LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

Delite | 
 

 Eva Zonenberg

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Eva Zonenberg   15/8/2010, 5:10 pm

EVA ZONENBERG rođena je 1967. u Zombkovicama u Šleskoj. Živela je dugo u
Vroclavu, gde je završila Muzičku akademiju i nastupala kao
pijanistkinja. Studirala je i književnost. Sada u Krakovu završava
studije filozofije i predaje kreativno pisanje. Već za prvu zbirku
pesama dobila je 1995. prestižnu nagradu Georg Trakl. Na originalan
način kombinuje poeziju s muzikom. Veoma je prevođena. Na sve evropske
jezike. Na srpskom je u obimnijim izborima objavljivana u ProFemini,
Književnom magazinu, Književnom listu i Slovesima. Posebno je prisutna u
Nemačkoj, u antologijama i pojedinačnim zbirkama. Objavila je sledece
pesničke zbirke: Hazard (1995), Zemlja hiljadu notesa/Ispovesti Lindzi
Kempa/(1997), Planeta (1997), Povodac (2000), Bukteći tramvaj (2001),
Čas ushićenja (2005).


KAD BUDEM VELIKA I JAKA

kao pola muškarca i pola heroja
čak ću oprati čarape
biće kao u bajci
povešću te sa sobom pokazaću ti svoje mišiće
velike pripitomljene tigrove i krokodile
osvojene narode novine televizije
nikakvih bonbona nikakvih stihova
siv ispucali zid svakih osam sati na prazan stomak
prestaću da pišem zaboraviću na sve
posebno na ludilo prestaću s naoružavanjem
neće biti preloma revolucija iz tehničkih razloga
s površine zemlje nestaće znak pobune
aklimatizovaću se na letnju temperaturu
prestaću da upražnjavam ljubav s golom istinom poslaću je
tamo gde raste paprika usporiću nadvremenskost
u korist krmenadli i bračnih noći
biće kao u bajci
naučiću bezbolno da izvlačim žaoku
bez sporednih posledića: prošnje i umetnosti
bezvredan exegi monumentum
nikada neću izgubiti čak kada
niko po meni ne pozna
promeniću temu razgovora neću izaći
sačekaću da se interesujem za nežnost
prepustiću se talasu izdržaću
ljudski smrad navići ću se zavoleću
pobediću



ROĐENDANSKA PESMA

Udalji se od mene podjednako u svim pravcima
„Uvek“ u životu odbaci koliko možeš
Toga dana lakša za godinu dana ispusti ga iz ruke
Sudbinski prepusti svako „nikad“
Kraj tih vrata postaću vlastita vrata
Kroz ta vrata izlaziću svakodnevno

Prevela s poljskog Biserka Rajčić

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   19/8/2010, 10:42 pm

UNUTRAŠNJI MANIFEST I


Ja sam neko lošiji uvećan do razmera čoveka
urađen bilo kako bilo gde slučajan proizvod nečijeg kaprica
nikom ništa nisam dužna sama biram majku oca
oni su prijatelji ljubavnici hrane se vlastitim mlekom znojem
ne dugujem lepom dobru razumu
na lutriji sam izvukla bogatstvo za neprijatelje mi plaćamo besmrtnošću
ne moram da pijem alkohol da bih govorila istinu u boji utrobe
ne moram da se klanjam posle svake reči stiha: kiselo krmivo
za narod odgajan na televiziji i svedočanstvima
moje jedro jezika isplovljava na pučinu nisu mi potrebna
opravdanja kućnih prijatelja lekara duha sama ću napisati:
mogla sam pristojno da sviram Šopena u uglu daleko od mirisa
sirovog mesa i nikada da ga ne jedem i ne nazivam „granica granica“
Dobro je biti na ivici
tada se sve može

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   30/9/2010, 7:54 pm

MUŠKARAC IZ ČEZARA PAVEZEA




Gledao si se dugo u ogledalu kao da proveravaš da li smrt ima tvoje oči

Zatim si molio za oproštaj sve koje si poznavao i koje nisi poznavao

Ne znajući čak šta treba da ti oproste

Jer samog sebe hteo si da moliš za oproštaj

Zbog onih naivno dečjih i u svojoj bespomoćnosti nemilosrdnih gestova

Kao da si se hvatao za privremenost nečeg čega nema

Pravio si grimase koje nimalo ne podsećaju na tebe

Kao da neprestano tražiš ono pravo lice

Pokušavaš da se setiš sebe

Premda ne znaš ko si

Ni ja ne znam mada si bio tako blizu

Verovatno zbog toga listaš knjigu kao da tražiš jednu jedinu rečenicu

Rečenicu koja može mnogo čak sve da objasni

Da obelodani šta je onaj odraz u ogledalu i tvoje ne tvoje: lice

U sve to smeštaš se i smeštaš sve ono što spada i ne spada u tebe

Katkad pokušavaš da budeš egoista i tada sebi kupuješ naramke cveća

To cveće možda bi ti dalo ime jer ti tvoje ne odgovara

Drugom prilikom večeraš sam sa sobom u nekom ekskluzivnom restoranu

Pijanista pokušava da te gane a kelneri te hrabre perverznom uslužnošću

Čaša vode podseća te na ženu koju si želeo i nisi želeo

Za kojom si žudeo i nisi žudeo koju si voleo i nisi voleo

Hteo bi da naučiš da grešiš i da budeš bar malčice ono što jesi

Da se oslobodiš one zlokobne poniznosti pred nepostojanjem

Vreme prolazi sa štapom čuješ njegovo kucanje

Jednom će ućutati ušavši u neku kapiju

Da li će postojati nešto za čim ćeš žaliti?

Neka odluka koja će dokazati tvoje svireposti

Da nisi hteo da ispiješ ljubav do kraja ispijajući mora žena

Jer nikada nisi uspeo da u jednoj nađeš sebe

I ponovo pretvaraš sebe u nekog drugog

Mada taj drugi u tebi ne želi da bude s tobom

I ponovo ostaješ sam sa sobom

Predajući predmetima deo svojih napora da postaneš čovek

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   2/10/2010, 7:50 pm

PRVO PISMO BAŠU

Koliko si hiljada listova imao pod stopalima? Koliko hiljada reči?

Dovoljan je gest jedne reči. Telo se udaljuje i ponovo vraća s novom

skalom osećanja. Za sebe kažeš: "Putnik, čiji je dom putovanje".

Pravi putnik ne zna čemu teži.

Na svakom mestu na zemlji je kao putnik iz daleka. Bira teže puteve

stavljajući stvarnost na probu. Zadajući joj udarce:

bezobličan doživljaj svega u svemu. U pogledu počinje i završava se

celovitost istorije. Smrt je samo jedna od varijanti zagledanosti. Zenica

lista svemir. Smrt je kao izlazak iz kuće na snegom pokrivenu

ulicu. Imaćemo dovoljno snega. Gutaćemo sneg

kao da nas se strah ne tiče. Nisi hteo da otkrivaš tajne.

Govorio si: zaboravio sam čini, zaboravio sam sve reči,

zaboravio sam ispovesti. A ipak mamio te je miris procvale višnje -

razgovori boja. A ipak si voleo kišu cvetova kajsije -

spor neispoljenog s vazduhom. Vreme je bilo pijano,

nije moglo naći put ka mestu,

u kome se on zaustavio. Da li si bilo kome rekao da Fudži

roni crne suze? Samo si ti znao da svaka suza menja

obličje sveta. Realnost je zrno pirinča među

crnim štapićima drugih svetova. Nisi pitao ko drži

štapiće dugim prstima beskonačnosti. Tvoje sandale

tamno plave boje upućene su u tajne putovanja u vremenu.

Igrao si se događajima kao da si rođen iz zmajevog zuba. Samo

glupak govori o tome dvaput. Neke reči se ne mogu ponavljati.

Umeće gledanja telom i slušanja dodirom.

Stihovi, iz kojih si puštao na slobodu leptire, viline konjice, puževe, svice.

Kao da mi ih daješ na poklon, govoreći: dopiši ono što nisam napisao.


Ne želim da budem pesnikinja jer pesnici kao psi rečima obeležavaju

svoju teritoriju

Hoću da budem neko ko uči samo od reči

Ne želim da pišem radi pisanja već zbog osećanja slobode u sebi

Pisati radi pisanja znači biti poput pesnikâ zatvorenih u kaveze svojih stihova


Neću da navlačim zavese od stihova preko onog što je tako blisko

Svakom reči želim nežno da izbegavam nevidljivi poljubac sveta


Ne želim da vezujem stihove za sadržaj da galame komercijalnim metaforama

Već samo prazninom između rečenica da izrazim pogled ka tebi


____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10121
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   2/10/2010, 8:01 pm

Raskriljena kapija usta



U lišću sna otvaraš vrata ka livadi
livada raste u pustinji
pustinja je u tebi

sećaš se da je svaki list senka tvoje bolesti
taj izgubljeni list tela koji ne želi da veruje
kao da si zaboravio da svaki list ima koren
kao da si zaboravio o ukorenjivanju
zato lutaš s mesta na mesto
umesto da procvetaš na mojim grudima

u grudima moje žeđi
otvaram vrata ka pustinji
pustinja je livada
livada je u meni

ruke zore su odvojene od sveta
grade svoju malu kulu od karata
zora je ruke koje čeznu
dodir je voda koja se žeđa
umiremo od žeđi
doneo si mi na rukama okeane
i dalje umiremo od žeđi
zatopljeni vodama svih okeana
i dalje smo žedni

na sred okeana cveta ruža
otkud ruža među tvojim prstima?
otkud njeno oprezno isticanje lepote?

to zbog neuračunljivosti
to zbog lakomislenosti

zatvoriti se u ruži
kao što se "ti" zatvara u "ja"
kosmos je "ja" i "ti"
raskriljena kapija usta
kroz koju ulazimo i izlazimo
a ne čujemo šta govori

neizlečivo nedodirljivi
priljubljeni uz staze tvojih ustiju
počinju svoj san
san je siromašan kao dobro u izgnanstvu



poljupcem spajaju prošlo i buduće
poljupcem spaliće svet
pašće mesečeva kiša
zlatni prah od kog nastaće nova zemlja
putevi vode kroz sedam dana
putevi se račvaju ispod drveta
drvo je neprekidni razgovor
sa nekim koga nikada nisi sreo

u lišću sna otvaraš vrata
vrata su tvoje veslo
vrata su tvoje jedro
brodovi ludila su sve bliže
plovimo preko sebe
nošeni strujom prvog daha
nošeni strujom prvog pogleda
nošeni strujom prvog krika

obale su naši jezici
da bi se lakše izgovorilo
da bi se prostije
izrazila nedirnuta dubina
beskonačnost koja je stalno padanje
padamo u sebe kroz sebe
da bi se odbili od dna naših tela

prošila nas je igla sveta
sunce je njena nit
ostavljajući tri šava na srcu:
detinjstvo mladost starost
leptiri naših reči odleteli su na slobodu:

prizvali smo iz šume vreme
izašao je jednorog stida

prizvali smo iz šume osećanja
postali smo gorka srž u oklopu otuđenja

pozvala sam šumu
između mog i tvog lica reke su menjale tok

pozvao si šumu
postala sam naga kao tvoja pesma

dodir vinarija bez voća
broj bez imena
senka koja traži svoje telo
prazan balkon
neko nagnut preko balustrade
balkon je pogled
na koji izlazi prepoznato
u dodiru je kamen
u kamenu pepeo

kada pogled dodiruje poglede
kao da neko zapali šibicu

cvet osvetljava kamen
kamen se menja
okean

pustinja
talac suze
suze ne dodiruju zemlju
dodiruju korenje zvezda
cveta svetlosno drvo
plod: svetlo bez granica
nestvarno "ja"
koje može da ti izađe u susret

mesec zaklanja ranu
puna bola nezasita
rana-ti bolesna od ljubavi
osakaćena strana tvoga ja
samo rana razume ranu
tragovi na snegu
samo će bol dodirnuti nebo
dah zvezda
rana deli
ukorenjujući svetlo u mraku
rana počinje u zenici pogleda
pogled počinje u dodiru tajne
tajna počinje u bolesnom od ljubavi

ruka je luka
brodovi ludila pristaju kraj tvojih stopala
njišu se među prstima
brodovi imena kojih nije bilo u biografiji
kraj tebe labud sna
san nikad ne odsanjan
kao labud sa krunom na glavi
među prstima večnost koja nikada ne spava

dodir bespomoćnost
tako puno nijansi snega
drvo života je krv

Vroclav, decembar, 2006

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10121
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   2/10/2010, 8:15 pm

Milanska kiša

1

U sobi praskozorja umesto zidova su naša tela
Ulovljena u svojim skrovištima: shvati
Konačno shvati da je otvoren prostor manji od mladeža
Da bismo disali umesto prozora otvarali smo širom svoja lica
A umesto kroz vrata napolje smo izlazili kroz dodir

Posle si dugo češljao moju kosu: tako pada kiša
A još kasnije smo igrali šah belo-crna polja bila su kao sunca i meseci
Razmenjivali smo tela i već je nastupila noć
Ali budući čak zajedno blizu da bliže ne može biti
Čak i tada smo očekivali nešto kao da se nikada nismo sreli
Kao da nas je u tom bivanju zajedno nešto preduhitrilo

2

Poljubac oslonjen o ogradu srebrne kiše: jer padamo mi, a ne kiša
Silazio je niz azurne stepenice i ponovo se penjao kao da je nešto zaboravio
U našim ustima rascvetao se cvet njegov miris se rastapao u našoj pljuvački
Brojala sam svaki dodir tvog jezika kao da želim da izbrojim sve tajne sveta
Tim poljupcem prenosili smo mesečevu svetlost od jednih ustiju do drugih
Zbog toga su se sjedinile naše senke, a ne mi: tako pada mesečeva prašina
Odražavajući svetlost nekog sunca koje nismo uspeli da imenujemo

3

Opazili smo kako su nam veoma potrebne naše ruke radi potvrde
Da ono što se uzima želi i da daje, da dajući uzimamo, a uzimajući dajemo
Neizvesna granica: svila oko članaka
Plovim od jednog članka do drugog: upoznajem težinu tvoga dodira
Narukvice su kao sledeći obzori sledećih svetova

Postajem nestalna u ispovestima zbog toga možda želiš da ih pišem
Iz mojih reči pašće kiša u njoj ćeš prepoznati toplinu moga daha
Pokušavam da imenujem samo ono što mogu da pretpostavim:
Tvoje ruke mokre od kiše spavaju na mojih rukama

4

Kiša ne plače ne ume da plače ona samo podseća na bliskost
Prodire u osušenu zemlju kao što dodir prodire u telo
Koliko napora je potrebno da se iz kiše iščupa komadić istine
Izgovarao si kišu na raznim jezicima:
Čak kada bismo je razumeli ne bismo razumeli njena osećanja
Čak kada bismo doprli do prve suze nikada je ne bismo zaustavili

5

Može li se jednim treptajem očnog kapka promeniti život?

6

Suza koja veruje odvaja se od lica mraka i pada u pukotinu u steni
Suza koja bdi posle duge ćutnje trči ka prvoj reči
Prećutana suza donosi na svet plod s ukusom gorčine

Mnogo vremena je prošlo dok dobro nije sazrelo u sebi
Opazio si obećanje u jednoj latici ruže: poklon neznanke
I postao si cvet ranjen nežnim daškom vetra

7

Učio si me suptilnosti: to te ulica grli a ne ja
To te sve ciklame na balkonima drže za ruku a ne ja
I poverovala sam i verujem da je u očima svakoga tvoj pogled
Učio si me da čeznem: da ne smem da verujem rastancima
Tvoje reči njišu se kao vlat obećanja samo gde potražiti onu livadu?
Učio si me prolaznosti: da li su tvoji filigranski trenuci uspeli da obodre svet?
Da li su podigli teret koji zbog mene pretvaraš u lakoću voala?
Ali kada bi ga otkrili pojavila bi se rana bolnija od svemira
Učio si me smrti: tako počinje zrelost prvi korak ka razumevanju detinjstva
Paprat koju si sakupljao na strmim padinama jutra

8

Neprestano se vraćamo ne znajući po šta zbog čega i gde: poljubac
Posezali smo za tim darom koji je kao zlatan novac svetlucao u našim ustima
Zagnjurivali smo se sve dublje u svoju pljuvačku da li se tako meri duša?
Na dnu zaboravljeni biser je trebalo da izgovori jednu jedinu reč
Ukus poljupca u kome je svetlucalo korenje koje je na poljima lavande iščupao vetar
Potpuno smo spoznali ukus koji nas je ispunio od glave do pete: mesec koga nema
Jer počinje i završava se samo u našim ustima

9

Sakupićemo kapi kiše i od njih sastaviti našeg dobrog duha
Glasnika koji će kružiti među nama sjedinjujući naše misli
Kao noćni leptir udara u prozorsko staklo kao da ima nešto važno da kaže
Međutim neće ti reći da sam u tvojim očima videla suze kišu suza
I da sam iz njih pila tvoj bol kao još uvek žedna biljka

10

Tvoji prsti su s druge strane žeđi: tako izlazi sunce kiše
I dao si mi svoju nagost pomaljajući se iznad horizonta telesnosti
Glad ritam predanost uzajamnost nezasito upijaju toplinu
Brinući o dodiru zaklinjemo se licem uz lice da nikada više
Nećemo posmatrati kišu
I više ne znam da li tražim tvoja usta ili usta kiše
I ne uspevam da zaustavim plimu: more se budi more se budi
Bacamo moje tvoje mreže da bismo ulovili bujanje: neimenovano
Onaj jedini pogled iz ogromne daljine kada smo u sebi opazili da više
Pripadamo «spoljašnjem» nego bilo kom ovdašnjem da smo to «spoljašnje» mi

11

Tvoja stopala koliko bih samo želela da budem tvoja stopala
Da zajedno s tobom nosim onu veliku kap kiše koju nosiš na ramenima
Možda je to kap istine oko koje se spore mudraci
Onaj jedini drhtaj vetra: poverava ti sebe celog celcijatog

Obećavao si da češ biti u svakom drvetu
Da će svako jutro kao puls otkucavati u tvojim grudima

Obećavala sam da nas telesnost nikada neće razdvojiti

12

Poljubac noći da li si je već prepoznao?
Kao da u čestaru zvezda tražimo uspomene iz detinjstva
Ti svoju paprat ja svoj jasmin jer smo deca prostora
Deca bašti polja i šuma deca nad kojom bdiju planine
Znamo jezik zvezda životinja i bilja osećamo nežnost stenja i kamenja
Znam da je to samo na časak zbog toga te upijam svakim milimetrom tela
Zbog toga te započinjem uvek ispočetka i još jednom ispočetka
Ova noć se nikada neće završiti neprestano će u nama postojati: poljubac noći

13

Dodiruješ moje udove kao da znaš da su najkraći put do moje duše
Mali moj dečko koji se povijaš pod teretom onog što kiša priča
Sklon pogledima u kojima je neka vrsta bestidnog dodira
Neprestano gledamo sebe u sebi i van sebe kao da želimo
Da odgonetnemo čije plavetnilo je realnije: očiju ili neba?
Pogled-ispovest za kojom sam pošla na kraj sveta
Sada niko ne upeva da me nađe premda sam ja pronašla sve

14

Poljubac koji traje celu noć jer sam neprekidno žedna tvoje pljuvačke
U našim ustima kiša celoga neba našla je predah
Potrebna nam je ta kiša da se zauvek dublje ukorenimo u sebi

Noć koju merimo jednim beskonačnim poljupcem
Postajemo usta noći a noć naša usta
Naši jezici: koji traže i koji su traženi

Žeđ neprestana žeđ kao svitanje kao sumrak
Neuhvatljiva bolna žeđ dozivanje kiše tebe

15

Mali moj dečko priljubljujem se uz tebe svim što te okružuje
Tvoj užas tvoj strah grlim vrškom jezika
Tako se naše duše međusobno zavode: naš zajednički pogled na borove
Razgovaramo o onome o čemu misli vetar i naše reči kao da se vole
Posle kamena staza gušterica leptir zvezda dovršavaju priču koja
Kao nevidljiva kopča povezuje slučajnosti u celinu

Budući sama sa sobom videla sam kako je izmilela zmija
Kako je gomilala svoj otrov kao svet koji te boli
Odlomci kuća koji ciljaju u tvoje srce
Jer nijedna od tih kuća nije naša

16

Dopusti mi da okusim tebe: kakvog si ukusa u sumrak?
Kada je za nama već toliko toga kada više ništa ne očekujemo
Dopusti da makar na časak osetim ukus tvoje bespomoćnosti
Moj nezasiti gramzivi ruž na obrazima: želim te
Ukus tvoga nepca miris tvoga daha
Da li ćemo ikada to razumeti?
Onaj jedini trenutak kada smo želeli da legnemo jedno pokraj drugog
Sada smesta na livadu na travu na zemlju da bismo posmatrali zvezde?
Tvoj jezik je pikantan kao orijentalno jelo
Tvoj glas je sladak kao turski kolač
Puderišem lice da ne bi prepoznao moje osećanje
Ali nebo pijano od osećanja govori umesto mene
Nazivajući te kišnim ljubavnikom

17

Ulice su se otvarale ničijim gestom: sve se može
Sve se može kada ljubav skrozira ulice
Jer ulice kao da su stvorene za tiho prikradanje na prstima
Da ne probudimo kišu da ne nadvikujemo kišu da stignemo do prve kapi
Prva kap je kao vezivo svemira koje nas je sjedinilo
Zahvatio si me kao dah zahvatio si me kao vodu kojom umivaš lice
Kada su se moj i tvoj dah sjedinili upitao si me: na šta misliš?
Kao da si hteo da proveriš da li je sjedinjeni dah sjedinio i naše misli

18

Ogledala sam se u tvojoj nagosti htela sam da doprem do pravog ti
Neprestano sam hitala sve dublje i dublje i sve više te je bilo u meni:
Želim da se sakrijem u tebi da imenujem svaki tvoj gest
Kada budeš daleko da ga dozivam šapatom

Pripadati tebi znači ukrasti sve cveće iz obližnje cvećare
Pripadati tebi znači ne pripadati nikome: plesati bosa na kiši

Daleko blizu samo su sledeća prerušavanja posle kojih smo uvek ja i ti

19

Govorio si sobom govorio si celim celcijatim sobom

Dodirivali smo jedno drugo kao da smo zalutali u pomrčini tuđih reči
Bilo ih je tako mnogo da se ona jedinstvena koju smo toliko čekali zagubila
Gde si sakrio ključ od slova u kome je prostor našeg osećanja?

Dodirivali smo se kao da želimo
Da proverimo koliko postojimo i koliko imamo hrabrosti
Da prihvatimo da nam ono pod prstima uopšte ne pripada

Otvarao si vrata malog balkona kao da si otvarao sebe
Mali moj dečko kome kupujem ljubičice zimi
Tvoje promrzle ruke su jedini odgovor na to šta je bliskost

20

Prenula sam se pokraj tebe kao bašta puna vlage koja me pretvara u tebe
Ti si kidao cveće koje je raslo u meni: kadifene čašice šapata
Zatim si posegnuo za mesom voćki da bi probao moje snove
U snu si me uzeo za ruku i odveo u kuću u plamenu
U samom središtu plamena trenutno su se borili vatra i kiša

Bašta u kojoj si zasadio sve što je u tebi bilo najbolje
Hoćeš li se ikada vratiti na onu livadu?

21

Celim bićem upijala sam noć kao da se neće dogoditi nijedna druga noć
Udisala sam dah noći koji se probija između rebara zvezda
I na tvojoj koži napisala sam pesmu koju nikada niko neće umeti da pročita
I kada se sretnemo kroz hiljadu godinu prepoznaću te po toj pesmi

22

Ne volim kada govoriš o smrti jer kiša nikada ne umire
A mi smo u celosti od kiše u celosti smo od prozračnih kapi opsene
Ne volim kada govoriš o smrti o provaliji između reči i nade
Jer mi još uvek nismo dorasli da skočimo u tu provaliju

Nečeg će biti previše a nešto će nam nedostajati
Razgovaraj sa mnom makar tim kapima koje udaraju u parapet
Da znam da je u svakoj kapi tvoj poljubac

Ne govori da očajanje ide u stopu za nama
Jer naše omiljeno zanimanje je gubljenje pravih staza
Poznaješ me bolje poznaješ me više ali da li si me prepoznao?

23

Dospeli smo do trenutka: do osećanja bez granica
Mostić na kome je klečala prosjakinja
To sam mogla da budem ja to si mogao da budeš ti
Da li smo sustigli njena krvava kolena?

Tvoj začuđeni plavi pogled intenzivniji je od dodira
Svaki put kada mi se obratiš sebe ponovo vraćam sebi
Puna sam kiše koja hoće da padne na tvoja kolena
Imam samo jednu molbu: ne dopusti da te zaboravim

Bilo kud da kreneš povedi me sa sobom biću tvoji prsti
Poslušna onom što želi tvoj dodir i onom što želiš da dodiruješ
Mnome zacrtaj granice svog malog sveta
Svaki put kada mi se približiš osetićeš moju bezgraničnost

24

Da li ćemo prepoznati ko je kiša?
Kiša ljubavnih noći koja na časak zaglušuje strah
Možda je naš život jedna ljubavna noć s nebom
Bestelesna žudnja koja iskoračuje van dodira
Preobražavajući nas u dve beskonačne osamljenosti

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10121
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   2/10/2010, 8:30 pm


CEREMONIJA KUVANJA ČAJA

Dašak vetra na samom početku.
Kada bi umela da se udubiš u vetar, čula bi moje ime.
Sa svakim njegovim izgovorom mogao bih postati vidljiv
i biti pored tebe.

Kako da nazovem Nekog ko me neprestano, nežno i neopaženo prati?

S e n s e i.

Sansei na japanskom znači Učitelj.

Da li to učitelj upoznaje učenika ili učenik učitelja?
Da li to učenik upoznaje učitelja ili učitelj učenika?

Da bi smo videli jedno drugo moramo se probuditi.

Čekamo jedno drugo budući jedno kraj drugog.
Čekamo jedno drugo mimoilazeći se kao dva neznanca.
Čekamo jedno drugo gledajući u oči jednom drugom.
Čekamo jedno drugo gledajući istu zvezdu.

Plava šljokica koja je pala sa mojih sandala,
plavih sandala, u kojima sam plesala na obali tirkiznog mora
Taj jedan jedini, blještavi cekin dajem ti na poklon, šaljem u mislima,
jer ne znam tvoju adresu.

Čekamo jedno drugo budući jedno s drugim.
Čekamo jedno drugo budući zajedno.
Čekamo jedno drugo razgovarajući međusobno:

Da li mi to upoznajemo stih ili stih upoznaje nas?

Za tebe sam bio odsustvo motivacije.
Jedan od mnogih odgovora koji si znala otpočetka, iako si ga tražila na ulicama mnogih svetova.

Čekala sam, čekala nekog, ali da li stvarno Tebe?

Pogodi ko je Neko, nikada ga nisi srela, a kao da ga oduvek znaš.

Tražeći ga u gomili srela je kaluđere budiste.

Da li je traženje istovetno s nalaženjem?
Da li je nalaženje istovetno sa susretom?

Šta je danas bilo učenje, a šta privid?

Ako ne budeš umeo da patiš,
nećeš umeti da budeš srećan.

Ako ne budeš umeo da ćutiš,
nećeš umeti da čuješ ono što je prećutano.

Čuće i ono što je prećutano.
Katkad je probijanje kroz zemlju stvarnosti veoma teško i nestvarno.

Možda zbog toga što u sebi krije zemlje različitih smislova.

Čemu služe reči?
Da bismo se priključili zajedničkom razgovoru sveta, a možda i da govorimo šapatom.

Šapat je najlepša varijanta govora, ali tako se može razgovarati samo s drvećem.

I sa ljudima koji su njihovi izaslanici.

Onaj ko dopričava pronašao je samog sebe.
Most sa crtzeža: počinje na listu papira, a završava se van lista papira.

Da li se može nacrtati «palata praznine»?
A naša «pustinjačka ćelija koja se odmara među oblacima»?

O tome postoji izreka: «Presijavajući dragulj je u tvojoj ruci»
U Japanu često srećemo taj natpis koji visi u sobama određenim za ceremoniju kuvanja čaja.

Čime ćemo napuniti naše šoljice, čajem ili snegom?

Pićemo se uzajamno,
sve dok ne postignemo majstorstvo u zaustavljanju svakog trenutka u sebi.

Kakvog je ukusa kap istine?
Kakvog je ukusa kap osećanja?

Šta se može izraziti rečima?
Ćutnja zapisanog, ćutnja reči.

Upustili smo se u borbu s rečima da bismo pronašli Našu Pustinjačku ćeliju skrivenu među oblacima.

Na koji oblak je pala moja trepavica?

Sećanja koja su želje.
Jedno vreme jednog susreta.

I nije bilo nikog osim nas.
I nije nam bio potreban niko osim nas.

Kako je to moguće?

Ono što je lako teško je, ono što je teško lako je.
U toj protivurečnosti sadržana je određena istina koja je dovoljna za celokupnu svest mudraca i glupaka.

Užasava li te nemogućnost?
Međutim užasavajućije je predočavanje mogućnosti.
Da li si primetio? Da li si primetila?

Verovala si mi dok me nisi poznavala,
ali da li ćeš mi verovati kad me upoznaš?

Čekam,
da mi neko dovikne: Prijatelju!
ne osvrćući se iza ili na okolnosti.

Doći će kao sunce posle kiše
ili kiša posle veoma vrelog dana.

Samo čekanjem ćeš naučiti da ne čekaš nikoga.
Samo čekanjem ćeš naučiti da razlikuješ nikoga od onog Nekog.

Osećanje se odmerava malim gutljajima jasminovog čaja.
Što je osećanje jače, duže se pije jasminov čaj.

Jasminov mladić ili jasminova devojka?

Bio je učitelj; Jeste učitelj; Biće učitelj.
A ipak neprestano uči od ljudi.
Možda je baš zbog toga postao učitelj.

Da jasmin nikada ne precveta!
Jasminova šuma ili jasminova bašta?

Nešto stvarno važno je samo jedna, posebna rečenica.

Hodamo između oblaka kao igrači koji menjaju prostor.
Na dnu šoljice suvo, kovrdžavo lišće čaja.

Ljudi su sećanje.
Šušte među nama kao lišće čaja.

Između susreta i susretnutog.

Nekad ćeš shvatiti sve to.
Nekada ćeš biti više dete nego sada.

Kada je ozbiljno počeo da je sluša prestala je da govori.
Od tog vremena postali su neophodni jedno drugom.

Krakov, proleće 2003.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   4/10/2010, 6:50 pm

Eva Zonenberg – između poezije i filozofije

Poslednjih dana u Beogradu boravi Eva Zonenberg, poljska pijanistkinja, pesnikinja, eseistkinja, prozaikinja mlađe generacije, predavač na školama kreativnog pisanja koja je zbog svoje originalne poezije rado pozivana na brojne pesničke festivale, prevođena i nagrađivana. A s obzirom na svoje izuzetno muzičko, filozofsko i književno obrazovanje, poznavanje više jezika zahvalan je sagovornik svih vrsta medija.

U Srbiji je tokom poslednje decenije objavljivana u najpoznatijim književnim časopisima, dok je časopis «Treći trg» objavio izbor iz celokupne njene poezije pod naslovom «Imperija suze» u prevodu Biserke Rajčić.

Biserka Rajčić: Od tvoje poslednje pesničke zbirke «Čas ushićenja» u tvom stvaralaštvu je došlo do izvesnih promena u tematici, formi stiha, do okretanja ka mističnoj filozofiji i filozofiji Istoka. Zbog čega?

Eva Zonenberg: - «Čas ushićenja» je bio čas smotrenosti i opažanja. Posle takvog časa prirodno je kretanje u pravcu filozofsko-mistične estetike. Jer, smatram da se vlastita poetika ne može svoditi na jednu jedinu vrstu razmatranja. Tražim raznorodne puteve i rešenja za prenos pesničke poruke. Poezija nije samo jedan, pojedinačan stih, već je i napetost među ostalim stihovima i zbirkama. Zbog toga je moja poezija kao i ja prolazila i prolazi kroz mnoge metamorfoze. U njoj postoji nekoliko nultih tačaka od kojih započinje nešto apsolutno drugo. To su prelomne tačke koje se odnose na svakog od nas tokom života. Misticizam mi je uvek bio blizak. Misticizam nije učenje već vrsta proživljavanja sveta. On je viđenje nevidljivog. Međutim, blizak mi je i misticizam Zapada i misticizam Istoka. I, što je zanimljivo: obe te vrste misticizma raspolažu različitim jezicima, premda govore o istom. U zen filozofiji sam pronašla nešto blisko mom osećanju sveta. Dogen, Iki, Hakuin, Bašo ili Isa inspirišu me i mnogo puta poučavaju kako da živim. Za mene je misticizam postao važan u trenutku krize kroz koju sam pre nekoliko godina prolazila. Zahvaljujući zen filozofiji mogla sam se osloboditi svog ranjenog ja, jer u zenu ja ne postoji. Ne postoji podela na subjekt i objekt. Bio je to period u kome sam napustila sve, preselila se u drugi grad, da bih počela sve iznova. To iznova sam upravo gradila na zen filozofiji. U tom periodu nastala je moja zbirka «Pisanje na pesku». Knjiga u kojoj je najvažnioji dijalog, pri čemu se razgovor odvija na više nivoa: razgovor s voljenim i s prijateljem. S Apsolutim. Gde ja i ti postaju jedno TI.

Osnova tvoje poezije je ritam, muzička slika, muzička sintaksa. Time se razlikuješ od pesnika svoje generacije. Ne samo u Poljskoj. Da li se tu radi o tvojim studijama filozofije posle završenog konzervatorijuma ili o širem interesovanju za Istok, posebno za Japan? Nakon temeljitog upoznavanja s kulturom, književnošću, filozofijom Zapada.

Događa mi se da pre nego što napišem pesmu da je čujem u vidu muzičke fraze. Lirika je supstancijalni ekvivalent muzike. Prema tome, nemoguće je ne povezivati je s muzikom. Važni su ritmovi. Svako mesto, događaj, emocije imaju vlastiti ritam. Svaki čovek ima svoju muziku. Važno je umeće slušanja tih ritmova i te muzike. Hildegarda iz Bignena je govorila da je muzika jezik Boga. Stihovi su male partiture koje svaki čitalac interpretira na svoj način. Jednom sam sanjala da mojim pesmama–partiturama diriguje vetar! Možda se dubina stiha upravo temelji na muzici. Jer, kako je neko rekao, forma nije sve: ni najlepše pakovanje nije ništa ako je kutijica prazna. Da bi stih živeo u njemu mora postojati ritam. Pesnik mora postati neko pisan stihom i ritmom. Mora postati vlastiti stih.

Pored poezije pišeš eseje o piscima i umetnicima. U stihu. Što predstavlja veliku retkost. Uskoro ćeš objaviti knjigu sa tim tekstovima. Šta si otkrila u toj novoj književnoj formi?

Esej je za mene forma u kojoj se osećam potpuno slobodna. Stih nameće određenu shemu, konstrukciju i tačku dolaženja i odlaženja. U mom eseju vlada određena sloboda. Ne usmeravam ja verbalnu materiju već ona usmerava mene. To je neka vrsta apeirona, beskonačnog prostora u koji mogu da smestim celokupni haos savremenog sveta. Možda se pomoću eseja može otkriti nova forma književnosti. Pišem cikluse eseja o muškarcima koji su me fascinirali i inspirisali. O Davinčiju, Koktou, Bekonu, Rembou, Mikelanđelu... Nedavno sam počela da radim na eseju o Vitgenštajnu. Zajedničko svim tih esejima je to da su svi ti umetnici bili homoseksualci.

Pišeš i dijalošku poeziju. Neku vrstu pesničkih traktata koje je primenjivao mali broj pesnika. To je veoma zahtevnu formu. Šta te je navelo na korišćenje te forme? Zbog čega si u svojoj najnovijoj pesničkoj zbirci izabrala Baša za svog sagovornika, nazvavši razgovore sa njim «pismima»? Da li se tu radi o pisanju poezije, a istovremeno o njenoj interpretaciji? O onome što je primenjivala tzv. prva avangarda.

Jedne zimske večeri, na periferiji Krakova, umotana u šalove, zbog upale sinusa, pila sam čaj od maline i čitala Baša. Iznenada sam osetila potrebu da s njim porazgovaram. Tako je nastala zamisao da mu pišem pisma. Sama zamisao bila je zanimljiva, ali se njeno ostvarenje pokazalo teškim. Za mene je dijalog veoma važan, jer je idenje ka nečem, idenje u susret Nepoznatom. To idenje ka drugom licu jeste izlaženje u susret samom sebi, jer u razgovoru s drugim čovekom saznajemo ko smo. Vraćajući se Bašu pomislila sam da bi moj pustinjački stan mogao da porazgovara s njegovim pustinjačkim stanom. Moje putovanje da bude i njegovo putovanje. Moj pustinjački stan skriven među oblacima da može da pronađe pustinjački stan osamnaest predela. I naši pustinjački stanovi tako su počeli da se traže...

Rekla si da u poslednje vreme pišeš prozu. O kakvom tipu proze je reč, tj. u kakvom je ona odnosu prema tvojoj poeziji? Da li se dopunjuju i na koji način?

Proza koju pišem za mene je zagonetka. To je nešto što je u meni bilo duboko sakriveno i pod uticajem nekog impulsa je oživelo na listu papira. Međutim to nije tipična proza već pre neka vrsta monumentalne poeme o usamljenosti i našoj civilizaciji, o paradoksima postojanja i tajni ljubavi, o dramatičnosti života koji je zapravo lepo. To je pokušaj pokazivanja drugačije vrste percepcije, izlaženja izvan utrtih shema mišljenja. Možda je to neka vrsta koana ili huserlovskog epoche, stavljanje u zagradu postojećeg i pokazivanje nevidljive strane sveta. To je neka vrsta književnog, jezičkog i misaonog eksperimenta. Smatram da su svi pokušaji osavremenjivanja književnosti putem jezika varljivi, jer jezik stari. Budućnost, otkrivenje i novo u književnosti nije sadržano u jeziku već u promeni načina mišljenja. Smatram da se pred čovečanstvom nalaze mogućnosti zapanjujućih otkrića novih načina mišljenja.

Pored ritma slika je karakteristika tvog stvaralaštva. Kojom teorijom slike se rukovodiš, s obzirom na tvoje netipično obrazovanje? Veoma malo pesnika je studiralo toliko različitih oblasti humanistike i umetnosti. Otud možda neverovatna raznorodnost književnih pravaca, podpravaca i «međupravaca» koje upražnjavaš?

Od detinjstva me fasciniraju sve oblasti umetnosti, slikarstvo, skulptura, ples, arhitektura, muzika, književnost... Osećam duboku potrebu za unifikacijom jezika ovih umetnosti i za stvaranjem totalne, a ne eklektičke umetnosti. Jer umetnost je neka vrsta znaka i gesta duše koja pokušava da komunicira sa materijalnim svetom. Od izvesnog vremena tragam za zajedničkim tačkama vizuelne umetnosti i književnosti. Horacijevsko ut pictura poesis želela bih da pronađem u savremenim realijama. U takve pokušaje zapravo spada moja Enciklopedija ludaka, objavljena u ediciji časopisa «Rita Baum» u Vroclavu. Još uvek sam u fazi traganja za formom. Formom koja bi mi omogućila da izrazim neizrazivo. Forma prati predosećanje. Ako je predosećanje ubogo i forma je uboga. Ako je predosećanje istinito i forma je istinita. Ako je predosećanje savršeno i forma je savršena. Odnosno, istinitost osećanja je povezana s istinitošću poruke. Želim da svaki moj stih, svaka moja strofa, svaka reč budu magičan i neponovljiv predmet, stih-zaklinjalica koji bi ljudima donosili sreću... Zbog toga u svaki svoj stih, u svaku frazu želim da udahnem svoj dah. Što nalikuje na stvaranje živog organizma. Jer, još je Aristotel u svojoj «Poetici» pisao o organskom i ljudskom karakteru književnog dela. Veoma me je iznenadila Suilvija Plat koja je napisala da je njena pesma mrtva. Ne slažem se s njom, smatram da je prava pesma, prava književnost živa: da je slika stiha telo, a metaforičnost dah duše.

Od nedavno u krakovskom časopisu «Studium» uređuješ poeziju U jesenjem broju želiš da objaviš veći blok (oko deset tabaka) posvećen stvaralaštvu mladih srpskih pesnika, prozaika, književnih, filmskih, likovnih kritičara, fotografa... Kada si se zainteresovala za njihovo stvaralaštvo?

Smatram da je srpska književnost veoma zanimljiva. To je književnost dubine, velikog poetskog senzibiliteta. Smatram da se od srpskih pesnika može mnogo naučiti. Volim pesme Dubravke Đurić, Dejana Ilića, Vojislava Karanovića, umetnika moje generacije. Takođe sam pod velikim utiskom mlađih pesnika, poput Tamare Šuškić i Ane Seferović. Nedavno sam čitala knjigu Marije Knežević «Ekaterini», a veoma zanimljivim mi se čini i Vule Žurić. Fascinira me delatnost Dejana Matića koji veoma mnogo radi za mladu srpsku književnost.

Bila si nekoliko puta u Srbiji, u Beogradu, a nedavno u Sloveniji, Sarajevu i Makedoniji, a pozvana si i u Crnu Goru. Tokom tih boravaka i susreta pre svega si upoznala svoje vršnjake. Čime se razlikuju od pisaca drugih zemalja Evrope? Šta misliš o iskustvu rata kroz koje su prošli? Poljska prevoditeljka te generacije srpskih pesnika, Agnješka Žuhovska-Arent je svoju nedavno objavljenu antologiju njihove poezije (22 pesnika) nazvala «Rat i MP3». Zbog čega? Da li je tim naslovom odredila različitost vaših iskustava, pogleda na svet, interesovanja?

Proživela sam svoj privatni rat i možda mi je zbog toga Balkan veoma blizak. Znam šta znači mešanje u intimu, mešanje u slobodu pojedinca. Paradoksalno je, ali to nasilje vodi tome da pojedinac počinje da traži druge puteve slobode. Umetnost postaje logos slobode, entelechia čovekovih mogućnosti. Stoga mi se čini da razumem i osećam ljude s Balkana. Svojevremeno sam u jednoj pesmi napisala: Tek kada shvatiš vlastitu tragediju, počinješ da bivaš ono što jesi. Možda su zbog toga ovdašnji ljudi pravi ljudi, ljudi od krvi i mesa, nasuprot ljudima Zapada koji mi se ponekad čine ljudima od silikona. Zbog toga ovdašnji umetnici, čini mi se, da imaju veliku šansu da stvore veliku umetnost. Jer je pravoj umetnosti potrebna dramatičnost egzistencije. Tragizam ljudske sudbine otvara nove prostore, prostore lepog, užasa i neponovljivosti.

Starija srpska poezija je dosta prevođena i poznata u Poljskoj. Kažeš da je tvoj omiljeni pesnik Vasko Popa. Zbog čega?

Vasko Popa je genije mašte. U potpunosti realizuje pesničku formulu: maksimum lepog na minimalnom prostoru lista papira. Odnosno, da veliki pesnik uvek ume da stvori vlastiti neponovljivi svet.

Jednom sam upitala Dejana Ilića kakva je poezija Vaska Pope? On mi je odgovorio da je na jednoj železničkoj stanici kupio njegovu zbirku pesama. Popina poezija ga je do te mere zanela da je izgubio tri voza zaredom. Dobra poezija je ona zahvaljujući kojoj možemo da zakasnimo i na vlastitu smrt.

Razgovor vodila Biserka Rajčić
Beograd 2008.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   10/10/2010, 8:10 pm

Koktel Kokto (Digresije, mitovi, opijum i umetnost) - Eva Zonenberg

I
Le petit Ram-Pam-Pam
Comment allez-vouz madame?

Pariz dvadesete godine, Pikaso uleće u kubizam, usput menjajući žene kao četkice; Đagiljev efektno ruinira život Njižinjskom; Salvador Dali dolazi taksijem iz Katalonije u Pariz i onaniše u jednom burdelju; dada trijumfuje u Americi; Dišan je docrtao brkove Đokondi; Džozefina Beker pokazuje gole grudi, pri tom pevajući Le petit Ram-Pam-Pam; Nadrealisti godinama tonu u blagi somnabulističko-nadrealistički san; «Bon Soir» je jedan od omiljenih obrta; Man Rej za potrebe umetnosti otkriva KIKI i snima film «L'etoile de mer» prema oniričko-humorističkoj poemi Robera Desnosa; Džojs se spasava bekstvom iz radikalno katoličke Irske, gde za autore opscenih šala nema mesta, objavljuje svog Ulisa i postaje slavan, dok u njegovoj rodnoj zemlji knjiga dospeva na listu zabranjenih; Gertruda Štajn u Rue des Fleurus 27 vodi duge razgovore s Alisom B. Toklas, koja ispija brendi s ledom ili je za volanom forda uverava da nosi šešir s žutim cvećem; Hemingvej se redovno opija i zamera Francuzima što je kod njih alkohol skuplji nego u Americi; Henri Miler u rukama perverzme Anais Nin postaje veliki pisac; Rajner Marija Rilke posle susreta sa mladim Polom Valerijem sadi vrbu u vrtu Chateau de Muzot – u znak zahvalnosti što je svet pozdravio novog pesnika; Eliot zaključuje da je april najokrutniji mesec i to otkriće objavljuje u Pustoj zemlji, poemi koja se sastoji od 433 stiha; na svet dolazi najčudesnija žena veka «Pretty little baby» koju je nemoguće ne voleti i zaboraviti, «Jeanne, Jeannet, Ninnette» koja će ubrzo neumorno pratiti Sandrara u «Transibirskoj železnici»; Andre Breton izdaje časopis «LA REVOLUTION SURREALISTE»; Arto zaključuje da je svuda dobro, ali najbolje u ludnici; Dali i Bunjuel ekperimentišu snimajući filmove: klaviri punjeni kravama, razljućeni mravi, biciklisti, klopke za miševe, ministranti, popovi, bele pudlice, kardinali, ludaci, histerične žene, muškarci demonskih pogleda, sve smešteno pod obećavajuće naslove, «Zlatni vek» i «Andaluzijski pas»; nastaje ciklus ekspresionističkih slika Robera Delonea, s pijanom Ajfelovom kulom; «umetnost ne reprodukuje vidljivo, već stvara vidljivo» piše Paul Kle u svojoj «Teoriji savremene umetnosti»; Vitgenštajn razmišlja šta ima zajedničko sa svojim «Tractatus logico-philosophicus», provodeći usput odmor u Norveškoj s Arvidom Sjorgenom, dok Bertran Rasel piše uvod u englesko izdanje te knjige; aristokratkinje se diskretno utrkuju u dužini bisernih ogrlica; Arnold Šenberg je izveo uspešan puč na sistem dur-moll, komponujući u celini d o d e k a f o n i č n o delo pod naslovom «Serenada»; Kafka stiče klaustrofobiju u tesnoj alhemičarskoj uličici i prisustvuje procesu «Jozefa K.», pokušavajućši da ga spase dopisujući mu različite završetke; nekoliko godina kasnije izdavači štampaju verziju s tragičnim završetkom; Vitkaci je na vrhuncu apsurda, hrani se samo pivom i kokainom i žali se na totalnu dosadu, proričući katastrofističku viziju trijumfa masa prosečnih; Virdžinija Vulf otkriva novu emancipantkinju, a usput i depresiju, emancipantkinja se zove Vita Sekvil-Vest, njenom stilu života može se pozavideti: putovanja po Africi, lude vožnje automobilima, puste palate s divljim vrtovima; upravo zbog nje će deset godina kasnije Virdžinija za samo nekoliko meseci napisati istoriju prvog književnog transeksualiste, naslovljenu sa «Orlando»; Šliman otkriva Troju i od svoje žene čini Lepu Jelenu; Berlin postaje nezvaničan centar homoseksualaca: Odn, Ašervud, Frensis Bekon otkrivaju da su žene samo smetnja; Tristan Cara se preseljava u Pariz, gde pod okriljem Pikabije piše kratak melanholičan anti-poetski tekst: recept za savremeni stih od neprocenjive vrednosti; Emili F. je prva žena koja je avionom preletela Atlantik; Stravinski s pozicije nepopravljivog optimiste komponuje «Praznik proleća»; Pavlova je na sceni Pariske opere uganula nogu u članku; Isidora Dankan ne haje ni za koga, zavodi Jesenjina i oseća se oslobođena; Koleta ne zna za šta da se odluči, počinje da sakuplja leptirove, utvrđivanje pola pričinjava joj ozbiljne teškoće; Žan Mare je lep i mlad; Andre Breton za vreme ručka otkriva da su «puževi fosforescentni, što će javno izneti tek u Njujorku 1959. godine; Gombrovič trči po poljskim plemićkim gnezdima u haljinici do gležnja i plače; ima samo nekoliko godina; Paul Kle slika «Zlatnu ribicu» i od tog vremena njegova Goldenfisch će preplivati s njim mnoge kofe s bojama i suzama; Andre Žid u svom dnevniku beleži: 3. novembar 1920: «S Polom Valerijem i Koktoom na ručku kod Gospođe Milfeld. Nismo izmenili ni tri rečenice, a već sam se iznervirao»; 16. januar 1923: «Juče sam bio u Vje-Kolombjeu, gde je Dilinova trupa igrala «Antigonu» u Koktoovoj verziji, odnosno njegovu «Sofoklovu damu». Nepodnošljiv savremeni sos sa kojim se služi taj sjajan komad; ako je još uvek lep, to nije zbog Koktoa, već mimo Koktoa».



-nastaviće se-

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   18/10/2010, 8:41 pm

II
«Tajna lepote» i «profesionalna tajna»
Naša tajna će biti ono čega se najviše bojimo

Kokto je pretekst, lakomislen, kao što to umeju da budu preteksti: samovoljni, samoljubivi, ili elegantni; efektan uvod, kao što bivaju efektni svi entree; koketnost kao preduslov utvrđivanja nove koncepcije sveta, novog plana grada, novih pravila igre zvane jezik ili komunikacija između ja i ti, između mi i mi, između dve obale iste reke. Ko zna koji put prepričavati sebe, sebe, ali probajući, uzimajući, kroz Drugo, po ko zna koji put stvarati vlastitu kosmogoniju, teodiceju (da li je smišljen složeniji i idiotskiji izraz?), opravdavati pad i nastanak novog poretka, novog sunčevog sistema u odnosu na zemlju (a šta s drugim planetama?), novih sazvežđa nastalih malčice iz inata, malčice iz potrebe trenutka za novootkrivenim licima i imenima, otkriti uznemirujući kod nekog ti, koji ne mogu sustići neodređeni članovi, nov jezik razumljiv samo osećanju, objaviti novu boju, zvuk i miris mastila:

«Jedan dan u Parizu! Neću vas pustiti. Voleo bih da ispijemo po čašicu vermuta»

Da li će ovako izgledati zvanični pretekst, da bismo se pozabavili Koktoovom umetnošću?
Ne, to će biti poseban eksperiment: Infantkinja Infantilizma (da, ona ista s glavom u oblacima) otkriće da je infantilna, a istovremeno okrutna, da će najpre umreti da bi se rodila još infantilnija i u svom infantilizmu rizikovati grešku, neodgovarajuća tumačenja i pogrešne teroije sve do bezbrižne, mada ne i nekorisne zabave. Zabave. Zabave? Ponovo će početi da piše, staviće bukteću krunu na glavu, na njoj će spaliti noćne leptire prošlosti, vadeći iz pepela kristale veličine svevidećih zenica. Infantkinja ima izvesnu prevagu u predstavljanju potpunog, čak konačnog oblika infantilizma, možda će, a čak je i dužna da počini izvesne sitne ludorije, ne isključujući verbalne ludorije. Nešto što hoće da bude književnost, a nije. Tekst u kome je sve bez značenja, osim nekoliko rečenica. Jer, ma šta pisao, ma šta govorio mimoilaziš se s realijama učenih i odraslih, a ako se ponekad i uputiš u te regione bićeš tretiran poluozbiljno poput reči dece i nikada nećeš biti pročitan i shvaćen ozbiljno; zbog toga Infantkinja Infantilizma može sebi dopustiti sve, čak da prekorači granice dobrog ukusa i pristojnosti. Da ispolji rđave i dobre strane karaktera: kapriciozna i nesnosna, pravi glupe šale i glupe i ružne grimase; sve joj je dopušteno, jer nije samo infantilna već je i Infantkinja! Može podjednako da koristi lepe i ružne reči, da pri tom bude odvratna, ogavna, ganutljiva, osećajna i nepodnošljiva, da guta jedan za drugim glazirane medenjake u vidu srca; ili da kao klupko nerava istupa poput Arijadnine niti, ostajući ipak uvek ista: zapanjena i opravdana. A kraj detinjstva je kao ivica britve, treba paziti na svaki gest, mada je krv tako slatka i munjevito se, kao nikad pre toga, ledi u crnu tačku minuta. Ah! mi vampiri, povremeno se hranimo istančanom inteligencijom i prefinjenim gestovima. I dugo živimo da na kraju postajemo detinjasti, vucaramo se noću po velikim gradovima i obožavamo stare, veoma stare i zagonetne žene. Odsečeni od svakodnevnog života, jedino naše zanimanje je: oblačiti se elegantno i sakupljati lepe predmete, ili lepe ljude, ili lepe trenutke, koji su za nas večno danas. S vremena na vreme bole nas zubi ili tonemo u duboku melanholiju, ili nas prati nesnosan magličast spleen. Ne pomažu nam požuteli, čipkani žaboi na požutelim, izgužvanih pregibima od pre više stotina godina, ni otmene sitnice, ni genijalni umovi renesansnih majstora. Prema tome, da li početi još jednom ispočetka?


- nastaviće se -

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   24/10/2010, 10:39 pm

Užasne li istorije! nebrojeni počeci. Ima li nekog ko vlada njima, ko ih je prebrojao ili sklopio u nekakvu logičnu celinu? Da li započinjati dan od kraja i noć iznova – to je način. To je način, ali nije tajna, zbog toga Infantkinja Infantilizma će se još jednom malčice postideti i zbuniti i biće tako deli-deli-deli-delikatna (pss) i slatka! stojeći u pozlaćenom centru svoga kraljevstva ko zna koji put će dobiti na poklon nekakvu akustičnu sitnicu: To će biti naša tajna: ludilo voli da se kreće u parovima.
Ulećući u peripetije ludila Infantkinja Infantilizma zaboravila je jedno, da obuče mesečevu haljinu, kada je blago, kao što to čini čelično pero s površinom hartije, gotovo neopaženo prelazila na drugu stranu, u državu koju je osnovao njen preosetljivi prijatelj muzikalnog srca – Žan K. – muzikalnog srca, nepristojno i uznemirujuće negovanih ruku i čudesno koščatih kolena. Onaj koji je na javnom forumu obelodanio svoje dve tajne (pored uznemirujuće negovanih ruku i čudesno koščatih kolena), jedna od njih je glasila:

«Sva moja poezija je Tamo: Ja samo kopiram»

I kao da toga nije bilo tajna je ostajala tajna, nakon podizanja jednog vela pojavljivao se sledeći. Infantkinja Infantilizma puderiše svoje lice i Koktoovo lice, usput kreće u malu šetnju ambulantnim kolima (naravno s bučnim i efektnim signalima), tokom cele noći, kroz celu prestonicu mašte, kroz rafinirane arterije krvotoka i pulsa, kroz definiciju lepog, sve do njegove tajne ili pre do pokušaja da objasni šta je tajna. Nešto postoji, ali je nevidljivo? Neuzvišeno? Nešto što nas neprestano prati u vazduhu; sveprisutno, partout, ili kroz sve.

Tajnu neće sačuvati jedna ruka
Moraju se sresti dve različite ruke

Napisala sam posetivši Rodenov muzej u Parizu i posmatrajući njegovu slavnu skulpturu upravo pod takvim nazivom. Ono što šake kriju je bezobličje, nepoznato, kojima treba dati formu i oblik, izvajati, artikulisati, otkriti, međutim ni vajar, ni pesnik, a još manje vlasnik tajni ne čini takvu zloupotrebu. Ako ne čini, ne čini! Nikakvih faux pas i nepozvanih gostiju na beskrajno dosadnu čajanku! Zadatak je znatno teži! Pronaći vreme, tokom koga ćemo započeti bezbednu i opravdanu kontinuaciju, svakodnevno je izbegavajući. «Ovde i sada» neće usmeriti ruku u sigurnom pravcu: kontinuaciju onoga što je započelo u dalekom, premda bliskom detinjstvu. Tajnom lepog?
?:znak pitanja: grafička forma ili nešto više?
«Ako pisanje nije čin ljubavi, onda nije ništa drugo nego piskaranje», zvuči memento-odgovor na otmenoj narandžasto-mrkoj karti s autorovim likom. Dobila sam je na Sen Žermen de Preu, gde se pored slavnih književnih kafana: Cafe de Flore i Les Deux Magots nalaze i slavne knjižare. Koliko se sećam to je bilo jedne zime prošlog veka i sve je bilo moguće. Infantkinja Infantilizma je kupovala knjige na tone i na tone jela tarte du citron, šetala kilometarskim parkovskim alejama i kilometrima se vozila na rolerima, satima ispijala une noissete s'il vous plait kraj Notre-Dame i satima razgovarala telefonom, otkrila dvostruko obličje lepog: pahuljice snega noću i pred svitanje, još uvek ne znajući ko jeste, a ko nije, zavolela je podmuklo finu peckavost mraza i apstrakciju ljubičica kupljenih u decembru.

-nastaviće se-

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   28/10/2010, 1:06 pm

ROĐENDANSKA PESMA

Udalji se od mene podjednako u svim pravcima
„Uvek“ u životu odbaci koliko možeš
Toga dana lakša za godinu dana ispusti ga iz ruke
Sudbinski prepusti svako „nikad“
Kraj tih vrata postaću vlastita vrata
Kroz ta vrata izlaziću svakodnevno


____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   30/10/2010, 5:52 pm

Oh! Madame, vous etes comme l'androgyne.
Glas nepoznatog muškarca sa psom, zbog čega sa psom, a ne sa gušterom? Zbog čega sa gušterom, a ne sa tigrom? Zbog čega sa tigrom, a ne sa žirafom? Zbog čega sa žirafom, a ne sa krokodilom? Zbog čega glas muškarca i još nepoznatog? Zbog čega taj nepoznati plus muškarac dopušta sebi takvu prisnost?
I to u jednoj slavnoj knjižari s nebrojeno mnogo knjiga nalik na nebrojenu količinu početaka? Infantkinja Infantilizma ubrzava tempo namećućih sumnji, počinje s naporom da diše, i još gore, počinje da se guši. Mon Dieu!
- Oh! Monsieur, j'ai mal a la tete «et a l'univers».
Umetnik na fotografiji čini se veseo i istovremeno siguran je u rečenicu koju je upravo potpisao. Ali, zar taj čin ljubavi s nevidljivim nije isto? Skriveno se pojavljuje u raznim vidovima, poprima različite forme. Skriveno za ljude koji se nalaze postrance, za one koji se mimoilaze, za rascepljene, za pesnika odveć je javno
i uhvatljivo, kao sada:
Nediskrecija kiše
Nediskrecija vetra
Nediskrecija snega
Nediskrecija sunca
Koje od ovih ulagivanja i koketerije prirode izabrati?
S kojim sklopiti tihi pakt o carevanju indikativnih rečenica?
Koja je od tih nediskrecija najdraža? koja najbestidnija?
Koju bi od tih nediskrecija poveo na put? Zbog koje bi odlučio da ostane sam?
S kojom bi pošao na raskošnu večeru?
Zbog koje bi otrovao svoju voljenu mačku?
Iz koje bi isisao svu krv?
Koju bi utamničio u pesmi?
Kojoj bi rekao: ne, više te ne volim?
Zbog koje bi se pretvorio od žene u muškarca i obrnuto?
S kojom bi uveče slušao Mocarta?
Koliko se samo sporova strasno tokom minulih vekova i sjajne karijere nauke zvane estetika vodilo oko tog nevidljivog, interpretiranog na mnogo istančanih načina, najrazličitije zvanog: platonske ideje, peto otkrovenje, nadahnuće i dr. – skladni i podmukli mitovi. Sumnja, uglavnom sumnja u ono što je istinito, a retko u gluposti. Međutim tamo gde je polukrug tamo je i krug, gde je pitanje tamo je i odgovor. Možda je i nešto više od života, nešto više od smrti, iz vazduha otiče ljubičasto (zbog čega ljubičasto?). Zna kuda, premda ne zna pravac. Ako bi se umetnik sreo sa tim Nečim/Nekim, npr. na kafi ili torti s lešnicima umro bi od straha, a zatim bi napisao sledeću pesmu:

Veoma sam nevidljiv
da bih se zaljubio, omrznuo, oslobodio se, potukao, uništio,
lišio, ubio, otišao, pozdravio
dođavola! mi smo besmrtni!
i nema ničeg drugog osim tog jednog jedinog beskrajno zapisivanog razgovora
konačnosti s očiglednošću
samo zato
da malčice pominjemo ljude
iako su se nalazili s iste strane
sa «nekako će biti» i «koliko će to potrajati?»
rizikovali smo prvi korak
i tiho nasumce ulazili smo u bezbedno prozirnu stud
ostajući nasamo sa senkom stranice s intonacijom glasa
u svakoj od tih rečenica s drugačijom temperaturom slova

Zar nije došlo vreme da se otkrije profesionalna tajna?
Ovoga puta nećemo biti ni dvorske lude, ni glupaci, ni samoubice, ni klovnovi, ni vampiri
(premda je... bela doza vrata uvek preporučljiva), ovoga puta postaćemo geniji! «Logika nas primorava da se pred ljudima prikazujemo reprezentativnog izgleda; inače videli bismo samo prazninu»
- Geniji?
- To uopšte nije teško. Dovoljno je manje jesti i manje spavati.
- To je kao kada nosimo odveć tesne ili odveć velike cipele, malo osoba ume da hoda u nečem takvom, a tek da šeta ili pleše.
- To uopšte nije teško. Dovoljno je sve manje i manje toga.
Infantkinja Infantilizma odaje na koji način je nestrpljiva, njeno nestrpljenje kao nestrpljenje svakog deteta može biti nepredvidljivo po posledicama, teško, počinje da lupa nogama i da se jedi: ili obuvam tesne cipele ili završavam ovaj tekst! Tako počinje «bajkoviti fluid, fluid koji je preegzistencija» ono neobično stanje oko koga bismo plovili po jezeru veštačke svetlosti, a iz daljine čuli zvuke muzike i udaljene, veoma udaljene glasove, neke neobične, poznate pesme: «Genije je transcedentna forma ludila». Ako ta pesma i dalje traje onda izlazi iz Afroditinih ustiju ili jedne od devet antičkih sestrica. Zbog čega ne iz Apolonovih ustiju? Pesnici, umetnici postoje samo zato da bi pridavali formu tom ludilu, zabavljali se s Muzama, ispitivali na sebi različite doze «božanskog ludila». Kokto dodaje da umetnost ne može postojati «samo kroz sublimiranu krhkost duše». Krhkost? Krhkost u smislu nepodudarnosti, krhkost koja asocira prekomernost, preobražaje, monumentalnost, bogatstvo, nadmogućnost, nadrealnost. Krhkost koja izdvaja? Izbacuje iz gomile, a obala nije uvek živopisna, bezbedna, njena površina s ostacima, otpacima, smećem užasava, demaskira i skida šminku civilizacije i još brutalnije otima od stvarnosti koju utvrđuju pravila svakodnevnih situacija, sučeljavajući se licem u lice s neograničenim i neuklonjenim. Krhkost, da to je krhkost: služenje jezikom ljudi, a istovremeno izlaženje van njegovih granica.

«Pesnik ne sanja: on planira. S vremena na vreme hoda po živom pesku i njegovo stopalo mnogo puta propada u smrt... (...) Poezija ima natprirodne sklonosti. Pažnja! (Attention!) Hipersenzibilna atmosfera (...) Zbog toga, onaj ko se nađe u toj zemlji može postati čudo. Pesnici žive čudima...».
Pesnici, Infantkinja Infantilizma


-nastaviće se-

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   5/11/2010, 1:42 pm

III

Ruža (Jerihona, Pustinje, Vetrova i sl. ruže prema Koktou)
«Ružo, vrati se kući
i plači kao
Ahil za Patroklom»

Ako se dogodi čudo.
Između jedne konkretne aktivnosti (pranje zuba?) i druge svakodnevne aktivnosti (pranje zuba?)
postoje pauze za čuda. Ako se dogodi čudo i svet iznova nastane, od prvog proleća u našem životu onda će (obećavam) od prve do poslednje biljke, od prvog do poslednjeg cveta, od prvog do poslednjeg lista, od prvog do poslednjeg korena pripadati tebi i tako će biti tokom svih mogućih proleća proleća, proleća leta, proleća jeseni i onog najvažnijeg, proleća zime, s ledenim, čudesno ledenim pupoljcima smrznutih ruža, tako smrznutih, da ih mraz skrozira, i stud, ima li nečeg nemogućijeg od toga? smislimo ledenu bižuteriju i bićemo ogledala, u kojima se ogledaju zločini, kazne i gresi; u kojima večno traju balovi: od postanja sveta kroz sve epohe istovremeno. Kikotaćemo se istorijskim ličnostima, jer ogledajući se u nama, neće opaziti, da mi, a ne one, znamo nastavak, celokupnu njihovu istoriju od početka do kraja s detaljima, s pikantnim detaljima. I naše pesme biće gorući ledeni breg, sa koga se ptice iskri spremaju za poletanje, pretvarajući najtvrđe karaktere u plamen. Čak smrt čini «gest iznenađenja, a ne pretnje».
Dovoljno je zatvoriti oči. Da znam: «Nikakva podrška ili pomoć ne vode cilju».
Dok konačno ne nađemo vlastitu planetu, proteranu iz dubine noći i otvorenu u osvit, stenovitu i smrtno opasnu, tamo gde nema nikoga, tamo gde je telo praznina između stenja i vazduha, tamo gde Bog pruža u ruke šestar i kaže: Sada je na tebe red. Pokušaj još jednom.
I stavljaš ga na odgovarajući cifarnik s odgovarajućim ciframa i upisuješ svoju kružnicu u kružnicu kosmosa.
I pomisli, još nikada između jednog i drugog napada nije bilo tako neograničine količine cvetova.
I pomisli, to je kao valcer, običan, najobičniji, na jedan, dva, tri.
Da li ti se zavrtelo u glavi?
Ne na jedan, ne na dva:
to je trebalo da bude bekstvo, a bila je šetnja
to je trebalo da bude šetnja, a bio je ples
Da li u duru ili u molu?
I taj jedan falš zvuk bio je najlepši i srušio je celokupan veštački poredak.
I pomisli, za vreme kuge jedini način da preživiš bio je okruživanje ružama i govorenje na francuskom:

«Il faudra a redescendre,
Roses du ciel de lit
Louis Seize;

On ne peut pas toujours
Vivre a cette hauter
D'ame.

Parfois la biere blond
Succede au lait. La rage
Mollit.

Debout, rosier de mai,
Ce demi-dieu te change
En violette.»

I pomisli, prežderavati se tabletama kao čokoladama i ispijati alkohol kao oranžadu s mehurićima.
I pomisli, to je bio onaj poslednji most.
I pomisli, nebo još nikada nije tako poludelo.
Nauka još nikada nije bila tako smešna, da je zbog nje svemir čak pocrveneo.

Mrak je hteo da nas omete, da nam dosađuje i noć je iz svojih zamki ispustila sve zle duhe i demone;
mrak je tako brzo pao da smo se ponovo izgubili i nismo mogli da se pronađemo.
I pomisli, da smo se setili ko smo ostali bismo na zemlji sami.
Dva cveta na jednom ružinom žbunu.
Kako se zove taj vrt?

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   11/11/2010, 1:04 pm

LUDA

Osetljiva to znači tužna

Zagrcavam se vlastitom resicom i pribojavam

da će mi iz čista mira staviti kovčeg

pred nos Zakucati ekserima

A možda mi se samo tako čini U rukama

svežanj ključeva ali ni jedan ne odgovara

današnjici Kakva vremena

Satovi blago otkucavaju ponoć:

„Jedini moj prijatelj

koga još nisam upoznala

jedini moj muškarac

koga još nisam volela”


Strah doslovno miluje ludilom postelje

znacima sjedinjuje znacima razjedinjuje:

čijom krivicom?

Literarnost uzbuđuje i zasmejava

izlazim isto onako sama

bez krune minđuša žaboa

Sama (okružena svetinom)

bolesno pazim vlastitu senku

celokupno očajanje nosim u sebi

kao jedinstvo


Plakaću

prijateljski opraću

neizlečivu prljavštinu i prosjakove rane

čireve priljubiću na ženinu mezgru

Ona će oploditi samilost Kroz devet meseci

stado belih miševa pretrčavaće mi put

Ja ću plakati Sva budućnost

pred kožom

je jedan veliki kamen

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   27/11/2010, 5:31 pm

SUBFEBRILNO STANJE


Vraćam se nekadašnjem gradu svoje mladosti
Tamo gde sam srela prvu ljubav
Tamo gde smo se ljubili na kiši naslađujući se svojim vlažnim telima

Grad u kome sam postala pesnikinja i pisanje preobrazila u strast
Ne birajući emocije i izražajna sredstva

Tamo su se nalazili i bol i zebnja i otkrovenje koji srastaju s osvitom
Tamo gde je ostalo mnogo nezapisanih stihova
Tamo gde sam volela drugi put zbog jedinstvene jeseni za koju sam dorasla
Da bih pokraj tebe bila frivolna i koketna kurtizana koja pleše na mesečini
Dok su moje grudi pevale himnu ljubavi a naša tela bila nepresušna žudnja

Grad u kome sam izneverila muškarca zbog žene
Mršuljave činovnice opsednute muzikom
One koja je volela brze žene i lepe automobile
I ja sam bila brza u onom jedinstvenom skoku u kome sam izgubila delić svoga sveta
Tamo gde drveće nikada nije cvetalo a cvetovi su bili poput mrtvih osmeha
Tamo gde je poljubac bio poljubac izdajnik

Grad u kome su nežne reči bile kao razbijeno staklo po kome treba hodati
Tamo gde su rane bile realnije od reči
Tamo gde je zadavan bol koji se teško može zalečiti
Tamo gde se nepravda spremala za ofanzivu
Tamo gde me je čekalo izgnanstvo

Grad u kome sam igrala šah i izgubila partiju bridža s usudom
Tamo gde sam shvatila da je dobro bespomoćno
Tamo gde sam osetila koliko možeš biti nepotreban
Tamo gde su mesta i datumi služili za huškanje
Tamo gde je tuđinstvo izranjalo iz svake pukotine


Grad u kome sam bila pijana i neuračunljiva
Tamo gde smo noću lutali duž reke da bismo nahranili gladne labudove
Tamo gde smo ispod starog platana pili šampanjac iz zatvarača
Tamo gde sam pijana na zidu ispisivala svoju pesmu
Tamo gde se nalazila šuma jasmina u cvetu


Grad gde je na zidu stajao natpis: «tvoj bol umire» potpisan sa «krik»
Tamo gde sam neprestano u sebi čula krik premda sam ćutala
Tamo gde ne bi bilo mesta za utočište
Tamo gde sam kriknula da bih izazvala gnev neba
Tamo gde su se prijatelji pokazivali neprijateljima
Tamo gde je neprijateljstvo iz dana u dan iskrivljavalo sve


Grad u kome sam gladovala da bih askezu pretvorila u umetnost i živela samo za umetnost
Tamo gde se moje telo uzvisivalo razgovarajući s oblacima
Tamo gde sam spoznala poniznost saosećajući s odbačenima
Tamo gde je procvetao paprat koji ispunjava najneobičnije želje


Grad u kome nisam naučila ni plemenitost ni dobre manir
Podižući svoj pobunjenički svet kao kulu od karata
Tamo gde sam ugledala slobodu: dve ciganke u trku
Tamo gde sam videla oštricu noža pobodenu u stablo drveta

Kao da je neko želeo da kaže da pati zajedno sa mnom
Grad u kome su prosjaci izgovarali naučena pitanja i nestajali iza ćoška
Tamo gde je jedan od njih rekao: «Samo vreme leči takve rane»
Tamo gde je

Grad u kome sam bila izneverena
Nasilno iščupana iz svog životopisa poput ispresovanog cveta u knjizi
Tamo gde niko nije hteo da kaže istinu maskirajući kukavičluk smehom
Tamo gde je silovana moja osetljivost i to nazvano filozofijom

Grad u kome nisam bila
Tamo gde se ravnodušnost nalazila pokraj svakog
Tamo gde je gramzivost u zlatnim cipelama odlazila u lov
Tamo gde je zavist ujedala kao besan pas

Grad u kome sam živela samo na planu
Jer sam realno pripadala drugom kopnu
Tamo gde Most nebesa vodi od Tebe ka meni

Grad u kome sam izneverila ženu zbog muškarca onog jedinstvenog proleća
Koji mi neprestano izlazi u susret renesansnom alejom kiparisa
Taj povratak u detinjstvo dala bih za jedan tvoj osmeh
I ponovo bi cvetala jabuka u bašti mojih dedova ispod koje sam skrivala blaga
Samo ako bi umeo da vratiš ili zaustaviš vreme

Da ponovo oživi ono neobično osećanje da pripadam samo tebi
Da mi ćarlijanje vetra ponovo miluje slepoočnice
Da ponovo dečji naivno berem ljubičice
Grad u kome je postojala najlepša botanička bašta
Tamo gde sam u jezercetu obraslom baruštakom hranila ribe
Tamo gde sam bila gladna i nepoznata žena me je nahranila kolačima
Tamo gde sam mislila samo na tebe dok su naokolo cvetale bele magnolije
Tamo gde sam u kineskoj radnji kupila svilenu haljinu s plavim ždralovima

Grad koji pritiska grdosija tragedije
Tamo gde ne postoji niti može postojati oproštaj
Tamo gde sam lovljena svakom reči i gestom
Tamo gde srdito sunce još nije reklo poslednju reč

Grad u kome me je zavela jedna zima
Tamo gde je svaka pahuljica snega imala značenje
Tamo gde sam žalila one koji su padali na zemlju


Grad preko koga sam prekoračila granice znanja i saznanja
Tamo gde sam na autobuskoj stanici ugledala svetog Avgustina
Tamo gde se pojavio tigar očešao o mene i nastavio dalje

Grad u kome su gorela pozorišta što nije bilo upozorenje za one koji stavljaju maske
Tamo gde se postoji samo zbog toga da bi se odigrala sledeća uloga
Tamo gde su sufleri uvek pijani
Tamo gde je zavesa odavno pocepana
Tamo gde su aplauzi licemrje i intrige

Grad u kome sam bila ekscentrična i luda
Tamo gde sam s akvarijumom u kome pliva zlatna ribica prelazila prometnom ulicom
Tamo gde sam se preobučena u klovna vozila pokretnim stepenicama u supermarket
Tamo gde sam šetala u turskoj nošnji sa zlatnim cekinima koji su svetlucali
Tamo gde me je apeiron ljubičaste kose krunisao u kraljicu
Tamo gde
Sam tom gradu dužna pesmu
Kojom otplaćujem onaj metafizički dug

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   29/11/2010, 2:35 pm


LJUBAVNA


Ti si najlepši frižider u koji ubacujem borovnice jagode pasulj i grašak

Ti si najsavremeniji laserski štampač firme Halvet-Pakard

koji štampa skandalozne fragmente iz života nesuđenih mistika

Ti si najtopliji radijator na svim spratovima sveta

Ti si najskuplja bočica parfema na Jelisejskim poljima

Ti si savršeni uređaj Tehniks za reprodukciju

Šubertove "Nezavršene" ili Betovenove "Sudbinske"

Ti si najduža duga pariskog neba

Ti si konkord koji odleće sa nezemaljskim ubrzanjem

Ti si najtvrđa koštica u sočnom mesu burgunca

Ti si demografski rast na kosmičkoj skali

Ti si najlepša kvaka u ovom gradu

Ti si svi kraljevi i kraljice zajedno

Ti si neodigrana partija šaha tokom svetskog prvenstva

Ti si nenaštimovani klavir u psihijatrijskoj ordinaciji

Ti si senzacionalna vitrina u centru Londona i pažnje

Ti si najelegantniji ulaz u hotel u čitavoj mreži hotela Hilton

Ti si najklizavija strana magazina Vog

Ti si najcenjenija viljuškica na svečanom ručku

Ti si najinteresantniji sadržaj knjige pozajmljene na nekoliko minuta

Ti si najefikasnija vakcina protiv besnila i gripa

Ti si ozbiljan kao Tauer u Londonu

Ti si slatka kao šećer u kocki

Ti si veliki kao najveći oblakoder u Njujorku

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   7/12/2010, 1:04 pm

POGOVOR


Ova knjiga je svaki put pisana za tebe

ostavljam je između susretnutog i nesusretnutog

između mene i tebe

između onog koji je naučio da ne bude i onog koji je to primetio

ne upisujem posvetu jer su posvete za sve

ova knjiga je samo tvoja

ponesi je sa sobom stavi je na policu kada izlaziš

da bi se susreo s onim što si u njoj upamtio

ova knjiga je uvek na tvojoj strani kao amulet

ali ne sreće jer je sreća suviše jednostrana

ne čuva ni od zla već od nečeg goreg

da greškom ne bi obukao na sebe svet okrenut na levu stranu

u stvari ti si je napisao

čekajući velike stvari i prepoznajući mnoge male stvari

ne umem da lažem niti da govorim istinu nadrasla je očigledno i nužno

ne imponuje joj smrtnost ona je dar susreta koji ne očekujemo

kako je peto godišnje doba počelo u jesen a završilo se u proleće

kao da su se mladost i starost nebo i zemlja zaljubili

jer je srce čudna zverka: bez godina izvanprostorna

“da” i “ne” prestaju da zvuče kao nekad

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   25/1/2011, 9:23 am

NE ŠUŠKATI METAFOROM


Ne šuškati metaforom

Desno i levo mrdati jezikom

Bilo gde makar u vetar

Iracijonalna greška u govoru

Moderan stih

Otrcan po železničkim stanicama i barovima

U bezbojnoj kravati

Miriše na znoj i glupost

Iznerviran poseže za relanijumom

Odgovaraće na pitanja poštovalaca

: proizvoljno

odleteće na jednoga

i inspiracije radi ispiće

bruderšaft s mesecom

sa sisatom muzom provešće nepoetičnu noć

u osvit napisaće sledeću pesmu

ispuštajući patničke misli

na jalov teren pisaće mašine

dok će na jednom času poljskog jezika

gospođa mr upitati

šta je pisac time hteo da kaže

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   2/2/2011, 1:54 pm

ŠKOLJKICA

Govorio si: sada samo kiša ume da plače
Kao da si zaboravio devojku koja je plakala svakim milimetrom svoga tela
Ogledajući se u osakaćenoj lepoti suze su postojale samo da bi postidele krajnosti
Skrivao si užas u sleđenosti svojih stopala i trčao da bi dokazao svoju odvažnost
Kao da nisi opažao da je ona devojka ljubeći tvoja stopala ljubila tvoje rane
Otvarala su se vrata u sobu u kojoj se smrt smejala samoj sebi
U svojim prstima negovao si nežnost koju si učio plimi i oseki
Kao da nisi opažao da je ona devojka živela na dnu okeana i
Nije umela da govori jer se u njenim ustima umesto jezika presijavao biser
Svaki put budio si se kao neko drugi
Kao da si plesao na jednom sunčevom zraku ne shvatajući da je ona devojka
Bila ona koja je na rukama donosila svetlost
Ukrao si nekakav stih nepostojeće pesme u kosmosu
Kao da nisi osećao da ona devojka zna jezik zvezda
Dok te je gledala u njenom pogledu nalazio se odgovor jedne od njih
U tebi su se nalazili bezbrojni životopisi među kojima si pokušavao da izabereš pravi
Kao da si se bojao da priznaš da je ona devojka jedina u svemiru
Ogledalski odrazi u telima tebi stranih ljudi doticali su ono čega si se bojao
Ti si ćutao jer si hteo da zaboraviš ime one devojke
Kao da nisi znao
Da ona devojka nema ime

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   9/2/2011, 8:57 pm

IV

Pisaći sto
«Ako umeš da zaustaviš vreme, umeš li i da ga vratiš?»

Ovo je mesto sa koga Žan vidi svet na svoj način. Ovo je mesto koje mu pruža uslugu.
Izuzetno i za pisca i za njegovo raspoloženje. Zapravo samo taj pisaći sto ga stvarno poznaje.
Iznad pisaćeg stola fotografije Bodlera, Pikasa, Radigea, Marea i majke. Lica koja je voleo,
lica-maske, u kojima je otkrivao svoje pravo lice. Na zidu tapete u dezenu maskirne uniforme.
Na pisaćem stolu mnogo knjiga. Dve žabice. Možda i tri!
Časovnik koji se zaustavio na 8:35. Da li se na ovaj način zapisuju predosećanja?
Nepomične skazaljke budno gledaju u prošlost, sadašnjost, budućnost
prisutne u svakom od ta tri vremenska odeljka. Prolaznost i večnost;
kao da se moglo živeti istovremeno u svim epohama. Da li je na taj način
verno svojevrsnom jedinom vremenu? Koliko vremena već traje isti sat?
Da li bi u zemlji koju je osnovao Kokto na svim časovnicima taj sat trajao nepromenjeno?
Ili bi bio sasvim drugi, nekakvih 20 minuta
na ovu ili na onu stranu, ima li neke razlike? «U stvarnosti duhova vek je jedan minut».
Intuicija, koja je pored ubrzanog rada srca i posebne osetljivosti na formulaciju rečenica
urođena svakoj preosetljivoj i svejedućoj biljci koja se zove pesnik. Okey bio je genije,
samo bledog i tužnog lica. Bledog? da li tužnog zbog elfa? zbog jutarnjih magli?.
Ponekad je i genijima potrebna neka tabla, da imaju za šta da se uhvate
kada propadaju u neobičnu prazninu između vremena i prostora.
«Sve češće ćeš se smejati i biti sve tužnija»
Na pisaćem stolu tri kutije cigareta, nekakvi crteži: portret žene
i muškarca. Da li je za tim pisaćim stolom oživljavao sfingu iz «La Machine infernale»?
Osuđivao je Jokastu na hodanje stepenicama, koje toliko nije podnosila? Možda je tu
pomislio da je madonino srce veoma veliko
da se u njega može smestiti Luvr? Prvi put shvatajući značenje reči: «Veoma»
od tog trenutka «Veoma» je steklo odgovarajuću autonomiju i izuzetne privilegije.
A da li je možda bilo drugačije?
Šta s mastilom koje je «pesnikova krv»? Da li ga je prosipao na onu ploču? Koje boje je bila? Plave?
Crvena je previše, previše drečeća, previše očigledna. Čista Bleu kao plava livada s tajnim kapidžikom prema Kraljici
prema Noći. Ali i»crna krv» kako je hteo jedan njegov stih,
crna kojom je pisao svoje stihove pronalazeći labudov krik.
A vlažni koral ulovljen specijalno za stih?
Minijaturna krila minijaturnih nadahnuća zatvorena u burmi?
Da li pripada samo njemu ili takođe...?
«Krila hrabrosti» koja su poklon straha.
A plaža na kojoj šušte školjke ispod stopala umrle Safo. Umrle?
Recimo, u trenutnoj nedisponiranosti: pa šta, teško je uskladiti harmoniju antike sa bravuroznom savremenošću.
Toliko je toga. Pa ipak neko pleše na dnu mora sa stihijama.
Kao da od njegovog pisaćeg stola počinje put.
Kada je bio pred njim...
Umeo je da se otelovi u svakoga u koga je poželela,
u jednom trenutku nije umeo da odgovori ko je bio, pokušavajući da odgonetne :
Ko nije bio?
S tim pisaćim stolovima uvek je tako, to tako mala, neupadljiva metafizika širi oko sebe nekakve čari.
Ima se utisak da je dovoljno dotaći vrhom prsta i da se otkrije tajna.
Svaki umetnik je tajna, manje ili više otkrivena, ali nikada do kraja,
da nije te tajne
stvaranje ne bi imalo smisla, a umetnost bi jednostavno prestala da postoji.
Tajna je ljubomorna na sledeću tajnu
u «Bisernom ateljeu» s trgovcem suzama kuje tajni plan:
bela suza za mene, crna suza za tebe.
I šta na to kažeš? Zašto? Zbog čega?
Njegove rečenice su kao dim cigarete. Duge, spiralne, secesionističke. Napete i prozračne poput kapi
u uglovima ustiju. Jednom kao svečeva krv, drugi put kao dah svežeg, morskog vazduha.
Ima snažnih i punih stihova poput mišića slučajno sretnutih mornara
i njihovih snažnih ramena. Ima i melanholičnih
poput profila Ž.M. Koliko dečije odanosti i mladalačke ljubavi povezuje njegove rečenice u stihove-slike.
Da li je za istim pisaćim stolom planirao partiju karata s lukavom ženom?
Možda s damom herc koja je vodila ljubav s kraljem karo i s kraljem herc,
siroti Žan
njegov kralj tref bio je izuzetno u lošoj formi,
a zar nisu bolji asovi i to sva četiri u rukavu?
A onaj čovek iz sobe broj 13 koji se posle streljanja diže, da bi ponovo bio
streljan i tako u beskonačno. Kakav kič! Ali kako lep!

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57863
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   10/5/2011, 9:40 pm

D u b r a v k a Đ u r i ć
NOVA POLJSKA POEZIJA

Eva Zonenberg, Imperija suza, Lukaš Manjčik, Affirmative, Erik
Ostrovski, Dar, prevod sa poljskog Biserka Rajčić, Treći trg, Beograd,
2006.

Biserka Rajčić već decenijama prevodi poljsku poeziju. Posle Petra
Vujičića, poljski pesnici i pesnikinje imaju sreće da su u B. Rajčić
našli pasioniranu prevoditeljku. I srpska kultura ima sreće, jer je
zahvaljujući trudu Biserke Rajčić poljska poezija u periodu
postsocijalizma ponovo intenzivno prisutna u srpskoj kulturi. Naravno ne
smemo zanemariti status poezije u Poljskoj i brigu koja se sprovodi
kulturnom politikom, koja neguje i potpomaže pesnike i poeziju, jer se u
Poljskoj kulturi smatra da je ta delatnost, kao i u nekim drugim mnogo
manjim postsocijalističkim kulturama, važan identifikacioni model
savremene poljske kulture. Mnogi pisci i spisateljice o periodu
postsocijalizma pišu kao o periodu kada visoka kultura, a posebno
književnost, a posebno poezija, u kontekstu tržišne ekonomije odlazi na
marginu društva, u nepovoljnom su položaju, a primat dobijaju
komercijalna kulturna dobra. Ipak, i pored i dalje – može se reći –
problematičnog statusa takozvane visoke kulture, posebno književnosti,
poezija u mnogim postsocijalističkim državama čini važan, ministarstvima
finansijski poduprt, segment kulturne proizvodnje.
Moram skrenuti pažnju i na rad Biserke Rajčić. Kao prvo ona je
fenomen prevodilačke delatnosti po tome, što za razliku od drugih
prevodilaca i prevoditeljki koji su se uglavnom usmerili na prevođenje
proze, spada među one retke prevodioce koji nisu pesnici, a strasno, sa
zadivljujućom upornošću i u velikim količinama prevodi poeziju. Zatim,
moram da napomenem i to da prevodioci obično, kao i pesnici-prevodioci,
sebe formiraju na tipu pesničke produkcije koji im generacijski ili
poetički blizak. Fenomen Biserke Rajčić je u tome da je njen
senzibilitet dovoljno otvoren i fleksibilan da je ona sposobna da stalno
neumorno otkriva uvek nove i zanimljive autore i autorke koje zatim
prevodi. S druge strane, kada se čitaju njeni prevodi, zadivljuje i to
koliko je njen jezik fleksibilan i u stanju je da uvek drugačije
pesničke modele predstavi tako da se po jeziku i stilu vidi u drugom
jeziku i u drugoj kulturi distinktivno obeležje svakog od prevedenih
autora i autorki.
Dobrom saradnjom izdavača Treći trg i prevoditeljke Biserke Rajčić, a
zahvaljujući finansijskoj pomoći poljskog Instituta za knjigu i
njegovog prevodilačkog programa, dobili smo jednu vrhunsku SAVREMENO
senzibiliziranu ediciju nove poljske poezije u kojoj su predstavljene
knjige Eve Zonenberg (1967), Lukaša Manjčika (1978 ) i Erika Ostrovskog
(1977). Oni su svi vezani za grad Krakov i svi su u nekoliko navrata
boravili u Beogradu. Poezija ovih pesnika u izboru i prevodu Biserke
Rajčić mi je posebno zanimljiva jer mi govori o tome koliko poljska
poezija, s jedne strane ima snažnu modernističku tradiciju iz koje ova
postmoderna postsocijalistička poezija nastaje nasleđujući visoke forme
modernističke, a zatim i rane postmodernističke poezije. Visoka pesnička
forma u okvirima modernizma je ona koja ne gaji iluziju o prozirnosti
jezika i mogućnosti neposrednog iskazivanja iskustva i ’slikanja’
realnosti. Ona problematizuje svoj medij (pesnički jezik) i pokazuje da
’realnost’ ni u kom smislu nije izvesna niti je tako lako možemo
’preneti’ jezikom, jer je jezik daleko od toga da je neutralni
transparentni medijum.

Mnogi koji su pisali i govorili o novoj poljskoj poeziji, ukazivali
su na značajan uticaj američke bit poezije i poezije njujorške škole. U
mnogim postsocijalističkim državama ovaj impuls je postao dominantan,
tako da se pored Poljske može pomenuti i Slovenija, u kojoj su
poslednjih desetak godina prevedene i objavljene zbirke pesama Frenka
O’Hare i Džona Ešberija. Ali, ako se govori o bivšoj Jugoslaviji,
ukazala bih da je taj uticaj bio izrazit, na primer, na danas u svetu
poznatog i priznatog slovenačkog pesnika Tomaža Šalamuna i na srpsku
pesnikinju Ninu Živančević, koja je petnaestak godina živela u
Sjedinjenim Državama. Ako čitam poeziju Eve Zonenberg u knjizi Imperija
suze, ne mogu se oteti utisku o značaju tog uticaja, mada mi, u
razgovoru sa Evom Zonenberg, prilikom njenog boravka u Beogradu, ona
kaže da nije dobro biti samo pod uticajem američke poezije, što
verovatno govori o tome da se autorka sada okreće drugim poetičkim
obrascima, što je i neophodno, ukoliko pesnik i pesnikinja žele da ne
upadnu u sopstveni manirizam, oni stalno povremeno moraju da nalaze
načine i da se poetički menjaju i razvijaju.
U poetici radikalnih pesničkih praksi, pesnički (muški) narcisizam
je bitan i on se izražava i kroz poetsku praksu. Umetnik u ovom slučaju
pesnik je u kulturama Zapada konstruisan kao muški subjekt, a u poeziji
se taj narcisizam iskazuje opevanjem i slavljenjem tog muškog
konstruisanog pesničkog subjekta. Tako je Vitmen slavio “sebe”,
Hlebnjikov takođe, kao i Alen Ginzberg. Kada pesnikinja to čini, kao na
primer Eva Zonenberg, ona se poziva na autoritet velikog pesnika. U tom
smislu se ženski umetnički, u ovom slučaju, pesnički narcisizam
ispoljava tako što traži legitimitet muškog pesničkog autoriteta i
Zonenberg ispisuje stihove u pesmi “Alergična devojka, studija
egzibicionizma”: “Već dvadesetak i nešto godina dolazi mi (utuvljuje mi u
glavu / ako Ginzberg piše o sebi trebalo bi i Zonenberg)”. Mnoge pesme
Eve Zonenberg ’rade’ sa kulturalnim konstrukcijama ženskosti, tako da su
neki od naslova “Đokonda”, “Glumica”, “Devojčica sa šibicama”, “Kako da
budem velika i jaka” ili “Eva prema Danteu”. U poeziji, koja je do
skoro bila ekskluzivno mesto iskazivanja muškog subjekta i mesto
konstrukcije muškosti, pesnikinje vrše aproprijaciju tog prostora i
prostor poezije pretvaraju u prostor za konstrukciju ženskog subjekta i
ženske subjektivnosti. Ta ženska konstruisana subjektivnost u poeziji
Eve Zonenberg nije esencijalistički ženska u smislu “ženske poezije”
kako je definisana muškom mačo tradicijom, kao prostor konstrukcije
nežnog ženskog plačljivog subjekta. U slučaju Eve Zonenberg ta ženskost
je ženskost postmodernog, postsocijalističkog istovremeno i
decentriranog i centriranog subjekta. Nazivam ga decentriranim, jer taj
subjekt nije konstruisan u formi ispovedne poezije, koja retoričkim
moćima jezika daje utisak da se pesnikinja ili ono što se u poeziji
naziva ’lirskim glasom’, ispoveda i da pripoveda o svom ličnom iskustvu.
Ni Eva Zonenberg niti ostala dva pesnika ne pišu u modelu toliko
popularne ispovedne poezije. E. Zonenberg u pesmama ’radi’ sa
konstrukcijom ženske i muške subjektivnosti na način koji je omogućila
rana i pozna postmoderna poezija koja se, bar u američkom kontekstu
povezuje sa radikalnim (eksperimentalnim) pesničkim praksama, koje manje
ili više dovode u pitanje veliku humanističku lirsku tradiciju, ali je
često i inkorporiraju u sebe. Kada E. Zonenberg piše pesmu “Đokonda”,
transformiše ove mitske evropske konstrukcije ’tajanstvene’,
’neprozirne’ ženskosti (frojdovsko pitanje “Šta žena hoće?”) u savremeno
konstruisanu dugokosu bludnicu, koja se vozi luksuznim automobilima.
Ona stvara palimpsest slika i značenja koje u konstrukciji pesme spajaju
i istovremeno odvajaju tradiciju i savremenost. Mnoge njene pesme
palimpsestno rade sa tragovima kulture. Ali ti tragovi su brisani
tragovi, samo naznake. Pesme ove pesnikinje rade sa površinama, tj.
ekranima, a ne ukazuju na dubinu, u smislu mračnog istorijskog konteksta
(ranog perioda postsocijalizma) koji nostalgično ukazuje na prošlost.
Ova poezija nije nostalgična, ona je savremena, ona je u tranziciji, ona
govori o fenomenima savremene društvene situacije konstrukcije
drugačijih identiteta, ženskosti, muškosti, homoseksualnosti,
heteroseksualnosti, svakodnevice, glamura, potiranja jasne razlike
između visoke i popularne kulture.

U belešci o Lukašu Manjčiku, Biserka Rajčić je napisala “Kritičari
ističu njegovu potrebu za analitičnošću, zanimljivu maštu, opažanje
detalja, preciznost, kondenzovane poetske slike, aforističku načitanost,
koja mu omogućuje intertekstualno pozivanje na poznate pisce, filozofe,
značajne teološke probleme, posebno dostignuća u oblasti jezika.”
Manjčik je pesnik sasvim drugačijeg senzibiliteta u odnosu na Evu
Zonenberg. Na prvi pogled, stil Manjčika je manje ’barokan’ u odnosu na
razigran, često ’drzak’ ’barokni’ stil Zonenbergove. Čini mi se da se
stihovi Manjčika konstituišu između poetičkog obzorja Vislave Šimborske,
poljske nobelovke (u nekoliko pesama se direktno i indirektno ukazuje
na nju, na primer jedna pesma je naslovljena “Oponašanje Šimborske”) i
ukazivanja na američku kulturu i posebno na značaj bit generacije (stih
jedne pesme bez naslova glasi: “kada smo napravili veče beat generation /
svi su trčkali s crvenim mašnicama na repićima / a ti si neprestano
svirala Angie Stonsa). Rekla bih da Šimborska simbolizuje bitnu pesničku
referencu koja ukazuje na razvojni kontinuitet i mene poljske poezije
od socrealizma preko modernizma koji se razvijao u uslovima socijalizma,
do postsocijalističkog postmodernizma. Zanimljivo je da je kao bitna
referenca u mom čitanju postavljena pesnikinja, a ne pesnik, to je
verovatno vezano sa mojom svesnom a možda i sa pesnikovom svesnom ili
nesvesnom tendencijom, koja je važna u ovom vremenu da se autorke
postave kao bitne referentne figure u velikim kulturama. Sigurno je da u
ovoj poeziji postoje i mnoge druge reference koje su mi kao nekome ko
ne poznaje poljsku kulturu neprozirne i ne mogu ih iščitati. S druge
strane, referenca koja ukazuje na američku kulturu a posebno na njenu
poeziju, ukazuje ponovo na to da je američka rana postmoderna poezija, u
svojoj najpoznatijoj verziji bit poezije imala bitan uticaj na
savremene tokove svetske poezije. Zanimljiva je različita upotreba
referenci koje ukazuju na domen religije i njen današnji status. Na
primer jedna pesma bez naslova počinje stihovima “ako postoji Bog
nepotrebno je brinuti / ako postoji Delo ne vredi čitati časopise”.
Interpretirala bih ove stihove u smislu evropskog klasičnog povezivanja
Boga kao Tvorca sa Autorom koji stvara Veliko Delo. Ova analogija
simbolički izjednačava muško umetničko autorstvo sa Svevišnjim Tvorcem. A
reč Delo sa velikim D, ukazuje na visoku kulturu, koja se favorizuje i
suprotstavlja popularnim časopisima, tj. popularnoj kulturi. Na taj
način se pesnik, rekla bih, zalaže za očuvanje visoke kulture nasuprot
popularnoj. Nekoliko pesama se bavi odnosom između generacija i
konstrukcijom “pesnika”. U pesmi “Umesto Pera iz vatre” odnos mlađih i
starijih pesnika se iz duhovito i autokritički pokazuje iz vizure
starijeg pesnika: “... jer sam želeo da predstavim malo mlađe pesnike /
gluplje nego što sam ja sada”. U pesmi “Tri citata” konstruiše se lik
“pesnika džemperologa”. Rekla bih da se pesma odnosi na mitsku sliku
Pesnika koju je stvorio u nekim svojim bitnim kulturološkim
artikulacijama period socijalizma (bar u bivšoj Jugoslaviji). Dakle,
veoma duhovito: “pesnici / džemperolozi / gaje rastavić na placu / i
duge brade / vole devojke / dok su mlade / a stare pesme / uvek vole”.
Zanimljivo je i značajno za savremenu konstrukciju muškog subjekta i
muške subjektivnosti u poeziji da Manjčik daje ovako duhovitu sliku
konstrukcije muškosti u poeziji. Kakav nam je Pesnik tu ponuđen? Kao lik
mudraca (pesnici imaju brade), antiintelektualnog delatnika koji je
blizak prirodi (gaje rastavić na placu, pesnik, umetnik kao neko ko je
divlji i neukroćen talenat), kao ženskaroš (voli mlade devojke,
umetnička, ovde pesnička i seksualna potencija su u konstrukciji
Umetnika Zapada uvek neodvojivo povezane) i umetnički konzervativan
(takvi pesnici uvek vole stare pesme). Manjčikova postmoderna poezija je
eklektična, ali pošto pesme nastaju u poznom postsocijalizmu, koji kao
da se odlikuje dominacijom modernističke paradigme, ta eklektičnost je
istovremeno i suzbijena, ona je data u nagoveštajima. Jedan aspekt koji
mi je posebno značajan a u mnogim pesmama ove zbirke jeste da pesnik ima
svest o poeziji kao umetnosti čiji je medij jezik, koja se konstituiše
zahvaljujući posebnom organizovanju samog jezika na stranici papira.
Svest o tekstualnosti i o tome da mi nikada realnosti ne pristupamo
neposredno, nego uvek posredstvom jezika ili može se reći posredstvom
tekstova kulture, pokazana je u stihovima pesme “Oda Apolonu” koja
počinje ovako: “nema drveća već samo motivi / umesto istorije je
naracija”. Apolon u evropskoj tradiciji se povezuje sa odmerenim,
’trezvenim’ konceptom poezije kao kontrolisane spisateljske prakse, koja
je klasicistička po tendenciji, pesnik pokazuje kako se taj koncept
promenio u kontekstu globalizma, pada socijalizma i dominacije novih
tehnologija i komunikacionih sistema i piše: “sve je sve iskorišćeno /
najmanje nekoliko puta / savršen stih / samo je pitanje vremena / s
obzirom da postoji kompjuter sa kojima je / Kasparov izgubio”.

Poezija Erika Ostrovskog se razlikuje i od poezije Zonenbergove i od
poezije Manjčika. Ova prevedena zbirka počinje poetskom prozom
naslovljenom “Pesnik”. Komentarisaću samo početak ovog teksta koji se
bavi ideologijama modernističkog shvatanja poezije. Jedna od važnih
ideoloških pretpostavki proizvodnje stihova jeste da “od pisca stihova
ne treba tražiti da komentariše ono što piše.” Ostrovski nastavlja: “U
suštini je to tako, i više od toga – ali to ne svedoči dobro o njegovoj
poeziji koja je dužna da se brani sama, jer predstavlja vrstu veoma
osobenog poziva u svet koji je pesnik darovao; svet koji je stvoren u
samoći, iako iskušenja duže usamljenosti ne podnosi.” Mogla bih reći da
pesnik razotkriva paradoks u osnovi ove modernističke umetničke
ideologije. Jer s jedne strane, institucija zapadne poezije od pesnika,
mada u stvari češće od slikara, zahteva da ne sme dodatno da tumači
svoju poeziju. Ali to je već jedna teorijska pozicija, zato Ostrovski
piše da ipak poezija mora dovoljno dobro sama sebe da eksplicira, a to
znači da mora nedvosmisleno da pokaže svoju poetičku, tj. ideološku
poziciju. Poezija je konstituisana kao delatnost koju genijalan pesnik
obavlja u samoći, on je dobrovoljno izopšten iz svakodnevne realnosti da
bi se u samoći posvetio Stvaranju, ali ta samoća je društveno
konstituisana, i društveno uslovljena, zato “dužu usamljenost ne
podnosi”. Zanimljiv je i stav “Takođe smatram, iako je pisac dužan da
bude čuvar tzv. visoke kulture, da ipak ne mora da ocenjuje sudbinu same
poezije...” Bitno je da pesnik poeziju određuje kao područje visoke
kulture, ali s obzirom da živi u periodu poznog postmodernizma, a znamo
da je postmodernizam narušio oštru razliku koju je modernizam uspostavio
između visoke i popularne kulture, Ostrovski ima potrebu da
relativizuje pojam visoke kulture naznačavajući je rečju takozvana. To
je sigurno i odgovor na uslov postkapitalističkih, odnosno
postsocijalističkih društava u kojima popularna kultura postaje
središnja identifikaciona forma i središnje područje konstrukcije
nacionalnih, rodnih, rasnih, klasnih i drugih identiteta. U tom smislu
bih rekla da je jedna od razlika (da li i generacijska) Eve Zonenberg u
odnosu na Manjčika i Ostrovskog u tome što Zonenberg upotrebljava
mitove, ikone i strategije popularne kulture i uvodi ih u visoku
kulturu, dok se Manjčik usredsređuje na tekstualnost i diskurzivnost
kulture, a Ostrovski na model poznog modernizma koji je po intenciji
usmeren na moć jezika, posebno pesničkog jezika da stvara svetove u
jeziku. U belešci o ovom pesniku Biserka Rajčić je zapisala “Poezija
Erika Ostrovskog je na prvi pogled ’reakcija’ na svet koji nas okružuje.
Na drugi pogled vidimo da nije neposredna reakcija, jer u njoj ima malo
od tzv. realnog sveta. To su pre slike koje je pesnik stvorio.”
Ostrovskog bih kao pesnika mogla kontrapunktirati Evi Zonenberg. Eva
Zonenberg kao pesnikinja konstruiše novu postmodernu postsocijalističku
ženskost, koja je u mnogim pogledima transgresivna i daleko je od
pasivne, plačljive ženskosti poetese kakvu je konstruisala muška Zapadna
tradicija u 19. veku, ali koja se održava i do danas. Erik Ostrovski
deluje u konstekstu pozne modernističke tradicije koja je konstruisala
muški subjekt kao univerzalni subjekt. Taj pozni modernizam odlikuje se
minimalizmom, svedenim pesničkim izrazom i insistiranjem na moći jezika
da u jeziku konstruiše svet, svet od reči. Ovaj postupak poznog
modernizma Ostrovski reaktualizira u postsocijalizmu. Navešću kao
karakterističan za ovaj postupak početak pesme “Obožavanje mističnog”:
“Ovde u blizini neba koje je suviše blizu da bi se činilo istinito / U
bliskosti zatvorenoj u zvučno ime / U zvoncima okačenim o istinske
vratove alpskih vrhova...” Kako pesnik konstruiše muškost u smislu
narcisizma umetnika koji je mladi bog, vidi se iz stihova: “Iz mojih
mladica već nastaje bog / I tek od tog trenutka postojim”. U mnogim
pesmama se ženskost konstruiše uspostavljanjem relacije žena-priroda.
Kao primer poslužiće stihovi iz pesme “Pećina”: “I žena upita pećinu Ko
si ti. / Ja sam Ti odgovori pećina. / Izgubila sam se u tebi reče žena. /
Sada smo jedno.”

Moja recepcija poljske poezije izvedena je iz motrišta druge
(srpske) kulture i mog pozicioniranja kao pesnikinje i teoretičarke u
toj kulturi u koju je ona uvedena posredstvom prevoditeljke Biserke
Rajčić. Za mene je važna spoznaja da ovi prevodi govore o tome da je u
poljskoj kulturi urbana moderna i postmoderna poezija neupitno
dominantna paradigma poljske poezije. Nove pesnikinje i pesnici tu
tradiciju nastavljaju, menjaju, prema njoj se kritički ili apologetski
odnose. Nova poljska poezija pokazuje moć transformacije poljskog
društva od socijalističkog ka postsocijalističkom, iako je taj proces
složen i nije bez kontradikcija, ova poezija pokazuje novu integraciju
poljske kulture, kao velike evropske kulture u kontekst opšte kulture
globalizovanog sveta.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   8/7/2011, 6:40 pm

SKALA OSETLJIVOSTI

Posle onog što se dogodilo
ne umem da razgovaram sa mrtvima
a ni sa živima
ne umem da delim život na dan i noć
a ni na sate
ne polazi mi za rukom molitva šapatom
a ni glasna
neću da gledam u ogledalo
a ni u ljude

posle onog
od vere je ostalo nekoliko zrnaca brojanica
od snova nekoliko belih tabletica
od stihova jedan kompromitujući naslov
od razgovora gađanje mesom
od prijateljstva jeza posle prvih slova imena
od znanja smrad lakiranih omota
od sećanja uvek sveži ugrušci

odučila sam se od istinskog života
zaboravila sam čemu služi telo
bojim se da budem voljena

posle onoga što se dogodilo
ne koristim dodir
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   8/7/2011, 6:41 pm

EVA PREMA DANTEU

“Na pola puta” leži pupčana vrpca savijena poput znaka pitanja
prugasta zmija šminkom crta usta izlazi iz kuće baca ključ
zlatni uvojak kose puca prozorsko staklo
između nje i sveta ne dodiruje je on već ona njega trideset
kapi kiše svaka od njih pripada drugom nebu kapi razbacane
u slučajna slova se povezuju u celinu: šoljice kanali delte
početak ili kraj odatle nije daleko do božanske komedije nejednako
poređana
šminka obožavanje vremena svaki trenutak se može zameniti sledećim i biti
pesnik čak u čistilištu u nekoj jabuci ona je trideseta semenka?
tokom trideset godina nikada stvarno nije postojala
ne znam šta je dodir i šta može da ulovi
ne poznaje hijerarhiju lakoće niti jak otpor
prošla je kroz unutrašnju srž nerava
nikada se odande nije vratila
ostala je u središtu nerasečene voćke
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10121
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   3/5/2015, 5:29 pm


Unutrašnji manifest I

Ja sam neko lošiji uvećan do razmera čoveka
urađen bilo kako bilo gde slučajan proizvod nečijeg kaprica
nikom ništa nisam dužna sama biram majku oca
oni su prijatelji ljubavnici hrane se vlastitim mlekom znojem
ne dugujem lepom dobru razumu
na lutriji sam izvukla bogatstvo za neprijatelje mi plaćamo besmrtnošću
ne moram da pijem alkohol da bih govorila istinu u boji utrobe
ne moram da se klanjam posle svake reči stiha: kiselo krmivo
za narod odgajan na televiziji i svedočanstvima
moje jedro jezika isplovljava na pučinu nisu mi potrebna
opravdanja kućnih prijatelja lekara duha sama ću napisati:
mogla sam pristojno da sviram Šopena u uglu daleko od mirisa
sirovog mesa i nikada da ga ne jedem i ne nazivam „granica granica“
Dobro je biti na ivici
tada se sve može


____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10121
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   3/5/2015, 5:38 pm



Oslikala Filijana...

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10121
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   3/5/2015, 5:52 pm



IV Pismo Bašu

Videla sam povesma oblaka – poput trake na mojoj knjizi «budističkih stihova»
Ti oblaci nisu bili oblaci kao što ni moji stihovi nisu bili budistički

Oblaci su se osvrnuli za mnom i rekli mi: opet se spremaš na daleko putovanje
Da su mogli – zanimljivo bi bilo saznati na koju stranu bi krenuli, na moju ili
na tvoju?

Videla sam kako su u štampariji pravili one trake i oprezno ih stavljali u knjigu
Toliko napora i rada posvećivali su nečem što se odnosi na mene

Iznenada na Budinom prstu je izrasla mala livada uzbuđenja
Da li su imali vremena da iz te knjige pročitaju makar jednu pesmu?

Oblaci kao rukavice od jelenske kože skidane sa prstiju lovca plavetnila
Moja knjiga nalik je na iznošene cipele Pipi Langštrumf

Budističko ili nebudističko nije važno
Postoji samo jedno saznanje bez ikakvog naziva

Da li zbog toga osećamo da neko odlučuje umesto nas?

Omalovaženi smo nečim neshvatljivim

Kako dopreti do moći koja prethodi svakom događaju?

Da li je istina ono o čemu ne govorim?

(Eva



IV Pismo od Baša

U šaci imaš sumrak
Ne otvaraj je jer ćeš uplašiti tišinu

Pružam ti vodu
A ti razmišljaš o kladencu umesto da ugasiš žeđ




____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10121
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   3/5/2015, 5:57 pm


SUMRAK MUZA


Uzeli su je pozlaćenu iz naparfemisanog akvarijuma

zavera antipoetičnih nitkova pristalica jednostavnih

dnosa „samo bez duhovnih aspekata tog pitanja“

uzeli su je jednostavno sa stepenica

nije stigla sa njih ni da padne

Posle signala su je odveli i što je užasnije i strašnije

za to je saznao ceo grad

nekakvo proleće vreme kao i obično nema ništa

ni da se doda ni oduzme

1994 (imam užasno dobro pamćenje)

mužjazi su se spremali za oplodnju

ženke su izračunavale sate za parenje

nekima se to do kraja isplatilo

poezija je njuškala za lakim muzama

pesnik ju je tada prvom prilikom

izneverio imala je žarku želju i usput

opravdanje jer je padala kiša

Polomljena je na različite isprobane načine

sveta tradicija skraćivanja i gašenja prefinjene misterije

izbijanja perverzije okrutnosti iz glave

„da ni kap ne ostane za stih“

hirurzi amateri su se prljavim lancetama

dokopali utrobe

ona je pesnika naučila nemogućim stvarima

razlog bi trebalo da bude svetla put i plava kosa

u sadržaju figurira kao metafora

„pravi se da ništa ne zna

prvom idiotu na koga naleti lepi krila

i nezaposleni postaje prorok“

Ta žena nastupa kao užasno brbljiva

junakinja lirskog žanra

jednoga dana eleminasana je jednim veštim rezom:

„nepotrebna glazura“

zavrvelo je od bezbrižnih intervjua

revolucija? „sitna kozmetička intervencija

nijedan pesnik neće osetiti nadahnuće“

na zemljinoj kugli nije ostalo ni grama muze

sa prvih stranica novina još uvek odjekuje:

RADIŠ ONO ŠTO NE BI TREBALO DA RADIŠ

RADIŠ ONAKO KAKO NE BI TREBLAO DA RADIŠ

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10121
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   16/12/2017, 12:48 am

BELEŽNICE S CRVENIM KORICAMA

U proleće leta gospodnjeg 1459. francuskim gradićem Lanž pronese se vest. Održaće se suđenje izvesnom trubaduru mlađem – Žanu de la Vitu. Upropastilo ga je prijateljstvo sa sotonom. I lakomisleno traćenje vremena s jednookim prosjakom iz gradića. Poezija i muzika. Ljubav sa svim ženama Lanža. Šuškalo se da je zahvaljujućicirografu postao lep i da je ovladao umećem sastavljanja stihova. Ništa čudno, jer ga je sam prokletnik fra Dijabolo tome učio. Uprkos okrutnim mučenjima, Žan nijedan zločin koji mu pripisivahu ne priznade, osobito ne – šurovanje sa đavolom. Proleće leta gospodnjeg 1459. izuzetno bejaše. Svuda mnogo sunca. Nebo je neprirodnim plavetnilom prosto ranjavalo. Da li je optuženi pokušavao da prizna ili napiše o onom što tada preživljavaše? Za svaki slučaj inkvizicija kazni umetnika odsecanjem jezika i ruku. Lepi trubadur više ne mogaše ni da peva ni da svira. Neprirodno plavo nebo. Svetovni sud, svestan njegove nevinosti – osudi ga na smrt, da bi skandal izbegao. Na dan pogubljenja sav Lanž izađe da nad đavolom trijumfuje. Takvoga dana svuda i uvek je sunčano.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10121
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   16/12/2017, 12:49 am

MY FAVORITE. MY MASCOT

Čuvaj se mili Esekse,
Mudro brini o sebi. – Elizabeta I

Da li sam imala drugog izlaza
voleo si snažna osećanja
a tvoja prekrasna glavica kao da je bila stvorena za pogubljenje
buni se narod gladan koketerije
u takvim situacijama nežnost je na lošem glasu
oni sunčani dani kad nakit stiče moć
a od prijatelja jedva da ostaje šačica izdajnika

Međutim ništa se nije dogodilo
za trenutak si zaboravio da se s kraljicom ne možeš igrati
jer je otkrivanje zavera njeno omiljeno zanimanje
sve je kao što je nekada bilo
prsten s opalom koji si mi poklonio
nosim ga na onom istom prstu koji je dao znak za početak egzekucije
(koliko se sećam opal je trebalo da ti donosi sreću)
kao i obično plešem svoj jutarnji kontrdans
u podne lovim krupne zveri
uveče s prvom dvorskom damom nestajem u špaliru kiparisa

Aha! Otkad te nema
Magla kao da je belja i gušća
a moja krv plavlja
zahvaljujući tebi engleski mit je dobio na kvalitetu

I još jedno
nisi održao reč
tvoja mladost zbog koje sam ostavila duge prste lorda Dedlija
imam utisak da je izgubila sjaj poput bisera na mom vratu
obećavao si da ćeš sačuvati svoj mladalački izgled
znači opet nisi imao strpljenja?
dakle mladost je podjednako opasna kao i vlast
s tim što mladost ponekad greši
a vladari nikad ne greše

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10121
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   16/12/2017, 12:50 am

LEPTIR

Bio sam nekada mandarin
Učenjak zaljubljen u književnost
Slao sam u daleku zemlju suza listiće čaja i svoje pesme
Nikada nisam dobio odgovor
Znao sam za postojanje dobrih i zlih duhova
Poznavao sam njihove običaje i jezik
Takođe sam znao da postoji Neko, koga možeš nazvati Bogom
I jedan jedini Put kojim vredi ići
Kaligrafisao sam reči: zvezda i večnost
Da bih napisao njihovu najsavršeniju formu na to sam utrošio čitav život
Voleo sam mnogo puta premda sam istinski
Voleo jednom u životu
I bio sam bolestan u ljubavi i od ljubavi
Nikada nisam govorio o svom osećanju
Nekoliko puta bio sam neoprezan
Omalovažavajući bojazan i strah prebacio sam se na drugu stranu
Patio sam kao svaki koji brine o rečima:
Ništa nije važno u obličju Boga
U obličju Boga nema opravdavajućih okolnosti.

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10121
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   16/12/2017, 12:50 am

OVO JE TEK POČETAK

Ne znam zbog čega pišem
Čak ne znam ni na kom jeziku
Tobože su to lekcije iz detinjstva
Ali u njima se skriva nešto drugo
Nevidljivi likovi sa suncima na ramenima
Meseci pretvoreni u točak nekog vozila
Ptice kao vojnici naoružani svojim krilima
Nekakav lament umrle pred kapijom pakla
Nekakva molitva nevinog uoči egzekucije

Ne znam s koje strane sveta to dolazi
Ne znam kuda odlazi
Da li se vraća?
Reči me užasavaju
Tajna pred kojom padam na kolena
Ko će je shvatiti?

Ne znam zbog čega sam im verna
Prognana iz čoveka
Slušam o čemu govore predmeti
Te pesme koje se pišu s vetrom
Na pustom polju sklapam savez s kamenjem

Ne znam zbog čega me nazivaju pesnikom
To je samo poznavanje reči
Nešto što dolazi kada ti sve oduzmu
Gubitak čoveka i pobeda kosmosa
Sila koja će ostati i kad više ne bude ljudi

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10121
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   16/12/2017, 12:52 am

ČAS USHIĆENJA U POZADINI S HEJL-BOPOVOM KOMETOM

Najpre nauči da opet pitaš šta znači gledati uvis?
u plavom znaku pitanja ti si njegova najslađa tačka

i kako sve opaziti? narandžaste sandale sunca
dižu teret datuma rođenja da li sam i deo dana?

dan u kome ćeš prepoznati jorgovan povratiće ti slobodu
slobodu? ona je nešto prolazno kao i mi

grašak miriše a ovo? ovo su klupa i divlje ruže
na klupi piše: „In memory of Big Bob from Mary“

livada je ponekad umorna njeni udovi se osećaju slično kao ti
a šta dovozi travu? tvoja stopala dakle ne služe samo za bekstvo?

ona su poljupci za kamenje zar se ono ne nosi samo u grudima?
ono je osmeh vetra da bi se lakše zaboravljalo? da bi se lakše čeznulo

a tamo? drvored beli kamičci a ovde? blagost poverenje
zbog čega to tako zoveš? jer ne umem da lažem

____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10121
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   16/12/2017, 12:54 am

POKRAJ PUTA

Dovoljni su sto dve stolice stolnjak malo svetlosti
i naglo srećeš predmet čežnje

nesvesno si čeznuo za njim oduvek od rođenja
nazivajući ga različito npr. izgubljeni raj

početak o kome si umeo da pišeš samo pesme
i zbog koga si voleo hiljade nepoznatih osoba

vraćajući se na polaznu tačku
adresirao si pisma ili izlazio tokom razgovora

i gubio
i zavoleo si gubljenje

da bi se izgubljeni još više udaljavao
i bio bliži

da bi čeznuo
i opet čeznuo

po ko zna koji put opraštati se s izgubljenom sudbinom
poslednji put miriti se s novom

i odjednom predmet čežnje je tako realan
kada bi na trenutak nestao prestao bi da postojiš

već znaš njegovo ime i zabavne navike
da diže nestašne telefone i voli tajne

da piše knjige mastilom boje južnog mora
jezikom koji niko ne zna uvek iste stihove:

svi putokazi vode ka jednom trenutku
jedna sumnja: što je tako obično
zabavno sigurno: ostalo je beznačajno


Prevela... Biserka Rajčić





____________________________________________
Tamo gde je ljubav nikad nije mrak...
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg   

Nazad na vrh Ići dole
 
Eva Zonenberg
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Eva Zonenberg

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Biblioteka poezije-
Skoči na: