LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

Delite | 
 

 Haruki Murakami

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5101
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Haruki Murakami   14/7/2010, 7:42 pm


Haruki Murakami (村上春樹, Haruki Murakami; 12. januara 1949.) popularni je savremeni japanski pisac i prevodilac

Biografija

Haruki Murakami rođen je u Kjotu, ali je veći dio svog odrastanja proveo u Kobeu. Njegov je otac bio budistički svećenik, a majka kćer veletrgovca iz Osake. Oboje su predavali japansku književnost.
Unatoč toj činjenici, Murakamija više interesira američka književnost, što ga i izdvaja iz glavne struje japanske književnosti.
Studirao je dramu na Sveučilištu Waseda u Tokiju, gdje se i upoznao sa svojom budućom ženom, Yoko. Njegovo prvo zaposlenje bilo je u trgovini gramofonskih ploča. Nakon završenog studija 1974. godine otvara jazz bar „Peter Cat“ u Tokiju, koji radi sve do 1982. godine. Tema mnogih njegovih romana, kao i sami naslovi povezani su s glazbom, uključujući Dance, Dance, Dance (od R&B grupe The Dells), Norveška šuma (Norwegian Wood, po pjesmi Beatlesa) i Južno od granice, zapadno od Sunca (South of the Border, West of the Sun, prvi dio naslov je pjesme Nata Kinga Colea).
Murakami je započeo s pisanjem u svojim ranim tridesetim godinama. Kako je sam rekao, gledajući košarkašku utakmicu odjednom je osjetio neobjašnjivu inspiraciju za pisanjem svog prvog romana (Hear the Wind Sing, 1979.). Nekoliko narodnih mjeseci pisao je samo nekoliko sati nakon završenog radnog dana u baru, tako da je uspijevao samo pisati kratka poglavlja. Nakon što ga je završio, roman je poslao na jedini natječaj koji je htio prihvatiti rad takve dužine i osvojio je nagradu.
Taj prvotni uspjeh ohrabrio ga je da nastavi s pisanjem. Godinu kasnije izdaje nastavak Pinball 1973. Godine 1982. izdaje Lov na divlju ovcu (A Wild Sheep Chase). Godine 1985. objavljuje Tvrdo kuhana zemlja čudesa i kraj svijeta (Hard-Boiled Wonderland and the End of the World).
Svjetski poznat Murakami postaje objavljivanjem Norveške šume (Norwegian Wood), nostalgične priče o gubitku i seksualnosti. Milijun kopija prodano je u Japanu. Među mladim Japana Murakami je postao superzvijezda. Knjiga je tiskana u dva dijela, koja su prodavana zajedno. Jedna je imala zeleni, a druga crveni ovitak. Najzagriženiji obožavatelji izražavali su svoju naklonost jednom od dijelova noseći odjeću zelene, odnosno crvene boje. Godine 1986. Murakami napušta Japan, putuje Europom i nastanjuje se u SAD.
Predaje, između ostalog, na Sveučilištu u Princetonu. Baš u to vrijeme i nastaju romani Dance, Dance, Dance i Južno od granice, zapadno od sunca (South of the Border, West of the Sun).
Kratke su priče važan dio Murakamijevog opusa. Priče napisane u periodu između 1983. i 1990. godine objavljene su pod naslovom Slon nestaje (The Elephant Vanishes). Poslije potresa (After the Quake) također je zbirka priča.
F. Scott Fitzgerald, Raymond Carver, Truman Capote, John Irving, Paul Theroux, samo su neki od autora čija je djela Murakami prevodio.

Bibliografija

Moj slatki Sputnik
Južno od granice, zapadno od sunca
Nakon potresa
Norveška šuma
Tvrdo kuhana zemlja čudesa
Lov na divlju ovcu
Pleši, pleši, pleši

____________________________________________
"Poezija je samo trag zivota.
Plamti li tvoj zivot, poezija je samo pepeo plamteceg zara."

Leonard Cohen
Nazad na vrh Ići dole
besherat

avatar

Ženski
Broj poruka : 5101
Datum upisa : 18.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Haruki Murakami   14/7/2010, 7:43 pm

Skinula sam od njega sve knjige sa neta, ali nikako da dođu na red za čitanje.

____________________________________________
"Poezija je samo trag zivota.
Plamti li tvoj zivot, poezija je samo pepeo plamteceg zara."

Leonard Cohen
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Haruki Murakami   19/8/2010, 8:24 pm

Meni se Norveska suma najvise dopala.


" Kad su njih dve na smenu u kupatilu oprale zube i povukle se u spavacu
sobu, otpio sam malo bredndija, legao u krevet i redom se prisecao sta
se sve desavalo tog dana od jutra do veceri. Dan mi se nekako oduzio.
Unutrasnjost sobe i dalje je bila osvetljena belom mesecinom. U spavacoj
sobi, u kojoj su bile usnule Reiko i Naoko, sve je bilo tiho, i osim
povremenog skriputanja kreveta, nije se cuo nikakav zvuk. Malene
geometrijske figure treperile su u tami mojih zatvorenih ociju, a u
usima mi je odzvanjao odjek Reikine gitare, ali to je kratko potrajalo.
Na oci mi je dolazio san i poneo me u topli mulj. Sanjao sam vrbe.
Nizale su se s obe strane planinskog puta. Bilo ih je neverovatno mnogo.
Duvao je jak vetar, ali njihove grane nisu ni zadrhtale. Kako to?-
razmisljao sam, kad videh da na svakoj grani sede malene ptice. Uzeo sam
prut i udario granu koja mi je bila nadohvat ruke. Hteo sam da oteram
pticu da bi grane vrbe mogle da se zanjisu. Ali, ptice se nisu
razletele. Pretvorile su se u metalne figure pticijeg oblika i popadale,
tupo udarajuci u tlo.Kad sam otvorio oci imao sam utisak kao da i dalje
sanjam taj san. Soba je bila ispunjena mekom belicastom mesecevom
svetloscu. Mahinalno sam pregledao pod da na njemu ne pronadjem neku
metalnu pticiju figuru, cega naravno nije bilo. U podnozju mog kreveta
sedela je, ,medjutim Naoko i samo zurila kroz prozor. Podignutih nogu i
brade spustene na kolena, poput nekog izgladnjelog siroceta. Potrazio
sam svoj rucni sat pored uzglavlja da vidim koliko je sati , ali ga nije
bilo tamo gde sam ga ostavio. Po mesecini sam zakljucio da bi moglo
biti dva ili tri ujutru. Osetio sam da mi je grlo strahovito suvo, ali
sam odlucio da ostanem tu miran i posmatram Naoko. Na sebi je imala istu
onu plavu spavacicu, a kosa joj je sa jedne strane bila zakcena snalom u
obliku leptira, dopustajuci mesecini da potpuno obasja njeno prelepo
celo. Bas cudno, pomislio sam. Pre nego sto je otisla na spavanje, snalu
je bila skinula sa kose.
Naoko je u tom stavu sedela nepomicno.
Izgledala je poput neke nocne zivotinjice domamljene mesecinom. Ugao pod
kojim su padali mesecevi zraci naglasavao je obrise njenih usana.
Nadasve ranjive, pulsirale su jedva vidljivo u ritmu njenog srca ili
toka njenih misli, kao da je mukle reci saputala nocnoj tami...."

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Haruki Murakami   30/9/2010, 7:58 pm

KAMEN U OBLIKU BUBREGA KOJI SE SVAKODNEVNO POKREĆE

Junpeiju je bilo šesnaest godina kada je prvi put ozbiljno porazgovarao sa ocem. Istina, bili su otac i sin; ista krv tekla je njihovim venama. No, nisu bili dovoljno bliski da otvore srce jedan drugome, i bila je prava retkost da mu otac pruži nekakav životni savet koji se (ustvari, verovatno) mogao nazvati filozofskim. I tako, razmena reči toga dana urezala mu se pamćenje, iako se nije mogao prisetiti šta je taj razgovor pokrenulo.

'Među svim ženama koje čovek sretne u životu, postoje samo tri koje će mu nešto značiti. Ni manje, ni više' – reče njegov otac – ustvari, pre bi se reklo, izjavi. Rekao je to hladno, ali sa tolikom sigurnošću, kao da je izjavio da je Zemlji potrebna godina da se okrene oko Sunca. Junpei je slušao u tišini, delom zbog toga što je očeva izjava bila neočekivana; nije se mogao setiti ničega što bi u tom trenutku mogao da kaže.

'Verovatno ćeš u budućnosti imati mnogo žena,' nastavio je njegov otac, 'ali ćeš gubiti vreme ako si sa ženom koja ti ne odgovara. Želim da to zapamtiš.'

Kasnije se nekoliko pitanja formiralo u Junpeijevom umu: Da li je moj otac već sreo ove tri žene? Da li je moja majka jedna od njih? Šta se desilo sa ostale dve? Ali, nije bio u stanju postaviti ova pitanja svome ocu. Kao što smo već pomenuli, nisu bili dovoljno bliski da otvoreno pričaju o nekim stvarima.

Junpei je napustio dom i otišao da studira u Tokio i tamo je bio u vezi sa nekoliko žena, a jedna od njih je bila ona 'prava.' Bio je toga svestan i tada, a svestan je i sad. Pre nego što je uspeo da iskaže svoja osećanja na pravi način, (po prirodi mu je trebalo malo duže da složi kockice osećanja nego drugim ljudima) ona se udala za njegovog najboljeg prijatelja, a posle toga je postala i majka. Za sada je, zbog navedenih stvari, morala biti uklonjena sa liste mogućnosti koje život nudi Junpeiju. Morao je biti čvrstoga stava i eliminisati je iz svoga uma, što je rezultiralo smanjenjem broja 'pravih' žena za njega – ako će već bukvalno da shvati očevu teoriju – na svega dve.

Posle toga, kada god bi Junpei sreo ženu, zapitao bi se, da li je ovo žena koja mi paše? To pitanje je stvaralo dilemu. Jer, iako je nastavio da se nada (a ko ne bi?) da će sresti nekoga ko mu odgovara, plašio se da svoje karte ne baci na sto previše rano. S obzirom da nije uspeo da završi sa prvom Srodnom Dušom na koju je naišao, Junpei je izgubio samopouzdanje u svoju moć – najznačajnu, najvažniju od svih stvari – da iskaže ljubav u pravo vreme i na pravi način. Možda sam jedan od tipova koji se drži svih beznačajnih stvari u životu, a pušta da mu one najznačajnije kliznu iz ruku. Kad god bi ova misao prošla kroz njegovu glavu – što je bilo često –srce bi mu potonulo do mesta u kojem nije bilo svetlosti niti lepote.

I tako, kada god bi bio sa nekom novom ženom nekoliko meseci, čim bi primetio nešto u vezi njenog ponašanja ili temperamenta što ga je nerviralo, koliko god to bilo beznačajno, u dubini srca bi osetio olakšanje. Kao rezultat toga, nastao je životni obrazac preko kojeg je održavao blede, beznačajne veze ženama. Ostao bi sa nekim sve dok ne bi izvidio situaciju, ili dok se veza ne bi prekinula sama od sebe. Posle raskida nikada nije dolazilo do svađa ili vike, jer se nikad nije petljao sa ženama kojih se nije mogao lako otarasiti. Pre nego što je toga bio svestan, razvio je njuh za podobne partnere.

Sam Junpei nije znao odakle je izvirala ova moć, da li je bila proizvod njegovog karaktera ili okoline. Ako je u pitanju ovo potonje, onda je za to kriva očeva kletva. Negde pri završetku fakulteta se posvađao sa ocem i prekinuo svaki kontakt sa njim, ali očeva 'teorija o tri žene', sa osnovom koja nije nikada bila do kraja objašnjena, postala je njegova opsesija koja ga je pratila kroz čitav život. Jednom se čak, onako u šali, premišljao da postane homoseksualac: možda bi se tada mogao osloboditi ove gluposti. Kako god bilo, žene su za Junpeija postale samo objekti seksualnog interesa.

2.

Ispostavilo se da je sledeća žena koju je sreo bila starija od njega. Imala je trideset i šest, a Junpei samo trideset i jednu godinu. Njegov poznanik je otvarao francuski restoran na kraju ulice u centralnom Tokiju, i Junpei je pozvan na žurku. Nosio je Perry Ellis košulju od plavog satena, a preko nje ljetnu, sportsku jaknu iste boje. Planirao je da se nađe sa dobrom prijateljicom, tu, na žurci, ali ona je otkazala sastanak u poslednji trenutak, tako da je Junpei imao viška vremena koje je trebalo ubiti. Za šankom je pio Bordo iz velike kristalne čaše. Baš kada je planirao otići, pogledom prelazeći preko gomile, tražeći gazdu da mu poželi laku noć, prišla mu je visoka žena noseći ružičasti koktel u ruci. Kada ju je ugledao, Junpeijeva prva misao je bila, Evo žene odličnoga držanja.
'Neko odavde mi je kazao da ste pisac. Je li to istina?' upitala je, odmarajući lakat na šanku.
'Pretpostavljam da jesam, na neki način.'
Junpei klimnu glavom.
'Koliko ste knjiga objavili?'
'Dve zbirke kratkih priča, i jednu knjigu koju sam preveo. Nijedna od njih nije doživela uspeh.' Bacila je ispitivački pogled na njega, i nasmejala se sa očiglednim zadovoljstvom.
'Pa, u svakom slučaju, vi ste prvi pisac kojeg sam upoznala.'
'Možda ste pomalo razočarani,' reče Junpei. 'Pisci i nemaju nekog talenta koji je upečatljiv. Pijanista vam može odsvirati melodiju. Slikar vas može skicirati. Mađioničar vam može pokazati trik, ili dva. Pisac ne može da ponudi ni toliko.'
'Pa, ne bih se složila - mislim da barem mogu da uživam u umetničkoj auri ili tako nečemu.'
'Umetničkoj auri?' reče Junpei.
'Posebnom sjaju, nečemu što se ne može pronaći kod običnih ljudi?'
'Vidim svoje lice svakoga jutra kada se brijem, ali nikada nešto takvo nisam na njemu primetio.'
Ona se toplo nasmeja i upita, 'Kakve vrste priča pišete?'
'Ljudi me to često pitaju, ali mi je teško govoriti o pričama i tipovima istih. Ne potpadaju ni pod jedan poseban žanr.'
Prešla je prstom preko vrha čaše. 'Pretpostavljam da to znači da pišete literarnu fantastiku?'
'Pa da. To ste rekli kao da vam to ne odgovara.'
Ponovo se nasmejala. 'Možda sam čula za Vas?'
'Da li čitate literarne časopise?'
Odmahnula je glavom, kratko i oštro.
'Onda verovatno niste. Nisam ja baš toliko poznat.'
'Da li ste ikada bili nominovani za nagradu Akatsugava?'
'Dva puta u pet godina.'
'Ali niste pobedili?'
Junpei se nasmeja, ali ne reče ništa. Bez ikakve pompe, sela je na barsku stolicu kraj njega i lagano ispijala ono što je ostalo od njenog koktela.
'Ma, u čemu je razlika?' reče ona. 'Te nagrade su svejedno nameštaljka.'
'Bio bih više uveren u to kada bih istu stvar čuo od nekoga ko je dobio nagradu.' Rekla mu je kako se zove. Kiri.
'Neobično ime,' reče on. 'Zvuči kao „Kiiirii“, iz mantre.'
Junpei je primetio da je nekoliko centimetara viša od njega. Imala je kratku kosu, taman ten i lepo oblikovano lice. Nosila je bledozelenu platnenu jaknu i suknju otvorenu do kolena. Rukavi jakne su bili zavrnuti do lakata. Ispod nje je nosila jednostavnu pamučnu bluzu, i mali tirkizni broš na okovratniku. Obline njenih grudi nisu bile ni velike ni male. Oblačila se sa stilom, i, iako nije bilo ništa neobično oko toga, njena cela figura je odavala osobu sa stavom. Imala je pune usne, i pri kraju rečenice bi ih stisnula ili rastegla. Oko nje se zbog ovoga širila neka čudna svežina i hiperaktivnost. Tri paralelne bore bi se formirale na njenom čelu kad god bi zastala da porazmisli o nečemu, a kada bi završila sa razmišljanjem, one bi nestale.
Junpei je shvatio da ga ova žena privlači. Nešto nedefinisano ali opet neodoljivo u vezi sa njom ga je uzbuđivalo, pumpajući mu srce adrenalinom, koje je počelo slati tajne signale u formi malih kratkih otkucaja. Odjednom, svestan da mu se grlo osušilo, Junpei naruči Perrier od konobara koji je prolazio, i kao i uvek, zapita se, Da li je ona ta koja mi odgovara? Da li je ona jedna od preostale dve? Ili je to moj drugi poraz? Da li da je pustim da ide, ili da zgrabim ovu šansu?
'Da li ste uvek želeli da postanete pisac?' upita Kiri.
'Uh, hajde da kažemo da se u drugačijoj ulozi nisam mogao zamisliti.'
'Znači, vaš san se ostvario.'
'Nije tako. Želeo sam da budem odličan pisac.' Junpei raširi ruke nekih pola metra. 'Velika je razlika između te dve stvari, barem ja tako mislim.'
'Svi negde počnu. Čitava budućnost je pred vama. Savršenstvo ne dolazi preko noći.' Onda ga upita, 'Koliko imate godina?'
Toga trenutka su kazali jedno drugom svoje godine. To što je bila starija, nije joj ni najmanje smetalo. Nije smetalo ni Junpeiju. Preferirao je zrelije žene u odnosu na mlade devojke. U većini slučajeva, sa starijom ženom je bilo lakše raskinuti.
'Čime se vi bavite?' upita on.
Usne joj se stisnuše, a izraz njenog lica po prvi put postade ozbiljan.
'Šta vi mislite, kojim poslom se bavim?'
Junpei nakrenu čašu, premećući crveno vino. 'Dajte mi neki nagoveštaj?'
'Bez ikakvih nagoveštaja. Zar je toliko teško pogoditi? Posmatranje i procena su vaš fah.'
'Ne baš,' reče on. 'Ono što pisac treba da radi jeste da posmatra, posmatra i ponovo posmatra, a procenu treba da odloži za poslednji trenutak.'
'Naravno', reče ona. ' U redu, onda me posmatrajte, posmatrajte i ponovo posmatajte pa dajte mašti na volju. Nadam se da se to ne kosi sa vašom profesionalnom etikom?'
Junpei podiže pogled i sa mnogo pažnje osmotri Kirino lice, nadajući se da će na njemu pronaći tajni znak. Pogledala ga je pravo u oči, a on joj je uzvratio pogled. Nakon kraće pauze, rekao je: 'U redu, evo šta ja mislim, a što nije bazirano na mnogo čemu: neka ste vrsta profesionalca. Ne može baš svako da radi vaš posao. Potrebna je posebna veština za njega.'
'Pravo u centar! U pravu ste, ne može svako raditi posao koji ja radim. Ali pokušajte da malo suzite izbor.'
'Nešto u vezi sa muzikom?'
'Ne.'
'Modni kreator?'
'Ne.'
'Tenis?'
Junpei odmahnu glavom. 'Pa, tamnog ste tena, imate lepo građeno telo, vaše ruke imaju dosta mišića. Možda imate nekih vanjskih aktivnosti. Ne verujem da ste radnik koji dosta vremena provodi napolju. Ne odajete takav utisak.'
Kiri zavrnu rukave, spusti svoje ruke na šank, okrenu i zagleda se u njih. 'Blizu ste.'
'Ali vam još uvek ne mogu pružiti zadovoljavajući odgovor.'
'Neke tajne treba sačuvati,' reče Kiri. ' Ne želim da vam uskratim profesionalno zadovoljstvo – posmatranje i procenu...doduše, daću vam jedan nagoveštaj – kod mene je slična situacija kao i kod vas.'
'Kako to mislite, slična?'
'Mislim, moja profesija je takođe ono čime sam se želela baviti čitav život, još od kada sam bila mala. Baš kao i vi. Doduše, put do ovde gde se sada nalazim nije bio ugodan.'
'Dobro je', reče Junpei. 'To je važna činjenica. Posao bi trebalo raditi iz ljubavi, ne iz braka slučajnosti.'
'Iz ljubavi,' reče Kiri. Ove reči su ostavile snažan utisak na nju. 'Kako divna metafora.'
'U međuvremenu, da vas pitam: da li sam već negde čuo vaše ime?' upita Junpei.
'Ne verujem,' odgovori ona, odmahujući glavom. 'Nisam toliko poznata.'
'Oh, pa, svako negde mora početi.'
'Upravo tako,' reče Kiri sa osmehom na licu. Onda se uozbilji, 'Moj slučaj je pomalo drugačiji od vašeg. Od mene se očekuje savršenstvo od samog početka. Savršenstvo ili ništa. Nema sredine. Nema druge šanse.'
'Pretpostavljam da je to drugi nagoveštaj.'
'Verovatno.'
Priđe im konobar koji je kružio okolo noseći šampanjac. Uzela je dve čaše i jednu je dala Junpeiju.
'Živeli,' reče ona.
'Za poslove kojima se bavimo,' reče Junpei.
Kucnuše se čašama, uz blag, tajni zvuk.
'Usput,' reče ona, 'Da li ste venčani?'
Junpei odmahnu glavom.
'Nisam ni ja,' reče Kiri.

3.

Tu noć je provela kod njega u sobi. Popili su vino – dar od restorana – vodili ljubav i otišli na spavanje. Kada se Junpei probudio sutradan u deset ujutro, nje nije bilo, samo je ostalo ulegnuće na jastuku kao neko bledo sećanje, i poruka: 'Moram na posao. Javi mi se ako želiš.' Dopisala je svoj broj mobilnog telefona.

Nazvao ju je, i naredne subote su večerali u restoranu. Popili su malo vina, vodili ljubav u Junpeijevoj sobi, i otišli na spavanje. Sledećeg jutra nje opet nije bilo tu. Bila je nedelja, ali je ostavila jednostavnu poruku: 'Moram na posao. Nisam tu.' Junpei još uvek nije imao pojma kojim se to poslom Kiri bavi, ali definitivno je to bio jutarnji posao. A ponekad je radila i nedeljom.

Nije bilo teme o kojoj nisu mogli pričati. Bila je pametna i poznavala je mnoge stvari. Uživala je u čitanju, ali je više volela literaturu koja nije spadala u domen fantastike – biografije, istorije, psihologiju i popularnu nauku – i uvek je pamtila ogroman broj informacija. U jednom trenutku je Junpei bio fasciniran njenim detaljnim poznavanjem istorije montažnih kuća.
'Montažne kuće? Tvoj posao mora da ima veze sa arhitekturom i izgradnjom.'
'Ne,' reče ona.'Mene samo više privlače praktične stvari, to je sve.'
Pročitala je i dve zbirke priča koje je izdao Junpei, i za njih je rekla da su 'divne – mnogo bolje nego što sam očekivala. Da ti istinu kažem,bila sam zabrinuta. Šta ako pročitam tvoje priče i ne svide mi se? Šta onda da kažem? Ali mesta za brigu nije bilo. Potpuno sam uživala u njima.'
'Drago mi je što to čujem,' s olakšanjem reče Junpei. I sam je brinuo o tome, kada mu je zatražila knjige.
'Ne govorim ovo da bih te oraspoložila,' reče Kiri, 'ali poseduješ nešto što te može učiniti izvanrednim piscem. Tvoje priče imaju mirnu atmosferu, ali neke su dosta žive, i stil pisanja je predivan, ali glavno je to da ti je veština pisanja balasirana. Za mene je to najvažnija stvar – u muzici, fantastici, slikarstvu. Kada god dođem u dodir sa delom ili predstavom kojoj nedostaje ravnoteža – što znači kada god vidim nešto nedovršeno ili jadno – dođe mi da povratim. Kao neka lutajuća bolest. Verovatno zbog toga ne idem na koncerte i ne čitam fantastiku.'
'Jer ne želiš da se susretneš sa stvarima koje su neuravnotežene?'
'Upravo.'
'I da bi izbegla rizik, ne čitaš romane i ne ideš na koncerte?'
'Tako je.'
'To mi je pomalo ekscentrično.'
'Ja sam Vaga. Jednostavno ne mogu da podnesem kad su stvari neuravnotežene. Ne, nije to u pitanju, nego-'
Zatvorila je usta tražeći pravi izraz, ali ga nije mogla naći, i umesto toga ispusti nekoliko nesigurnih uzdaha. 'Oh, ma nema veze,' nastavi ona. 'Samo sam htela da kažem da ćeš jednoga dana početi pisati dugačke romane. A kada to uradiš, postaćeš značajniji pisac. Možda će ti trebati malo vremena, ali to je moje mišljenje.'
'Ne, ja sam rođeni pisac kratke forme,' suvo odgovori Junpei. 'Ne paše mi pisanje romana.'
'Bez obzira,' reče ona.
Junpei ništa ne odgovori. Ušutio je i osluškivao lahor koji je proizvodio klima uređaj. Da budemo iskreni, nekoliko puta je pokušao pisati romane, ali je nakon određenog vremena uvek odustajao. Jednostavno nije mogao da održi nivo koncentracije koji je potreban da se napiše priča tokom dužeg vremenskog perioda. Počeo bi, uveren da će napisati nešto posebno. Stil će biti živopisan, i budućnost će mu biti osigurana. Priča će teći sama od sebe. Ali, što je duže nastavljao sa njom, sve više njene brilijantosti i energije je nestajalo – prvo postepeno, ali nedvojbeno, sve dok se, kao mašina koja gubi brzinu i zaustavlja se, sve ne bi rasulo.
Njih dvoje su u krevetu. Jesen je. Goli su, nakon dugog, žarkog vođenja ljubavi. Kirino rame je oslonjeno o Junpeija, a njegove ruke su oko nje. Dve čaše belog vina stoje na stočiću pored kreveta.
'Junpei?'
'Huh...'
'Zaljubljen si u drugu ženu, zar ne? Neku koju ne možeš zaboraviti?'
'U pravu si,' priznade Junpei. 'Kako si znala?'
'Znam ja,' reče ona. 'Žene su osetljive na takve stvari.'
'Nisu baš sve, u to sam siguran.'
'Ne mislim na sve žene.'
'Naravno da ne misliš,' reče Junpei.
'Ne možeš se videti sa njom, zar ne?'
'Postoje problemi.'
'A ne postoji mogućnost da se ti problemi reše?'
'Ne,' reče Junpei brzo odmahujući glavom.
'Mnogo su teški, a?'
'Ne znam koliko su teški, ali postoje.'
Kiri popi malo vina. 'Ja nemam nikoga takvog,' reče ona skoro ispod brade. 'Mnogo mi se sviđaš Junpei. Odgovaraš mi. Kada smo zajedno, osećam se srećnom i mirnom. Ali to ne znači da želim ozbiljnu vezu sa tobom. Kako se osećaš povodom toga? Da li ti je lakše?'
Junpei pređe prstima kroz kosu. Umesto da odgovori na njeno pitanje, on postavi svoje. 'Zbog čega je to tako?'
'Zašto ne želim biti sa tobom?'
'Huh, da.'
'Da li ti to smeta?'
'Pomalo.'
'Ne mogu imati ozbiljnu, svakodnevnu vezu ni s kim. Nisi samo ti u pitanju – bilo ko,' reče ona. 'Želim da se u potpunosti kocnentrišem na stvari koje trenutno radim. Ako počnem živeti sa nekim – ako počnem da ostvarujem emotivnu vezu sa nekim – možda neću biti u stanju da radim pomenute stvari. Zbog toga želim da stvari ostanu ovakve kakve jesu.'
Junpei na trenutak razmisli o tome. 'Hoćeš da kažeš da ne želiš da te ometaju?'
'Tako je.'
'Ako te neko omete, izgubićeš ravnotežu, a to onda može biti prepreka u tvojoj karijeri.'
'Upravo.'
'I da bi izbegla taj rizik, ne želiš da živiš ni s kim.'
Ona klimnu glavom. 'Dok se bavim ovom profesijom, ne želim takvo nešto.'
'Ali ne želiš da mi kažeš koja profesija je u pitanju.'
'Pogodi.'
'Ti si lopov.'
'Ne,' odgovori Kiri ozbiljnog izraza na licu koji brzo postade veseo. 'Kakav seksi pokušaj! Ali lopovi ne idu na posao rano ujutro.'
'Ti si čovek koji ubija.'
'Ubica,' ispravi ga ona. 'Ne. Zašto imaš ovako ogavne ideje?'
'Dakle, ono što radiš je posve zakonito?'
'Posve zakonito.'
'Špijun?'
'Ne. Okej, hajde da završimo sa ovime za danas. Radije bih pričala o tvome poslu. Pričaj mi o čemu pišeš sada. Ti pišeš nešto, zar ne?'
'Da, kratku priču.'
'Kakvu vrstu priče?'
'Nisam je još završio. Trenutno se odmaram.'
'Pa reci mi šta se desilo pre nego što si krenuo da se odmaraš.'

4.

Junpei ne reče ništa. Nije voleo da priča o pričama koje piše pre nego što ih završi. To može upropastiti priču. Ako sve to pretvori u reči i one izađu na njegova usta, neka značajna stvar će ispariti kao jutarnja rosa. Delikatne senke značenja će se pretvoriti u plitke pozadine. Tajne više neće biti tajne. Ali ovde u krevetu, dok je prelazio prstima korz Kirinu kosu, Junpei je osetio da je u redu da joj kaže. Nakon svega, prolazi kroz pisčevu blokadu. Nije bio u stanju nastaviti sa pričom ima već par dana.
'Priča je u trećem licu, a glavni junak je žena,' otpoče on. 'Ona je u ranim tridesetim, vešti novopečeni lekar koji radi u velikoj bolnici. Neudata je, ali ima aferu sa hirurgom iz bolnice. On ima oko četrdeset godina, i ima ženu i decu.'
Kiri pokuša da zamisli glavnu junakinju. 'Da li je zgodna?'
'Da. Veoma zgodna,' reče Junpei. 'Ali ne toliko zgodna kao ti.'
Kiri se nasmeja i poljubi ga u vrat. 'To je pravi odgovor,' reče ona.
'Ja uvek dajem prave odgovore u pravim trenucima.'
'Naravno, naročito u krevetu.'
'Naročito u krevetu, ' ponovi on. 'U svakom slučaju, ona je na odmoru i putuje sama. Jesen je – baš kao i sada. Odseda u maloj banji u planinama i odlazi u šetnje kraj potoka u planinama. Voli osmatrati ptice, naročito vodomare. Zakorači na isušeno korito potoka i primeti čudan kamen. Crn je, malo prošaran crvenom bojom, gladak i poznatog obilka. Odmah shvata da ju oblik podseća na bubreg. Mislim, ipak je lekar. Sve što je u vezi sa kamenom podseća ju na pravi bubreg – veličina, boja, čvrstina.'
'Ona ga podiže i nosi kući.'
'Da,' reče Junpei. 'Nosi ga u svoju kancelariju u bolnici, i koristi ga kao držač papira. Te je veličine i težine.'
'A i oblik je savršen za bolnicu.'
'Upravo tako,' reče Junpei. Ali, nakon par dana, ona primećuje nešto čudno.'
Kiri je tiho čekala da on nastavi sa pričom. Junpei zastade, kao da namerno zadirkuje svoga slušaoca, ali ustvari to uopšte nije bilo namerno. Nije završio ostatak priče. Ovo je tačka na kojoj se zaustavio. Dok stoji na ovom neobeleženom raskršću, posmatra okruženje i napreže svoj mozak koliko god može. Onda mu pada na um kako se priča može nastaviti.

'Svakoga jutra ona pronalazi kamen na drugom mestu. Ostavi ga na stolu kada krene uveče kući. Ona je veoma metodična osoba, stoga kamen uvek ostavlja na istom mestu, ali ga ujutro pronalazi na sedištu stolice, ili pored vaze, ili na podu. Njena prva misao je da je možda pogrešila, da ga je ostavila na drugome mestu. Onda počinje da se pita da li se to njen um ne poigrava sa njom. Vrata su zaključana, i niko drugi ne može da uđe. Naravno, noćni čuvar ima ključ, ali on u bolnici radi godinama, i nikada dosad nije njuškao po nečijoj kancelariji. Sem toga, nema nikakve logike u tome da uđe u njenu kancelariju samo da sa jednog mesta na drugo premesti kamen koji joj služi kao držač papira. Ništa drugo u njenoj kancelariji nije promenjeno, ništa ne nedostaje, sa nijednom drugom stvari se neko nije igrao. Potpuno je zbunjena. Šta misliš šta se dešava? Zbog čega se kamen pokreće tokom noći?'
'Kamen u obliku bubrega ima svoje razloge zbog kojih čini to što čini,' reče Kiri, posve sigurna u to.
'Kakve vrste razloga može kamen u obliku bubrega da ima?'
'Želi da je prodrma. Malo po malo. Tokom dužeg vremenskog perioda.'
'U redu onda, zašto želi da je prodrma?'
'Ne znam,' reče ona. Onda uz osmeh dodade, 'Možda samo želi da prodrma svet.'
'To je najgori kliše koji sam ikad čuo,' zajeca Junpei.
'Pa, ti si pisac. Nisi li ti taj koji odlučuje? Ja sam samo slušalac.'
Junpei se namršti. Osećao je kako mu glava puca od koncentracije koju je uložio u sve ovo. Možda je popio previše vina. 'Ideje se ne spajaju,' reče on. 'Moja priča se ne pokreće sem ako ne sedim za stolom i pokrećem ruke, pišem rečenice. Da li bi mogla malo da pričekaš? Kako pričamo o ovome, imam osećaj da će se ostatak priče pojaviti sam od sebe.'
'Sačekaću te,' reče Kiri. Posegnula je za čašom i popila gutljaj vina. 'Jedva čekam. Ali priča je sve interesantnija. Želim da znam šta se dešava sa kamenom u obliku bubrega.'
Okrenula se ka njemu i pritisnula lepo oblikovane grudi o njegova prsa. A onda mu je brzo, kao da će podeliti neku tajnu sa njim, kazala, 'Znaš, Junpei, sve na svetu ima svoje razloge zbog kojih čini to što čini.' Junpei je lagano padao u san i nije mogao da odgovori. Nošene noćnim vazduhom, njene reči izgubiše oblik i gramatička konstrukcija se stopi sa blagom aromom vina pre nego što dopreše do njegovog pospanog uma. 'Na primer, vetar ima svoje razloge. Mi to jednostavno ne primećujemo, jer nastavljamo sa svojim životom. Vetar te obuhvati sa određenom svrhom, pokrene te. Vetar zna sve što je u tebi. Od vrha do dna. Povremeno nam se javi. I sve što možemo učiniti jeste da se prepustimo. Dok primamo stvari u sebe, preživljavamo, i produbljujemo se.'

5.

Sledećih pet dana Junpei jedva da je napuštao kuću; visio je za stolom, završavao je priču o kamenu u obliku bubrega. Kao što je Kiri predskazala – kamen natavlja da tiho drma doktoricu – neosporno, malo po malo, tokom određenog vremenskog perioda. Tokom brzog seksa sa svojim ljubavnikom u jednom bezimenom hotelu ona polako podiže ruku iza svojih leđa i traži oblik bubrega. Svesna je da kamen u obliku burega vreba odatle. Bubreg je tajni obaveštajac kojeg je ona sama ugradila u telo svoga ljubavnika. Ispod njenih prstiju, on se uvija kao insekt, šaljući joj bubrežnotipkajuću poruku. Ona priča sa bubregom, razmenjuje informacije. Oseća njegovu glatkoću na dlanu svoje ruke.
Doktorica se polako navikava na to da teški kamen u obliku bubrega svako veče menja svoju poziciju. Prihvata to kao normalnu stvar. Ne iznenađuje je više činjenica da se svako veče kamen premešta. Kada stigne ujutro na posao, potraži kamen negde u kancelariji, podiže ga i vraća na sto. Ovo je jednostavno postalo deo njene rutine. Sve dok je ona u kancelariji, kamen se ne pokreće. Mirno čuči na jednom mestu, kao mačka koja drema na popodnevnom suncu. Budi se i pokreće tek nakon što ona izađe i zaključa vrata.
Kad god ima vremena, poseže i mazi tamnu, glatku površinu kamena. Nakon nekog vremena, teško joj je skinuti pogled sa njega, kao da je hipnotisana. Polako gubi interes za sve ostalo. Ne može više čitati knjige. Prestaje da ide u teretanu. Ima dovoljno koncentracije da primi pacijente, ali sve ostalo je više navika ili improvizacija. Gubi interes za komunikaciju sa kolegama. Ne stara se o sebi. Gubi apetit. Čak i zagrljaj njenog ljubavnika počinje da je nervira. Kada nema nikoga u blizini, tiho priča sa kamenom i osluškuje bezglasne reči koje kamen zbori, baš kao što usamljeni ljudi komuniciraju sa psom ili mačkom. Tamni kamen u obliku burega kontroliše veći deo njenog života.
Naravno, kamen nije objekat koji joj je došao spolja: Junpei počinje ovo da shvata kako priča napreduje. Svrha je u nečemu unutar nje. To nešto aktivira kamen u obliku bubrega i tera je da preduzme određenu akciju. Radi toga joj šalje signale, u vidu noćnih kretanja.
Dok piše, Junpei misli o Kiri. Oseća da ona (ili nešto unutar nje) pokreće priču; nije bila njegova namera da napiše nešto van sfere realnosti. Ono što je Junpei pre zamislio bilo je više psihološki nastrojeno, nešto mirnije. U njegovoj verziji priče, kamen se nije pokretao sam od sebe.
Junpei je odlučio da doktorica prekine sve emocionalne veze sa oženjenim hirurgom. Možda ga čak i zamrzi. To je verovatno ono za čim je i nesvesno tragala.
Kada se ostatak priče počeo nazirati, samo pisanje je bilo relativno lako. Uz Mahlerove pesme, Junpei je seo za računar i napisao kraj, i to, veoma brzo. Doktorica odlučuje da raskine sa ljubavnikom, hirurgom. 'Ne mogu se više nalaziti sa tobom,' govori mu. 'Možemo li barem popričati o ovome?' pita on. 'Ne,' odgovara mu jasno, 'to ne dolazi u obzir.' Sledećeg slobodnog dana ulazi u trajekt u Tokiju, i sa palube baca kamen u obliku bubrega u more. Kamen tone na dno dubokog, mračnog okeana, ka jezgru zemlje. Ona odlučuje da ponovo započne svoj život. Kako je bacila kamen, oseća se laganom kao pero.
Međutim, sledeći dan kada ode u bolnicu, kamen je na njenom stolu, i čeka je. Stoji na onom mestu na kojem treba da bude, jednako mračan i u obliku bubrega, baš kao i pre.
Čim je završio sa pisanjem priče, Junpei nazva Kiri. Verovatno će hteti da pročita konačnu verziju, koju je, na neki način, ona sama inspirisala. No, bila je nedostupna. 'Vaš poziv ne može da se ostvari,' reče glas na mašini. 'Molimo vas proverite broj i pokušajte ponovo.' Junpei pokuša ponovo. I ponovo. Ali rezultat je uvek bio isti. Verovatno ima nekih tehničkih problema sa telefonom, pomisli on.
Junpei je ostao kući, čekajući da mu se Kiri javi. No, nije mu se javila. Mesec dođe i prođe. Jedan mesec se pretvori u dva, a dva postadoše tri. Jesen se pretvori u zimu, i dođe nova godina. Njegova priča izađe u februarskom broju literarnog časopisa. Novinske reklame za časopis su stavile njegovo ime na naslovnicu kao i naslov 'Kamen u obliku bubrega koji se svakodnevno pokreće.' Kiri je možda videla reklamu, kupila časopis, pročitala priču i uskoro bi ga mogla nazvati da podeli utiske – barem se nadao tome. Ali sve što je dobio bio je novi sloj tišine.
Bol zbog nestanka Kiri iz njegovog života je bio veći nego što je očekivao. Za sobom je ostavila prazninu koja ga je zaista uzdrmala. Tokom dana bi često pomislio,'Samo da je ona tu!' Nedostajali su mu njezini osmesi, nedostajale su mu reči oblikovane sa njenih usana, nedostajao mu je dodir njene kože, njena blizina. Nije pronalazio utehu ni u muzici koju je voleo niti u novim knjigama njegovih omiljenih pisaca. Sve mu se činilo dalekim, nevezanim za njega. Kiri bi mogla biti žena broj dva, pomisli on.

6.

Junpeijev sledeći susret sa Kiri se dogodio jednog popodneva u rano proleće – iako se ne može reći da je to bio 'susret.' Čuo je njen glas.
Bio je u taksiju, zaglavljen u saobraćaju. Mladi vozač je slušao neku radio emisiju. Kirin glas se čuo sa radija. Junpei nije bio isprva siguran da je to njen glas. Prvo je pomislio da je glas sličan njezinom. Što je više slušao, sve mu se više činilo da je to ipak njen glas, njen način govora – ista glatka intonacija, opušteni stil, poseban način na koji bi zastala u priči tu i tamo.
Junpei zamoli vozača da malo pojača ton.
'Svakako,' odgovori vozač.
U pitanju je bio intervju koji su prenosili iz studija. Spikerka joj je postavila pitanje, -'Dakle, voleli ste visoka mesta još dok ste bili devojčica?'
'Tako je,' odgovara Kiri – ili žena sa njenim glasom. 'Otkad pamtim, volim visoka mesta. Što sam se više penjala mirnije sam se osećala. Uvek sam terala roditelje da me vode u neke visoke zgrade. Bila sam čudno stvorenje,' reče glas, smejući se.
'Tako ste i počeli sa ovim čime se sada bavite, pretpostavljam?'
'Prvo sam radila kao analista u jednoj kompaniji za osiguranje. Ali, odmah sam znala da to nije za mene. Napustila sam kompaniju nakon tri godine, i prva stvar koju sam napravila je bilo to da sam se zaposlila kao perač prozora. Ono što sam zaista želela da postanem je popravljač tornjeva, ali to je mačo svet, ne puštaju tamo žene tako lako. Tako sam se, za početak, zaposlila kao perač prozora.'
'Od analizera osiguranja do perača prozora - to je takva promena!'
'Iskrena da budem, pranje prozora je bio manje stresan posao: ako bilo šta krene padati, to ste vi, a ne cene na berzi.' Ponovo se nasmejala.
'U redu, pod „peračem prozora“ podrazumevate onoga koji stoji na platformi koja se diže i spušta?'
'Da. Naravno, daju vam uže kojim se vežete, ali neka mesta ne možete doseći a da ne skinete uže. To meni nije smetalo. Bez obzira koliko visoko da smo išli, ja se nikad nisam bojala. To me činilo dragocenim radnikom. '
'Pretpostavljam da volite da se penjete na planine?'
'Planine me skoro uopšte ne zanimaju. Pokušala sam da se penjem nekoliko puta, ali nije to-to. Ne mogu se uzbuditi dok se penjem na planinu, bez obzira koliko da sam visoko. Jedina stvar koja mene interesuje su visoke strukture pravljene od strane čoveka, koje se uzdižu sa zemlje pa naviše. Ne pitajte me zašto.'
'Sada ste vlasnica firme za pranje prozora, koja se specijalizuje za čišćenje visokih zgrada u najprometnijem delu Tokija?'
'Tačno,' reče ona. 'Uštedela sam i pokrenula malu firmu pre nekih šest godina. Naravno, izlazim na teren sa mojim radnicima, ali u osnovi, ja sam vlasnik. Ne primam naređenja ni od koga i sama stvaram pravila: veoma sam zadovoljna.'
'Što znači da možete uže da skinete kad god želite?'
'Može se i tako reći.' (Smeh)
'Stvarno ne volite kada imate sigurnosno uže na sebi, zar ne?'
'Istina je. Jednostavno, sa sigurnosnim užetom na sebi nisam svoja. Osećam se kao da nosim uzak korset.' (Smeh)
'Vi stvarno volite visoka mesta?'
'Da. Osećam da mi je u prirodi da budem negde visoko. Ne mogu da zamislim sebe kako radim neki drugi posao. Posao kojim se bavite treba da proistekne iz ljubavi, ne sme da bude brak iz obaveze.'
'Vreme je za muzičku numeru,' najavi spikerka. 'James Taylor, „Up on the Roof.“ Pričaćemo malo više o užetu nakon pesme.'
Dok je muzika svirala, Junpei se nasloni na prednje sedište i upita vozača, 'Čime se bavi ova žena?'
'Kaže da postavlja konopce između visokih zgrada i korača preko njih,' objasni vozač. 'Sa dugačkim štapom u ruci, kojim održava ravnotežu. Ona je neka vrsta zabavljača. Ja se bogami prepadnem kad se vozim u providnom liftu. Verujem da se ona tako napali. Mora da je pomalo čudna. Takođe, pretpostavljam da nije toliko mlada.'
'To je njena profesija?' upita Junpei. Glas mu je bio suv, i sva težina je nestala iz njega. Kao da je neko drugi govorio kroz šiber taksija.
'Da. Pretpostavljam da okupi gomilu sponzora i napravi šou. Upravo je napravila jedan performans na nekoj poznatoj katedrali u Nemačkoj. Kaže da želi da to radi na višim mestima, ali joj ne daju dozvolu. Valjda sigurnosna mreža onda nije od značaja ako ste previsoko, ne može vam pomoći. Ona želi da stalno ruši svoj rekord, i svaki put se penje na neke zgrade koje su malo više od prethodnih. Naravno, ne može tako zaraditi dovoljno za život, tako da, pa, čuli ste – otvorila je svoju firmu za čišćenje prozora. Nije htela raditi u cirkusu. Jedina stvar za koju je zainteresovana su visoke zgrade. Čudna neka dama.'

7.

'Najbolja stvar je kada ste gore, jednostavno, postajete pravo ljudsko biće,' obrati se Kiri spikerki. 'Menjate sebe, ili, možda je bolji izraz taj da morate da se menjate da bi preživeli. Kada sam na visokom mestu, tu smo samo vetar i ja. Ništa drugo. Vetar me prožima, ljulja. On razume ko sam ja. U isto vreme, ja razumem vetar. Prihvatamo jedno drugo i odlučujemo da nastavimo živeti zajedno. Samo vetar i ja: tu nema prostora ni za koga drugog. Jednom kada se popnem gore i krenem da se koncentrišem, sav strah i brige nestaju. Mi smo tu, unutar sopstvene tople beskonačnosti. Taj trenutak volim više nego išta.'
Kiri je to rekla hladno, samouvereno. Junpei nije mogao da razazna da li ju spikerka uopšte shvata. Kada se intervju završio, Junpei je izašao iz taksija, pešačeći do mesta na koje je hteo da dođe. Često bi podigao pogled ka visokim zgradama kraj kojih je prolazio, ka oblacima koji su hrlili napred. Niko se ne može isprečiti između nje i vetra, shvatio je, i on oseti surovi napad ljubomore. Ali na šta je bio ljubomoran? Na vetar? Ko je, pri zdravoj pameti, bio ljubomoran na vetar?
Junpei je čekao nekoliko meseci da ga Kiri kontaktira. Hteo je da je vidi, da popriča sa njom o mnogim stvarima, a naročito o kamenu u obliku bubrega. Ali do poziva nikad nije došlo, a njegovi pozivi nikada nisu mogli biti prosleđeni. Kada je stiglo leto, izgubio je svu nadu koju je imao. Izgleda da nije želela da ima više ikakvog dodira sa njim.
I tako, veza se završila mirno, bez mnogo dreke i buke – na isti način na koji je prekidao veze i sa drugim ženama. U jednom trenutku prestaje se sa pozivima, i sve se mirno i prirodno završi.
Da li da je dodam na listu? Da li je ona bila jedna od onih pravih? Junpei je mnogo mozgao oko ovoga, i nije došao ni do kakvog zaključka. Sačekaću još pola godine, pa ću onda odlučiti, mislio je on.
Tokom tog perioda od šest meseci se koncentrisao na pisanje i napisao veliki broj kratkih priča. Dok je sedeo za stolom sređivajući priče, pomislio bi, Kiri je sada sigurno na nekom visokom mestu, zajedno sa vetrom. A evo mene, samog, kako pišem priče dok je ona tamo, na najvišem mestu na svetu – bez sigurnosnog užeta. Jednom kada se krene koncentrisati, sav strah nestaje: 'Samo vetar i ja.' Junpei bi se često prisetio ovih reči i shvatio bi tada da je osećao nešto posebno ka Kiri, nešto što nije nikada pre osetio prema nekoj ženi. Bilo je to duboko osećanje, oštrih ivica i velikog tereta. Junpei nije znao kako da nazove ovo osećanje. Bilo je to osećanje koje nije mogao menjati ni za koje drugo. Čak i ako nikada više ne bude video Kiri, ona će zauvek ostati deo njega. Negde, duboko u telu – u kostima – ostaće žal za njom.
Kako se godina bližila kraju, Junpei napokon donese odluku. Smatraće je drugom osobom. Bila je jedna od onih 'pravih.' Neuspeh broj dva. Samo jedna je još ostala. Ali više se nije plašio. Brojevi nisu od značaja. Lista nije bila od značaja. Sada je znao: Ono što je važno jeste prihvatanje druge osobe kao takve. I uvek će ta osoba biti prva, i poslednja.

8.

Jednoga jutra, doktorica primećuje da je mračni kamen u obliku bubrega nestao sa njenog stola. Sada zna: neće se vraćati.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Haruki Murakami   

Nazad na vrh Ići dole
 
Haruki Murakami
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Haruki Murakami
» Haruki Murakami
» Haruki Murakami - Okorela zemlja čuda i Kraj sveta
» Preporučite knjigu
» Haruki Murakami

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Veliki pisci-
Skoči na: