Ne, ne želim da izgovorim tvoje ime...
Ne želim tvoj pogled da sretnem...
Ne želim da slušam o tvojoj sreći...

Nemam šta da ti kažem,
lepo oko moje mladosti...

Sve u mestu stoji...
Šta bih ti rekla?
Kako jedan život bolno teče...
Kako lutam nekim šumama,
a trnje me ranjava!
Kiša uvek spere blatnjavu mapu
kojom sam krenula...

Ne, ne želim da gledaš tugu u očima mojim...
Ovo umorno lice ispečeno suzama...
Ne želim da mi pričaš o svojoj sreći,
smeješ se mojim godinama!
Lepo oko moje mladosti...

Ne želim da ti kažem
da još uvek tebi pripadam!
Da me sve ove godine staro nevreme udara!
Da te svo ovo dugo vreme, volim pesmama...

Ne, nasmejao bi se!
Otišao, to si uvek najbolje radio!
Lepo oko moje mladosti...
Potrebno mi je još par svetlosnih godina ...

Tako jednostavno,lepo i razumljivo pisanje.Jako mi se dopada.Nadam se da ce toga biti jos.

tnx

Zdravo neostvareni snu,
kako si?
Red je da pitam i za nju...
Pa... kako je ona?
Hvala na pitanju,
ja evo živim u pesmama
tobom inspirisanim...
Svakog dana po dve-tri reči na papir stavim
i šaljem mislima...
Zamišljam kako ih sa čežnjom čekaš
i u zanosu čitaš,
daleko od njenih pogleda...
Zamišljam kako ih stavljaš pod jastuke
da dočaraš slikovito u snovima
sve te stihove osećanjima satkane...

Jeste da te ne zanima,
ali kad već pišem...
Ja još uvek sebično čuvam sećanje na tebe,
na one godine tvojim pogledom ispunjene!
Svako mi jutro s tvojim poljupcem na usnama osvane..
Još uvek na zamagljenim prozorima žvrljam slova tvoga imena...
U svakoj šoljici kafe tebe zamišljam...
Jeste, luda sam..

Još uvek žalim za onim što nismo nikad doživeli,
a znaš i sam, nismo imali ništa
sem par stidljivih pogleda,
malo toplih usna ...
Možda se više i ne sećaš...
Ja još uvek imam onu staru bol,
koja se rodila tvojim delima, tvojim rečima...

Jeste, luda sam..
Pišem i ovaj put u nadi da je poslednji ..
Nemam te, nikad te nisam imala,
svesna sam, ne brini ..
Ali još uvek imam ona osećanja
pred kojima bi ti kao golo dete na mrazu drhtao ..
Žao mi je što nikad nisam pokazala kolika su ..
Možda bi i tebe ona danas bolela,
gušila...

Možda bi neku suzu u tim hladnim očima izmamila ...

Divno Smokvice,lepo i ukusno baš kao tvoje ime!

Nisam ti rekla da me bole snovi,
vreme,
ljudi ...
jer su uvek bili pogrešni...

Nisam ti rekla da me bole pogledi,
hladne ruke
i sve nesrećne ljubavi...

Nisam ti rekla da me bole osećanja...
Da ih delim sa celim svetom
opet bi ih ostalo previše..

Nisam ti rekla da ne volim rastanke!
Da ćeš kad odeš
sa sobom odneti i poslednji komadić sna.

Ako odeš...
Izgubiću se u praznini svoje duše...
Zato ne idi!
Ne idi, jer svi su moji dragi negde otišli...
pobegli...
Nemam s kim osmeh deliti...
Nemam kome dan ulepšati...

Ako odeš sad,
imaću još jednu bol...
Da li da kažem, samo još jednu u moru drugih bolova?

Ako odeš sad...
nikad nećeš saznati koliko mogu voleti...

Da li si nekad osećao
da ti je neko potreban više od svega?
Znaš li za onaj osećaj
kada te stiska u grudima?
Onaj osećaj kad ti dođe da pustiš krik...
ali..
nikako da ti se omakne...
Pa vlažiš jastuke, ne bi li težinu iz grudi izbacio?

Nisi ti iz te priče?
Izvini...
Samo tražim zračak sunca,
mali komadić sreće...
čisto da bih osetila slast života...
Lepo je to ...
Samo...
Nepodnošljivo, jer uvek tražim u pogrešnom osmehu
pogrešnim pogledom...

Ma...
Uzalud ti objašnjavam,
onog dana kad te grč probudi
znaćeš šta sam htela reći ...

Želim da u svoje vlasništvo ubrajaš
svo moje vreme,
sve snove, želje, nade, očekivanja...
Nudim ti večnost...
A ti je vešto odbijaš!

Ne shvatam,
zar ne bi voleo imati nešto što je samo tvoje?
Nešto sasvim čisto i lagano...
bezuslovno...
Ili ne znaš kako to izgleda
jer sve moraš da deliš?

Čemu takav stav
sitna dušo?
Bojiš se veličine moga srca?
Možda te neko povredio davno negde?
...pa sad hraniš sebe...

Misliš da živim u snovima?
Da je moj svet idealan?
Hoćeš da mi pokažeš
koliko je stvarnost nepodnošljiva?

A ne znaš...
da znam kako je kad imaš, pa kad izgubiš,
kad te povrede...
Da već odavno lepo ne osećam,
da mi se svako veče utopi u suzama...
Ne znaš da sam i ja nekad nekog želela...
I nikako da nadovežem 'osmeh' na tih osam godina.
I svakog dana žalim,
jer sam dozvolila da sreću traži u drugim očima...

Zato ne traži da te pustim!
Neću da se kajem zbog svojih srušenih snova...
Ostaćeš tu gde jesi...

Bolno i divno u isto vreme.
Bravo Smokvice!

Zamisli da sam ja ti,
a da si ti ja...
Kakva bi to ljubav bila!

Da si ti ja...
Svako jutro bi se budio
sa strahom da me ne izgubiš.
Sa strepnjom da li sam ili nisam tu!
Sve listove bi ispisao imenom mojim,
u srce ga uokvirio ...
Ubacivao bi tajne poruke u moje džepove...
Trudio se da mi izmamiš osmeh,
govoreći slatke gluposti
čežnjom ispunjene...

A da sam ja ti...
Posvetila bih ti sve svoje stihove...
Izmislila svet samo za nas dvoje,
gde zvezde same padaju...
Svet u kom snovi postaju stvarnost!

Da sam ja ti...
volela bih te onoliko koliko ti mene nećeš!

Ајде даље. Иде теби ово, баш онако добро.

Često setim se
i suza krene,
jer nisi kraj mene.
Često pomislim,
koliko daleko smo mogli mi...
Koliko sreće umesto tuge
jedno drugom doneti...
Mogli smo sve!
Sve ono o čemu drugi sanjaju,
da smo se sreli malo kasnije,
u neke zrelije godine...

Ne znam,
ali baš me jesen
tera na razmišljanje.
Sednem, sabiram i oduzimam..
brojim poraze,
slavim pobede ..
plačem...
smejem se...
mrzim i volim ljude sto odlaze...
Setim se one jeseni...
i nas dvoje ...

I evo, još jedna jesen je pred vratima.
Otvaram prozor da me zrak dotakne!
Kiša će, vazduh težak je...
opet sve podseća na tebe!

Vreme šarene stvarnosti
tera me da tražim te,
da bacam poglede niz ulice,
osluškujem, ne bi li čula tvoje korake.

Nema te, snovi ruše se,
stvarnost sve je teža ...
Al' ipak smejem se!
Idem dalje, ne odustajem!
Naći ću te!
Veruem,
da će jesen ponovo biti naša...

@..smokvica89,

evo nekoliko detalja koje sam primjetio čitajući ovu posljednju pjesmu

..."tera me na razmišljanje".... "me" ti je ovdje apsolutno višak,
nadalje kroz pjesmu na krajevima stihova često imaš riječi..je,te,se, mislim da je to malo nespretno, bilo bi mnogo bolje kada bi pisalo..."Kiša će, vazduh je težak... " itd...

Pokušaj to popraviti i ova lijepa pjesma biti će još ljepša...

Osmijeh ti ostavljam....PiPi

Pišem...
Hoću u pesmu da stavim sve tvoje boje i oblike!
Da opišem sve nade, snove i nemire...
Da vidiš koliko nedostaješ!

Hoću kroz pesmu da oslikam sve one dane,
provedene u iščekivanju tvojih koraka...

Hoću da pokažem koliko volim,
i koliko ću voleti ...
da vreme uspomene ne briše...
Ja bi i dalje ginula
samo za jednim trptajem oka tvog ...

Hoću da znaš,
čuvaću te dok postojim, tamo negde,
u tamnom uglu duše svoje,
daleko od svih!