JOVICA ÐURÐIÆ (DJURDJIC) roðen je 3. 10. 1949. u Glogovici kod Dervente/Doboja, Republika Srpska. Srpski prozni pisac i pesnik. Osnovnu ¹kolu pohaðao je u rodnom mestu, Majevcu i Podnovlju, a srednju u Derventi. Diplomirao je na Pedago¹kom fakultetu u Rijeci.

Autor je vi¹e knjiga poezije i proze za decu i odrasle èitaoce. Objavljivao je u mnogim listovima i èasopisima. Pojedini radovi su mu prevoðeni na strane jezike.

Objavljene knjige:

USNULA DEVOJKA, pesme, Svjetlost, Sarajevo, 1974,

LARISA, pesme, Rijeèko knji¾evno dru¹tvo, Rijeka, 1974,

LJUBIÈASTO GORJE, pesme, Svjetlost, Sarajevo, 1976,

SANAK SKLOPIOÈIÆ, prièe za decu, Otokar Ker¹ovani, Rijeka, 1983,

KAKO VOLIM ANU, pesme za decu, Izdavaèki centar Rijeka, 1983,

RUKE VEÈERNJIH LJUBAVNIKA, pesme, Izdavaèki centar Rijeka, Rijeka, 1984,

LJUPKO TELO, pesme, Partizanska knjiga, Ljubljana, 1985,

KO©UTA I LOPOÈI, (THE ROE AND WATER LILIES), pesme, Vikend knjiga, Beograd, 2000,

ISTRGNUTI RUKOPIS, izbor pesama, Interpress. Beograd, 2004,

NJENE OÈI MORE, izbor pesama, Knji¾evni atelje Art, Malinska, 2004,
®IRAFA ®ERALDINA, pesme za decu, Ars Poetica, Beograd, 2005., drugo izdanje 2006. godine.

SIMONINE OÈI, prièe za decu, prvo izdanje na æirilici Bookland, Beograd, 2006, drugo na latinici, Ars Poetica, Beograd, 2006.

LEPO JE BITI KOD KUÆE, pesme za decu, prvo izdanje na æirilici Bookland, Beograd, 2008, drugo na latinici Ars Poetica, Beograd, 2008.

Nagraðivan na knji¾evnim konkursima. Dvostruki dobitnik nagrade "Drago Gervais" (®erve) u Rijeci. Dobitnik Zlatne znaèke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, kao i drugih nagrada na knji¾evnim konkursima.

SLAP

Ostavljamo prozor otvoren noću i srce
Godinama. Kao bogovi utišani gledamo
Gore zvezde bremenite dok se svetlost
Stropoštava u more bez zvuka koji bi
Mogao da zalebdi nad kamenjem žala.
Svetli jedno oko na nebu, drugo ne
Poznajem, nesanice nas muče dok starimo
Misleći na smrt i put. Još smo prividno srećni
Mislimo na zvezde i ostavljamo prozor
Otvoren da bi gledali gore.

Mi često i ne slutimo u toj tišini slap
Mesečine, kao ljupkost žene kad se ukaže
S mekim crtama tela, kažem, mi i ne
Slutimo slap svetlosti koji nas
Zloslutno zanosi i uništava.

JOVICA ĐURĐIĆ

MIR, MORE, SAN

Čas samoće. Bez toplog daha žene.
Soba nad morem, kupicama pene.
Lice na dlanovima, odlutale zene:
Sto, knjige, jabuke, tragovi sene.

Čas tišine. Svetlost predmete zlati:
Šuma, ptica, polje, uskovitlane vlati
To davna je slika koju misao vrati,
Na trenutke što su znali lepše sjati.

Maleno srce izvijeno u ljubav, vitki most
Svetlost utišana na mahove ga prska
Nemoćnu ruku zarasta prah, šaš, trska.

Mir. Iščupana iz tela luta kost.
Narasta od bola ljubičasta kula:
Zapaljeno oko, drhtaj, ogrubela čula.

JOVICA ĐURĐIĆ

JEZERO

Na jezeru prve kapi kiše.
Pljusak, pa sunce opet toči.
Sjaj u meni nevidljivo piše,
Lepotu od koje zabole oči.

Kao da sapra umor i prah -
Kotrljaju se vodom zlatna zrna.
Ulepša sliku na mah,
Devojka protrčavši ko srna.

U duši opet romori slap.
Osluškujem: tišina, ptica, kap
Podiže me ova nečujna jeka

Iz bola i sna daleka.
Zaista, zračna i čista lepota
Vraćaju veru u smisao života.

JOVICA ĐURĐIĆ

SAN

1

To je ta muzika lisca

Stalno prisustvo zvukova

koji nas razapinju



Slepi za ovo tesko vece

Kao nezne niti zategnuti smo

izmedju sna i ljubavi



Casovi su to kad se dusa

Puni kao vrc teskobom i tugom

sami smo o sami smo



Tiha jeza u nama kao da hoce

Kao da zeli da odletimo

krilima crne ptice



2

Zapisujem ovaj trenutak

Pre svakog sna pre gorcine

budan vidim svet pozuteo



Koliko vrtoglavog vremena prodje

Od jednog do drugog sna

lepa zivotinjo krvozednice



Lelujamo kroz ovaj zivot i

Kao skamenjene kapi ostajemo

u zutom podnevu dana



Kao mravi usnama smo vezani

Za gipki vrat zene na zalu

setna muziko morska



3



Iscekujemo danima sabiremo sebe

Otupljenih zena cekamo oprostaj

boje smrti kakve li su



Probudi se devojcice moja iz svojih

Sopstvenih senki svetlosti bez sjaja

doticem tvoje srce mrtvo



Dokoracava tamnozeleni trak trulezi

Govorim te svetlosti neznana govorim

da bih te nadziveo



4



Necu docekati necu sigurno znam

Taj koralni zvuk bistrine

grcevito se stezu prsti



Kosmos oslepeo za hiljadu godina

Zestoko nas bije nevidljivim prstom

sta smo ispod kupole



Ostajemo zaboravljeni daleki

Sve manje se doticemo rukama

sve vise zakopavamo u sebe

BELESKA O DEVOJCICI



Telo ti more devojcice a ruke valovi

Oci boja vode iz kojih nevinost zraci

Citav maj u kosi spava cvetni krugovi

Od tvog daha meni se u svesti mraci



Gledam: iz dlanova ti izlecu galebovi

U tvojim misicama oboreno sunce drema

Miruju srne u polju tvojih reci

Za tobom procvetavaju stabla bagrema



Telo ti more devojcice a u tvom stasu

Dise mala kosuta dalekih predela

Ima nesto u pesku ima nesto u talasu



Od tvojih koraka i od tvoje nemirnoce

Ti bi sad odjednom mala moja biti htela

Zrela ko narandza ko juzno voce

OPOJNI GREH



Devojcica me grli i ljubi.

Osecam kako joj se usne tope na mojim,

i kako joj telo drhti

od straha i ceznje.



U tisini

jos nedovrsene planinske kuce

mirise rano prolece

i njene male jabucaste grudi.

Penusaju se vecernje magle

i oseca vlaznost kise

u eroticnom vazduhu.



Ona se propinje na prste,

pripija svoja stegna cvrsto uz mene,

namesta oble kukove,

svoj zaobljeni trbuh...

utapa svoje nepomicne oci

u mojim zenicama

i ljubi, ljubi



Stavljam svoj potpis

usnama

na njen vrat izvijen

dok opijena srsima bledi moja devojcica

i kao leptirica treperi na mestu



Pogresili smo

kaza mi

u jednom trenu slasti i vatre

zaustavljajuci nase disanje

koje odveja vetar.



Pogresili smo,

kaza mi s jos vecim strahom

otrgnuvsi se iz zagrljaja,

bezeci niz proplanak i

odnoseci vlazne poljupce

na mladoj kozi.



Moje je oci ne stizu.

JABUKA



Ja vidim zrnca sunca

Pretocena u njenu koru.



Sva se ljupkost skupila

U luku njenog rumenila.

Tisina dalekog gorja

Kroz peteljku usla.



Kao da je sad dotrcala

U ruke, knjige...

Pohotno se ko ljubavnica nudi,

Dok lezi na tanjiru.



Tajnim kljucevima otvara usta

I sitni pesak sunca prosipa.




CRVENA JABUKA


Ne pada daleko od stabla, ne leti

Od matere, od oca nevidljivog.



Vrh drveta primetim, ponekad,

Kako se s vecernjacom ljubi krisom

I njenu svetlost u svoj sok pretapa.



Jedva cekam jesen pa da je otkinem

I njenu slast u ustima osetim.

Zdrava ne silazi lako, ne dosadi



Joj list pozuteo i pogled u daljini

Ne zeli u mojoj sobi ukras da bude.

SVETLOSCU PRESECENI



Trenutak je kada tisina sledjena

Na tajni znak sazreva

A krv u svoju poludelost raste



Svetloscu preseceni

Nase umorne ruke na stolu

Pljuskovi sunca

I jesen u jabukama crvenim



Svakog minuta jedno se oko

Na zlatnu nit nadene

Dok usne nebo ispijaju

Razdvaja nas Ljubavi tuzna



Ovaj lopoc na vodi

I udar krila pticjeg

MALA USTA



Mala usta koja svet potamneo

Otvaraju i zatvaraju mirno



Ne iscezava bol, nista

Cute mnogo, cute noc svoju

Ono sto se godinama skupljalo



Jedna vecnost, cela vecnost prodje

Od reci do reci



Pre ce se sunce otkinuti

Od krune neba nego sto cu

Slast malih usta osetiti

KUCA KRAJ SUME



Postoji kuca kraj sume daleko

Zvucni vetrovi izlaze iz tame



Nadnesen kao oblak u podne

Mene zaboli mene nesto stegne

Suzu jednu srebrnu pustim na krov



Naboden na zlatnu zraku sunca

Leptir sam koji umire polako



Nikada neces srce prevariti, kazem

Umiruci vidim decake krupnih ociju

Oni me nesto pitaju uz sum lelujav

CRVENA JABUKA



Ne pada daleko od stabla, ne leti

Od matere, od oca nevidljivog.



Vrh drveta primetim, ponekad,

Kako se s vecernjacom ljubi krisom

I njenu svetlost u svoj sok pretapa.



Jedva cekam jesen pa da je otkinem

I njenu slast u ustima osetim.

Zdrava ne silazi lako, ne dosadi



Joj list pozuteo i pogled u daljini

Ne zeli u mojoj sobi ukras da bude.