili nikad.

Počela je da mi piše sve češće. Što bi rekao moj drug – primila se mala.
Pisala je gotovo svakodnevno... Saznao sam šta je privlači, šta
odbija... saznao sam, čini mi se, i više nego što je trebalo da znam. A
opet, razume se, mnogo manje nego što sam stvarno to želeo...

Volela je, kako je rekla, dva puta. Jednom stvarno, na način na koji se
uostalom i voli, dok je drugi put bilo više platonski. Kao na filmu.
Međutim, nikada nije bila u vezi. Kako zbog roditelja, tako i zbog sebe.
Nikada nije bila sa muškarcem, čak ni nasamo, osim u prolazu... ali to
se ne računa.

Plašila se, očigledno, našeg susreta koji je bio neizbežan. Odbijala je
moje pozive, navodila neke smešne razloge, a opet, želela je više od
svega da se vidimo, da ostanemo u kontaktu. Plašila se ljubavi, sasvim
sigurno, iako si sa njom mogao o tome i sličnim temama mogao da
teoretišeš danima. Plašila se ljubavi, a opet je nekoga želela da voli.
Pogađate koga...

A onda, jednom... posle mesec ili dva natezanja preko poruka, pisama i
telefona... pojavila se iza mene. Pojavila se kao u onim crno-belim
filmovima koji se ne gledaju bez papirnatih maramica... koji se, u
stvari, uopšte više ni ne gladaju.

Bila je u onoj bluzi pored koje sam prikačio pismo prvi put (za gaćice i
grudnjak nisam bio siguran). Na sebi je imala slameni šešir, lakovane
sandale sezona ’iljadu devetsto i neka, i ogromne količine drvenog
nakita, ogrlica i narukvica... na kome bi joj pozavidele i devojke iz
nekih afričkih plemena.

Gledali smo se setno, kao da se znamo oduvek, kao stari poznanici...
Zagrljaj smo izveli krajnje nespretno. Sa strane se činilo kao da smo to
uradili namerno... Krenuo sam da je zagrlim, široko sam raširio ruke a
ona se stidljivo izmakla. Skroz slučajno... Kada je shvatila šta je
uradila pokušala je da se izvadi pa je isto tako, ake ne i srdačnije,
krenula ka meni. Međutim, onda sam se ja izmakao. Takođe slučajno...

- Vidiš, nije nam suđeno... – rekla je

- Ma šta ima veze – odgovorio sam iz prve – sudećemo
sami sebi. Naša ljubav, naša stvar... – teotralno sam je privukao uz
sebe a ona me poljubila ovlaš kao da mi dodeljuje ručni sat za dvadeset
godina rada u kompaniji.

Mislim da sam tada po prvi put imao tremu zbog drugog a ne zbog sebe. U
stvari, nije to bila prava trema, više neka vrsta nelagodnosti izazvana
strahom da ne ispadne sve onako kako treba...

Želeo sam da prvi susret bude poseban, da bude nešto stvarno
drugačije... zato sam se trudio više nego ikada pre. Njeni receptori
savršenosti skenirali su svaki detaljčić. Ništa nije moglo da joj
promakne. Takvim ljudima, impresionistima kao što je bila ona, dovoljan
je nepun minut da provedu sa nekim da bi ispisali čitav tom knjiga o
tome...

Međutim, nešto razmišljam, s obzirom da ona nikada ranije nije bila sa
muškarcem... bojim se da bi je uzbudio bilo ko, pa i neki najobičniji
gradski mangup koji bi joj udelio par komplimenata... kao bogalju
milostinju... a zamislite kako joj je bilo tek sa mnom. Podsećao sam u
to vreme na pokretni cirkus koji je od svake situacije pokušao da
napravi čaroliju. Bio sam pun iznenađenja, trikova... sve sam to
smišljao mnogo pre iako bi posle delovalo kao da je smišljeno u
trenutku.

Sve sam bio u životu sa devojkama. I dečko, i brat, i drug, i
drugarica... bio sam i ljubomoran, i sladak, i razmažen, i drzak, i
nežan, i očajan... samo nikada nisam bio običan. Moje reakcije nikada
nisu bile reakcije većine. Gadim se osrednjisti. Sve što odiše na prosek
izaziva mučninu u meni...

Smatram da nije frajer onaj, kad već moram da upotrebljam tu reč, koji
kupi devojci stotinu ruža i pošalje ih preko nekoga na njenu adresu. Ne.
Već onaj koji pred njom, onako iznenada, ubere jednu i nazove je po toj
devojci. Klekne, spusti se malo niže, ili je odvede na najviše mesto u
gradu i odatle joj kaže sve ono što parama, ipak, ne može da se kupi...

Smatram da romantika nije mrtva iako me stvarnost opako demantuje
svakoga dana. Horda primitivaca pljuje i gazi po uzvišenostima kao po
opušcima cigareta. Ako, ne dao bog, potpuno izgubim svoju bitku pronaći
ću jednu devojku, ili ću je izmisliti... i odvešću je negde daleko, po
mogućstvu nakraj sveta, odakle ću je štititi, voleti i učiti romantici
isto onako kako su druge devojke učile mene. Ako ne i bolje...

* * *

Kada ti umire neko drag, najdraži, imaš utisak kao da umire ceo svet. Da
se sve raspada u sitne delove. Da sve nestaje. Ali kada izađeš napolje,
ili kada uključiš televizor... onda shvatiš da umirete samo vi. Ti i
ona...

Ona umire zato što mora. A ti, valjda zato, što umire ona...

Nisam mogao da znam šta me očekuje u bolnici. Da li me neko uopšte
očekuje. Uleteo sam unutra razularen, što je samo blaži oblik
izbezumljenosti... pokušavajući da oborim bolnički rekord i da pomerim
sve granice u brzini pronalaženja njene sobe.

Ali uzalud... samo besomučna tišina uredno raspoređena na sve strane i
prazan prostor koji se, činilo mi se, prolivao do beskraja.
Posvuda...

Znao sam da je tu negde. Ali gde...
Znao sam da smo tu negde.
Ali gde...

* * *

Zaustavljao sam je na svakom koraku smišljajući, u trenutku, na stotine
načina kako da je nasmejem, kako da otklonim nelagodnost koja je bila i
više nego prisutna. Pridavao sam značaj svakom kamenu pokraj puta,
stablu drveta... objašnjavajući joj, više ubeđujući je, da ceo univerzum
postoji samo i jedino zbog nas. Da smo ona i ja, i niko drugi, centar
sveta. Dve najvažnije tačke u kosmosu. Onda sam je uhvatio za ramena,
nežno privukao ka sebi i lagano počeo da je tresem izvodeći scenu iz
poznatog filma uz konstataciju (i šarmerski osmeh) da će doći do sudara
svetova. Čak sam oterao i jednog psa, koji nas je u stopu pratio, uz
komentar da je to sigurno neki radoznali paparaco...

Primala se na moje reči. Primala se kao niko drugi. Imali smo,
očigledno, istu žicu za smešno. Meni nije trebalo puno da se odvežem,
njoj još manje da se unese u bujicu mojih reči... Volela je moje
izmišljotine, duhovite koještarije bez ikakvog smisla. Bile su baš
takve, neposredne i detinje kakve su, ostalom, bile i njene prve
pesme...

Kako je vreme prolazilo ona je počela, sve više, da preuzima glavnu reč.
Od glavnog glumca postao sam epizodista koji se sporadično nadovezuje i
klima glavom. Ne samo da mi je nedostajalo znanja iz pojedinih
oblastli, gde je ona suverene vladala, već mi je nedostajalo i
samopouzdanja. Tamo gde bih ja promrmljao reč ili dve ona bi izvezla
čitavu priču. Moje rečenice su plitke, površne... tek puko praznorečje
naspram njenih akademskih govora sa detinjim prizvukom.

Otprilike u to vreme sam počeo da pišem, između ostalog i njoj, ili sam
bar pokušavao. Moj pogled bio je uvek takav. Setan, nostalgičan... kao
da se rastajem sa celim svetom. Činilo se da breme planete nosim na
vlastitim leđima, bolela me svačija tuga... Ali njen, zašto je i njen
pogled bio takav? Kao da su svi nemiri sveta nastanjeni u njemu? Za kim
ona pati? Šta nju tišti, proganja? Kakva to nesreća nju obuzima? Zašto?
Zašto kada je mlada? Premlada? Prepametna? Dovoljno lepa da ne možeš da
kažeš da nije. Dovoljno pametna da mereći po njenoj pameti možeš da
izmeriš svačiju glupost...

Nisam imao pojma da je bolesna. Da boluje od...

Sećam se, u prvom telefonskom razgovoru nismo progovorili ni reč. Ona
jednostavno nije umela, ja jednostavno nisam hteo... najlepše reči sveta
ionako čuvam za papir, teško ih izgovaram... sebičan sam. Jesam. Doduše
i kada pokušam nešto da kažem, to ne zvuči ni približno lepo kao dok
pišem. Retki su oni koji ih stvarno zaslužuju, malobrojni, doduše još
ređi su oni koji ih stvarno čuju. Dok ih ne shvata, nažalost, niko. Još
uvek...

* * *

Već sledećeg trenutka bio sam tu. Sam sa njom... bez nje. Gledao sam je
budnu kako spava. Zatekao sam i ondašnjeg sebe. Doduše pomalo starijeg,
daleko ozbiljnijeg... kako se pravdam, više ispovedam sadašnjem sebi
nasukanom pored ivice njenog kreveta. Voleli smo je obojica... samo što
je onaj pređašnji Ja mogao da je voli kada je hteo dok je ovom sadašnjem
Ja to onemogućeno.

Visila je razapeta na uzanom trapezu vremena čija se vrpca sve brže i
brže kidala uokvirena plamenom vatre koja je pretila da je sagori.
Da je sagori jednom zauvek...





Zatvarala se nedeljama u kući i čitala Kiša.

- Čitam Kiša i kada ne pada kiša. Čitam ga uvek – jednom mi
je rekla i smejala se.

- Nikada nisam čitao Kiša – nadobudno sam joj odgovorio –
niti planiram - ćutala je. Smejao sam se samo ja. Kratko...

Čitala je i Miljkovića i još neke nepoznate pesnike čija imena kao da je
izmislila samo da bi mene zadivila. Za većinu ne samo da nisam čuo,
nego teško da bih mogao i da izgovorim njihova imena a kamoli da ih
zapamtim...

Čitala je originale na Ruskom, Francuskom i Engleskom... a ja, jadnik,
kako je umela da mi prebaci, nisam čitao originale ni na Srpskom.

Rođena je u pogrešno vreme, definitivno, kao i svi mi... zakasnila je
par vekova, ili nešto više. Senzibilna do bola. Senzibilna a nesrećna...
Dostojanstvena, uzvišena... a opet, preplašena poput košute. Gorda a
plaha. Krhka i nežna...

Violina nepogrešivosti iskomponovala je ponovo, po ko zna koji put...
još jedan prefinjeni ritam koji je klizio po tankoj žici života. Ritam
koji niko nije primećivao, koji niko nije voleo... ili bar umeo da voli.
Za koji niko, nažalost, nije ni znao da postoji. Ritam koji se gasio u
gradskoj memli, u seoskom truležu... božanstvo koje je nestajalo. Njena
crna kosa, njeni uvojci... mladeži rasuti svuda po telu i licu ostali su
zauvek neotkriveni, nepoljubljeni...

Video sam je par puta kako prolazi selom, vukla se nečujno poput senke.
Momci bi samo prolazili pored nje. Kao pored spomenika, kao pored
utvare... i na bezimene prosjake više se obraćala pažnja nego na nju.
Niko ne bi dobacio ništa, ni pogled, ni osmeh, ni kamen... Neki je čak
ne bi ni odmerili... kao da su znali nešto što ja ne znam, a znali su...
kao da su znali nešto što ni ona sama nije znala. A znala je...

Bila je to žena u telu devojke, ali potpuno neostvarena i kao žena i kao devojka...

* * *

Soba je bila mala. Premala čak i za dobre duhove koji su me okruživali
te noći. O lošima ne smem ni da pomislim... Prostor me podsetio na
manastirsku keliju po skučenosti zidova. Umesto crne prelivala se bela.
Umesto mirisa kandila i voska gorčio je onaj sablasni miris joda izmešan
sa njenim ugrušcima krvi. Pa onaj neprijatni zadah smrti koji je
vijorio svuda po sobi. Pretio. Prizivao. Plašio...

Odzvanjali su stihovi smenjujući se sa tišinom sablasti koja je ispunila
svaki ugao sobe. Natremice se javljao i Šerbedžijin glas koji je
izgovarao Miljkovićeve reči. Budili smo je svi... Okupio sam sve dobre
anđele sveta da je probude. Prizvao sam i Boga, po privu put u životu,
gurajući pod tepih čitav asortiman štoseva koje sam izrekao na njegov
račun. Ali uzalud... pribojavao sam se da Marija ne odsvira svoj
poslednji sonet prikovana za morbidni krevet ove bezdušne sobe.

* * *

Marija mi je posle mesec dana dosadila. Ako ne i pre... Pronašao sam
jednu daleko atraktivniju i običniju devojku kojoj sam ja, opet, dosadio
jako brzo. Bio sam ponovo sam...

Uporno sam odbijao Marijine pozive, na poruke nisam odgovarao... Kada bi
me pozvala pravio bih se važan pred nekim potpuno nevažnim svetom.
Glumio sam frajera pred frajerima ne sluteći da odbijajući njene pozive
odbijam nju...

Samoća je najgora bolest. Samo zatreperi našim životom, obesmisli i
pretvori u nesklad i ono malo posebnosti koje smo uspeli da sačuvamo
pred naletima beznađa. Nagoni nas na zavist, na blud, na požudu. Ne
volim samoću, iako mi je bila sve što sam imao...

Učinilo mi se da je i ova devojka kao i sve druge. Da je luda od
rođenja, ili od nedavno... da je samo žrtva nekih viših sila... da je
bezvredna i ništavna. Da mogu da je iskoristim i upotrebim... kao i
svaku drugu, kao i nijednu drugu do sada.

Počeo sam da je doživljavam sve više kao telo a sve manje kao devojku.
Kao telo koje me uopšte ne privlači. Ali, opet... kao telo. Žensko
telo...

Ubeđivao sam sebe da je i njoj potrebno sve ono što je potrebno svakoj
normalnoj devojci. Ona stvar. Prokleta ona stvar... koju svi imamo, ali
je baš svi tako rado i ne prikazujemo. Stvar oko koje, i zbog koje, se
dešavaju sve prljavštine ovoga sveta. Doduše i čistote, ali ko još
govori o njima...

Sa mene se, iznenada, otrgo onaj oreol humanosti koji sam svim silama
pokušavao da privežem. Želeo sam da je iskoristim, da spavam sa njom,
nošem iracionalnostima koje su me naterale da je pozovem, da joj kažem
da je volim iako je ne volim, da joj prećutno kažem... da želim da je
volim na onaj najniži mogući način na koji žene mogu samo da se mrze...

Nikada mi, do tada, nije bilo važno nekoga da imam, uvek mi je bilo
važnije da sam u nekoga zaljubljen, da nekoga volim... međutim, te noći,
sve je bilo drugačije.

Ta devojka nije imala ništa na sebi u tom trenutku, kao ni u sebi, što
me privlači... ali bila je devojka. To mi je te noći, u devetnaestoj, u
selu, bilo najvažnije. To mi je te noći bilo potrebno, i više nego
dovoljno... kao što bi mi bilo dovoljno i u noćima pre toga, kao i u
noćima posle toga. Samo da sam je imao. U stvari, samo da sam mogao da
je imam...

Pristala je odmah. Pristala bi, bojim se, i na goreg od mene... umela je
da se grli i ljubi. Za razliku od mene svi to umeju... Nažalost nije
umela ništa više. Ali mi ništa više, kao što rekoh, nije ni trebalo...

Dok sam neprestano pričao o vođenju ljubavi, ubeđen da sam najveći
ljubavnik na svetu, dirnut njenom posvećenošću... ona me je neprestano
volela. Na sve moguće načine. Radila mi je sve ono što bi mi radila i
neka druga, daleko običnija... vodila je ljubav celim svojim bićem. Do
kraja, kao da joj je poslednji put, kao nijedna druga... doduše u mom
životu, do tada, nijedne druge nije ni bilo. Nijedne druge na taj
način...

Dok sam ja, sve vreme, samo pričao kako umem... i umeo sam zaista. Da pričam...

Bila je čulna, sva satkana od čežnje, nežnosti... kao danas sećam se
njenih proširenih zenica. Umela je da se preda. Ništa drugo joj u tim
trenucima nije bilo važno. Samo osećanja, dodiri... Uvijala se kada bih
prošao rukama preko nje, mazila se, drhtala... Dok sam ja bio samo
usamljen, neprihvaćen i neprilagođen. I ljubio sam je kao da mi je
sasvim svejedno...

Vraćala mi je veru u ljubav, u žene... vraćala mi je veru u sebe. Znao
sam da naša veza neće trajati večno. Znao sam da naša veza neće trajati
uopšte. Znala je to naravno bolje od mene. Valjda mi se zato toliko i
dala, prepustila... kao da sam jedini muškarac na svetu. Što je najgore i
bio sam za nju...

* * *

Te noći, dok se gasilo i ono malo što je ostalo od Marije, dok je nada
prepuštala mraku svoje kormilo... momci sa severa jurnuli su na ekipu sa
juga. Deca iz grada udarala su po deci iz sela, i obrnuto. Blokovi na
blokove, predgrađa na predgrađa, ciganke na grobarke, sirotinja na
sirotinju... drugarski skroz. U ime sporta i mladosti...

Sve ono lepo što je trebalo dugo da miriše počelo je odmah da zaudara.
Da bazdi gorčinom poraza i da se razliva po ulicama poput tečnosti iz
kanalizacijskih cevi... I smrad je valjda nekakav miris. Ne znam. Možda,
ali, uglavnom navijači koji su iz milošte nazvani huliganima odradili
su po završetku meča i onih preostalih par izloga koji su im, kada su
polazili na stadion, slučajno promakli. Čuvari reda i mira zatvorili su
par nedužnih dečaka koji su svoju tek zarađenu zrelost trampili za par
godina robije. Kažem nedužnih ne zbog nepravde koju sada čine... već
zbog nepravde koju je sistem svakodnevno činio nad njima.

Treći dnevnik je sa pažnjom propratio izjave glavnih aktera, promašaje,
golove, šanse... dok je moja mala ptica, moja Marija, bila bez ikakvih
šansi. Samo je ležala, kao da spava, poluzatvorenih očiju pored
poluotvorenog prozora koji je gledao na Dunav. Koji se naslanjao na tu
veliku reku koja potekla u meni dok sam poraženo smišljao izgovore
umesto nje. Umesto za nju...

- Ko se još tobom bavi Marija? – šaputao sam u sebi - Ko?
Koga briga što ti umireš? Koga briga što ti nestaješ, što se raspadaš u
govnima, mokraći i bolu... Ko još mari za to? Gde je tvoja generacija?
Na stadionu, u diskoteci... Gde su oni? Šta rade...

Zašto srećne trenutke obavezno doživimo sa drugima, a one nesrećne,
možda i poslednje, u najgoroj samoći. Zaboravljeni. Izmoreni. Otrgnuti
od vremena i sveta kao ranjeni vojnici, povratnici,
iz izgubljenog rata...

Dok sam napuštao bolnicu gledao sam taksistu kako istovaruje nepomično
telo kraj trotoara, daje gas i odlazi. Pogledom sam tražio portira,
doktore... nije bilo nikoga. U ogromnoj sali sam ih zatekao kako gledaju
utakmicu, raspravljaju oko nekih banalnosti ispijajući litre piva ne
sluteći da nekome ispijaju život. Stidljivo sam zamolio dvojicu čuvara
da se pobrinu za telo... koji su, istovremeno, kao da su se unapred
dugovorili, hladnokrvno okretali glavom, i bezvoljno, zastajkući i
predomišljajući se usput, otišli po telo...

Počeo sam da bežim, da bežim koliko su me noge nosile, ali ne iz straha
već iz nemoći da pomognem. Da uradim bilo šta dobro. Da se suočim sa
nevidljivom silom koja se nadvila nad nama, ili da joj bar pobegnem, da
joj uteknem, jednom za svagda, kao moja Marija.

Ko još pominje ljude? – pitao sam se dok je sve buktalo u meni – obične,
male, nikakve... ovakve i onakve, svejedno... ali ljude? Božija bića.
Kosmička. Zemaljska... Ljude što se međusobno tuku i ubijaju po ulicama
poput pacova... ljude što se žrtvuju ko zna kome i ko zna zašto. Ko još
pominje duhovite, naivne, blesave... Ljude koji se vole, ne vole,
zaljubljuju... ali žive. Ko ih još pominje? Kome su oni potrebni? Ko
može da dođe do reči od bagre poslušnika koji sahranjuju svaku mogućnost
novog i drugačijeg? Ko još pominje celovečernje protestne šetnje?
Urlike promene i slobode? Glad. Bedu. Nesreću. Ko još pominje poštenje,
hrabrost, plemenitost... ko još pominje maturske konfete koje se obično
krajem juna vinu u nebo. Raznobojne konfete koje simbolizuju mladost,
raznovrsnost melodija i mirisa... Ko još pominje nebo, proleće, pesmu...
ko još pominje devojke, silovane i obesmišljene zalud žrtvovane ko zna
kome i ko zna zašto... devojke koje poziraju najmračnijim tipovima po
ćoškovima dok odrađuju satnicu zarađujući za život. Ko još pominje
narkomane, te žive hodajuće leševe, kako crkavaju ostareli u dvadeset i
nekoj... ko? Ko se još bavi malim ljudima koji su svojim primerima
zaslužili status velikih, možda najvećih... ko? Ko se bavi profesorima,
piscima, pesnicima... decom koja jure leptire po livadi. Ko se bavi
leptirima koji beže od te dece. Ko se bavi livadama, cvrčcima,
mravima...

Koga briga za tebe Marija? Za tvoj život i za tvoje pesme? Otići ćeš kao
da nikada nisi ni bila, kao da nikada nisi ni postojala. Koga briga za
to. Otići ću ja. Otićićemo svi mi... uz zvuke pobedničkog marša neke
navijačke pesme ili političkog tima.

Nekom ludaku je važnije da polupa pola grada nego da se okrene za
zgodnom devojkom, ili za bilo kakvom devojkom. Nekoj nafuranoj šmizli
privlačnije je da odmeri i najbanalniji detaljčić u izlogu nego da
odmeri, bar jedanput, gorepomenutog ludaka koji odmerava sve drugo osim
nje. Kada bi onako, bar u prolazu, u pauzi, dobacili nešto jedno drugom,
dok se spremaju za nove ture ludila i sebičluka... možda bi svet bio
bolji.

Ko još brine za sve Marije sveta koje nečujno pevuše svoje mirne živote u
bolničkim posteljama? Koje umiru, koje se rađaju... Zavijene u
poderanim pidžamama zaborava. Ogrnute maglama tišine, nespokoja... Ko
još brine za njih? Koliko je takvih devojaka sada po parkovimna,
iznajmljenim sobama, klupama... Daleko zdravijih i daleko nesrećnijih od
tebe Marija? Daleko nesrećnijih jer ti spavaš. Samo spavaš. Dok su one
budne... samo budne. Ni ne znajući to...

Kako da ti pomognem kada ne mogu da pomognem ni sebi? Kako da ti pomognem kada ne mogu da pomognem nikome. Kako. Kaži mi kako...

* * *

Čuo sam posle, u međuvremenu... da je bolovala od neizlečive bolesti...
od leukemije. Da su je doveli u selo da umre. Na miru. Na čistom
vazduhu... možda se spasi. Možda ne. Ali su joj ipak, za svaki slučaj,
da ne brine, rekli da se još niko nije spasio...

Mariju nikada više nisam video. Te noći sam proveo pola sata sa njom.
Pola sata koji su trajali večno... Više nisam mogao a nisam ni želeo.
Vratili su je nakon toga par dana u selu, gde je i umrla. Na terasi. Na
miru. Na čistom vazduhu... sama. Umrla je potpuno mlada, ostarela,
izmorena, u najlepšim godinama. Potpuno mlada i potpuno neostvarena...

Bio sam deo njene priče. Nažalost, ili na sreću... ne znam. Postala je i
ona deo moje priče... nažalost, ili na sreću... takođe ne znam.

Znala je da umire. Iako se tek rodila, iako se tek pripremala za
život... znala je da umire, ali nije htela to da mi kaže. Zbog mene,
zbog nje... Starost u devetnaestoj. Smrt u dvadesetoj. Strašno da
strašnije ne može biti...

Od tada jeza zatreperi mojim telom kada me vihor sećanja spusti kraj
postelje tog posrnulog i posustalog anđela. Kraj njenog odra koji nisam
video, ali ga gledam neprekidno u mislima svakoga dana... Kada zazviždi
neki nemi, zalutali slavuj u seni, kada zazviždi nečujno... baš onako
kakva je uostalom bila i ona. Kad zazviždi i utihne jednom zauvek...

- Laku noć Marija. Ovaj put te ljubim bez pravog poljubca.
Žao mi je. Moralo je tako, što kažu, drugačije nije moglo. Oprosti što
nisam bio bolji. Bila si, verovatno, najbolja od svih najboljih. Voleo
sam te, iako ti to nijednom nisam rekao na način na koji ti to
zaslužuješ... Hvala ti što si mi dopustila da budem najveći u tvojim
očima. Što si cenila neprocenjivo. Možda se sklopimo nekada tamo, kada
ovde već nismo, i konačno poverujemo, tamo, ili ko zna gde, u ono što
smo pisali jedno drugom. Ko zna. Ali to je sada nevažno...

Pouzdano znam, naučila si me, da nisam sam na ovom svetu. Ubedila si me
da moji snovi nisu samo moji. Svaka tvoja sitnica bila je moja suština.
Svaki tvoj pokret moja preokupacija. Izvini što nisam bio bolji... a
mogao sam, a trebao sam.

Pisao bih verovatno i bez tebe, ali ne bih pisao ovako... odnosno ne bih
imao kome da pišem ovako. Kome bih se obraćao, kome bih težio... ako ne
tebi plemenita i lepa ženo. Hvala ti što si mi to omogućila.

Jednom sam ti rekao, sećaš se, da su drugi ništa naspram tebe. Nisam bio
u pravu. Drugi su daleko manje od ništa naspram tebe... Ti si očigledno
ta mera posebnosti, taj kriterujum po kome treba da pišem ostale priče u
životu. Tvoje reči postaće moje uspavanke. Tvoj osmeh moja amajlija. Ti
si taj čičak koji sve sreće sveta privlači. I ostaćeš, zapamti to
dobro, zauvek moj nemi slavuj koji će mi onako s ramena došaptavati
najlepše reči i pokazivati pravi put. Nečujno, kao i do sada...

Hvala ti još jednom što si mi to omogućila. Stvorila si boljeg čoveka od mene, a i bolji svet. Amin.

Ehh, DA SAM SAMO ZNAO... -

Аутор Stefan Simic. Написано датума: понедељак, јул 12, 2010 у 5:03 по подне


Postoji neka sila koja nas neprekidno gura napred. Da učimo, da jedemo,
da radimo, da se borimo protiv besmisla koji je svuda oko nas... samo da
se ne predajemo. Da stvaramo ukoliko smo umetnici, ukoliko nismo to da
postanemo, makar u tišini, makar samo za sebe... Da poverujemo u idealnu
ljubav, u prijateljstvo iako ga, realno, nikada nismo doživeli...

Postoji i život koji vodimo, neki to zovu stvarnost, koji nas stalno
sputava. Koja nam uskraćuje snove o onome što nemamo... Razapeti smo
između te dve nespojive sile, između onoga što želimo i između onoga što
imamo. Ono što osećamo plamti u nama, ljubav, principi, odanost... i
ono što nam ide u susret. Osrednjost, promašenost, učmalost...

Naše biće, naša priroda, stoji naspram celog sveta. Naš svet bojažljivo ponosan i stidljivo smeo naspram poniznog sveta.
Koga izdati, kome poverovati...
Da li sebi da bismo zadržali ideal koji imamo o sebi, i o stvarima i o
ljudima do kojih nam je stalo, ili svetu... da bi nas taj isti svet
prihvatio. Prihvatio onakve kakvi nismo.
Ili da se šlihtamo, kao drugi, kao većina, sa oba istovremeno. Pa kako bude...

Ne znam, dovoljno sam puta do sada izdao sebe tako da više neću.
Više ne mogu, niti mi pada na pamet...

A što se tiče sveta, neka ga, neka ide... Takav mi ni ne treba. Mada, verovatno, ni ja ovakav nisam potreban njemu.
Ja ga ovakvog ne želim. A on me ovakvog sigurno neće. Ne planiram da se
menjam, ni po koju cenu, a njega da menjam ne mogu. On mene još gore...
Natezaćemo se pa ko duže izdrži.

* * *

Bila je jesen neka rana, ili zakasnelo proleće... ne sećam se. Negde oko
osamnaeste, ili koji dan pre, shvatio sam da moram nešto da menjam.
Sebe, ili svet...

Odlučio sam se za sebe iz sasvim sebičnih razloga. A i volim izazove...
Ukoliko mi to uspe, onda će mi uspeti i sa svetom... Ukoliko ne, onda...

Uglavnom, još su maštarije bile na ceni. Prvlačenja u svim oblicima. Bio
sam dete presvučeno u dečaka. Neprekidni osmesni, cmakanja, rastanci
bez rastanaka... čak su i problemi, iako samo moji, bili svačiji. I to
bez obaveze, bez ikakve odgovornosti... Svi smo ionako znali sve, iako
nas ništa naručito nije zanimalo. Sve se moglo tih dana, baš sve, pa i
da se ništa ne uradi...

Nisam puno razmišljao o životu, samo sam ga živeo. Ali gde ćeš bolja razmišljanja o životu od samog života?

Živeo sam sam samcijat zajedno sa drugima. Logorovao sam svuda, gde god
sam to poželeo, moja šatra nije imala adresu. Dokazivao sam se u
pogrešnom smeru, nekim pogrešnim ljudima... doduše u odnosu na mene svi
su bili pogrešni. Bilo mi je važno da ubacim horok sa trojke pre svih,
da uradim što više sklekova u minuti, da oborim svakome ruku, pa i
devojku... da podrignem u trenucima kada je bilo sramota i kinuti. Cena
koju sam platio bila je astronomska. Ali vredelo je. Vredelo je još
kako... Bio sam lud, što i nije neka novost, jer svi smo bili ludi.

Malo sam čitao, još manje pisao... i to što bih napisao ne bi imalo
nikakav značaj. Kako za mene, tako i za druge... Staze kojima sam hodao
bile su prohodne, dobro utabane... ali tuđe. Prokleto tuđe... Sve sam
znao. Iako sam znao jako malo... Više mi nije ni trebalo, a više nisam
ni mogao.

Društvo te jednostavno ograniči, priveže za sebe... odrediti mesto i
gotovo. Bio sam žrtva sredine, loših navika, spleta okolnosti koje su me
kreirale. Mene, kao i sve ostale...

Devojke su umele lepo da se obuku, što ne znači da su i one bile lepe.
Sve su mogle, al’ ništa nisu umele... Mera osrednjosti. Školu su
uglavnom napuštale zbog društva, društvo zbog momaka. Momke zbog drugih
momaka. I tako u krug...
Zaljubljivao sam se i odljubljivao u njih više iz moranja nego iz
stvarne potrebe nekoga da volim. Više zbog drugih nego zbog sebe. Zato
sam se uostalom i tukao, bežao od kuće i radio koješta. Poklanjao sam
pažnju ljudima kojima je moja pažnja bila najmanje potrebna. Pridavao
sam važnost nevažnim stvarima i osim toga, osim nevažnih stvari, ništa
drugo mi nije bilo važno. Ništa sveto, ništa milo... između boga i
đavola, dobra i zla, nije bilo nikakve razlike. Sve sam posmatrao kroz
šarene naočare naivnosti čija dioptrija je bila identična dioptriji
većine. Samo promašaji uokvireni lažnim osmesima, lupkanja po ramenu i
odobravanja kojima sam se ponosio umesto da ih se stidim. Umesto da ih
se stidim kao što ih se stidim danas...

Čekao sam, kao i svi, da se dogodi nešto veliko. Neka promena koja će da
me pokrene, da mi ulije dodatnu snagu... Princeza koju ću da upoznam,
još tada sam verovao u bajke, ili filozofski pravac koji ću da sledim.
Stidljivo sam negovao plamičak u sebi koji se gubio pred naletima
najobičnijeg povetarca. Znao sam da mogu puno, ali nisam znao tačno šta.
Niži društveni status, kako to obično biva, priziva u pomoć višu silu.
Poverovao sam da je sudbina ispisana na nekom pergamentu, ili u rečima
nepoznate osobe koju tek trebam da upoznam. Drugovi su sve više bežali u
brak, neki u alkohol. Povlačili su se u sebe, dok je većina bežala od
sebe...

- Ehh, da sam samo znao – govorio sam neprekidno posle
novih saznjanja koja su bila, kako se kasnije ispostavilo, mnogo gora nego ona stara.

Da sam samo znao... a nisam znao nikada.

* * *

Oduvek sam osećao neku putanju, neki smer... to valjda osećaju svi. Neko
šesto čulo koje mi je govorilo kuda da idem. I nikada, naravno, nisam
išao tim putem. Bar ne do skoro... Nisam umeo. Nisam mogao. Ili,
jednostavno, nisam smeo... Nije bilo nikoga oko mene da mi to kaže, da
me uputi... Oni koji su to mogli, koji su imali sposobnost da oslušnu
munjevite bljeske talenta, koji su mogli da prepoznaju različitost...
nisu obraćali pažnju. Jednostavno ih nisam zanimao, osim, možda,
ponekad, kao objekt koji su trebali da ismeju, da naprave od njega
budalu... Bavili su se samo svojim sebičnim svetom koji su napuštali
samo onda kada su trebali od nekoga nešto da izvuku. Njihov svet je bio
naizgled veliki, ali okrenut isključivo ka sebi... nikako ka drugima.
Težili su ka spoljašnjoj raskoši, ka estetici koja dominira u medijima,
ka prividnoj lepoti koja se nameće. Najobičniji malograđani koji se ježe
malograđanstva. Potrošački orijentisani. Veliki na rečima, ali mali na
delu. Ljudi su im bili puko sredstvo, ali ne i cilj. Podsmešljivi.
Podmukli. Proračunati. Bez osećaja i smisla za opšte dobro.
Glasnogovornici mondijalizma i privatne svojine. Konformisti. Kvazi
umetnici, kvazi demokrate i kvazi ljudi. Takvi su nažalost i danas, ako
ne i gori...

Ehh, da sam samo znao... a nisam znao nikada.

Da sam samo znao da se klanjam pogrešnim bogovima, da sam prepušten
pogrešnim vetrovima, pogrešnim istinama... Da sam samo znao da sam klovn
klovnovima žrtvovan ko zna kome i ko zna zašto. Da veličam tuđe snove
robujući tuđim svetovima. Da sam samo piun u rukama bolesnog sistema
koji razara i degeneriše sve pred sobom.

Da sam samo znao... a nisam znao nikada.

Tako, otprilike, počinje svaka životna priča. Moja, tvoja, svačija... i
ova moja priča je takva. Životna priča bez života, priča bez priče i
istina bez prave istine. Istina prepuna gorčine i sete. Podupreta
porazom...

Ehh, da sam samo znao...

* * *






=823709758&p[]=412292928864]

- SAMOUBISTVO -


Аутор Stefan Simic. Написано датума: четвртак, септембар 2, 2010 у 8:44 пре подне




Sasvim slučajno znam devojku koja je skočila sa sedmog sprata. Sasvim
slučajno je znam isto onako kao što je i ona sasvim slučajno preživela.
Nju je zaustavilo drvo u prolazu između dve zgrade. Valjda zato što mu
se svidela... I ja sam je isto tako, samo nešto ranije, zaustavio u
prolazu između te dve zgrade. Takođe zato što mi se svidela... Mene je
mogla da odbije lako, i odbila me. Kurva jedna. A drvo nije... Da je
pošla sa mnom definitivno ne bi imala posla sa tim drvetom. Mada, ko
zna, možda bi isto to drvo spašavalo mene od nje... Godinama
razmišljam kako da prevarim smrt, da je deklasiram kao niko drugi do
sada, dok ovi ostali razmišljaju kako da prevare život. Ljudi su baš
budale. Prete drugima svojim samoubistvom. Ubijaju i ono malo od života
što im je ostalo. Pa ako im ne ide na poslu, ili sa ženama... neka beže
odatle što pre. Neka pobegnu pa kud puklo da puklo. A oni se odmah penju
na mostove, potežu pištolje i konopce... Ma
jebeš samoubistvo, što kaže jedan moj prijatelj, ima milion pametnijih
stvari. Recimo pisanje o tome... Doduše i ja sam razmišljao da se
ubijem. Jednom, ili dva put, ne sećam se. Kažem razmišljao a ne
pokušavao... Život te satera u ćošak i nemaš kud. Đavo je došao po svoje
i gotov si...Najgore je tu negde oko
punoletstva, oko osamnaeste... kada te šutne riba, recimo, posle tri
godine zabavljanja, ili u godinama, oko penzije, kada i nema ko da te
šutne. Šta onda? Gde onda?Pogubiš sve
kompase, tvoji fazoni više nikoga ne zanimaju... Nastane kriza
identiteta i strah što ne znaš ko si, odnosno strah što niko ne zna ko
si.... Svaki
čovek ima dovoljno razloga da se ubije. Ali kada to reši... uvek ima
dovoljno razloga da odustane od toga. Život na granici. Spašavanje
života od smrti i smrti od života... I čovek uvek na kraju preživi,
veruj mi, ako se pre toga ne ubije naravno... Najveći
problem kod samoubistva, ali ne i jedini, je to što se plašiš da
preživiš. Isto sve kao i u normalnim situacijama, samo obrnuto... Šta
onda? Kako da objasniš ljudima oko sebe da je sve to bio samo trip? Znaš
kevo ja sam hteo malo da letim sa zgrade kao Supermen. Znaš ćale ja sam
mislio da sam besmrtan, i upravo sam se uverio u to. Ili zoveš bivšu
devojku, kao moj ludi ortak, i kažeš joj da bi skočio sa zgrade samo
zato što te ostavila. Ali kurac... Ti nisi kao moj ludi ortak. Ti nemaš
bivšu devojku. Tebe nema ko da ostavlja. Ti nemaš nikakve izgleda da
imaš bivšu devojku, niti buduću, niti bilo šta drugo što podseća na
devojku... Samoubistvo
je još gore sranje od života. Samo bacaš familiju na nepotreban trošak.
Ne znaš šta je skuplje, da li sahrana, ili lečenje u ludnici? Kako se
stvari odvijaju kroz par godina biće više ludnica i groblja nego
slobodne zemlje za nas preživele. Setih se Hitlera i drugih nacističkih
psihopata... Ako ništa drugo dobiće bar Nobelovu nagradu za gasne
komore. Kolektivna sahrana. Zamisli. Svetkovina poremećenog sveta. Pa
da... * * *

- BOG I ČOVEK - Gledao
sam vesti juče. One oko podneva... Postoji realna šansa da nas Ameri
kolektivno sahrane. Bog je očigledno zatajio. Šmugnuo među oblake. Imam
utisak da je i on seo u džip kao i ovi popovi što jurcaju po gradu... i
zbrisao na neku drugu planetu. Nego lako je popovima i Bogu, imamo mi
mnogo većih problema nego da razmišljamo gde je oni sada... Pade
mi nešto na pamet. I nemoj molim te ovo da shvatiš kao bogohuljenje...
slab sam ti ja kandidat za antihrista veruj mi. Zamisli recimo da si
Bog. Da se svi kunu u tebe. Da ti se svi klanjaju. Da si svuda prisutan,
na svakom koraku, na svakoj reklami... kao centarfor prvaka evrope. Da
možeš da hodaš po vodi, po nebu... da možeš da ne hodaš uopšte...Možeš
da gledaš koju god hoćeš devojku dok se kupa tj. možeš da proveriš da
li se ta devojka uopšte i kupa?! Ti si Bog. Za tebe zemaljski zakoni
ionako ne važe. Možeš da premlatiš sve one dripce koji su te
maltretirali u osnovnoj školi. Možeš da lečiš bolesne. Da rastužuješ
srećne. Da bacaš munje i gromove. Ako si devojka možeš besplatno da
ugradiš silikone, ako si muškarac možeš besplatno da pronađeš devojku sa
silikonima... Možeš da nameštaš izbore za mis, izbore za predsednika
mesne zajednice u tvom selu... da izrežiraš da tvoj kvart bude najbolji
tim u evropi. Možeš da tučeš Tajsona jednom rukom, da pobediš Džordana
sa povezom preko očiju u basketu jedan na jedan. Da saznaš da li te je i
koliko puta prevarila devojka. Da mazneš pare lokalnom mafijašu i da ih
daš sirotinji. U stvari, zašto bi ih uopšte davao sirotinji kada si ti
ceo svoj život sirotinja... Čudno
je sve to oko Boga. Nego nešto razmišljam... možda sam ja taj Bog. Ne
stvarno. Ko bi ga znao... Ili moj pijani komšija Lukić, od preko puta,
što svake noći tuče ženu, ili moj stric Čeda, ili moj pas, ili moja
buduća žena. Svašta je danas moguće. Što da ne. U Bibliji piše da svi mi
imamo božansku iskru u sebi. Tačno tim rečima. Doduše baš i nisam neki
optimista što se toga tiče... možda neki ljudi stvarno imaju, ali ekipa
koja je bila spremna da me obori na maturi, ili par devojaka koje su me
odbile ne trepnuvši, ili one koje su me bezdušno ostavljale. Čisto
sumnjam... Uglavnom,
recimo, ti si Bog. Da baš ti. Tako je odlučio univerzum, Papa, masoni,
ili ne znam ko... međutim, mali problem je što ti niko ne bi verovao.
Znaš ono – svi veruju u Boga, klanjaju mu se i mole, a kada im kažeš da
si ti taj Bog... oni ti se samo nasmeju u facu i proglase te ludakom.
Ukoliko mi ne veruješ siđi neki dan do grada i počni da ubeđuješ ljude
po ulici kako si ti On. Ma slobodno. Ne mogu ti ništa osim da te strpaju
u ludnicu... Videćeš. Niko te neće zarezivati ni dva posto. Zašto? Zato
što ljudi ne veruju u Boga. Ne. Njih Bog kao takav ne zanima. Oni
veruju u neku silu, u neko sranje, u nešto... ubeđeni da to nešto
upravlja njihovim životima. Da ih je to nešto povezalo sa bivšim momcima
i devojkama. Da će im to nešto doneti uspeh na poslu, ili eventualno
sedmicu na lotou... nevažno što većina nikada nije ni igrala loto. Ne
znam. Pisanje nije ništa drugo nego igranje sa Bogom. Sa nekim svojim
Bogom koji ti došaptava sve ovo kao kolegenica tačne odgovore pomoću
bubice na ispitu... Što se tiče Boga kao kolektivne tvorevine. Iskreno,
sumnjam u celu tu priču. Po prirodi sam jako skeptičan. Možda isuviše...
Doduše još uvek se, kao i većina iz moje generacije, krijem iza svojih
godina... koje, čini mi se, opravdavaju sve gluposti koje sam do sada
činio i koje možda još uvek činim. Sa druge strane, nezrelost nije
nikakvo opravdanje, ali je za sada sasvim pristojan izgovor... ako se
setite nekog boljeg obavezno mi javite. Nikada
nisam verovao u Boga. Više kao u neku ideju, a manje kao nešto realno.
Međutim, kapiram sve one ljude koji gladuju sredom i petkom. Pate u
danima kada je propisano da se pati. Krste se. Klanjaju. Mole. Odbijaju
mlečne sladolede po najvećoj vrućini kao i sve ostalo što im se jede...
Međutim, kapiram i one koji žderu šta god stignu, psuju i pljuju se
međusobno kako im se prohte. Kapiram poprilično i jedne i druge. A
poštujem samo ove prve... Svi
mi živimo za ideju. Za neki svoj komunizam, za neko svoje
hrišćanstvo... Znam devojku koja je u ranim tridesetim taman toliko
uspešna da ne možeš da kažeš da nije. Završila je fakultet. Našla muža,
posao... čujem i dete joj je na putu. Ali čoveče toliko je isfrustrirana
da nemam reči. Vidiš, ona veruje u Boga i za sve dobre stvari koje je
uradila u životu, po njoj, zaslužan je upravo Bog, dok za sve loše što
joj se dogodilo krivi su drugi ljudi... Ne
znam. Kapiram da su ljudima potrebna bekstva, da se isprazne, luduju...
i pisanje je na neki način bekstvo. Ali pisanje je i put koji svi mogu
da prate. Pisanje ostaje. Ostaje doduše i kada se ispovraćaš po tepihu,
ali to nije to. Mada, ko zna, možda i jeste. Ovo su relativna vremena... Ljudi
su sujetni uglavnom. Pogledaš ih jednom popreko i otpišu te za sva
vremena. Traže razloge da bi nekoga mrzeli, da bi bili u pravu. Ali to
je njihov problem... Kada bih znao šta se mota u njihovim glavama
oprostio bih svakome pojedinačno za svaku ružnu reč poslatu na moju
adresu, pa da... bez ikakvog razmišljanja. Imao
sam sreće da upoznam i tzv. akademsku sveru i onu drugu... neakademsku,
za ovo malo godina koliko imam. Naleteo sam na gomilu sjajnih likova.
Bilo je tu raznih. Ponajviše budala što je i normalno... Bilo je onih
koji pokušavaju da te ponize na prvom koraku, kao i onih koji nastoje da
te vinu u nebesa... iako su te tek upoznali. Najbolji kontakt ostvariš
sa onima koji te poštuju. To je jasno. Doduše problem je što te gotovo
niko i ne poštuje... Malo je onih koji te razumeju, a još manje je onih
koji mogu stvarno da ti pomognu. Takve ljude srećeš retko. Možda jednom
godišnje, možda jednom u životu... ko zna, možda i nikad. Nažalost,
sasvim je moguće, da i taj koji ti se predstavlja kao prijatelj preko
noći preobuče kostim naklonosti i postane ti smrtni neprijatelj. Ali
nema veze... Svako igra svoju igru na svoj način. Kako zna i kako ume.
Dok većina, nažalost, ne igra uopšte... stopira kraj prašnjavog druma
očekujući da ih neko poveze i da im reši sve životne probleme... Uzgred,
one koji te nepoštuju srećeš svakoga dana. Na poslu. Na ulici. U školi.
Gotovo svuda... Dobro znaš da bi te ubili, ali još bolje znaš da to
nikako ne mogu. Ta činjenjica te smiruje... Sreo
sam gomilu ludaka u životu. Što i nije neka naručita cifra s obzirom na
svet u kome živimo. Loša stvar je što epitet ludila može svaki kreten
da ti prilepi u prolazu. Prosečni vladaju svetom, što je opšte poznato.
Ne praštaju ti ništa. Sve pamte, sve vide... mere svaku tvoju reč. Iako,
sve vreme, u stvari, ti radiš za njih, oni to izokrenu i smisle 1001
način da ti podvale. U lice ti naravno ne govore ništa. Kao da ih se ne
tiče. A iza leđa sve... kao da si im ti osnovno zanimanje i puko
sredstvo da prežive. Postaješ glavni krivac njihove promašenosti i
osrednjosti... Imaš
i normalne ludake. Oni su najgori. Oni koje se skrivaju. Oni koji glume
dobre drugove, članove tvoje uže rodbine, savesne žene... kad ono,
ispod skuta nazovi nevine devojke, porno zvezda. Jebiga... Najgore je
kada čovek ne ume da se izrazi. Godinama sam se osećao sputano. Oni koji
me znaju to odlično znaju. Društvo ti nehotice stavi povez na oči i na
usta i govoriš samo kada ti se pruži prilika, govoriš samo ono što se
očekuje od tebe. I pored toga svi misle da su svoji, da su originalni,
drugačiji... a u stvari svi grabe istim pohotnim stazama u nadi da će da
ugrabe što više i da će zauzeti što bolju poziciju za pljačku. Ne
znam da li ovo što pišem ima nekakve veze sa umetnošću, briga me
uostalom... ali znam da ima veze sa mnom, i sa svima nama. Umetnost
treba da bude angažovana, kao i ljudi... Nema pojedinačnog uspeha bez
opšteg uspeha. Sve ostalo je krađa, sve ostalo je privid... Žao
mi je onih jadnih karatista koji se maltretiraju pored reke
uvežbavajući kate, ili onih jadnica koje ispred ogledala i televizije
traće svoju mladost koju će oplakivati i proklinjati već koliko sutra.
Žao mi je onih neiživljenih majmuna na matorima za koje u rezervi imam
pripremljen čitav asortiman psovki kada zareže glavnom ulicom... kao i
za njihove pit-bul terijere u paketu. Ali šta ćeš. Svako teži nekom svom
smislu, traži terene na kojima je najbolji. Zato sam uostalom i ovde.
Duboko sam uveren da je to pravo mesto... Uglavnom,
kako stvari stoje, o Bogu ćemo lako. A o samoubistvo, nadam se, nećemo
uopšte. A o ljudima, eh o ljudima... sa njima je ipak najteže. * * *

autor poslednje fotografije: NINA ŠRAJBER

KAŽI MI DA ME VOLIŠ -

Аутор Stefan Simic. Написано датума: Среда, септембар 1, 2010 у 7:30 по подне



 Mila, kaži mi da me voliš. Nevažno je što ne misliš tako. Kaži mi. Kaži mi bilo šta. Samo mi kaži. I javi se već jednom... Još
uvek osluškujem ritam svog postojanja na tvojim bedrima. Po tebi merim
svaku svoju reč, svaku svoju priču... Tačno znam na kojim mestima bi se
nasmejala, gde uvredila, a gde rasplakala. Još uvek rušim nesrušivo.
Osvajam neosvojivo. Diram u nedodirljivo. I patim, beskonačno patim...
Sa svetom sam odavno u raskoraku. Kao i sa tobom... Većina me ne razume.
Znaš već mene. Većina me ne shvata. Ali bilo bi još strašnije da me
takvi shvataju... Samoća
je nesnosna. Putevi skoro pa nikakvi. Dok smo hodali zajedno po mraku
bilo mi je daleko lakše. Samo bih se skrio iza tebe kada boli, a bolelo
je, i ne bih govorio ništa... a zamisli kako mi je danas? Uvek
si me razumela, svaku moju reč, svaki moj pogled, možda i više nego što
je trebalo, možda više nego bilo ko drugi... A danas. A danas i kada
govorim glasno ništa me ne razumeš... Hteo
sam samo da se igram umetnosti. Ništa više. Da dosegnem do harmonije
reči koja će se obrušiti na nesklad svakodnevnice koji osećam, koji me
sve više tišti, proganja... Težio sam, kao i svi, nekakvoj celini... ali
moja celina je, bojim se, samo još jedan nedokučivi ritam koji se
polako nadvija nad ponorom i stišava se. Hteo sam da odgonetnem ko sam, i
ko sve nisam, i da u par pokreta, kao kroki u slikarstvu, nacrtam svoju
legendu. Ali nažalost nije uvek tako. Umetnost me je uzela pod svoje.
Neka moja umetnost koja nema ni pravac ni smer. Umetnost koja mi daje
mnogo više nego što mi uzima. Ali ono što mi daje u ovom svetu je
potpuno neupotrebljivo... Bilo
mi je daleko lakše sa tobom lepa moja. Bila si sunđer koji sve upija.
Cvet koji krasi svaku ikebanu, miris koji nikoga ne odbija... Bila si
odgovor na svako moje pitanje. Budila si plamen u meni kada je bio na
izdisaju, gasila ga kada je trebalo, palila ga bolje od svih... Tobom sam pravdao sve svoje nesavršenosti, kao i nedostatke celoga sveta... Dok
danas, pronalazim rupe čak i na ravnom betonu, letim po stazama na
kojima se mirno hoda, nestajem iako sam u godinama kada se sve stvara.
Umirem iako se u meni sve tek rađa... * * * I
večeras, kao i mnogo puta do sada, ispisujem lozinke savršenosti. Pre
svega zbog sebe, ali i zbog tebe mila... kako bi inače razumela moj bol,
moju patnju i moj očaj. Moja simbolika ti je, kako si jednom rekla,
dobro poznata, iako je, čini mi se, ne poznaješ baš najbolje čim si se
udaljila od mene... Ispisujem
kodove posebnosti, reči, rečenice, slova... koje šaljem daleko u svet.
Koje šaljem ljudima koje ni ne poznajem, kojima ne znam ni imena... U
nadi, u iščekivanju da to neko prepozna, da to neko ceni i razume...
Tragam za sličnima u moru različitih. Budem uspavane. Treznim se kraj
otrežnjenih. Vapim za trenucima pažnje kao i svi. Čeznem za zagrljajem,
za pesmom, za ljudima. Ali uzalud... Ponovo to prokleto uzalud koje me
prati na svakom raskršću, u svakoj priči... Kome? Kome je još stalo do toga? Ljudi
su odavno umrli. Ljudi su mrtvi. Hodaju samo živi leševi, duhovni
bogalji, mentalni degenerici... šta da tražim sa njima? Šta da tražim u
njima? Smisao? Ljubav? Podršku? Ma daj... Šta da tražim sa karikaturama,
kopijama kopija, zombijima... Tamo gde oni izlaze ja ne mogu ni da
uđem. Ono što je za njih sloboda za mene je najgori zatvor. Ono što njih
uspavljuje mene budi. Ono što njih leči mene razboljeva... Za
ljude koji ne stvaraju, koji nemaju razvijeno estetsko čulo, umetnost
je čista prozivka. Kao i uzani mantil oko struka za debeljucu... Misle
da se zajebavam sa njima. Da sam lendov koji ne zna ništa drugo, koji, u
stvari, ni ne zna da piše, ali se još niko nije pojavio da mi to kaže,
da mi to kaže u lice... a oni navodno to ne žele. Za
njih je umetnost šarena laža, puko praznorečje, način da ubiju vreme i
depresiju... Dok se oni, u stvari, u dubini duše plaše. Plaše se zato
što nemaju snage da se suoče sa životom onakvim kakav on jeste. Nemaju
snage da vole, da se prepuste rečima... samo obezvređuju ono što ne
razumeju... do njih umetnost ne dopire, ili oni jednostavno ne žele da
do njih dopre...Pre bi se obesili nego da
me podrže, da mi kažu neku lepu reč... tu su, prate svaki moj korak, a
kao da nisu... kao da ih ne zanima. Okreću glavu, skreću pogled u
stranu, prelaze ulicu... Džabe
ti sposobnost pisanja draga moja kada ljudi nemaju sposobnost čitanja.
Džabe ti provokacija i sve ostalo kada nemaš koga da provociraš. Džabe
ti najlepše reči sveta, ili prenošenje tvog osmeha na papir, ili opis
načina na koji zabacuješ kosu u stranu... kada nema ko to da podrži.
Džabe ti i Dostojevski sa jedne i Selimović sa druge strane kada nemaš
sigurno tlo pod nogama kao ni krov nad glavom... Šta
će mi inspiracija mila kada ne primam nikakvu akontaciju. Došaptavam se
sa zidovima, nagađam sa tišinom kao sa babama na pijaci, pišem tebi
takvoj, nepostojećoj... umesto da te volim. Iako te dobro znam, znam
bolje od svih, kao da ne želim da te poznajem takvu. Takvu kakva jesi...
Kakva jesi sve više. Proračunata do zla boga, kao berzanski špekulant.
Na pogrešan način gorda. Lažno nedostižna kao umišljena zvezda na
estradi. Zvezda za koju niko ne zna, niti će ikada da sazna, zvezda koju
sam ja izmislio, izmislio samo zbog sebe... Ti
nisi ti mila, iako sve više misliš da jesi. Iako neprekidno pričaš o
tome... Ponestaje ti mladosti, duha, one lepršavosti i lakoće kojom si
me godinama osvajala. Ponestaje ti sve to i još mnogo toga drugog, iako
tek uranjaš u dvadesetu. Kao i svi oni koji su sa nama jednom krenuli,
početkom devedesetih, kao i svi oni koji su za nama ostali... Šta
ti zapravo hoćeš devojko? Da budeš kao oni, da ispisuješ šablone
osrednjosti na svakom koraku, da snevaš tuđe snove a svojih da se
stidiš... Da umesto dnevnika popunjavaš loto i sportsku prognozu, da se
smeješ tuđim štosevima samo zato što nemaš vlastite, da sve što radiš
radiš zato što drugi to očekuju od tebe a ne zato što misliš da tako
treba... Ili
da budeš svoja? Beskonačno svoja kao ptica. Kao ptica raširenih krila za
koju je svaki kutak stanica a svaki delić kosmosa otelotvorenje
neizrečenog. Žena koja je odraz vremena a istovremenu i prkos i prezir
tom istom vremenu... Spoj čednosti i bluda, detinje naivnosti i mudrosti
sredovečnih. Da
budeš svoja kao nekada. Kao nekada sa mnom. Sećaš se... Kaži. A u
pauzi, ako stigneš, da budeš i pomalo moja... samo moja. Neću se
buniti... Nego,
jebeš sve to lepa ženo. I pisanje, i život... kada sve polako izumire.
Ljubav pogotovu... Ideali su promenili planetu. Iščezli su poput barica u
letnjoj sezoni. Najbolji drugovi uveliko menjaju pol i zanimanje.
Postaju zajedljivi kalkulanti, račundžije najgore vrste, prznice... Imam
sve više inspiracije, ali ona mi sve manje treba. Postidim se kada joj
okrenem leđa, kao ubogim prosjacima koji vape za pažnjom... jer ne mogu.
Ne mogu više da se nosim sa njom. Prejaka je. Ubiće me... Život nije
samo pisanje. Daleko od toga... Doduše,
kada dugo ne pišem, imam utisak kao da nikada nisam ni pisao, da uopšte
i ne umem da pišem... da je sve ovo do sada samo stvar sreće, neki moj
neizbežni maksimum koji sam morao kad tad da dostignem. Međutim, kada me
krene, kada me uhvati vihor nadahnutosti... pljujem po svetu i čudim se
kako već nisam dobio Nobelovu nagradu za sve ovo. Suludo je, naravno, i
jedno i drugo. Mada ovo drugo možda i nije... Zato
mi kaži da me voliš. Nevažno što ne misliš tako... Kaži mi. Kaži mi
bilo šta. Ovaj svet će verovatno postajati i posle nas kao što je
postajao i pre nas. Ljudi će se zaklinjati u večnu ljubav a sutradan
raskidati u modricama i suzama. Smišljaće zavete a posle će se ih
odricati... Ne
znam zašto ti uopšte i pominjem sve ovo kada to, ionako, nema veze sa
nama. Mi nismo kao drugi, mi smo kao mi, ali i to nam očigledno nije
bilo dovoljno da ostanemo zajedno... * * * Pisao
bih samo tebi mila. Pisao bih ti danima... Najlepše reči, najlepše
pesme... sve slike sveta prilagodio bih tvom liku. Sve melodije tvom
glasu. Odbacio bih sva kosmička verovanja i ostavio samo jedno.
Verovanje u tebe... Sva učenja, sve religije, sve nauke... sve bih
krojio po tebi, po tvojim usnama i po boji tvoga glasu. Sve bih uradio
zbog tebe, sve bih ti dao majke mi... dok bi ti, verovatno, uradila sve
to isto, ako ne i više, samo, nažalost, ne za mene već za nekog
drugog...Kao što uostalom i radiš... Bila
si božanstvena. Jesi. Bila si najbolja od svih, a opet, ne mogu da
kažem i jedina... Bilo je drugih. Jeste. Priznajem. Ovakvih i onakvih. I
varao sam te... Jesam. Pa šta, i ti si mene...Bilo
je drugih. Bilo je. Ali takvih kao ti... ne. To je nemoguće. Obično bi
mi dosadile posle par dana. Podgrejale bi mi dosadu i vraćale me tebi...
kao prvoj učiteljici, kao prvoj ljubavi, kao prvom i jedinom bogu. Znao
sam da takva devojka ne postoji. Devojka kao ti. I bio sam u pravu.
Nije postojala. Jer sam je ja izmislio... Mislio sam da si jedinstvena,
savršena, kao bogom dana... znao sam zbog tebe da prevarim svet, da
izvrgnem ruglu čitav sistem, da prevarim čak i moju razrednu koju je,
čini mi se, bilo nemoguće prevariti. Samo da bi me pustila, samo da bih
te video... A koga si ti prevarila mila? Koga si prevarila. Koga, osim mene... Uništen
sam. Ti to znaš. Ti to hoćeš. Ostavila si me samog da tragam za
najuzvišenijim rečima koje postoje. Koje bi svojom lepotom zasladile
gorčinu koja me ispija. Koje bi ispunile prazninu nastalu tvojim
odlaskom... Znam
da si u godinama kada ti je svačiji pogled važniji od mog dodira, od
moje ljubavi. Znam da te sloboda ispunjava, pa i samoća... Ali i ja sam u
godinama kada me samo ti ispunjavaš. Samo ti... tvoje telo, tvoj dah,
tvoje reči. Tvoja... Kako
idealizovati ljubav kada je prevaziđeš, kako se uzdići još više kada je
moguć samo pad? Kako preleteti ponor kada si deo njega... Ne
mogu više. Nedostaješ mi i ove noći, skroz drugačije nego pre, a opet,
potpuno isto... Nedostaje mi tvoje tiho koračanje po stanu, tvoj
zagrljaj, čežnjiv pogled usmeren ka budućim danima, nesigurne reči koje
mute nespokoj u koji sam poodavno zapao... Nedostaješ mi lepa ženo... Mislim
da si najvrednija stvar moje prošlosti i najbezvrednija stvar moje
budućnosti. Ali opet, budućnost se svakodnevno pretvara u prošlost... A
tvoja silueta u maglu.Gubim te... Gubim se... Blistaj
moj svevišnji cvete, pleni svojom vanvremenskom lepotom, osvajaj tim
plemenitim sjajem... Koliko je toga zarobljenog u meni spremno da poleti
samo na pomen tvog imena. Volim te draga moja... i opet, po ko zna koji put, ti oproštam iako, ovoga puta, nije imalo šta da se oprosti... -
Halo, ćao, Stefan je… Kaži mi molim te da me voliš. Nevažno je što ne
misliš tako... Dobro. Razumem te. Nismo više zajedno. Njegova si pa
šta?! Nemoj samo da mi prekidaš vezu kao prošli put. Ćuti. Samo ćuti.
Volim da te slušam kako ćutiš. Tako se najbolje razumemo. To nam je
ionako jedino što imamo, i jedino što nam preostaje... - Prekinula je naravno vezu. Prekinula je obe veze. Baš bezveze. Baš bezveze... * * *

autor fotografija: NINA ŠRAJBER

- O NJOJ... -


Аутор
Stefan Simic.
Написано датума: Среда, септембар 1, 2010 у 7:24 по подне

Umela je tako vešto da mi se
umuva u snove. Da se zavuče tiho i neprimetno i da ćuti. Dugo da ćuti.
Da se skrije u seni poput uspomene, da neprekidno podseća, da neprekidno
nagoni i da neprekidno ne daje ništa… Znao
sam da je tu negde. Znao sam to dobro. Znao sam to bolje od drugih. I
tražio sam je. Tražio sam je svuda. Oko mene, u meni… što sam joj bivao
bliži bivala mi je sve dalja. Kao i one predhodne, kao i one buduće… Sve
više osećam melodiju njenog glasa kako teče u meni. Kako se, gotovo
nečujno, spušta ritam njenih koraka. Kako samo klizi. Uranja. Kako samo
prodire kroz tanane kanaliće nespokoja. Kako doziva nedozivo. Kako
izgovara neizrečeno, otkriva skriveno. Kako me budi, osvaja… opasno
osvaja, iako me ima. Iako me zauvek ima… Zatim
nestaje. Predpostavljaš. Nestaje kao da je nikada nije ni bilo. Kao da
je nikada više neće ni biti… Ne
znam. Kažem ti. Haos godinama letuje u mojoj glavi. Samo dodatno muti
zamućeno. Potpiruje odavno prigušeno. Teško pronalazim i sebe u silnoj
toj gužvi, u reci bezizlaza, poetici patnje, u nemogućnostima prožetim
apsurdom… a o njoj, a o njoj i da ne govorimo… Samo
bi mi izmešala dane, pomutila iluzije i nestala. Nestala bi isto onako
nečujno i nenajavljeno kao i kada je dolazila. Kao i kada je dolazila
svaki put. Najjednostavnije
jedinstvena. Najstvarnije nestvarna. Najobičnije neobična... I
taman kada sam mislio da je moja. Da je konačno imam. Da mogu da je
šetam po mesečini, pokazujem svima kao sastavni, kao neizbežni, kao
najlepši deo mene… samo bi se izvukla i nestala. Šmugnula bi poput
senke. Zamakla bi iza ćoška. Izgubila bi se. Izgubila bi se kao da je
nikada nije ni bilo… Krenuo
bih za njom. Krenuo bih za njom uvek. Krenuo bih za njom i bez nje. Ali
uzalud… To prokleto uzalud koje me istovremeno dočekuje i ispraća. Koje
me raduje, plaši, rađa i ubija… Ma
ako odem od nje otići ću od sebe. Od najboljeg sebe. A opet, ako je
pronađem, da li ću pronaći i sebe… I
sustigao bih je na kraju. Na javi. Kada bi zadremala na oknima jutra.
Ili kada bi se saplela u mimohodu među zvezdama i lupila glavom o
zemlju… Sustigao bih je. Da. Ali to ne bi bila ona. Ona ista. Ona koju
znam. Ona koju volim. Ili to bar pokušavam… Ne.
To bi bila neka druga. Neka potpuno druga devojka koju bih satima budio
najglasnijim ćutanjem, koju bih uspavljivao najbučnijom tišinom.
Uzdasima koji bi samo klizili po mesečini. Po mesečini koja se sve više
pretvara u maglu. A magla u uspomenu i nespokoj… Na
javi bih je sustigao isuviše lako. Toliko lako da bih je odmah izgubio.
Dok sam uspevao da je zadržim samo u snovima. Da je zadržim onakvu.
Onakvu kakvu volim… Onakvu kakvu sam je voleo u sedamnaestoj,
osamnaestoj, do pola devetnaeste… i kako mi se tada činilo… mnogo godina
posle. Ali uzalud. Ponovo to prokleto uzalud… Ali
neću više o njemu. Dok o njoj moram… *
* * Znaš,
realno, da se ne lažemo… nije bila ona najlepša. Ne. Daleko od toga.
Bilo je i lepših, ovakvih i onakvih… bilo je zgodnijih. Boljih. Pa da.
Ali ova moja je bila, znaš… bila je moja. Zvuči prosto, ali nije… veruj
mi. Samo ona
je umela dosadne puteve da načini zanimljivim. Ispričane priče novim.
Ona me naučila da se osećam važno pred svetom. Da ne spuštam pogled dok
koračam gradom. Ona je pronašla najlepše delove mene. Jeste majke mi.
Volela ih. Pokazivala svima. Ona… po čijem sam liku merio sve druge.
Ona… koja je negovala moje snove. Hranila iluzije. Samo ona. I nijedna
druga… Neću da
se hvalim. Ne teraj me. Odnosno neću nju da hvalim. Ne pada mi napamet.
Ali da si je video, da si je video samo jednom… sve bi ti bilo jasno.
Sve bi bilo drugačije. Dok ovako. Sumnjam. Ma
samo se ti smej budalo. Briga te. Za tebe je svaka ista i svaka
završava na isto. Znam tu teoriju. Naučio sam je pored tebe napamet. Ali
nije tako… Ti voliš rukama. Ja volim rečima. Ti doživljavaš. Ja
izmišljam. Tvoje dolazi češće, ali moje ostaje duže… Ti živiš život. Ja
razmišljam o njemu. Ti možda znaš više. Ali ja to umem da predstavim
bolje… Nećeš
me ubediti. Kažem ti. Nemaš ti pojma kakva je to bila devojka. Šta je
sve umela. Mogla je da bude nežna kao niko, pa mila, pa gruba. Mogla je
da prašta, da voli… Ali,
nažalost, ne i mene…. *
* * Bila je
sva nekako svojeglava. Svoja. Razumeš. Ne znam kako da ti objasnim. Više
tvrdoglava. Mogla je da se ubeđuje satima. Sve je ona znala. Znaš već
kako to ide… Pričam
ti namerno o njoj u prošlom licu. Samo zato što sam siguran da je
nikada viće neću imati u budućem. Al’ ne mari… Ej,
a nisam ti rekao… pušila je kao ludak. Iako ne volim cigarette njoj je
to baš pristajalo… Bila je ravna ko daska. Tanka ko prut, da ne kažem
mršava... Bila je i niska. Preniska. Kada bi nas posmatrao sa strane
pomislio bi da sam joj ja stariji brat, ili mlađi otac. A kada bi nas
video izbliza, čuo kako razgovaramo, zaključio bi da mi je ona, ili
starija sestra, ili mlađa majka. Ona
je uvek bila ispred mene, pa i u trenucima kada sam pokušavao da je
ostavim... Bila
je sva u svom nekom fazonu. Model – ne znam ni sam. Oblačila se
jednostavno, kao da ide do prodavnice… a opet sve to što bi obukla
delovalo je tako savršeno kao da svi dizajneri sveta stoje iza nje.
Zvala se čudno. Prezivala još čudnije. Ni dan danas ne znam šta joj je
ima a šta prezime... Imala
je lepe crte lica. Mada ništa posebno… Nosila je svoju različitost
smelo. Nije se oblačila upadljivo. Ne. Ali to joj nije ni trebalo zato
što se ponašala upadljivo. Bila je uvek u centru pažnje. Bila je uvek
tu. Nikad po strani. Igrala je na emocije. To je bila njena formula.
Njen način. Dok sam ja igrao na nju. Ona je bila moja formula. Moj
način. Moje sve… *
* * Umela je
da bude graciozna plešući na krilima svoje posebnosti. Umela je da bude i
plaha strepeći od sopstene senke. Neretko velikodušna, topila se pred
drugima, u želji da pomogne... Umela je da bude i neprijatna, više
bezobrazna... samo bi bezosećajno preturala po dijamantima, kao po hrpi
bezvrednih koještarija, koje bih ređao pred njom. Samo bi nezasito
odmahivala rukom, potpuno nezahvalna, iščekujući nešto drugo. Uvek nešto
drugo obezvređujući ono što ima... Najčešće
je bila nezainteresovana, nedostupna... kako za mene tako i za ostale.
Samo bi nestala pred naletima tišine obavijena velom prošlosti koju je
nazivala svojim utočištem. Svojom tvrđavom... iz koje se branila, iz
koje je napadala... držeći me, kao uostalom i ceo svet, na distanci… Tada
ne bih mogao dalje. Tada ne bih imao kud... ostao bih da je čekam. Da
prebiram po mislima razdvajajući grešku od greške. Poraz od poraza.
Predpostavljao sam da me ostavlja. Ostavljala me je ionako hiljadu puta
to sada. Predpostavljao sam to i ranije kada je nisam imao ni približno
onoliko koliko sam je imao posle. Predpostavljao sam da odlazi... u
strepnji, bojeći se da je ovoga puta stvarno. Da njeno skrivanje više ne
predstavlja onu smešnu igru nadmenosti koju smo često igrali
pokušavajući da odbijanjem još više privolimo sebe uz ono drugo. Predpostavljao
sam da odlazi. Da me ostavlja. Čim mi se ne bi javila, odgovorila na
poruku... zaricao bih se da je kraj. Nisam znao da je njeno skrivanje
deo neke njene intimne pobune. Neka njena mala opomena. Neki njen tajni
znak, ili poziv da nešto menjam. Da nešto menjam ne menjajući nju... Već
naredne noći bi pokupila sve važne stvari koje ima. Sve nevažne bi ovaj
put ostavila kod kuće. Probleme, druge momke kao i sve ostalo...
Pojavila bi se na mojim vratima, onako iznenada, sa crvenom kariranom
torbom, crvenim kompletom – srećom nekariranim, kosom prebačenom u
stranu. Šnalicom u obliku leptira i osmehom koji je tu nestravno
čaroliju činio još nestvarnjom i savršenijom... *
* * Razišli
smo se u međuvremenu jednom za svagda. Morali smo. Ona više nije mogla.
Ja više nisam umeo. I nije mi krivo što me ostavila. Ostavljale su me i
druge. Morala je jednom da ode. Znao sam to.... nema veze. Na
kraju ti uvek ostane ono uzalud. Kao uteha i kao izgovor... Da se tešiš
i pravdaš istovremeno. Da smišljaš bezbroj razloga zašto je tako moralo
da se desi... da smišljaš i da ne smisliš ništa. Vadiš se da je sve to
jednom moralo da prođe...Naručito ono što
si mislio da nikada neće... Ne
znam.Izgleda da su stare ljubavi kao i nove. Potpuno iste. Identične.
Jedne nemaš a druge ćeš tek da izgubiš...

REDOVI ISPISANI BESMISLOM -

Аутор Stefan Simic. Написано датума: субота, јул 31, 2010 у 5:37 по подне



DAN PRVI:

Predaš se mislima. Zapisuješ. Nisi pametniji od drugih. Nisi ni gluplji. Samo pišeš. To je tvoja terapija. To je tvoj način. Pisanje bez cilja. Čim se cilj postavi on postaje prepreka. Posebno danas kada su sve značajne nagrade dodeljene, sve statue postavljene, sve veličine istrošene... Teče vreme bez vremena. Istorija bez istorije. Nikada ranije u danu nije bilo više događaja i nikada oni nisu bili manje značajni. Sve se polako gasi. Čak ni priče ne pronalaze svoje čitaoce... Čak ni srednjoškolke više ne veruju u suđenjo, niti u ljubav, niti u reč. Sve je zadato, sve je unapred odigrano... iako tek treba da se odigra.

Pisanje je hod po vatri. Dobra stvar je što hodaš. Loša stvar je što goriš. Dobro je što si još uvek živ, što se boriš... Loše je što nećeš moći još dugo. Ako ti je za utehu niko neće moći još dugo...

Hodaš gradom, na svakom koraku se mimoilaziš sa besmislom, razmenjuješ tamne poglede sa promašajima, sklanjaš se u stranu poraženima, rukuješ se sa izgubljenima... uhvati te talas nesklada pa nisi nizašta. Samo ređaš misli kao piškote po filu rođendanske torte. Dobro znaš da ćeš već sutra uživati u njenom čarobnom ukusu. Sam sa drugima. Ali sada, dok se peče u rerni, umireš gladan i raspadaš se u samoći...

DAN DRUGI:

Besmisao proviruje iz svake pore. Nemam koga da volim. Nemam sa kim da se svađam... nemam ni razloga da se svađam. Sve stoji. Ništa se ne dešava. Niko se ne javlja. Nikoga ne zovem. Nema prijatelja. Nema devojke. I one koje su bile ja sam ih oterao... Poezija je odavno umrla. Mrtvi su živima rekli sve što su imali. Živi čekaju smrt pa da konačno bude priznato njihovo postojanje. Osećam kako umirem u dvadesetprvoj. Tiho. Polako. Neprimetno. Mada, mi je ionako svejedno... Osećam kako otičem poput reke. Kako se svaka moja sekunda pretvara u večnost. A večnost u zaborav...

Šta mi sada vrede uspomene kada mi život ne vredi ništa. Šta mi vrede pobede kada obraćam pažnju samo na poraze. Sve se završilo iako ništa nije ni počelo, iako se ništa nije dogodilo... Svaki dan je siv. Svaki dan je žut. Više ni ne znam koji dan je od gori od koga. Pokrene me, doduše, neka ideja, ili neki film... Ali ubrzo, kada se setim ko sam, i ko sve nisam, zavlada tajac. Obuzme me mrtvilo. Smisao počne da se gubi po sobi, da nestaje... Da sam malo mlađi pa da pojurim za njim. Kao nekad, kao juče... Da ga potražim ispod komšikinog brusa koji me je proganjao do nedavno. Ili do njenih grudi, kolena, trbuha... Ili do njene...

Do pre godinu dana, ili manje, umeo je da se skrije u predelu vrata jedne devojke. Da se razbaškari na onom mestu pored uha, prekriven kosom, gde sam je ljubio ne sluteći da ljubim njega. Sada ga više nema, kao ni nje...

Šetam gradom. Srećem sebi slične. Razmišljam kako se besmisao sudara se besmislom... Iako niko neće da ga prizna, kao vanbračno dete, kao polnu bolest, svi znaju da je tu. Leka nema. Kao što nema ni nas. Sve nestaje, sve se gasi. Kao da nepostojimo...

Pisanje, pogotovu ovo moje, besmislenije je od samog besmisla jer pomoću njega samo opravdavam i podstičem besmisao. Svaki kvadratni metar planete postaje besmislen. Odvojen od mene. Šta ja imam sa ljudima kada oni nemaju ništa sa mnom, niti žele da imaju... Gradovi besmisla na sve strane. Ljudi se smeju, ljudi plaču, ljudi umiru... ljudima je svejedno. Rvem se sa besmislom. Deklasiran sam u svakoj rundi, ali se ne predajem, još uvek se držim, na nogama sam. Besmislu ne možeš ništa. On je takav kakav jeste. Neuhvatljiv. Menja oblike. Dok on tebi može sve. Malo jači udarac i gotov si...

Sedim naspram besmisla. Evo ga preko puta mene, gledamo se oči u oči... Nudim ga čokoladom i mlekom... odbija me. Njemu je sve besmisleno, kao i hrana... Pokušavam da se dogovorim sa njim. Da se nagodimo. Ma kakvi. Ne zarezuje me uopšte. Tera po svome. Na sve ozbiljno što mu kažem on se samo neozbiljno nasmeje. Sve moje ismejava, mene ismejava...

Kako da ubijem besmisao u sebi a da ne ubijem sebe?

DAN TREĆI:

Postoje dani kada nemaš nikakvu ideju, nikakav cilj... ništa. Ustaneš i nemaš koga da zoveš, nema ko da te zove... samo u buljiš u plafon. Ideš da se isprazniš do WC-a mada si ionako godinama već prazan.

Ćutiš...

Čekaš da se nešto desi iako znaš da neće ništa da se desi, da se nikada ništa nije ni desilo... Da se vratiš u prošlost ne možeš. Nemaš prošlost. Da se vineš mislima u budućnost još gore. Ti nemaš budućnost. Niko nema budućnost...

Kapiraš poredak u svetu, stanje stvari... svestan si da si niko i ništa, svestan si da su i drugi niko i ništa, ali šta možeš. Jebe ti se za sve. Postoje i dobre stvari u životu. Nažalost, trenutno, ne možeš da se setiš nijedne. Dovoljno si obrazovan da ne moraš više ništa da čitaš, dovoljno poznaješ ljude da ne moraš više nikoga da upoznaješ... Žene ti ne trebaju, ionako su sve kurve.

Čitao sam Kamija i njegovu filozofiju apsurda. Kami mnogo sere. Ako je zaista život toliko apsurdan kao što kaže, a jeste, zašto je toliko razvijao svoju filozofiju. Mogao je sve to da kaže u tri reči. Život je apsurdan. Ali kurac. On hoće da se kurči na hiljadu strana. Svi hoće da se kurče. Da pokazuju da su neko... eto, ja im za inat pokazujem da sam niko. Ma ko ih jebe bre...

Kapiram da svako hoće da bude važan. Znaš ono, imaš milion oblasti gde postoji neki poredak... ovaj je najbolji kuvar, ovaj frizer, ovaj jebač... i tako dalje. Ja nikada nisam hteo da budem najbolji. Nije me to privlačilo. Čitao sam Bukovskog i bežao sam iz škole... imao sam par ortaka koji nisu čitali Bukovskog i isto tako su bežali iz škole. Bukovski nije bitan, ali bar nije obavezna literatura... Zanimalo nas je sve, ali ništa dovoljno da bismo se time bavili. Svako od nas je imao neku devojku. Neko nije. I to je to... Život je sranje. Kao i ove moje reči. Još ako to ne ukapiraš na vreme onda je još veće sranje. Pa ti vidi...

DAN ČETVRTI:

Večeras nema nikoga kome bih rekao da ga volim. Listam po imeniku mobilnog telefona, tražim, prisećam se... samo promašaji. Na stotine promašaja. Moji drugovi znaju da ih volim. Ništa im neće značiti da im to kažem, jer im to stalno govorim. Moje devojke, ili su otišle, ili ih još nisam osvojio. Bilo bi apsurdno da pišem onim devojkama koje su otišle da ih volim. Prekasno je... A još apsurdnije da pišem onim devojkama koje će tek da odu. Prerano je...

Dođu dani kada svuda oko sebe vidiš samo praznine. Srećeš poraze. Dodiruješ promašaje... Osećaš reči. Sa tobom su... prate te u stopu. Ali šta ćeš sa njima. One večeras nikome nisu potrebne. One večeras nikome ne trebaju...

Ti si majstor pisane reči. Ali tvoja majstorija ne treba nikome... Ti si virtuoz koji može sve, bar u sebe ubeđuješ u to, ali tvoja virtuoznost u ovom svetu ne znači ništa. Radnici sezonci se bolje kotiraju na tržištu od tebe. Ti si bednik, propalica, jadnik... ti si pesnik koji smišlja uvek nove pesme. Uvek nove i uvek otpevane...

I ove noći, kao i do sada, ispisujem redove nekome u inat. Više ni sam ne znam kome. Dođu dani kada ti se čini da je sve uzaludno. I posao, i život, i ljubav... Sve se raspada pred nepoznatim. Pred budućim...

Voljena devojka je do juče sedela za stolom. Moja poetesa. Moja balerina. Smejala se dok sam se smejao. Volela me je dok sam je voleo. A sada je nema... Sada je sa njim. Sada je sa celim svetom. Nema veze. Ionako bih je oterao svojom tišinom. Svojom tišinom koja je nepodnošljiva. Koja je gora od svake buke...

Nikada se nisam zatvarao u sobu. Bežao od sveta. Isključivao telefone... oduvek mi je bilo suludo sve to. Međutim, sada, ovog trenutka... ne osećam potrebu da bežim već jednostavno da legnem u krevet i da danima posmatram jednu tačku. Ali to je nemoguće. To mi nikada ne bi uspelo... uvek se setiš neobavljenih poslova, nenaučenih lekcija... i odeš da ih završiš. Nema odmora. Nema predaha... Najviše mi sveta to što ti ritam života ne dozvoljava da se opustiš, da se prepustiš mislima... da negde odeš i da posmatraš. Da tumačiš viđenjo, da beležiš to u sebi i da ga posle pretačeš u priče i impresije...

Da živimo u vremenima gde svi pišu ubeđen sam da ne bih zapisao nijednu jedinu reč. Ovako, jednostavno osećam potrebu da prenesem na papir sve to što vidim... ljudi više ne shvataju da je moć književnika, za razliku od recimo psihologa ili sociologa, ne samo da dočara istinu već i da te unese u nju. Da te uvuče u taj božansvetni svet lažne realnosti i da te ubedi da si i ti deo njega...

Neprekidno osećam kako reči klize, nadiru... poput oluje, poput bujice koja se spušta kroz lavirinte nedohvatnog. Nemaju svoju poentu. Nemaju svoj tok. Ali pravac se sam nameće, kao što voda pronađe svoje utočište... tako pronađu i reči. Bilo mi je teško da se izrazim. Da prenesem sve to na papir... gotovo nemoguće. Uglavnom sam ćutao a ono što bih rekao nikako nije zanimalo. Svi oko mene pričali su neku svoju priču, dok sam ih ja danima slušao, godinama... vrteli su sve jedno isto u hiljadu verziju. Slušajući njihove priče nisam stigao da proživim svoju a kamoli da je ispričam...

Slušao sam studente, njihove roditelje... o svakom njihovom ispitu pojedinačno. Bavio sam se ispovestima promašenih sportista. Gušio se pokraj samozvanih šampiona u svemu i svačemu. Slušao sam, morao sam, jer bi se uvredili da ih ne slušam... Svi su želeli nešto da mi kažu, baš meni, a niko nije želeo nešto da čuje, baš od mene. Svi su imali svoja mišljenja o svemu, svi su znali sve a nikoga nije zanimalo šta mislim. Ja, ili bilo ko drugi...

Počeo sam da pišem sebi, zbog sebe... Zvuči pomalo sebično, ali nije. Biti pisac, ili težiti tome, biti umetnik, hroničar palanke ili epohe, kolekcionar vlastitih reči, portretista vremena, patnik... koji nosi tragiku svih posred čela. Obdaren da vidi a naučen da ćuti. Spreman da uzdigne a savetovan da se smiri...

Ona

Kako samo dolaze, i prolaze, neke nove žene. Bez najave. Samo ti banu u život. Razbacaju razbacano i odu. Nove žene. Samo te podsete na staru ljubav. Dugo iščekivanu. Dugo spremanu. Samo odškrinu vrata bola, starih neizlečenih rana… i odu. Žene. Proklete žene…Samo te podsete na nju. Uznemire. Probude nespokoj, sećanja... Ali ne, nijedna nije kao ona. Nijedna ne može da je vrati, odmeni. Daleko od toga. Daleko od nje…* * *Znaš, postoje trenuci koje nakon par godina jednostavno zaboraviš. U prvom momentu ti se učine važnim, neprolaznim. Nekako vanvremenskim… Nastojiš da ubediš svet, ubeđujući sebe… da ne možeš da živiš bez njih. Ali već u sledećem… kada se bliska budućnost pretvori u daleku prošlost, kada se tvoji snovi pretvore u tvoje iluzije… shvatiš da, u stvari, i nije baš sve tako. Ushićenja dođu i prođu. Kao i pobede. Kao i porazi. I retke su, zaista, one uspomene koje zauvek ostaju. Ukoliko zauvek uopšte i postoji…Postoje reči, snovi, pa i poneki pogled, pričao sam ti… koji te dugo drži. Ponekad i predugo… Koji te gura na pogrešnu stazu. Koji te vuče. Požuruje. Usporava. Mada opet, nakon svega, i on prođe. Kao što sve prolazi… Ostaju samo izbledeli tragovi u šumi tragova koji lagano nestaju. Ostaju samo sitnice poređane po vitrinama nespokoja nasamo sa tišinom. Ostaju možda navike, neka zabluda, pokoja rana i ništa više…Ne znam, čudno je sve to… Znam samo da postoji osoba u moru osoba. Da postoji lice u beskrajnoj provaliji lica. Da postoji osmeh u nedokučivom nizu osmeha… koji ti se večno urezuje. Koji te uvek iznova osvaja. Koji te neprekidno kupuje i obuzima. Koji te drži i proganja svaki put… koji te nikada ne napušta. Pa čak ni onda, u trenucima, kada i ti sam napustiš samoga sebe… Znamo da ta osoba ne postoji, svesni smo toga, da ne postoji, iako je realna. Znamo način kako se najlakše budi, kako se najlepše uspavljuje. Videli smo. Budili smo je, uspavljivali… Znamo šta voli, koga ne voli. Osetili smo. Takođe znamo njene omiljene pisce, podvučena mesta u njihovim knjigama. Znamo ih napamet. Pričala nam je… Pričala nam je svašta, o svemu. A ponajmanje o nama. A ponajmanje o njoj…Pomenula nam je da voli lud provod. Ali da nije luda da se ponaša uvek tako… Alergična je na polen. Smeta joj buka, vrućina i još koješta. Posebno ne voli prljavštinu i gužvu. Užasava se nasilja, iako nas je silovala nekoliko puta. Nekoliko puta na dan… Ne zna za meru, iako je ona naša mera. Užasava se prostakluka, primitivizma svake vrste, iako ume da bude vulgarnija i od najlošije upakovanog komplimenta. A o psovkama i da ne govorimo…Takođe ne voli ni kafu (ali je pije zbog drugih). Doduše ne voli nešto naručito ni druge, ali da nije njih, ne bi imala sa kim da pije kafu…Popamtili smo još gomilu detalja koji se naizgled čine potpuno nevažnim. Potpuno nevažnim da se radi o nekoj drugoj a ne o njoj…Znamo još dosta toga, sitnice poput plime naviru. Ono što ne znamo izmišljamo. Izmišljamo onako kako nama odgovara, kako se nama sviđa… Ma znamo više od svih. Ma znamo više nego bilo ko drugi. Možda čak i više, čini nam se, i od nje same. Pa da…* * *Ona ne postoji, kažem ti, iako je realna. Tu je, a nije. Kao Bog, a nije Bog...Ona je kao, pa ne znam… možda tek nenapisana pesma koja neprekidno odjekuje u nama čekujući da se zapiše. Kao vihor koji neumorno struji a ne vidi se. Kao ideal koji smo sami stvorili. Preostala zvezda na mračnom nebu promašaja. Naša večna inspiracija i naš večni izgovor. Naša jedina šansa i naš jedini poraz…Dobro znamo sve to, ali znamo, još bolje, da ne možemo bez nje. Da nikako ne možemo bez nje… Znaš ono, pomenuo sam ti, ona večito kasni nezadovoljna svojim izgledom, i večito stiže na vreme. Čujemo njeno ubrzano disanje. Znamo kako stenje. Znamo kako vrišti. I to uvek na isti način, i to uvek zbog različitih stvari. Vrti nam se huk njenih uzdisaja, grimase koje pravi dok se smeje, ali nikako da se podsetimo. Nikako da nas ona podseti. Osećamo kako se grči pokraj nas. Kako se uvija i skriva od teških snova, od lakog života. Hladno joj je. Toplo. Pretoplo. I uvek joj nešto fali, i uvek nešto želi, dok nama fali samo ona i dok mi želimo samo nju…Privijamo je uz sebe. Grlimo je. Ljubimo. Ne ipuštamo je. Ne ispuštamo je ni na javi, ni u snu. Ne ispuštamo je nigde. Ne ispuštamo je nijednog trena, iako smo je odavno ispustili…E, a onda osluškujemo njen pomalo promuko glas. Osluškujemo njene tajne poruke. Sećaš se. Provaljujemo smisao nekih davno zaboravljenih razgovora. Vraćamo se na početak veze. U stvari, bežimo od kraja. Bežimo što dalje… Brišemo greške. Popunjavamo pukotine. Bojimo praznine… I pratimo je svuda, dok ispravljamo neispravljeno. A ona je zbunjena kao po običaju, znaš već nju, nekako izgubljena, a opet, kao da sve drži pod kontrolom. U stvari, kao da samo nas drži pod kontolom. Dok ostalo ni ne primećujemo, dok nam ostalo nije ni bitno…I po ko zna koji put, kažem ti, slušamo njene razloge. Po ko zna koji put ih sami izmišljamo. Onako kako nama odgovara, onako kako se nama sviđa. Isto kao na početku veze. Isto kao i sada na kraju. Tada je doduše nismo ni imali, dok je sada nemamo uopšte…Ona nas uvek iznova osvaja, i to uvek na drugačiji način, iako smo odavno osvojeni. Otišla je davno, predavno, a kao da je otišla juče. A kao da nije otišla uopšte. I ništa se nije promenilo. I ništa se nije promenilo majke mi. Ništa osim nje…Svi njeni pokloni stoje pokraj kreveta. Čuvamo ih i dalje. Njene slike, odeća koju je zaboravila, sjaj za usne… Sve čekamo da dođe. Sve čekamo da se odnekud pojavi, da se vrati, da nam ponovo pljusne kosu u lice, da nas zavede…A opet, nešto razmišljam, ona je tu… i kada nije. Gleda nas onako preko ramena, uvlači nas u priču, osmehuje nam se… Vidimo je, iako je nevidljiva. Stvarna je, a opet, nestvarno lepa, čarobna… Pričamo sa njom satima. Pričamo sa njom i bez nje. Pričamo o svemu, kao nekada, kao nikada…Osećamo njeno prisustvo, njene lake korake po stanu dok pretura po stvarima. Osećamo tanane obrisa njenog struka. Zamišljamo je kako se oblači, svlačimo je sami. U mislima, na filmu, svuda. Naravno nikada kraja, i naravno nikada do kraja…Ona nas sve više ima, iako nas sve manje želi. Pobeđuje nas, razara, iako smo odavno pobeđeni i razoreni. Sa njom smo, i kada nismo. Ona je tu, i kada nije. Sa njom smo, i bez nje. Imamo je, iako je nemamo uopšte. Dodirujemo je, dok dodirujemo druge. Volimo je, voleći sebe u njoj… Prati nas svuda, na svakom koraku. Nema ćoška u gradu gde je nismo sreli. Sve merimo po njoj. Zastajemo, zamišljamo lelujavu igru njene siluete. Prepoznajemo je u tuđim devojkama, u tuđim pogledima… o rečima i da ti ne pričam. Sve se rimuje sa njom. Sa njenim glasom, izgledom, načinom na koji hoda. Svaka pesma, svaka reklama… ma svaki stih asocira na nju. Nema grafita koji njoj nije posvećen. Čak su i zvezde nazvane po njoj…Vidimo je svuda, pogotovu tamo gde ne treba, pa i sa kim ne treba… samo je ne vidimo pokraj sebe. Ne više… I priviđa nam se. Sanjamo je. Volimo. Mazimo. Tražimo je. Gubimo, onako kako samo mi to umemo…I nikad kraja, i nikada do kraja…Nju…Moju…Našu…* * * autor fotografija: NINA ŠRAJBER

- JELENA, ŽENA KOJE IMA -







Znaš onaj osećaj kada te ostavi devojka koju nemaš. Kada te jednostavno napusti. Ode. Izneveri sve tvoje nade. I to iz čista mira, bez razloga, tek onako… Nadaš se mesecima, pa i duže, čekaš, iščekuješ, sanjaš… zamišljaš da će nešto da se desi. Nešto veliko. I desi se, kao meni juče – ispali te kao poslednjeg kretena, ostavi te kao poslednje đubre. Što je najgore nikada je nisi ni imao, ni dodirnuo, osim par puta onako u prolazu, više slučajno nego namerno, tako da te boli još više. Poražen si. Jesi. Poražen si kao niko do sada, kao nikada do sada… Još kaže da ti je najbolji prijatelj, zamisli, i više od toga, kao što je Jeci-li meni jednom rekla, a ponaša se kao da ti je najgori neprijatelj, i niže od toga. Okreće glavu kada te vidi. Skreće pogled. Pravi se da te ne poznaje. A poznaje te bolje nego bilo ko drugi. Neprekidno priča o inicijativi, a nikako da je preuzme. Pričala ti je do juče, do malopre… da si divan, da si predivan, da si ovakav, da si onakav, da si najbolji. Dok je nju, u stvari, apsolutno briga. Kako za tebe, tako i za sve što ima veze sa tobom… Ti nju ne zanimaš. Shvati to. Ni najmanje, kao ni ja moju Jeci-li… Shvatio sam to odavno. Ti takav, kao ni ja ovakav, nikoga ne zanimamo. Ti nisi na njenom nivou. Rekla ti je. Ja nisam na ničijem nivou. Rekla mi je… Ona je iznad svakog nivoa. Tako se ponaša. Ona je van svake konkurencije. Ponaša se kao nedodirljiva i nedohvatna zvezda na nebu. Na momente potpuno prisutna, na momente potpuno izgubljena. Ponaša se kao primadona iz poznate svetske operete koja uvek zna šta hoće, ali nikako ne zna kako to da izvede… Još ti kaže, onako prećutno, da si ti reč nedostojna njene pesme. Da si ti osmeh nedostojan njenog uzdaha. Da si ti zanesenjak i šarlatan nedostojan njenog vremena i njenog života. Kaže ti još dosta toga pogledom, ali to se ne računa… * * * Jelena i ja smo isti, iako ona to poriče, iako ona sve poriče što ima veze sa mnom. Mi smo isti. Identični. Ljubavnici tišine. Sanjari sanjara. Najbliži rod po samoći… Doduše ona svoju prikriva, ja svoju uzdižem. Ona se svoje stidi, ja se svojom hvalim. Oboje smo pisci. Jesmo. Oboje smo dobri pisci. Iako je ona sve moje pročitala, zna ga skoro napamet, ja ništa njeno nisam video. Pa ni nju na kraju krajeva… Ona piše samo za sebe, zbog drugih, dok ja pišem samo za druge, zbog sebe. Tako nekako radimo i u životu, prolazimo… Oboje smo pesnici. Jesmo. Ja u vremenu, ona u međuvremenu. Ja uvek, ona kad god to stigne, a ne sećam se kada je poslednji put stigla. Ja na papiru, a ona, kako kaže, u večnosti. Ukoliko uopšte i zna šta je večnost… Zavoleo sam je iznenada, naravno slučajno… kada sam shvatio da nemam koju drugu. Kada sam shvatio da na celom svetu ne postoji druga. Dok ona mene nije zavolela uopšte. Ni najmanje. Nije čak ni zaljubljena, ma kakvi… Možda ipak malo, tek toliko da me ne otkači... Stalo joj je do mene taman toliko da ne prekinemo kontakt. A prekinuli smo. A meni do nje taman toliko da provedemo čitav jedan život zajedno. A proveli smo. A proveli smo čitav jedan minut. Ne duže. Pitaj je. Proveri. I voleli smo se. Jesmo. Samo rečima, ali ne i delom. Njenim delom, pošto su sva moja dela posvećena ionako njoj i napisana po njenom liku… Za Jeci – li, ili za moju Jelenu, kako piše na kraju svake moje priče nevidljivim slovima. Na kraju svakog mog stiha, na kraju svakog mog reda, na kraju svakog mog dana, uvek. Tako će uostalom pisati i na kraju ove priče, ukoliko je uopšte i završim. A mogu da je završim samo sa njom. Bez nje, teško. Bez nje, nikako. Sumnjam… Ne znam. Ispovedim joj se, moram, kažem joj sve. Iskreniji sam od same iskrenost. Kažem joj čak i ono što krijem od samoga sebe. A i kome bih rekao ako ne njoj… Volim je, svi je volimo, verujem joj kao nikome, ona mi je bukvalno sve, ona mi je bukvalno više od svega… dok me ona, sve vreme, udara tamo gde sam najslabiji. Tuče me svom silinom. A slab sam svuda, sa svima, u svemu. Slab sam svuda zbog nje. Bez nje. Pa na kraju krajeva i sa njom… Ne poznajem je, iako se pravdam da je znam dovoljno dugo. Ne poznajem je uopšte… Poznajem samo njene laži, folove i po koji osmeh krišom ulovljen u potaji. Uvek mi priča nekako uvijeno, to joj je kako kaže manir. Nikad konkretno. Nikad do kraja. Ali što je najgore – uvek mi priča, i uvek mi ne kaže ništa… Nikad mi ne prilazi dovoljno blizu, da se ne bi opekla, nikad ne odlazi dovoljno daleko, da se ja ne bih ohladio. Stvara privid da je sve vreme tu, tu uz mene, pa i onda kada nije. Taman toliko da je želim i taman toliko da ne mogu da je imam. Znam da je tu. Znam da je tu pored mene sve vreme. Svestan sam, a opet znam da nije… Ne radi se tu o koristi, ili ne znam čemu, nije ona takva, već, jednostavno, o potrebi da me drži tu. Tu pokraj sebe, da joj potpirujem sujetu, da je hranim. Da je prizivam i da je gubim istovremeno. Da mi se čini da je imam, iako je nemam. Da mi se čini da je dobijam, iako je gubim… * * * Uhh, bože, kakva je moja Jeci-li. Pa ti nisi svestan, pa ti nemaš pojma kakva je to devojka. Samo se pojavi odnekud, onako iznenada izleti iz mraka i zamrači mi sve puteve pred sobom. Potpuno me zamađija, sludi, mada sam ja lud za njom ionako… Obavezno je sa nekom drugaricom, nikad sama, fali joj samopouzdanje, kao i meni, kao i svima nama… Samo prošeta holom fakulteta kao baletskom pistom, prodrma uspavane, podseti nas kog smo pola, i nestane. Pojurim za njom, pojurimo svi za njom, ali uzalud. Čim je stignem, a stignem je vrlo brzo, ja se postidim, postojim sa njom par trenutaka, kažem joj nešto glupo, gluplje od same gluposti, gluplje od samog ćutanja… potpuno se zbunim, potpuno se sludim i pobegnem. Zbrišem glavom bez obzira. A i kako bih drugačije... Za još koji minut sa njom dao bih sve. Ma dao bih i više od svega… Iako bih se postideo kao niko do sada, kao nikada do sada, bar bi obratila pažnju na mene. Ko zna šta bih joj sve rekao, verovatno bih kao i do sada lupetao koješta, da li bih joj nešto uopšte i rekao, ili bih samo zanemeo kao juče, kao uvek… Možda bih samo buljio u nju, blenuo kao kreten, i smirivao nekontrolisano lupanje srca koje paradira mojom telom samo na pomen njenog imena… - Jelena – hteo sam da joj kažem – govore mi da sam veliki romantik. Jesam. I u dvadesetprvoj, i u stoprvoj… Uvek. Zauvek. Dok sam pred tobom, i sa tobom… samo jedan veliki klinac. Bebonja jedan najobičniji. Derle… Vidiš, ne lažem te. Ne varam te. Bar priznajem za razliku od tebe… to sam što jesam, a realno nisam ništa. A realno nisam ništa tebi, i kako stvari stoje, a ti određuješ poredak u svetu, nikada ti ništa neću ni biti. Sve ti je važnije od mene, ludo jedna… - Dobro znam da se sve vreme folira, to joj je u profesiji, i ona to ne poriče, još dodaje da se svi foliraju. Folira se u samoodbrani. Folira se u napadu. A nikada me ne napada. Iako me napadne to čini tako suptilno kao da me brani, kao da me odbija, dok me, u stvari, samo privlači. Puna je folova. Priča uvijeno, meri svaku reč, moju, tvoju, svačiju… i neprekidno priča o iskrenosti i neprekidno laže, nešto krije. Priča tako umešno, skroz prefinjeno, znalački, da znam da me laže, da ceo svet zna da me laže, ali, opet, ne mogu joj ništa… Priča sve vreme o nekakvoj gordosti, ponosu, dostojanstvu… a sve vredno u meni gazi i razara u paramparčad. Daje mi ljubav, dok mi je, u stvari, uzima. Daje mi energiju, dok mi je, u stvari, sve vreme krade… Svesna je da me ima, svesna je da me ima više nego bilo ko drugi, zna to dobro, ali je još svesnija da joj ne trebam takav. Preporučuje mi da se menjam, da se vratim u realnost, u realnost iz koje ona sve vreme beži, iz koje je ona prva pobegla, inficirana od svega postojećeg… Jeci-li me podržava iz sveg srca. Iz sveg srca u svemu. Podržava me iz srca koje očigledno nema. Prodala ga je za veštački kez, saglasni pogled, pogled kojim me je kupila za čitav jedan život. Želi mi svu sreću sveta. Želi mi još mnogo toga drugog samo ne želi da me vidi, samo ne želi da me sasluša a o pravoj ljubavi i da ne govorimo… Jeci-li mi je veliki prijatelj, najveći na svetu, sve mogu da joj kažem, samo ne mogu da budem pokraj nje, samo ne mogu da je zagrlim, samo ne mogu da je poljubim, volim. Sve mogu da joj kažem, preko poruka naručito, eventualno u telefonskom razgovoru… samo niko ne sme da je vidi sa mnom, samo niko ne sme da nas vidi zajedno, stidi se, i samo ne mogu da je upoznam, nemam pravo, onakvu kakva ona zaista jeste. Ako ona nešto uopšte i jeste… Značim joj, a kao da joj ne značim ništa. Kao da me se plaši. Kao da me se stidi. Kao da joj je glupo. Ne toliko zbog sebe, nema to veze, koliko zbog drugih. Mora da čuva ugled koji očigledno nema, koji ni ne postoji. Ugled koji je sama izmislila. Priča mi kako joj mišljenja drugih nisu važna, kako ona sama kreira svoju sudbinu, i neprekidno se poziva na druge. Drugi su sjajni, drugi su najbolji, drugi su bolji od mene u svemu, svi… a do juče mi je pričala kako joj se sviđam samo zato što nisam kao drugi. Zato što sam jedinstven, poseban i ne znam više kakav. Ne zna naravno ni ona, niti je zanima, ali me drži tu pokraj sebe. Pokraj sebe a na distanci, onako za svaki sluačaj. Pa šta bude…. Moja Jeci-li pomaže drugima, ona im daje, ona se bori… dok u realnosti kao da pomaže, i kao da se bori, samo i jedino za sebe. Skrivena je ispod maske sačinjene od maski, skrivena je od sebe, skrivena je od drugih. Priča ono što svi žele da čuju. Ni glasnije ni tiše od drugih. Priča ono što svi znaju. Priča ono što svi vide. Postaje okvir koji na svaku sliku pristaje. Postaje boja koja uz svaku nijansu prijanja. Postaje reč koja sve objašnjava a ništa ne rešava, ništa ne menja. Postaje trn koji bode, više zasvrbi, ali ne ugrožava. Postaje ono što ne želi da bude. Postaje ono što te ubeđuje da nije. Uvek je saglasna sa svima, u svemu. Ponekad neutralna, uvek sa strane, uvek pri kraju, ali nikada spremna da nešto promeni, da ti nešto saspe u lice. Da ti nešto saspe u lice osim spretno uvijenih uvreda… Hoće da se igra sa mnom, da dominira, a ne želi igru, a ne želi izazove. Meni je igra život a njoj način da pokaže svoju nadmoć. Nadmoć koju nema. Ja ne želim nadmoć, bar ne na tom terenu. Ja želim nju, nju takvu… Ne stvarno, u stanju je da me godinama zavlači, da me poštuje rečima, zna ko sam, zna koliko mogu da uradim, da podržava mene i moje delo, konkretno moje pisanje, a da ne želi ni da me vidi. To je zamara. To je zamara umesto da je privlači. To je zamara umesto da je uzbuđuje… Verovatno se plaši bujice reči. Moje neposrednosti, moje prirode, mog sve afektivnijeg ponašanja koje se kosi sa sredinom… Dok kada me vidi, kada se sretnemo onako slučajno, kada se ceo kosmos izokrene u meni, kada svi satovi vremena stanu, kada se sve zaustavi, ne želi ni da me poznaje. Povlači sve one reči koje mi je rekla. Povlači se ona, i sve ono što ide zajedno sa njom… Dok kada me stvarno bude upoznala, a upoznaće me, ovoga puta namerno, ovoga puta na silu, a upoznaće me vrlo brzo, pošto je neminovnost ionako oduvek na mojoj strani, neće želeti da me zna takvog… Ma sve joj smeta na meni. Ja joj smetam. A u stanju je da me godinama zavlači, pod uslovom, da sam ja u stanju da je godinama volim. A u stanju sam. A volim je… * * * Ma nije meni problem da joj priđem, kažem ti, mogu svakoj. Prišao sam i Jeleni nekoliko puta... Problem mi je da se ne obrukam, da ne ispadnem smešan. A pred njom ne samo da sam se obrukao nekoliko puta, nego sam ispao i više nego smešan… Šta dalje? Da joj priđem i da joj kažem - Hej, Jeci-li ti si devojka mog života. - Aham. Pa ne ide to tako. Ne može. A jeste devojka mog života. Jeste majke mi… Ja je volim, ja je obožavam, ja je obožavam zaista. Sve bih radio zbog nje, sve bih radio sa njom. I ono što treba, i ono što ne treba. I ono što ne treba pogotovu… Drugovi me savetuju da zbog nje ništa ni ne treba da radim, da ona nije vredna toga, da ona nije vredna ničega… Kažu mi, što je istina, da me ne primećuje. Okreće glavu. Stidi se. Ne vidi me, a kaže da joj je stalo. Gledam uporno u nju, prvo neobavezno a onda sa obavezom. Dok ona gleda kroz mene sve vreme. Vidi me, a ne vidi me. Zna me, a pravi se da me ne zna, da me ne poznaje… Ispisao sam joj pre neki dan najljubavnije pismo u istoriji ljubavnih pisama. Obojio sam ga najsvetlijim bojama. Nacickao ga kao vašarsku pevaljku. Roze je najviše dominirala sa nijansama plavozelene. Ali uzalud, bilo mi je nekako neugodno da joj pošaljem. Da joj dam. Da joj priđem. Šta će da mi kaže. Šta ako se naljuti i ne pogleda me. Doduše ona me ne gleda ni ovako, tako da ni nemam šta da izgubim. Ništa. Ništa osim nje… Ma ne znam više ni sam – hteo sam da joj kažem – prvu polovinu dana smišljam kako da ti priđem, a drugu kako da se sakrijem od tebe. Kako da se sakrijem a da te gledam. Kao onaj tip u Balaševićevoj pesmi… Vidim te čim zatvorim oči. Vidim te svuda, u svakoj ženi. Tebe, i tvoj sanjiv pogled… Čini mi se kao da ti se uvek spava. Čini mi se kao da ti se uvek spava a znam da si uvek budna. Nečiji život protekne u suzama i u muci, smešno ti je, znam, a tvoj u protezanju. Ti se uvek protežeš. Nekako lenjo i uvijeno – onako kako samo ti to znaš. Ma lepa si. Jesi. Prelepa. Najlepša na svetu. Prija ti dok ti ovo pričam. Znam. Toliko dugo sam te gledao ovih dana, uprkos svemu, uprkos svima, da mi se kompletan tvoj lik urezao u sećanje. Evo ga ponovo. Osećam te. Vidim te i kada zatvorim oči, nešto prostruji kroz mene, leptirići su najobičniji atomi naspram uspavanog zmaja koga budiš u meni. Vidim te i kada zatvorim oči, sve se naježim, a pogotovu kada ih otvorim. A trenutno, iskreno, nemam nijedan valjan razlog da ih zatvaram. Kao ni ti da odeš od mene?! – Pričam ti o njoj, pričam ti o mojoj Jeci-li, pričam ti šta bih joj sve pričao i radio… Pokušavam da ti kažem što više. Ulazim u najsitnije detalje a sve se nekako plašim da se i ti ne zaljubiš u nju, da se ne raspitaš i da ne saznaš ko je ona, pa da mi je uzmeš. Šta onda? Mada, da se ne ponavljam, ja je nemam ni ovako. Pitanje je da li ću je ikada i imati, osim u pričama, telefonskom imeniku i u snovima… Ono, kad malo bolje razmislim, šta znači imati nekoga? Bolje je ovako. Milioni muškaraca imaju svoje devojke, žene… imaju ih a kao da ih nemaju. Zaljubljeni su, ljube ih, vole, ali džaba. Nisu umetnici. Nisu pesnici. Nisu ništa. Ne pišu. Kako li bih ja tek pisao kada bih imao moju Jeci-li? I da li bih uopšte pisao, ili bih joj sve vreme radio nešto drugo. Nešto sasvim drugo što nema nikakve veze sa pisanjem, a trenutno ni sa mozgom… Moram i ovo da ti kažem, pa da završavam… Bila je sa nekim tipom godinama. Podosta stariji od nje. Ne zanima me, njena stvar, iako neprekidno mislim o tome. On je nju na na sve moguće načine pokušao da oženi, na moju nesreću, a ona njega na sve moguće načine da otkač, na moju sreću. I uspelo je i jednom i drugom, takođe na moju nesreću… On je našao neku drugu devojku. Ona je našla nekog drugog momka. Ne mene, i sada je sa njim… Tipa posebnog po tome što ni po čemu nije poseban. Tek toliko. Više joj ni ne treba. Više realno ni ne zaslužuje, više realno ni ne može… Kaže da je duhovit, sladak i lep. I još par nekih atributa osrednjosti da ti se smuči. Doduše meni je već muka ionako… Video sam ih kako se ljubakaju. On ne zna da se ljubi, a ona ne zna da sam ih video. Video sam ih kako se drže za ruke kao da imaju po osamnaest godina a imaju već dvadeset. Lep su par. Savršen. Pogotovu kada je u njemu devojka koju voliš. Srećom suzdržani su kada su u javnosti. Ne provociraju, ne snimaju erotski film, ne rade ništa nepristojno osim što se vaćare i ljube na svim mogućim mestima, i po svim mogućim mestima… * * * Jelena, voleo bih da mi dozvoliš da te volim. Voleo bih da hoćeš, ko ne bi, ali nećeš. Sve što ti napišem – pesmu, priču, uspavanku. Sve postaje remek delo. Tako je i sa ovim delom. Valjda. Voleo bih da osećaš, a očigledno ne osećaš. Voleo bih da znaš, a očigledno ne znaš. Voleo bih da smeš, a očigledno ne smeš… Jeci-li znam da je sve to ništa. Jedno veliko ništa. Lažem druge, lažem sebe… Razočarala si me sto puta do sada. Razočarala si me više nego bilo ko drugi. I opet ti se vraćam, i opet nešto počinjem… Ti si lepa. Ti si najlepša. Ali ja te ne poznajem. Plašim se. Ne znam šta da ti kažem. Ne znam kako to da ti kažem. Izgubim se kada sam sa tobom, mada sam ja izgubljen ionako… Ljudi me gladaju čudno, kako sam stariji sve čudnije… U svom svetu sam prvi i jedini. U svom svetu sam glavni. A napolju kao da ne postojim. Takva devojka kao što si ti ne juri se u snovima. Ne. Juri se na javi. Dok za mene java ne postoji. Ja kao da sanjam svoj život i kao da živim svoje snove. Svoje snove u snovima. Ovoga puta ne zbog tebe, nego zbog sebe… Zaljubljen sam. Jesam. Pa šta, šta možeš… Tvoje prisustvo, tvoja pojava, sve tvoje me podseća da sam muškarac, i više od toga, i mnogo više od toga… Ja u snovima mogu sve. Mogu svašta da izmislim, mogu svašta da zamilim… ali ovaj život bez tebe – NE… Ali snovi su jedno. Jesu. A realnost je nešto sasvim drugo. Ti si drugo. Hteo bih sve to da ti kažem. I kažem ti – preko poruka, preko zvezda, preko drugih. Ali mi ne odgovaraš. Još me vređaš. Ukoliko mi odgovoriš, odgovoriš mi nešto sasvim nebitno, nešto što nema veze sa nama. Samo da me otkačiš, samo da me zajebeš. Ne zanimam te izgleda. Ni ja, kao ni moje priče. Ponašaš se nedodirljivo, više sveto, kao srednjovekovni eksponat. Ma nema veze. Ponašaj se kako hoćeš. Briga me. Tvoja stvar. Ukoliko treba, ukoliko želiš, čuvaću te ja i bolje od srednjovekovnog eksponata. Samo prestani, molim te, da crtaš bedeme oko sebe. Praviš se važna. I neka, i trebaš… i jesi važna, i jesi najvažnija. Bar meni… Najviše me boli to što si me otpisala u samom startu, što si me tako olako precrtala kao pogrešan broj… Ne daješ mi nikakve šanse. Sve manje mi odgovaraš na pozive, poruke kao i da ne čitaš… Mogu da ti posvetim knjigu. Mogu da ti posvetim život. Mogu da ti posvetim ceo svet, ali šta to vredi kada tebe to ne zanima. Mogu da ti poklonim i sebe, u stvari, sebe sam ti već poklonio, ali šta to vredi kada te ja ponajmanje zanimam, ponajmanje od svih. Šta to vredi kada ti ne trebam… Jelena, voleo bih da mi dozvoliš da te volim. Voleo bih da hoćeš, ko ne bi, ali nećeš. Sve što ti napišem – pesmu, priču, uspavanku. Sve postaje remek delo. Tako je i sa ovim delom. Tako je sa svim delima. Valjda. Voleo bih da osećaš, a očigledno ne osećaš. Voleo bih da znaš, a očigledno ne znaš. Voleo bih da smeš, a očigledno ne smeš… Ja bih samo da te volim – ništa više, dok bi ti samo – ništa više. Kako stvari stoje to ćeš na kraju i dobiti. Ništa više. Nažalost…* * *

autor fotografija: ZORAN ZETOVIĆ

MALI ČOVEK -





Ovo je priča o njemu. O malom čoveku. Njemu napisana, njemu posvećena... ukoliko ga prepoznaš ovde, među ovim redovima – dobro je. Možeš slobodno da mu preneseš moje reči. Ako hoćeš naravno... Ukoliko ga ne prepoznaš. Onda još bolje... znaću da sam u pravu. A i nećeš me pamtiti po zlu... Mali čovek obično nema imena. Zapravo ima, ali ono nije važno. Imena malih ljudi su bezimena kao i oni... Nemaju titule, kao ni bilo kakve stečene ili nasleđene dodatke. Imaju samo male retardirane nadimke. Sočne, smešne i otkačene... koji, umesto najboljeg, provociraju ono najgore u njima. Koje, u mladosti, diskretno prećutkuju, kao polnu bolest, dok ih posle, kada odrastu, sa ponosom ističu... Mali čovek o kome ću ti pričati... nikada nije bio u medijima, u krupnom kadru, ukoliko jeste, a sumnjam, mogao si da ga vidiš samo zbijenog u gomili kako čeka u redovima za zejtin, ili visi, obešen, na ogradi stadiona... Viđaš ga, onako poluživog, u autobusu indrustrijske zone kako se vraća, u cik zore, ili pre, iz noćne smene. Kako se vraća sa gradilišta, sa skele, sa njive, sa tuđe žene svojoj... vraća se odnekud, da ga pitaš, ni sam ne bi znao da ti kaže odakle... Njemu nikada nije organizovano ništa u čast. Neki defile, neka promocija nečega, nešto, bilo šta. Po njemu ništa nije nazvano... osim, možda, drugih malih ljudi. Njemu niko nije posvetio pesmu, njemu niko nije posvetio spomenik... mali čovek, u stvari, nema ništa. Tretiraju ga kao broj, kao gomilu, kao dodatak mašini... kada se o njemu govori, govori se u množini – ONI. Kada se njemu obraćaju obično se obraćaju svima – VI. Odnosno soju kome on pripada... Iako ti se, možda, na prvi pogled čini... da sve reke sveta teku zbog njega. Da se voditelji u glavnim vestima obično obraćaju baš njemu, da voditeljke baš zbog njega nameštaju dekolte... da sportisti zbog njega trče. Da pevači zbog njega pevaju. Glumci glume... on se, i posred tog cirkusa, oseća do zla boga nesrećno. Neprimećeno. Usamljeno... Tu je, sa njima, a kao da ne postoji. Tu je, a nije. Kao duh, ali on nije duh. On je Čovek... * * * Ubija me bol malog čoveka. Nemogućnost izbora. Plaši me njegov strah. Boli me njegova beda. Izjeda me njegovo beznađe. Ježi apatija, bezizlaz... Srećem ga svuda. Srećem ga na svakom koraku. Na fakultetu, pored fakulteta, na ulici, na pijaci, u pošti... prodaje mi semenke. Cepa mi karte. Vozi me taksijem. Dobacuje mi na ulici. Osvaja mi devojke. Pobeđuje me u sportu... Prepoznajem ga svuda, u svakome, na svakom mestu... prepoznajem ga u ljudima oko sebe. Prepoznajem ga i u sebi. Ponajviše u sebi... * * * Zamisli tu nepravdu. Čovek koji je rođen da bude mali. Sa sudbinom unapred ispisanom, sa položajem unapred pripremeljenim... Predodređen da obavlja male poslove, da tumači male uloge, da vozi male automobile. Da se bratimi, ženi i razvodi sa malim ljudima, sa malim ženama... Sve što uradi veliko, ili bar pokuša da uradi, unapred se već smatra malim, propalim. Ismeje se na prvom koraku, proglasi se egzibicionizmom i odbaci se kao neviđena glupost... Mali čovek sa malim osećanjima, malim potrebama i malim snovima. Na njemu je sve malo... ma gde išao, ma šta radio, ma šta rekao... On nema očekivanja. Ukoliko ih ima ona su unapred određena društvom u kome živi, jatu kome pripada... Sve je već dato. Završeno pre početka. Unapred odigrano, i pre nego što se odigralo. Kao scenario za film. Kao repriziran film. Kao loš film. Odigralo se, iako nije. Odigralo se, iako tek treba da se odigra. Prošlo je, iako tek treba da počne... Čuješ ga, onako u prolazu, kako priča (recimo kod frizera, ili u gradskom prevozu) o svojoj veličini. Kako se diči svojom ljubavlju i svojom odanošću prema otadžbini. Ređa priče, ređa uspehe... Imaš utisak da je pobedio gde god se pojavio. Da je svaki korak njegov trijumf. Pominje neke velike ljude, neke poznate ljude... pored kojih se, valjda, oseća veće. Deluje dostojanstveno, otresito... neprekidno se busa u grudi i poziva na čovečnost. On je taj. On sve odlučuje. On sve može. On sve zna. On bira predsednika. On bira bend koji će da sluša. On bira klub za koji će da nabija. On bira kanal koji će da gleda... Sve žene sveta, stičeš utisak, obigravaju oko njegove kuće. On je prisustvovao čuvenim utakmicama. On je snimio čuvene golove. On se slikao sa idolima mladih...On. On. On...

Dok ti priča, a pričanje traje neprekidno, pa i duže... kako vreme prolazi, osećaš da se njegove reči nikoga ne tiču. Pa ni njega samog... Da on, dok ubeđuje tebe, u stvari, ubeđuje sebe. Da nešto znači. Da nešto vredi, bar malo... Shvataš da njegova reč nije udar groma, topovsko đule koje prkosi tragici svakodnevnice... već jeftin hvalospev, ljigava žalopojka. Umesto da menja on se prilagođava. Umesto da stvara on razara. Umesto da se budi on se uspavljuje. Umesto da leti on tone... On duboko u sebi zna da je niko i ništa. Da od života ne može da izvuče ni kap više od onoga što je već izvukao. Da ga niko nikada neće pitati za mišljenje... da će biti, kao što je i do sada bio, slučajni uzorak u anketama. Dobar dečko iz kraja. Anonimus predodređen na anonimnost. Na izborima glasački listić pod rednim brojem 3043. Na utakmici navijač. Na koncertu gledalac (ako uopšte i dobije kartu). Na poslu najamnik (ako ga uopšte i zaposle). U braku sponzor, ukoliko se neko greškom uda za njega. U životu prostitutka... Na proslavamo gost koga obično smeštaju u ćoše, tu negde s kraja... da ne smeta. Da se ne vidi. Da se ne čuje. Gost za koga je rezervisana pljeskavica, salata i aperitiv. Aperitiv ako preostane, ako uopšte i stigne do njega. Dok se sve ostalo plaća. Pa i muzika, pa i pljeskavica... Mali ljudi kao mali mravi mile svuda. Oko vrata nose titule malog čoveka. Oreole bednika. Čeka ih plug, fabrička presa... rezervisana su im mesta na mašini, na štanc presi... mesta na kojima je radio njihov otac, njihov deda... samo što su sada noviji modeli mašina, a i prostorije su bolje okrečene. Zavese su lepše, kao i kafe kuvarice... ali ne sve. U tradiciji im je da budu mali. Najmanji mogući. Jer samo takvi ne smetaju nikome. Ne upadaju u oči. Samo takvi mogu svuda da se zavuku, svuda da zavire, pa i tamo gde ne treba... Da se pojave kada zatreba, i da nestanu kada zasmetaju. A smetaju uvek... Mogu da završe zanat u najboljem slučaju, ili da ne završe ništa. Sasvim svejedno. Naučeni su da se raduju malim stvarima. Da imaju male uspomene, mala slavlja... Odavno su naučili da razlikuju one kojima treba da se klanjaju od onih koji treba da se klanjaju njima. Naučili su da se ponašaju, da ne pričaju ružne reči, da ne pričaju reči, da guču, da mekeću, da nariču... sve po potrebi. Sve po nalogu gazde. Sve po nalogu Boga ako se drugačije naredi... Mali čovek možda nema školu, formalno, ali zato ima onu životnu. Na nju se poziva. Iza nje se krije... Ima šlifa, kao i neograničenog štofa za obradu. Odličan je materijal za vojsku, za policiju... Za prve redove. Odličan je za batinaše, blatnjave rovove, kanalizacione kanale...

Mali čovek puca po svim šavovima. Raspada se, kao i sve ono što je za sobom stvorio... Obično je bio lažni idealist do ponuletstva, do mature... klinički slučaj već u dvadeset i nekoj. Do tridesete psihopada. Sanjar koji je verovao u ljude, verovao u život. Nakog toga materijalista koji ne veruje ni u sebe... Prepušten sili koje nije ni svestan. Sili koju oseća, ali ne razume. Valu moranja, nepisanih zakona bezakonja koje mora da ispuni... Primoran da bude ono što ne želi. Ono što nikada nije bio. Ali mora. On to jednostavno mora. To se od njega zahteva Mali čovek puca po svim šavovima. Raspada se... Obično je idealist do punoletstva, do mature... klinički slučaj već u dvadeset i nekoj. Do tridesete psihopata. Sanjar koji je verovao u ljude, verovao u život. Nakon toga materijalista koji ne veruje ni u sebe... Prepušten sili koje nije ni svestan. Sili koju oseća, ali ne razume. Valu moranja, nepisanih zakona bezakonja koje mora da ispuni... Primoran da bude ono što ne želi. Ono što nikada nije bio. Ali mora. On to jednostavno mora. To se od njega zahteva, traži... Da savije grbaču i da šljaka. Zajedno sa ostalim bednicima, kobilama, stokom i ostalom marvom... drugim malim ljudima koji upregnuti uporedo sa volovima vuku plug. Grebu po njivi... Neki nevidljivi bič odzvanja po njihovim leđima. Bije. Udara svom silinom... Duh vremena koji ih razara. Bič poretka koji se ne vidi, koji lebdi u vazduhu. Nastaviće se...



U SRBIJI MOŽEŠ BESPLATNO... -



Jebem te bre Srbijo – naterala si me da se sa 100 evra mesečno, koliko mi daju moji, osećam kao bogataš. Pa šta da rade ljudi koji nemaju ni toliko, moraju i oni valjda nekako da se osećaju? Doduše, i osećaju se, kada malo bolje razmislim, samo na nešto drugo...Ne znam, i smrad je ponekad božiji miris, bar tako kažu – nego jebeš ti sve to ako nam je smrad trenutno jedini način revolucionarnog prepoznavanja. A o organizovanju i da ne govorim. Uhh, pa to bi tek bilo nepodnošljivo…Uglavnom, kada ukapiraš da su ti sve bogove sahranili, ideale rasprodali bud zašto, a na njihova mesta doveli nekakve maskirane i isfolirane idiote, onda ti osim fekalne artiljerije na gorepomenutu gamad ništa drugo i ne preostaje...I što je najgore (život nas je tome naučio) – da ono što najlepše miriše, može, istovremeno i najviše da smrdi. Na ljude sa vlasti se to posebno odnosi...Tako da se i ja, iskreno (kada se nađem sa njima), u društvu političara, osećam kao nevina devojka među gomilom prostitutki. Baš tako. Kao devica na pikniku u silikonskoj dolini. Mada, neka ostane ovo među nama, političari su, na kraju krajeva, i veće kurve od samih kurvi. Zato nam je, uostalom, i država postala ovakav kupleraj. Dok one prodaju samo svoja tela, i još ponešto, oni prodaju samo tuđa tela, i još svašta ponešto... Da ti ne nabrajam sada...Što se tiče štrajka glađu – ni to nam nije neki naručiti problem. Ma ni najmanji, mi ionako nemamo šta da jedemo. Pa da. Tako da će nam zajedničko gladovanje doći kao nekakav ekološki dezert. Ili kao dijetetski u najboljem slučaju. Pogotovu ako preživimo…Ukoliko ne, bar će nazvati nešto po nama. Neku narodnu kuhinju, burekdžinicu ili lokalni bife tamo na ćošku, ili možda neki, ko bi znao, sporedni ćorsokak gde niko ni ne zalazi. Zamisli – ulica gladnih štrajkača. Fenomenalno. Već vidim naslov sledećeg Kusturičinog filma..

. * * * Što sam stariji, da ne kažem pametniji (da ne kažem jer je nevaspitano da tako govorim o sebi)... sve mi se više čini da je u ovoj Srbiji sve besplatno. Možeš, recimo, da pišeš, kao ja i da potpuno besplatno to deliš sa svima. Bez ikakvog honorara... Možeš, takođe, da radiš non-stop, kao drugi, da treniraš i da učiš, kao svi ostali… pod pretpostavkom da će ti se sve to, naravno, jednom vratiti, nekad i dva puta, ali ne u novčanik, ma kakvi, naručito ne u tvoj. Već u predelu grudnog koša, pretežno u kardiovaskularnom delu, nevažno što ne znaš gde je to, ili na plućima, ili u predelu bešike, bubrega. Ili će ti možda proraditi lumbago, išijaš, čir, ili kako to već ide… U Srbiji možeš potpuno besplatno da pričaš kako ništa nije besplatno. To je najčešća varjanta. Možeš to isto i da pevaš, ukoliko umeš, ili da njačeš, ričeš, pošto to ionako svi umeju. Možeš, zatim, besplatno da voliš, naručito ako imaš koga. Možeš, takođe, besplatno i da mrziš. Bar za to imaš povoda na svakom koraku, i šešće...Možeš, s’ oproštenjem, da masturbiraš. Takođe besplatno, takođe ako imaš kome, i znaš kako. Možeš, razume se, besplatno i da jebeš. Doduše, iskreno, više drugi mogu da jebu tebe. I to bilo kako, na svakom koraku, za svaku sitnicu, a u mozak najpre... Takođe potpuno besplatno, takođe bez ikakvog razloga…Možeš, što je i normalno, sve to da platiš ukoliko ti se plaća. Ukoliko imaš keša. Ukoliko ne, (s)jeban si i ovako i onako – što već i nije normalno, al’ ajd. sad. Šta se tu može… Zatim, možeš, naravno ako hoćeš, da maštaš, da ne maštaš, da sanjaš, da ne sanjaš… to je besplatno (još uvek). Osim, ako nisi, na tuđoj teritoriji, ili na tuđoj ženi – tada se plaća, i to sa kamatom, i to doplo. Pa ti vidi. Doduše, možeš, umalo da zaboravim, sve to isto i da radiš na svojoj ženi – samo što ti, pretpostavljam, to odavno nije interesantno. Da ne upotrebim neki grublji izraz, pronaćićeš ga sam… U Srbiji možeš džabe da prosiš, možeš džabe i da radiš (to se podrazumeva), ponekad i da zaradiš, ali čemu novac kada je, ionako, sve besplatno. Možeš džabe i da sviraš, pevaš – muriji pogotovu… E da, možeš besplatno da seckaš nokte, svoje, tuđe… potpuno svejedno. Da pereš zube, da ne pereš zube… Možeš besplatno da šetaš parkom, da hraniš gladne pse, da hraniš gladne ptice, da hraniš gladne i besne ljude. Pa da. Ukoliko ne nahraniš ti njih, hraniće se oni tobom…Možeš besplatno da radiš skoro sve poslove. Sve poslove od kojih ne zavisi ništa od tebe. Možeš besplatno da veruješ u Boga, da ne veruješ u Boga. Možeš besplatno da gledaš izloge, nekada i da ih dodiruješ ukoliko te niko ne gleda. Nekada i da ih razbiješ ukoliko želiš da te svi gledaju… Zatim, možeš potpuno besplatno da navijaš za Crvenu Zvezdu, Partizan, svejedno. Doduše ne možeš besplatno da navijaš sa stadiona, ili iz kafića za Crveno Zvezdu, Partizan, svejedno. Mada, opet, možeš besplatno da gledaš, i to uživo, i to iz prvog reda (bez redova), sve utakmice seoskih petoligaša (osim ako se kojim slučajem neko od njih ne plasira u Ligu šampiona). Možeš, takođe, besplatno da navijaš, da pljuješ sudiju i proglašavaš ga ženom... kao i sve igrače gostujućeg tima. Možeš, naravno, i sebe da proglasiš ženom. Ništa strašno. Ništa strašno osim ako ne živiš u Srbiji. Ukoliko živiš, onda si ga nadero...A već si ga nadero i ovako i onako... Možeš besplatno da se voziš gradskim prevozom dok ne naiđe kontrola. Možeš, takođe, potpuno besplatno da bežiš od kontrole dok ne naiđe policija. Možeš, opet, besplatno da bežiš i od policije dok ne bankrotira gradski prevoz. Mada on je propao u svakom slučaju. A tebe mogu da uhvate lako, kad god to požele, samo što je problem što nemaju za šta da te uhvate…Možeš besplatno da čitaš novine. Besplatno da ih kradeš, prodaješ... takođe svejedno. Možeš besplatno da se svađaš sa televizorom, kao i sa ženom. Ukoliko uopšte imaš televizor i ženu (ako si uspeo da skupiš dovoljno novca da ih kupiš). Ukoliko nemaš, onda ti je sasvim dovoljna neprekidna svađa sa samim sobom... Možeš, da nastavim, potpuno besplatno da dobacuješ devojkama na ulici do mile volje, pa i malo niže. Možeš, sve dotle dok se neki tip, dva sa dva, ne dobaci do tebe. Možeš, takođe, potpuno besplatno da vršiš malu nuždu, veliku nuždu, sve nužde, da povraćaš… ukoliko uopšte i možeš da izazoveš povraćanje, ukoliko, uopšte, i imaš šta da povratiš - pošto hrana i piće, ipak, u Srbiji i nisu baš tako besplatni. Osim u kontejnerima… Samo što su i oni (kontejneri – da ne bude zabune) sve više zauzeti i prazni. Bar oni u koje ja svakodnevno svraćam, i tražim koješta... Možeš besplatno da mrziš svoju zemlju, to je bar lako, povoda na sve strane, pošto ako je voliš moraš da platiš. Nekad i glavom. Novac se podrazumeva voleo ti nju, ili ne...Možeš, kao što i sam znaš, da se besplatno prodaš kao i svi ostali. Možeš, takođe, besplatno i da se ne prodaš - kao što svi ostali pričaju kako se nikada nisu prodali. A jesu... Možeš za džabe da lažeš, da ne lažeš, da bazdiš, da se ne kupaš... doduše ne možeš za džabe da se smeješ, u stvari možeš, itekako možeš. Ali to nije tema ove priče. O posledicama besplatnog života u Srbiji neki drugi put (čitaj ludnicu ako već nisi...) Zatim možeš besplatno da laješ, da kmečiš, da režiš. Da svršavaš, u sebi, po sebi, na najlepše žene sveta – ionako je internet u nekim delovima grada potpuno besplatan (ako uopšte i znaš šta je internet). Možeš, takođe, da svršavaš na najružnije žene sveta. Možda, nekada i po njima. Za to ti bar nije potreban internet, potrebno ti je nešto drugo (ako uopšte i znaš šta je to drugo)...Možeš besplatno da uđeš u biblioteku, prodavnicu, školu... postoji još gomila mesta gde takođe možeš besplatno da uđeš, ali, nažalost, ne i da izađeš. Možeš besplatno da kradeš. Da hvataš lopove. Da paseš travu... ukoliko, uopšte, u Srbiji, kao i u celom svetu, ima trave. Ukoliko je ovi ostali već nisu popasli (da ne kažem popušili)... Možeš besplatno da dobiješ i čašu vode ukoliko je kelnerice dobre volje. Možeš, doduše ponekad i kelnericu... samo što, nažalost, nije sve u život besplatno. Znaj to dobro...Možeš besplatno da imaš prijatelja, brata, psa… Možeš, naravno, besplatno da imaš i devojku. Kao što sam je i ja jednom imao. Da, jednom, dok mi nije rekla da ništa u životu nije besplatno, da se sve plaća, okrenula se i otišla. Jebiga šta sam mogao... Možeš besplatno da se praviš pametan... glup i ne moraš jer to se danas podrazumeva (glupost zatičeš na svakom koraku). Možeš besplatno da razgovaraš sa penzionerima po parkovima. Da razgovaraš sa parkovima, da razgovaraš... Možeš da hraniš golubove, da se hraniš zajedno sa golubovima... možeš, u stvari, i da se hraniš golubovima... Možeš besplatno da pljuješ predsednika, što preporučuje opozicija, da voliš predsednika, što preporučuje vlast... ali samo, i isključivo, putem sredstava javnog informisanja – dok ovako ni ne znaš da li postoji. Dok ovako ne znaš ni ti da li postojiš. Dok se ne uloguješ na fejsbuk normalno... Možeš besplatno da čitaš grafite, a i da ih crtaš ukoliko imaš gde i sa čim. Možeš besplatno da patiš od depresije, anoreksije, sunčanice. E sad, mali je problem što ne možeš besplatno da se lečiš... Odnosno možeš gledanjem u sunce i bajalicama (što poručuju Kinezi), ali ne možeš da se izlečiš (što poručujem ja)... Možeš svima besplatno da se javljaš na ulici, da im se smešiš, kreveljiš... da im prodaješ drogu. Doduše ne možeš besplatno da je kupuješ... no dobro, nije Srbija baš idealno mesto. Možeš, takođe, da se plašiš, da se ne plašiš. Možeš besplatno da letiš, skačeš sa najviših stena, možeš besplatno da preplivaš okeane, da zapušiš kažiprstom aktivne vulkane... Možeš besplatno da zviždiš kada ti se nešto ne sviđa, da aplaudiraš kada ti se nešto sviđa. Da deliš letke, da ih uzimaš... i da naravno nikada ne znaš šta je na njima. Možeš besplatno da deliš savete, da podučavaš mlade, da se brineš o starijima i o prirodi... ali to se ne preporučuje, jer postoji sistem i javne istitucije koje su debelo plaćene da se brinu o tome.

U Srbiji je čak, zamislite, besplatan i vazduh. Disanje. Gledanje u nebo i u zvezde. Verovanje u marsovce i leteće tanjire. U Srbiji je, zapravo, sve besplatno i dozvoljeno... Doduše, nažalost, ne možeš baš besplatno da jedeš... osim da se otimaš sa psima ispred zgrade. Ne možeš besplatno ni da piješ, niti da se kupaš... osim na Dunavu... Nažalost ne možeš ništa više, ali bar možeš besplatno da umreš. To je, ionako, danas u Srbiji najisplativija i najsigurnija varjanta... Smrt potpuno besplatno. Smrt u svim oblicima. Smrt na svakom koraku. Smrt na izvolte. Pa sad ti vidi... Ukoliko želiš da umreš, ili da se ubiješ, niko te neće sprečavati u tome. Ni doktori, ni policajci, ni slučajni prolaznici... ionako je tvoje pravo i tvoj izbor da umreš gladan na ulici. Potpuno besplatno. Gde ćeš veće demokratije? Gde to ima...Gde, osim svuda u svetu...

autor fotografija: ZORAN ZETOVIĆ

PRECI I POTOMCI -




Moj deda od skoro osamdeset godina može većinu moje generacije da nosi u zubima. I dan danas može duže da provede pod vodom nego ja na suncu. Spašava davljenike, pravi nameštaj od drveta, čuva ptice, zna lekovitost svake biljke… Preleteo je planetu uzduž i popreko na svom biciklu, tone kopriva je nabrao golim rukama… Spašavao je, pomagao i lečio… ali ne zarad slave i hvale, ma kakvi… već zato što je to za njega nešto sasvim normalno. Što, na kraju krajeva, i jeste… Prelazi dnevno kilometara koliko moji ortaci prelaze nedeljno, pa i mesečno… I svuda stiže, i nigde ne žuri, i sve ume, i ništa na silu ne mora, i sve može – i da priča, i da ćuti, i da spava, i da ne spava. A nikad da prigovori, da se požali, da se uvredi… Za svakog ima reči utehe i hvale. Kao da je predodređen da u svemu vidi dobro. Zlo u njegovom svetu jednostavno ne postoji… On ne zna šta je religija, ali zato zna šta je Bog. Doduše, iskreno, on ne zna Boga da objasni, ali zato zna po Bogu da živi… On ne zna napamet latinske nazive lekova, a i šta će mu… ali zato zna napamet narodnog učitelja Vasu Pelagića. On ne zna sve ono što mi znamo, ali zato sve ono što zna može u praksi besprekorno da primeni. On ne zna da nabroji najveće šume i planine u svetu. Ne. Ali zato zna, za razliku od nas, da se snađe na svakoj od njih. On ne priča kako treba da se živi. On živi. On ne peva pesme o slobodi – on je slobodan i bez toga. On ne čita knjige o sreći – on je srećan. On ne zna šta znači reč arhitektura, ali zato zna da napravi kuću. On ne zna šta je pedagodija, ali zato zna kako da ti priđe, kako da te sasluša i kako da ti da savet. Nevin poput deteta i bistar poput vanvremenskog mudraca… A da li mi to znamo? A da li ti to znaš? Moj deda, kao što rekoh, bere koprivu golim rukama. Spava ako ima mesta, ako nema onda spava na stolici, ili na patosu, ili ne spava uopšte. Kupa se hladnom vodom. Kupa se uvek poslednji - čeka mlađe da se okupaju. Jede ono što preostane. Nekad i ne jede… Ne ume da te povredi, ne ume da ogovara, ali zato ume da te podrži, da te sasluša u svakom trenutku. Ne ume da mrzi, ali zato ume da voli. Ne ume sa novcem, novac ga kao takav ne zanima, ali zato ume da ga zaradi, svojim radom, svojim spretnim rukama, svojom blagošću… On ne ustaje u pet ujutru zato što tako treba, ili zato što je tako Bog rekao. Ne. Već zato što tako oseća, zato što je tako navikao. On može da preživi svuda, da se snađe na svakom mestu – gde su najgori uslovi… ali nikako i tamo, gde su po današnjim standardima, najbolji. U nekom velikom gradu, ili u nekoj bezdušnoj sobi bez prirode, bez života – gde niko nikoga ne poznaje, gde niko nikoga ne želi da upozna. Gde nema potoka, ptica i ljudi sličnih njemu. A ljudi sličnih njemu svakim danom sve manje… Naša sloboda za njega je najgori zatvor, isto kao što je i njegova sloboda za većinu zloglasna tamnica Sing-Sing. Njega bi jednostavno ubilo to što druge hrani, isto kao što bi i većinu drugih ubilo ono što njega inspiriše…


* * * Naši dedovi nisu umeli tako dobro da objasne slobodu kao mi, ni približno, ali su se osećali slobodno. Bar tako kažu, i ja bar tako mislim. Verujem im. Što da ne… Sumnjam da je neko od njih čuo za Hegela ili Kanta, kažem čuo a ne čitao, iako jeste sumnjam da ih je to nešto naručito uzbudilo. Uglavnom, to im nije ni trebalo da bi živeli. A živeli su, živeli su još kako… Mogli su iz centralne Srbije do Beograda pešaka. Mogli su i na biciklu, pa i sa biciklom preko ramena u slučaju da im se iscepa guma. Mogli su kako su hteli, iako su imali daleko manje izbora. Dok mi možemo sve, pa i više od toga, dok, u stvari, ne možemo ništa… Naši dedovi nisu pisali redove o besmislu kao mi, ili o apatiji, beznađu… Ne zato što nisu mogli, ili umeli, to svako ume, svako na svoj način, već zato što nisu imali potrebu za tim. Nije ih sputavala jeftina ili pocepana odeća da prođu glavnom ulicom. Ne. Nije ih sputavala jer nikoga nije sputavala. Nije ih sputavala glavna ulica. Nije. Jer je svaka ulica za njih bila glavna, pa i one sporedne… Svaki ćorsokak bio je njihova metropola, dok su nama čak i najveće metropole najgori ćorsokaci. Nama je sve ćorsokak… Svaka reka bila je njihovo more. Svako more njihov okean. Reke su bile čistije, ljudi su bili čistiji. Sreća se nije ispisivala novcem – sreća se ispisivala srećom i nikako drugačije… Tukli su se i mirili istovremeno. Bilo je toga. Od oružija znali su samo za pruće i kamenje. Naravno koristili su i jedno i drugo. Dok mi koristimo sve drugo. Da ne nabrajam… Oni nisu imali velike snove – oni su živeli svoj veliki san. Poštovali su sve novo što se pojavi – ali se nisu, kao mi, žalili i odricali starog. Nisu se stideli svog porekla, u nadi da se njihovi unuci neće stideti svog. A njihovi unuci se stide i odriču još kako… Devojke u koje su se oni zaljubljivali, pevali im pesme, skidali im zvezde sa neba (u nadi da će da im skinuti i nešto drugo), danas da nam prođu glavnom ulicom mi ih ne bismo ni primetili. Ali oni, tada – ludeli su za njima… Inače, te njihove devojke danas su bake devojaka u koje se mi sada zaljubljujemo. Ili odljubljujemo, kako ko… Jedan deda je kao klinac u svom malom dvorištu, pričao mi je, uspeo da smesti veliki okean (i da mu ostane mesta ne samo za delić kosmosa, već i za par zvezda po vlastitom izboru), dok je drugi, ispod svoje trešnje, rasprostreo čitav amazon pomešan sa sve tundrama i pustinjom… Ma sve je bilo drugačije. Oni su bili drugačiji. Živelo se mirnije. Oni su bili mirniji. Mirniji a življi. Sporiji a brži… Snovi se nisu kupovali na kredit. Budućnost se ispisivala stihovima a ne ciframa. Ljubav se nije merila na kantaru. Iako jeste naspram euforije ređali su se neki daleko finiji materjali od zlata i srebra… Neke običnije knjige, običnije po formi i stilu, stvarale su ogromne promene. Prvi filmovi, muzika na gramofonu, fotografije... raspaljivale su u njima zanos i maštu o kojoj mi danas možemo samo da sanjamo. Umeli su satima da pripovedaju kraj vatre o vatri. Umeli su da se dive. Umeli su da budu prljavi i da se ne stide toga što su prljavi. Nisu čitali filozofe – živeli su filozofski. Ali ne zarad filozofije, oni nisu ni znali šta je to, već zarad života i ljubavi prema životu… Naravno, dok ovo pišem mislim pre svega na male ljude, na radnike, na seljake… na ljude kojima nisu bila dostupna velika znanja, akademska i ne znam kakva, ali su im zato, uprkos svemu, dodeljene neke druge velike uloge i još veći životi… Snove, kuće, kao i hranu, stvarali su sami – nisu ih kupovali na tržištu. Nisu ih naručivali iz fotelje, preko halo oglasa kao mi. Slobodu i sreću tražili su u sebi, i u ljudima oko sebe, a ne na marsu i na mesecu. Žrtvovali su se daleko lakše za zemlju i za ljude, jer su imali šta da žrtvuju, jer su voleli, jer su poštovali, jer su znali šta je žrtva. Dok mi danas ne samo da ne volimo, ne samo da nemamo šta da žrtvujemo nego i ne znamo šta je žrtva. Život nam se sveo na neprekidno ponižavanje – svuda, na svakom koraku nove uvrede. Najgori idioti postaju najbolji primeri. Ljudske simbole trampili smo za horoskopske znake a mitove i heroje za malograđanske splačine i anti-heroje. Sebičnost i oholost postali su nam znaci prepoznavanja. Više se iznenadimo kada nam neko pomogne, kada nas neko zagrli, kada nam kaže da nas voli, nego kada nam neko poznat okrene glavu, opsuje mater onako u prolazu iz čista mira, ili sve probleme sveta svali na naša leđa. Jednostavno smo navikli… Ne znam. Nama je sve na dohvat ruke. A opet kukamo kako nemamo ništa… Nas ništa više ne može da oduševi. Ne može pesma jer mi znamo milion pesama. Ne može film, jer mi znamo na stotine i stotine filmova. Mi više ne umemo da se oduševljavamo, da se radujemo. Svako nam je konkurencija. Sami sebi smo najveća konkurencija. Još u pubertetu proglašavamo sami sebe za genijalce, za sveznalice. Ljudi nam postaju odvratni, ljudi nam postaju isprazni – čekamo nova tehnička otkrića kojima ćemo da se divimo. Nove tenkove, nove bombe, nove kompjutere. U nadi da ćemo što brže da uradimo ono što nam ne treba. U nadi da ćemo biti prvi u svemu ne sluteći da se većina današnjih pobeda ravna samo i isključivo sa porazom… Mi u sedmoj godini znamo više o svetu nego što naši dedovi znaju u sedamdesetoj. Ali nama milion informacija ne znači ništa, dok njima jedna informacija znači sve. Mi sve možemo, mi sve znamo, ali ništa ne umemo. Dok oni, znaju šta mogu i to najčešće i rade… Oni ne znaju hemijski sastav rakije, ali to im ne smeta da je u svakom trenutku naprave. Mi znamo sve to, i mnogo toga drugog, ali ne znamo da napravimo ništa. I ono što umemo, a umemo dosta toga, mi tome ne pridajemo nikakav značaj. Oni daleko teže uče, ali, opet, daleko više poštuju naučeno. Mi znamo da smo pametniji, ubeđeni smo u to… ali osim znanja i ubeđenja nemamo više ništa. Nas sve više mrzi i da se žalimo. I to nam je postalo dosadno. I žaljenje nam je postalo muka… Otkrivamo svakim danom neke nove bendove, slušamo jedan isti ritam na hiljadu načina, pokušavamo da stvorimo to isto, to isto na 1001… Ali ne umemo da osetimo žubor potoka, da se prepustimo zalasku sunca, jutarnjoj rosi, mirisu mora, mirisu bagrema. Naši dedovi divili su se stvarima koje sada većina ni ne primeti. Divili su se svemu, svakome – slavili su život u svim svojim oblicima. Dok nama smrdi sve ono što njima miriše, a ono što njima miriše nama i više nego odvratno… Oni su mogli da žive bez struje i vode. Mi ne možemo da živimo ni sa bazenom u dvorištu, đakuzijem u kupatilu, fantastičnim izumima koji su nam na dohvat ruke. Njih nije mrzelo ništa. Nas mrzi sve. Ono što je za nas ludost – za njih je nešto sasvim normalno. Dok mi imamo svoje idole – sinove kapitala i tržišta, koji zarad profita i slave mogu sve da naprave i da urade, da leče naše komplekse, ali, opet, uprkos svemu, ne mogu da daju smisao našem životu… Oni nisu imali tako brze plivače kao što ih imamo mi. Ne. Ni približno. Ali oni su voleli vodu i nije im bilo važno ko će prvi da prepliva jezero – već da svi plivaju. Oni nisu imali tako brze trkače kao mi. Ne. Ali su zato bili u stanju svi da trče. Oni nisu tako dobro skijali, ali su uživali u tome. Oni su imali svoje heroje, svoje ljudske pobednike, uzore, isto onako kao što i mi imamo svoje anti-heroje, svoje cirkuske zabavljače sa mimikrijskim odorama. Oni su imali svoje Tarzane isto kao što i mi imamo svoje mutante i kiborge. Oni su imali svog Robin Huda i Robinzona Krusoa isto onako kao što i mi imamo svoje MTV junake, sapunice, Hari Potera i ostale. Oni su imali svoje klasike isto kao što i mi imamo naše bestselere… Mi smo srušili sve tabu teme, uspelo nam je, ali smo zato srušili i sebe. Mi smo ukinuli sve Bogove, ali im se i dalje, onako za svaki slučaj, servilno i podmuklo, krstimo i klanjamo. Svi smo i vernici, i nevernici, i svevernici. Svi smo sve, dok, u stvari, nismo ništa. I što je najgore sve su manje šanse da nešto zaista budemo… Nema leta ka novom. Kao da je sve izmišljeno. Kao da je sve završeno. Pričaju o kraju istorije i poslednjem čoveku. Um nema više ulogu kosmosa, već tehničke sprave kojom putem raznoraznih vežbi upravljamo. Sve je otkriveno. Sve se zna. Samo mi ne znamo šta ćemo sa sobom. Prepune su nam potrošačke korpe, kao i stomaci, samo su nam životi isprazni. Siti smo svega. Samo smo gladni života… Starci postaju mladići a mladići starci. Ili, što je još bolje, starci ostaju mladići a mladići su već starci. Sa jedne strane imamo ljude koji veruju u budućnost, koji imaju svoje ideale i svoje dostojanstvo, koji veruju u život, iako je njihov život odavno prošao, dok sa druge strane imamo duhovne bogalje, bednike koji svoju bedu podižu na najviši vrednosni pijedestal, koji se hrane iluzijama, koji u tuđoj nesreći traže svoju sreću, koji veruju samo i jedino u novac…
* * * Ove redove ne samo da posvećujem svome dedi, a i kome bih inače – kako zbog plemenitosti koju nosi u sebi, tako i po zasluzi, žrtvi, koju je učinio za mene – već ih i ispisujem udubljen kraj vatre u toploj sobi, dok ga kroz prozor posmatram kako se hrabro nosi sa hladnoćom i godinama koje mu idu u susret. Eno ga sa tovarom drva i pticama zimi, sve radi na o-ruk podgrejan čajevima i optimizmom. Eno ga i sa štapovima i ribama leti, go do pojasa, kako neustrašivo i neumorivo prkosi suncu. Eno ga i na biciklu, eno ga i na reci, jezeru, eno ga i u šumi – traga za lekovitim biljem, traga za sobom – uvek spreman da sasluša sve, da svakome priskoči u pomoć ne tražeći ništa za uzvrat… Eno ga svuda, na svakom koraku, i to bez ikakvog žaljenja, bez ikakvog odmora – uvek smelo i odvažno kao pred najvažnijim činom. Pred činom koji se zove život. Pred činom dostojnim pravog čoveka… Ne bih da se vraćam u njegovu prošlost, bar ne sada, bar ne u ovoj priči, jer bih da stvaram svoju budućnost. Ne bih da idealizujem ono što je prošlo, jer tako ružim ono što je sada i ono što tek treba da dođe. Ne bih da ružim, jer je već samo po sebi dovoljno ružno, pa i gore od toga… Ali dok posmatram dedu kako sa lakoćom nosi sedamdeset i neku, bez depresije, bez lekova, bez povišenog tona, bez predubeđenja o sebi, bez predubeđenja o drugima… i kada to uporedim sa mnom, sa mojom generacijom, sa generacijom mojih roditelja – koji su, kako ko, u ranim četrdesetim, pedesetim – dolazim do zaključka da je točak istorije negde ozbiljno zaškripeo. Već decenijama ide unazad jureći ka provaliji. Gotovo da je pred raspadom, kao da ga od totalnog rasula drže par sitnih vezica u oje, između ostalog, ubrajam i ljude poput moga dede… Ukoliko takvi ljudi stanu – sve će stati. Ukoliko takvi ljudi nestanu – sve će nestati. Ukoliko ih više ne bude bilo, a kako stvari stoje neće, ni nas više neće biti…

KAO NEKADA SA NJOM -





 Nekada mi se čini da mogu ceo svet da vrtim oko malog prsta. Pa da, bar na papiru ako ne drugačije… Mogu svašta da izmislim, mogu svakoga da nasmejem, da rasplačem, mogu da objasnim neobjašnjivo, da zaronim u nedokučivo. Međutim, da objasnim nju i da shvatim ovaj moj život bez nje. E to već ne mogu, to je već nemoguće… Ceo moj svet vrti se oko njenog malog prsta. Ona je moj mali moderni Adolf, moj lični esesovac, koji ga bez puške, doduše sa nekim drugim još razornijim elementima, rotira kako joj je volja. Pred njom sam tek bespomoćno dete, da ne kažem derište, koje igra po njenim pravilima, koje se uspavljuje i budi po njenom ritmu. Drugi je verovatno ne bi ni primetili. A i zašto bi? Zašto, kada je drugi nisu ni voleli… Srećom… Kada bi ta devojka znala koliko mi znači, a očigledno ne zna… odvojila bi najmanje čitav jedan život da bude sa mnom. Čitav jedan život za početak… Znaš onaj osećaj kada nekoga voliš godinama. Kada sve njene gluposti proglašavaš podvizima. Kada po njenom liku ispisuješ svoje buduće dana… Vaša prošlost postaje tvoj kalendar uspomena. Gde ste sve bili, šta ste sve radili… Tvoj život je ionako prestao da postoji otkako je ona otišla. Kada ti se javi, a javlja ti se retko, kako vreme odmiče sve ređe, javi ti se više iz poštovanja nego iz stvarne potrebe. Javi ti se radi javljanja, radi zajednički provedenog vremena, više zbog forme, više zbog drugih kao neka vrsta izgovora, nego zbog tebe… I uprkos svemu, i uprkos svima, bez obzira na razloge, bez obzira na okolnosti, samo probudi u tebi davno uspavano, pomeri pomereno, uzburka uzburkano i podseti te da možda, ipak, i možete da nastavite. Iako oboje dobro znate da ne možete. Da nikako više ne možete… Znaš onaj osećaj kada je prepoznaš u gomili. Svuda, na svakom koraku, u svakome… Kada je prepoznaš nevažno što to nije ona. Kada u svakom filmu ona tumači glavnu ulogu. Pardon, kada u svakom filmu ona tumači sve glavne uloge… Kada u svakoj strofi prepoznaš njene reči, kada na svakoj slici doživiš njene simbole, kada u svakom ritmu osetiš melodiju njenih lakih koraka. I sve devojke, istovremeno, zabacuju kosu kao ona. I nijedna devojka nije kao ona… Sve devojke se na isti način šminkaju, oblizuju, smeše. Sve devojke su njena loša kopija, sve devojke su krojene po njenom šablonu, sve do jedne… Ukoliko to nije ljubav, šta je onda? Ukoliko to nija ona, ona prava, koja onda jeste?

* * * Eto baš sinoć sam prošao pored njene kuće. Prvi put nakon toliko godina. Prvi put bez nje… Prošao sam poraženo, nekako tiho, isuviše neprimetno, a opet gordo, kao ratnik kraj mesta na kome je izgubio svoju najvažniju životnu bitku… Išao sam, kao po komandi, nošen nekim davnim nemirima, u nadi da ću da je sretnem. Išao sam istim onim stazama gde smo se nekada, pribijeni jedno uz drugo, sastajali i rastajali, svađali se i mirili sve o istom trošku, sve na isti način, a opet, uvek različito. Onako zagrljeni, zaigrani, zaljubljeni. Neopterećeni životom, neopterećeni moranjem… Prošao sam poraženo, isuviše tiho, neprimetno – a i kako sam mogao drugačije? Nema te pesme koju joj nisam odsvirao u međuvremenu da mi se vrati. Sve moje priče krojene su po njoj, svi moji stihovi, svi moji snovi… Nema tog osmeha, nema tog poljubca, kog nisam dunuo sa dlana u pravcu njenog vrata. Nema te stvari koju zbog nje nisam spreman da učinim. Ali šta mi sve to vredi, kada nemam nju… Zastao sam sinoć na svim onim mestima gde smo se nekada, kao po običaju, zaustavljali i zaricali se u večnost naših večnosti smišljajući zavete, obećanja, koješta… koja smo već sutra, ako ne i pre, nenamerno gazili, zaboravljali. Reka misli je potekla, kao nekada sa njom, samo ovoga puta bez nje, i podsetila me kako smo delili hranu i postelju, kako smo velikodušno delili sve to, kako smo velikodušno delili pa na kraju podelili. Nekako sebično, da ne kažem drčno ili škrto, kao dva neznanca, kao dva prolaznika slučajno zatečana u prodavnici uspomena koja se otimaju za preostale komadiće sna. Kao i za bedno saznanje ko je bio u pravu a ko ne… Par trenutaka kasnije zastao sam kraj ogromne crne ograde koja se i ovoga puta protezala kao bedem između nas. Slutio sam da će odnekud da se pojavi, ili da će nekuda da krene, da se vrati, ili da bar pogleda kroz prozor, da mi krišom namigne. Slutio sam nešto na silu, više proricao, iz očajničke potrebe da je vidim. Kao kad oni ošinuti tipovi magijskim putem prizivaju kišu. Kišu, da, koja godinama nije padala u tim krajevima a kako stvari stoje i neće… Doduše, kada malo bolje razmislim, problem je u tome što sam u celoj ovoj priči ja jedini ošinut. A i ona, nažalost, nikada više neće pasti. Ovoga puta ne mislim na kišu…

* * * Prošao sam sinoć kraj njene kuće, morao sam, to je bilo jače od mene, birajući najsporednije puteve kao nekada sa njom. Tada – da bismo što više vremena proveli zajedno, da bih je što više privio uz sebe, voleo. A voleo sam je više od života… Dok sada – u nadi da ću da je sretnem. Nju, ili nekoga, nešto, bila šta, što me podseća na nju, što stare slike stavlja u prvi plan, što potpiruje nešto davno ugaslo… Pokušavao sam da snimim svaki detalj tragajući za nekom tajnom porukom koju mi je ostavila, kako šifrovano putem Morzeove azbuke, tako i preko nekog dela odeće. Nije ti teško, naravno, da pogodiš na koji deo odeće mislim… Virio sam, zatim, u pravcu njene sobe, u pravcu njenog neba. Ma kakvi, ni slutnje, ni nagoveštaja, ničega. Njena soba mi je i dalje ostala nestvarno nedohvatna kao tvrđava, kao začarani zamak, na spratu, na nebu, kao i uvek do sada… Cupkao sam i merio prozore kao provalnik. Ono što je meni potrebno, ono što bih ja da ukradem, ponovo, po ko zna koji put nakon toliko godina, odavno više ne stanuje u toj kući. Dođe, možda, ponekad, svrati svakog drugog vikenda, obično parnog, ne pitaj me kako znam, tek toliko da zada gradu neke nove standarde, neke nove kriterijume savršenosti. Tek toliko da je sretne neko moj, neko meni blizak, onako u prolazu, i da me sutradan pita, naravno skroz neobavezno – pogodi koga sam ti video?! I pogodim uvek, razume se… Pogodim i pre nego što me pitaju. Ne zato što sam vidovit. Daleko od toga, sve što je paranormalno meni je nenormalno. I ne zato što neprekidno mislim na nju, a mislim, a mislim i duže od neprekidnog… već zato što mi je ona jedina preostala zvezda na tom poodavno prežaljenom provincijskom nebu promašaja. Zato što mi je ona jedini svitac sa tog, na silu, zaboravljenog puta koji se sa svih strana ravnao sa porazima. Jedina slutnja vredna pomena. Jedini poraz vredan divljenja. Znak prepoznavanja, različitosti… Dokaz da sam uopšte postojao u tom vremenu, da sam živeo u tom gradu, u tom zatvoru, gde ništa nije postojalo i živelo. Dokaz da sam radio nešto pametno naspram svih gluposti, svega, naspram bačenog vremena zalud žrtvovanog ko zna kome i ko zna zašto…



* * * Krio sam se sinoć i od komšija, kao nekada sa njom, malo u strahu, više iz fazona, da neko od njih nije njena mama, njen brat, ili neka od njenih najboljih drugarica iz beskrajne armije najboljih drugarica… Čudno je sve to, kada vratim film koju godinu unazad ukapiram da smo se ponajviše krili od onih koje smo, nekako intimno, onako iz srca, ponajviše priželjkivali da sretnemo. I što je najgore, kako to obično biva, oko punoletstva, oko osamnaeste, krili smo ono što smo najviše trebali da pokazujemo. Krili smo ljubav, tek probuđene emocije i pun buket raznih osećanja koja obavezno idu uz to… Muvao sam se, zatim, oko onog ćoška, tamo kod osnovne škole “Momčilo Popović”, kao neki besposleni klinac… čekajući je da se pojavi odnekud, da bane, da zablista, da iskoči kao dobri duh iz one bajke, nošena onim raskošnim hodom i lepotom na koju, još uvek, nakon rastanka sa njom, nigde nisam uspeo da naletim… I čekao sam sinoć, kao nekada, pet minuta duže u slučaju da kasni. A imala je običaj da kasni, nekada pet minuta, nekada pet dana… a imala je običaj i da ne dođe. Čekao bih, ako treba, kažem ti, i pet godina duže, pa i pet života… samo kad bih znao da će da mi se vrati. A neće, bar ne u ovom životu… Uglavnom, kada si sa nekim dugo u vezi, par godina na primer, onda smišljaš na stotine načina kako da se izvučeš, kako da se iskradeš, kako da pobegneš. Naravno ne zauvek, daleko od toga, već taman toliko da Taj Neko ne može uvek da te ima, kad god to poželi. A kada te isti Taj Neko ostavi, kada sa njim nisi dugo u vezi, predugo, takođe smišljaš na stotine načina kako da pobegneš, ali ovoga puta sa njim, sa tom osobom. I umesto da se iskradeš, kao što si obično planirao na početku, ti smišljaš načine kako da je ukradeš, kao što se obično planira na kraju. Kao što planiram ja sada… Uzgred, da ne zaboravim, ljubav prema toj osobi pretvara se u neku ličnu alhemiju. Kažem ličnu jer se ovde ne radi o zlatu. Ma ne. Zlato je najobičniji pesak u odnosu na nju. Najobičnija rečna fekalija, šljunak, ništa više. Ono što ja pokušavam daleko je vrednije i uzvišenije od zlata. Vrednije, jer nema cenu. Neprocenjivo je. A uzvišenije je zato što je jedinstveno, samo moje i u njemu je ugrađen jedan deo mene. Verovatno najbolji deo… Godinama sam sve pokušavao. Sklapao sam tajne paktove sa nekim dobrim vilama u vidu njenih drugarica. Sklapao bi ih i sa đavolom, što da ne, samo da mi je vrati. Skidao sam, zatim, grimase i pokrete sa prve postave Holivuda. Izvesni Brad Pitt mi je bio mentor. Čitao sam knjige koje je ona čitala. Slušao sam ljude koje je ona slušala. Doduše, iskreno, nisam baš bio sa momcima sa kojima je ona bila, ali to bi već bilo preterano. Mada, opet, ako je to jedan od uslova, ako je to jedan od načina da dođem do nje, da joj budem bliži, pristajem istog ovog momenta… Čak sam na kraju pokušao da ne pokušam ništa. Hteo sam da je privučem odbijanjem. Da joj sve kažem ćutanjem. Da joj se javim nejavljanjem. Ali uzalud, ispalo je još gore, jednostavno me zaboravila. Ili mi se trenutno bar tako čini?!

* * * Smislio sam i gomilu fazona u slučaju da je sretnem. Glupi Avgust mi je bio, i ostao, zaštitni znak u našoj vezi a humor jedina karta na koju sam igrao. Kažem jedina, ali svakako ne najbolja i najsigurnija… Svašta mi je padalo na pamet. Svašta mi je prolazilo kroz glavu. Pristao bih na sve samo da je vidim. Doduše, da joj šaljem 101 ružu – dripački je. Da joj šaljem 1001 ružu – mnogo je dripački. A da joj šaljem 10001 ružu – e za to već nemam para. Ma kako god da okreneš dripački je. Kako god da okreneš nemam nju. A o parama i da ti ne pričam... Dok sam cupkao kraj njene kapije zverajući levo desno neupućenim susedima se verovatno učinilo, ili da obezbeđujem glavni ulaz, što je delimično tačno, ili da vrebam odgovarajući momenat da nešto ukradem, što je u potpunosti tačno… S obzirom da je “ono” što meni treba poodavno ukrao neko drugi, a o njemu neki drugi put, ili nikad, ja sam samo proslavljao svojevrsni jubilej u čast naše veze, kao i podizanje spomenice sa romantičnim natpisom - par godina bez nje, ili par godina bez devojke koju volim. Pa da. Holivudski spektakl na Srpski način je i ovoga puta izostao na opšte razočarenje susedstva koje je već, ubeđen sam u to, alarmiralo specijalne jedinice i držalo ih u stanju pune borbene gotovosti… Neupućeni susedi su umesto konstatacije da sam lud za nekim (u prevodu za njom) zaključili samo da sam lud. Ništa više, i ništa manje. Što, kada malo bolje razmislim, i nije tako loše s obzirom da su najverovatnije polazili od sebe kada su određivali kriterijume normalnosti. Neupućenima se verovatno učinilo još dosta toga, a najpre da je najbolje da taj višak energije, kao i slobodnog vremena, utrošim na nešto pametnije. Međutim, neupućeni su neupućeni zato ih, uostalom, niko ništa i ne pita. Osim u anomimnim anketama, ali to se ovde ne računa… No, kada me već vučete za jezik, da su oni samo jedan minut proveli sa njom, ili koji sekund duže, u pozama i u situacijama koje su meni bile i više nego dostupne, sve bi im bilo jasno. Ovako, žalim slučaj gospodo, ni ne treba da vam bude jasno. I dobro je da je tako, opasno bi bilo da je drugačije. Mnogo opasno… 

autor fotografija: NINA ŠRAJBER