ZARATUSTRIN PREDGOVOR

1.

Kad je Zaratustri bilo trideset godina, napustio je svoj zavičaj i jezero svoga zavičaja i otišao je u goru. Tu se napajao svojim duhom i svojom samoćom i nije ga to umorilo za deset godina. Ali se naposletku izmeni njegovo srce – i jedno jutro ustade u ranu zoru, stade pred sunce i ovako mu je govorio:
»Ti velika zvezdo! U čemu bi bila tvoja sreća, da nemaš onih kojima sijaš!
Deset godina penjalo si se amo k mojoj pećini: ti bi se zasitilo bilo svoje svetlosti i ovoga puta, da nije mene, moga orla i moje zmije.
Nego mi smo te iščekivali svakoga jutra, uzimali smo od tvoga obilja i blagosiljali te za nj.
I gle! Ja ne znam kud bih sa svojom mudrošću, kao pčela koja je nakupila previše meda; osećam potrebu da se prema meni ruke šire.
Hteo bih da poklanjam i udeljujem, sve dok se mudri među ljudima opet jednom ne obraduju svojoj ludosti, a siromašni jednom svome bogatstvu.
Toga radi moram se spustiti u dubinu: kao što ti to činiš večerom, kad padaš za more pa još i donjem svetu poneseš svetlosti, ti prebogata zvezdo!
Ja moram, poput tebe, da zađem*, kako to zovu ljudi, ka kojima bih da se spustim.
Blagoslovi me dakle, ti mirno oko, što bez zavisti još i jednu preveliku sreću može da gleda!
Blagoslovi pehar koji želi da se prelije, da bi voda iz njega zlatna potekla i posvuda raznela otsjaj tvoga milja!
Pogledaj! Ovaj pehar hoće da opet ostane prazan, a Zaratustra hoće da opet postane čovek.«

– Tako otpoče Zaratustrin zalazak.
2.
Zaratustra siđe sam dole niz brdo i niko ga ne srete. Ali kada je ušao u šumu, odjednom se stvori pred njime neki starac, koji je izišao bio iz svoje svete kolibe da nakupi korenja po šumi. I starac ovako progovori Zaratustri:
»Nije mi nepoznat ovaj putnik: pre više godina prolazio je on ovud. Zvao se Zaratustra, ali se sada izmenio.
Tada si nosio svoj pepeo na breg: a sada zar nosiš vatru svoju u doline? Zar se ne bojiš kazne kojom se kazni palikuća?
Da, sad vidim da je Zaratustra. Čisto je njegovo oko i na usnama mu se ne krije nikakvo gađenje. Ne ide li, prema tome, kao igrač?
Izmenio se Zaratustra, detetom je postao Zaratustra, probudio se Zaratustra: šta bi ti sada kod onih koji spavaju?
Živeo si u samoći kao u moru i more te je nosilo. Avaj, hoćeš da staneš na kopno? Avaj, hoćeš opet sam da vučeš svoje telo?«
Zaratustra odgovori: »Ja volim ljude.«
»Zašto«, reče svetac, »dođoh ja u šumu i u pustinju? Zar ne stoga što sam odviše voleo ljude?
Sada volim Boga: ljude ne volim. Čovek mi je suviše nesavršena stvar. Ljubav prema čoveku ubila bi me.«
Zaratustra odgovori: »Šta ja to govorah o ljubavi! Ja poklon nosim ljudima.«
»Ne daj im ništa,« reče svetac. »Radije im još nešto uzmi pa nosi s njima – to će im najviše goditi: samo ako i tebi bude godilo!
A ako im baš hoćeš da daš, ne daj više nego milostinju, i pusti da i to još prose!«
»Ne,« odgovori Zaratustra, »ja ne delim milostinje. Za to nisam dosta siromah.«
Svetac se nasmeja Zaratustri i nastavi ovako: »A ti gledaj da ti bar prime tvoja blaga! Nemaju oni poverenja u pustinjake, i ne veruju da dolazimo da poklanjamo.
Naši im koraci odviše usamljeno odjekuju kroz ulice. I kao kad noću u svojim posteljama čuju nekoga gde hoda, mnogo pre nego što se sunce rodilo, tako se oni tad pitaju u sebi: kuda će to lopov?
Ne idi k ljudima već ostaj u šumi! Bolje još idi k životinjama? Zašto nećeš da si ovakav kao ja, – medved među medvedima, ptica među pticama?«
»A šta to radi svetac u šumi?« pitaše Zaratustra.
Svetac odgovori: »Pravim pesme i pevam ih i praveći pesme smejem se, plačem i gunđam tako hvalim Boga.
Pevanjem, smehom, plačem i gunđanjem hvalim Boga, koji je moj Bog. Ali šta je to što ti nosiš nama na dar?«
Kada je Zaratustra čuo ove reči, pozdravio je sveca i rekao: »Šta bih mogao ja vama dati! Ali pustite me da što pre odem, da vam ne bih što uzeo!« – I tako se rastadoše jedan od drugog, starac i čovek, smejući se, kao što se smeju dva dečaka.
A kad ostade Zaratustra sam, ovako je govorio svome srcu: »Da li je to mogućno! Ovaj stari svetac u svojoj šumi još ništa nije čuo o tom, da je Bog mrtav!«

3.

Kada je Zaratustra došao u prvi grad, koji leži do šume, nađe tu mnoštvo naroda iskupljena na trgu; jer se bilo razglasilo, da će se videti jedan igrač na konopcu. I Zaratustra progovori narodu ovako i reče:
Ja vas učim natčoveku. Čovek je nešto što treba prevazići. Šta ste vi učinili, da biste ga prevazišli?
Sva bića dosad stvorila su nešto iznad sebe: a vi zar hoćete da budete oseka te velike plime, rađe još da se ponovo vratite k životinji nego da prevaziđete čoveka?
Šta je majmun za čoveka? Stvor za potsmeh ili bolan stid. I isto to treba čovek za natčoveka da bude: stvor za potsmeh ili bolan stid.
Vi ste prešli put od crva k čoveku, a mnogo šta u vama je još crv. Nekada ste bili majmuni, a čovek je još i sada više majmun nego ikoji majmun.
A onaj što je najmudriji od vas, on je isto tako samo jedno dvojstvo od biljke i aveti. Ali zar ja tražim, da postanete sablasti ili biljke?
Gledajte, ja vas učim natčoveku!
Natčovek je smisao zemljin. Vaša volja neka kaže: neka bude natčovek smisao zemljin!
Preklinjem vas, braćo moja, ostajte verni zemlji, i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Trovači su to, svesni ili nesvesni.
Prezritelji su to života koji izumiru i koji su i sami otrovani i njih je zemlja sita: neka putuju!
Nekad je ogrešenje o Boga bio najveći greh, ali Bog je umro, a s tim isto tako ovi grešnici. Grešiti se o zemlju, to je sad najstrašnije – više poštovati utrobu nedokučivog nego smisao zemljin!
Nekad je duša gledala prezrivo na telo; tada je to preziranje bilo nešto najviše: – volela je da ga vidi mršavo, ružno, i izgladnelo. Mislila je tako izmaći njemu i zemlji.
O, ta je duša i sama bila još mršava, ružna i izgladnela: a okrutnost je bila sladostrašće toj duši!
Ali i vi još, braćo moja, recite mi: šta kazuje vaše telo o vašoj duši? Zar nije vaša duša beda i prljavština i jedno jadno zadovoljstvo?
Zaista, čovek je jedna prljava reka. Već se morem mora biti, da bi se primila prljava reka a da se i samo ne zaprlja.
Gledajte, ja vas učim natčoveku: on je to more, u njemu može da se utopi vaše veliko preziranje.
Šta je najveće, što vi možete doživeti? To je čas velikoga preziranja. Čas, u kojem će vam se i vaša sreća pretvoriti u gađenje, i isto tako vaš razum i vaša vrlina.
Čas, u kojem ćete reći: 'Šta je stalo do moje sreće! Ona je beda i prljavština i jedno jadno zadovoljstvo. Ali moja sreća trebala bi da opravda samo postojanje!'
Čas, u kojem ćete reći: 'Šta je stalo do moga uma! Žudi li on za znanjem kao lav za svojom hranom? On je beda i prljavština i jedno jadno zadovoljstvo.'
Čas, u kojem ćete reći: 'Šta je stalo do moje vrline! Još zbog nje nisam pobesneo. Kako sam umoran od svoga dobra i od svoga zla. Sve je to beda i prljavština i jedno jadno zadovoljstvo!'
Čas, u kojem ćete reći: 'Šta je stalo do moje pravednosti! Ja ne vidim da sam žar i ugalj. Ali pravednik je žar i ugalj!'
Čas, u kojem ćete reći: 'Šta je stalo do moga sažaljenja! Zar nije sažaljenje krst, na koji se razapinje onaj koji voli ljude? Ali moje sažaljenje nije razapinjanje na krst.'
Da li ste već tako govorili? Da li ste već tako vikali? Ah, da sam vas već bio čuo da vičete!
Ne vaš greh – vaša samodovoljnost viče na nebo, vaša škrtost u samom vašem grehu viče na nebo!
Gde je munja koja bi vas liznula jezikom? Gde je ludilo, kojim bi ste morali biti cepljeni?
Gledajte, ja vas učim natčoveku: on je ta munja, on je to ludilo! –
Kad je Zaratustra ovo izgovorio, povika neko iz naroda: »Dosta smo čuli o igraču na konopcu; sad nas pustite da ga još i vidimo!« I sav narod smejaše se Zaratustri. A igrač na konopcu, koji je držao da je reč o njemu, otpoče svoj posao.

4.

Zaratustra pak gledaše po narodu i čuđaše se. Pa onda progovori ovako:
Čovek je konopac, razapet između životinje i natčoveka, – konopac iznad ponora.
Jedan opasan prelazak, jedno opasno putovanje, jedan opasan pogled unatrag, jedno opasno oklevanje i zastajanje.
Što je veliko na čoveku, to je da je on most a ne cillj: što se na čoveku može voleti, to je da je on i prelazak i zalazak.
Ja volim one koji ne umeju da žive, osim kao oni koji zalaze, jer su to oni koji prelaze.
Ja volim velike prezritelje, jer su veliki poštovatelji, i strele čeznuća za drugom obalom.
Ja volim one, koji ne traže tek u zvezdama razloge da zađu i da budu žrtvovani: nego se žrtvuju zemlji, da bi zemlja jednom postala natčovekova.
Ja volim onog, koji živi da bi saznavao i koji hoće da saznaje, da bi jednom živeo natčovek. I tako hoće on svoj zalazak.
Ja volim onog, koji radi i pronalazi da bi natčoveku kuću sagradio i za njega zemlju, životinju i biljku pripremio: jer tako hoće on svoj zalazak.
Ja volim onog, koji voli svoju vrlinu: jer vrlina je volja za zalaskom i jedna strela čeznuća.
Ja volim onog, koji ne zadržava za se ni truna duha, već sav hoće da je duh svoje vrline: tako on korača kao duh preko mosta.
Ja volim onog, koji od svoje vrline načini svoju naklonost i svoju kob: tako on hoće vrline svoje radi još da živi i da ne živi više.
Ja volim onog, koji neće da ima odviše mnogo vrlina. Jedna vrlina je više vrlina nego dve vrline, jer je više čvor na koji se veša kob.
Ja volim onog, čija se duša rasipa, koji neće da mu kažu hvala niti uzvraća: jer on uvek poklanja i neće da se sačuva.
Ja volim onog, koji se stidi kad kocka padne u njegovu korist i koji tad pita: 'zar sam ja varao u igri'? – jer hoće da zađe.
Ja volim onog, koji zlatne reči svojih dela unapred baca a još uvek više drži nego što je obećao: jer on hoće svoj zalazak.
Ja volim onog, koji opravdava buduće ljude a iskupljuje prošle: jer on hoće od sadašnjih da propadne.
Ja volim onog, koji kažnjava svoga boga, zato što voli svoga boga: jer on mora propasti od gneva svoga boga.
Ja volim onog, čija je duša duboka još i u ranjenosti, i koji može da propadne i usled malog doživljaja: tako taj ide rado preko mosta.
Ja volim onog, čija je duša prepuna, tako da zaboravlja sam na sebe i sve se stvari nalaze se u njemu: tako će sve stvari biti njegov zalazak.
Ja volim onog, koji je slobodna duha i slobodna srca: tako je njegova glava samo utroba njegova srca a srce njegovo tera ga u propast.
Ja volim sve one, koji su teške kapi, pojedinačno padajući iz tamnog oblaka, koji se nadvio nad čovekom: one oglašuju da je blizu munja i odlaze u propast kao glasnici.
Vidite, ja sam jedan glasnik munjin i jedna teška kap iz oblaka: a ta munja zove se natčovek.

5.

Kad je Zaratustra ove reči izrekao, pogleda opet po narodu i zaćuta. »Eto, stoje tu,« reče u srcu svom, »i smeju se: ne razumeju me, ja nisam usta za ove uši.
Moraju li im se prvo razbiti uši, da bi naučili slušati očima. Treba li čegrtati kao što to čine talambasi i propovednici po crkvama? Ili, veruju li samo mucajućima?
Oni imaju nešto čime se ponose. Kako li zovu to, što ih čini ponosnima? Obrazovanošću zovu ga, ono ih razlikuje od kozara.
Stoga nerado slušaju o sebi reč 'preziranje'. Stoga ću da govorim njihovom ponosu. Stoga ću im govoriti o onom što je najviše za preziranje, a to je poslednji čovek.«
I ovako govoraše Zaratustra narodu:
Vreme je, da čovek postavi sebi cilj. Vreme je, da čovek zasadi klicu svoje najviše nade.
Još je njegovo tle dovoljno bogato za to. Ali to tlo će jednom postati siromašno i pitomo i iz njega neće više moći nići visoko drvo.
Avaj! Dolazi vreme, kad čovek više neće moći prebaciti strelu svoga čeznuća preko čoveka i kad žica na njegovom luku zaboravi, da treperi!
Kažem vam: mora se imati u sebi još haosa, da bi se mogla roditi igrajuća zvezda. Kažem vam: vi imate još haosa u sebi.
Avaj! Dolazi vreme, kad čovek neće više rađati zvezde. Avaj! Dolazi vreme najprezrivijeg čoveka, koji sebe sam neće više moći prezirati.
Gledajte! Pokazaću vam poslednjeg čoveka.
»Šta je ljubav? Šta je stvaranje? Šta je čežnja? Šta je zvezda?« – tako pita poslednji čovek i žmirka.
Zemlja je tada postala mala i po njoj skakuće poslednji čovek, koji sve čini malim. Njegov soj je neiskorenjiv, kao zemljina mušica, poslednji čovek živi najduže.
'Mi smo pronašli sreću' – kažu poslednji ljudi i žmirkaju.
Oni su napustili predele, gde je teško bilo živeti: jer treba toplote. Još vole suseda i taru se o njega: jer treba toplote.
Oboleti i imati nepoverenje, važi im kao greh: ide se oprezno. Lud je, ko se još spotiče preko kamenja ili ljudi!
Malo otrova tu i tamo: to čini snove prijatnim. Naposletku mnogo otrova, za jedno prijatno umiranje.
Još se radi, jer rad je jedna razonoda. Ali pazi se, da razonoda ne iznuri.
Ne postaju više siromašni niti bogati: oboje je previše mučno. Ko hoće još da vlada? Ko još da sluša? Oboje je previše mučno.
Bez pastira a stado je jedno! Svaki hoće isto, svaki je jednak: ko drukčije oseća ide dobrovoljno u ludnicu.
'Nekada je svet bio lud' – kažu ponajfiniji i žmirkaju.
Pametan je čovek i sve zna, šta se desilo: te se može rugati bez kraja. Još se prepire, ali brzo se pomiri – inače to kvari stomak.
Ima se svoje sitno zadovoljstvo za dan i svoje sitno zadovoljstvo za noć: ali poštuje se zdravlje.
'Mi smo pronašli sreću' – kažu poslednji ljudi i žmirkaju.
I ovde se završio prvi govor Zaratustrin, koji se još i »predgovorom« naziva: jer na tom mestu prekide vika i veselje gomile. »Daj nam tog poslednjeg čoveka, o Zaratustra, – tako su vikali – načini nas tim poslednjim čovekom. Tako ćemo ti pokloniti natčoveka!« I sav narod klicaše i coktaše jezikom. A Zaratustra posta tužan i reče svom srcu:
»Oni me ne razumeju: ja nisam usta za ove uši.
Predugo vala živeh u planini, predugo slušah potoke i drveće: sada im govorim kao kozar.
Mirna je moja duša i svetla kao planina pre podne. Ali oni misle, da sam hladan i jedan podrugivač u strahovitim šalama.
I sada me poglédaju i smeju se: i utom što se smeju, još me i mrze. Ima leda u njihovom smehu.«

6.

Ali tu se dogodi Nešto, što je učinilo da sva usta zaneme i sve oči ukoče. U međuvremenu, naime igrač na konopcu se bio dao na svoj posao: izašao je bio kroz jedna vratanca, pa krenuo preko konopca koji je bio razapet između dva tornja, tako, da je visio iznad trga i naroda. Baš kad je bio na sredini svog puta, otvoriše se vratanca još jednom i jedan šareni druškan, nekom lakrdijašu nalik iskoči vani i pođe brzim koracima za onim prvim. »Napred, kljakonogo,« viknu njegov strašni glas, brže lenjivče, krijumčaru, bledoliki! Da te svojom petom ne zagolicam! Šta ćeš ti ovde između tornjeva? U toranj pripadaš ti, zatvoriti treba te, jednom boljem, nego što si ti, prečiš ti slobodan put!« – I sa svakom rečju prilazio mu je bliže i bliže: ali kad je bio samo još jedan korak iza njega, tu se dogodi ono zastrašujuće, što je učinilo da sva usta zaneme i svako oko ukoči: – prodera se kao vrag i preskoči odatle Onog, što mu je bio na putu. A ovaj, kad je video kako ga suparnik pobeđuje izgubi pritom glavu i konopac; on odbaci svoju motku i padaše brže nego ova, kao kovitlac od ruku i nogu, u dubinu. Trg i narod izgledaše kao more kad udari bura: sve bežaše jedno od drugog i jedno preko drugog, a najviše tamo gde je moralo da padne telo.
Zaratustra pak ostade stojeći i baš pored njega pade telo, rđavo nagrđeno i slomljeno ali još ne mrtvo. Posle nekog vremena povrati se smrskanome svest i on vide Zaratustru gde kleči kraj njega. »Šta radiš ti tu? reče konačno, – znao sam odavno, da će mi đavo podmetnuti nogu. Sad će me odvući u pakao: hoćeš li mu braniti?«
»Tako mi časti, prijatelju,« odgovori Zaratustra, »toga svega nema, o čemu ti govoriš: nema nikakvog đavola i nikakvog pakla. Tvoja duša biće još brže mrtva nego tvoje telo: ne boj se Ničeg više!«
Čovek pogleda s nevericom. »Ako govoriš istinu,« reče on tad, »onda ne gubim ništa, ako izgubim život. Ja nisam mnogo više nego jedna životinja, koja je naučena da igra, kroz udarce i male zalogaje.«
»Ma ne,« reče Zaratustra, »ti si od opasnosti načinio sebi poziv, u tome nema ničeg za preziranje. Sad te tvoj poziv upropašćuje: zato ću te ja svojim rukama zakopati.«
Kad je Zaratustra ovo rekao, umirući čovek nije više odgovarao; ali je micao rukom, kao da traži ruku Zaratustrinu, da bi mu zahvalio.

7.

U tom došlo je veče i trg sakri se u mraku: tu se narod razišao, jer i sama radoznalost i strah postanu umorni. Ali Zaratustra sedeše pored mrtvaca na zemlji i beše potonuo u misli: tako zaboravi na vreme. Ali konačno dođe noć i jedan hladan vetar duvaše preko usamljenoga. Tada podiže se Zaratustra i reče svome srcu:
»Uistinu, lep je ribolov imao danas Zaratustra! Nije ulovio čoveka, ali je ulovio lešinu.
Strašno je ljudsko bivanje i uvek još bez smisla: jedan lakrdijaš može mu postati sudbinom.
Ja hoću ljude smislu njihovog bića da naučim: koji je Natčovek, munja iz tamnog oblaka Čovek.
Ali još sam ja njima daleko i moj razum ne govori njihovom razumu. Još sam ja čoveku sredina između budale i lešine.
Mračna je noć, mračni su putevi Zaratustrini. Dođi, hladni i ukočeni pratioče! Poneću te tamo gde ću te zakopati svojim rukama.«

8.

Kada je Zaratustra to rekao svome srcu, natovari lešinu na svoja leđa i dade se na put. I još nije prešao sto koraka, privuče se uza nj neki čovek pa mu šaputaše na uho – i gle! Taj što je govorio, bio je lakrdijaš s tornja. »Idi dalje od ovog grada, o Zaratustra,« govoraše on, »premnogi te ovde mrze. Mrze te dobri i pravedni i nazivaju te njihovim neprijateljem i prezriteljem; mrze te vernici prave vere i nazivaju te opasnošću za gomilu. Tvoja sreća bila je, što si ismejan: i zaista, govorio si kao kakav lakrdijaš. Tvoja sreća bila je, što si se pridružio onom mrtvom psu; zato što si se tako ponizio, spasao si se sam za danas. Odlazi dalje iz ovoga grada – ili ću sutra ja tebe preskočiti, jedan živući preko jednog mrtvog.« A kada je to rekao, nestade čoveka; a Zaratustra ode dalje kroz mračne ulice.
Na kapijama grada sretoše ga grobari: osvetliše mu bakljom lice, poznaše Zaratustru i mnogo mu se rugaše. »Zaratustra odnosi mrtvog psa: lepo je što je i Zaratustra postao grobarem! Jer naše su ruke odviše čiste za takvo pečenje. Da li Zaratustra hoće možda da ukrade đavolu njegov zalogaj? Pa dobro! I srećan obed! Samo kad đavo ne bi bio bolji kradljivac od Zaratustre! – on će ukrasti obojicu, on će pojesti obojicu!« I oni se smejahu skupa i zbijaše glave zajedno.
Zaratustra ne reče na to ni reči i ode svojim putem. Pošto je išao dva sata, pokraj šuma i močvara, tu se previše naslušao zavijanja gladnih vukova i njemu samom došla je glad. Tako je ostao da stoji ispred jedne usamljene kuće, u kojoj je gorela lampa.
»Glad me spopada,« reče Zaratustra, »kao kakav razbojnik. U šumama i močvarama spopade me moja glad i u dubokoj noći.
Čudne je ćudi moja glad. Često mi dolazi tek posle obeda, a danas mi nije dolazila po čitav dan: gde li je boravila?«
I s tim zakuca Zaratustra na vrata kuće. Jedan stari čovek se pojavio; nosio je lampu i zapitao: »Ko dolazi k meni i k mome rđavom snu?«
»Jedan živi i jedan mrtvac,« reče Zaratustra. »Dajte mi da jedem i pijem, zaboravih to po danu. Onaj, koji gladna nahrani, krepi svoju sopstvenu dušu: tako kazuje mudrost.«
Starac ode, ali dođe odmah nazad i ponudi Zaratustru hlebom i vinom. »Rđav je ovo kraj za one koji gladuju,« reče; »zato sam se ovde i nastanio. Životinje i ljudi dolaze k meni, usamljeniku. Ali pozovi još i tvoga pratioca da jede i pije, on je umorniji od tebe.« Zaratustra odgovori: »Mrtav je moj pratilac, teško ću ga moći nagovoriti na to.« »To me se ne tiče,« reče starac mrzovoljno; »ko na mojoj kući zakuca, mora i da uzme, ono što mu ponudim. Jedite i dobar put!«
Potom je Zaratustra opet išao dva sata i verovaše stazi i svetlu zvezda: jer on je bio naviknuti noćnik i voleo je da zagleda u lice svemu što spava! Ali kad je zora osvanula, nađe se Zaratustra u nekoj dubokoj šumi i nijedna staza mu se nije više pokazivala. Tu položi mrtvaca u jedno šuplje drvo, sebi iznad glave – jer je hteo da ga sačuva od vukova – a samog sebe na tle i na mahovinu. I odmah zaspa, umorna tela, ali mirne duše.

9.

Dugo spavaše Zaratustra i nije samo zorina rumen prešla preko njegova lica, nego i prepodne. Konačno, otvori se njegovo oko: začuđeno gledaše Zaratustra u šumu i u tišinu, začuđeno zagleda u sebe. Tada se podiže hitno, kao moreplovac koji odjedared ugleda kopno i uskliknu: jer vide jednu novu istinu. I ovako govoriše on onda svome srcu:
»Svanulo mi je pred očima: potrebni su mi saputnici i to živi, – ne mrtvi saputnici i leševi, koje mogu da nosim sa sobom kuda hoću.
Nego žive saputnike trebam, koji me prate, zato što hoće sami sebe da prate – i tamo, kuda ja hoću.
Svanulo mi je pred očima: neka Zaratustra ne govori narodu, nego pratiocima! Ne treba Zaratustra da bude pastir i pas jednog stada!
Da odmamim od stada – zato sam došao. Neka se ljute na mene narod i stado: Razbojnikom hoće Zaratustra da postane pastirima. Pastiri kažem ja: a oni se nazivaju vernicima prave vere.
Ja kažem pastiri: a oni se nazivaju vernima prave vere.
Gledaj dobre i pravedne! Koga mrze najviše? Onoga, koji im razbija tablice vrednosti, kršioca, prekršioca: – ali to je stvaralac.
Gledaj vernike svih vera! Koga mrze najviše? Onoga, koji im razbija tablice vrednosti, kršioca, prekršioca: – ali to je stvaralac.
Saputnike traži stvaralac a ne leševe, a isto tako ni stada ni vernike. Saradnike traži stvaralac, one, koji pišu nove vrednosti na nove tablice.
Saputnike traži stvaralac i sažeteoce: jer je kod njega sve zrelo za žetvu. Ali mu nedostaje stotinu srpova: zato on čupa klasje i ljutit je.
Saputnike traži stvaralac i takve, koji će znati da naoštre svoje srpove. Uništiteljima će ih nazivati i preziračima dobra i zla. Ali to su žeteoci i svečari.
Saradnike traži Zaratustra, sažeteoce i sasvečare, traži Zaratustra: šta bi on mogao da stvori sa stadima i pastirima i leševima!
A ti, moj prvi saputniče, ostaj dobro! Dobro sam te sahranio u tvom šupljem drvetu, dobro sam te skrio od vukova.
Ali ja te napuštam, vreme je prošlo. Između zore i zore došla mi je jedna nova istina.
Ne treba ja da budem pastir, niti grobar. Neću više ni da govorim sa narodom: zadnji put govorio sam mrtvacu.
Stvaraocima, žeteocima, slavljenicima hoću da se pridružim: hoću da im pokažem dugu i sve stepenike natčoveka.
Usamljenicima ću pevati svoju pesmu i onima udvoje; i ko još ima uši za nečuveno, njemu hoću srce da otežam svojom srećom.
Svom cilju hoću ja, ja idem svojim putem; preko neodlučnih i oklevajućih preskočiću. Neka moj put bude njihova propast!«

10.

To je rekao Zaratustra svome srcu kad je sunce stajalo u podne: tada pogleda upitno uvis – jer je čuo iznad sebe oštar zov jedne ptice. I gle! Jedan orao je u širokim krugovima leteo kroz vazduh, a o njemu visila je jedna zmija, ne kao plen, već kao prijateljica: jer mu se beše obavila oko vrata.
»To su moje životinje!« reče Zaratustra i radovaše se od srca.
»Najponosnija životinja pod suncem i najmudrija životinja pod suncem – izletele su u izviđanje.
Hoće da izvide da li Zaratustra još živi. Zaista, živim li još?
Našao sam da je opasnije među ljudima nego među životinjama, opasnim putevima ide Zaratustra. Neka me vode moje životinje!«
Kada je Zaratustra to izrekao, padoše mu na um reči sveca iz šume, te uzdahnu i progovori ovako srcu svom:
»Kad bih mogao biti mudriji! Kad bih

ZARATUSTRINI GOVORI

O tri preobražaja

Imenujem vam tri preobražaja duha: kako duh postaje kamilom i kamila lavom i najzad lav detetom.
Mnogo teškog ima za duh, onaj jaki, nosilački duh, kojem je svojstveno strahopoštovanje: ka teškom i najtežem zahteva njegova snaga.
Šta je teško? tako pita nosilački duh, tako pada na kolena, kao kamila, i hoće da ga dobro natovare.
Šta je najteže, vi junaci? tako pita nosilački duh, – da to uzmem na sebe i da uživam u svojoj snazi.
Zar nije ovo: poniziti se, da bi se nanelo bola svome ponosu? Pustiti svoju ludost da sija, da bi se rugali svojoj mudrosti?
Ili je ovo: rastaviti se od naše stvari, kad slavi svoju pobedu? Penjati se na visoka brda, da bi iskušali iskušitelja?
Ili je ovo: hraniti se žirovima i travom saznanja i istini za volju iskusiti glad na duši?
Ili je ovo: biti bolestan i tešioce poslati kući i zaključiti prijateljstvo sa gluhima, koji nikad ne mogu čuti šta hoćeš?
Ili je ovo: ući u prljavu vodu, ako je to voda istine, a ne goniti od sebe hladne žabe i vrele krastače.
Ili je ovo: voleti one, koji nas preziru, a sablasti pružiti ruku, kad hoće da nas zastraši?
Sve ovo najteže uzima nosilački duh na sebe: kao kamila, koja natovarena hita u pustinju, tako hita on u svoju pustinju.
Ali u najsamotnijoj pustinji dešava se drugi preobražaj: ovde lavom postaje duh, slobodu hoće on sebi da zapleni i gospodar da bude u svojoj sopstvenoj pustinji.
Svoga poslednjeg gospodara traži on sebi ovde: neprijatelj hoće da mu postane i svome poslednjem bogu, o pobedu hoće da se bori sa velikim zmajem.
Ko je taj veliki zmaj, što ga duh više neće da zove gospodarem i bogom? »Ti-treba« zove se veliki zmaj. Ali duh lavlji kaže »Ja hoću«.
»Ti-treba«, leži mu na putu, zlatno blešteći, zver s krljuštima, a na svakoj krljušti zlatno sjaji »Ti-treba!«
Hiljadugodišnje vrednosti sjaje na tim krljuštima, a ovako govori najmoćniji od svih zmajeva: »vrednost svih stvari – sija se na meni.«
»Svaka vrednost je već stvorena, i svaka stvorena vrednost – to sam ja. Zaista, ne treba nikakvog 'Ja hoću' više da bude!« Tako govori zmaj.
Braćo moja, čemu je potreban lav u duhu? Zašto nije dovoljna teretna životinja, koja se odriče i ima strahopoštovanja?
Stvarati nove vrednosti – to ne može još ni lav: ali stvoriti sebi slobodu za novo stvaranje – to može snaga lava.
Da stvori sebi slobodu i jedno sveto Ne i pred dužnošću: za to je, braćo moja, potreban lav.
Uzeti sebi pravo na nove vrednosti – to je najstrašnije uzimanje za nosilački i strahopoštujući duh. Zaista, grabljenje mu je to i stvar jedne grabljive životinje.
Kao svoje najsvetije, voleo je nekada ono »Ti-treba«: sad mora on ludilo i proizvoljnost još i u najsvetijem da nađe, da bi sebi ugrabio slobodu od svoje ljubavi: lava treba za takvo grabljenje.
Ali recite, braćo moja, šta može još dete, što ni lav nije mogao? Zašto mora grabeći lav još i detetom da postane?
Nevinost je dete i zaborav, jedan novi početak, jedna igra, jedan iz sebe kotrljajući točak, jedan prvi pokret, jedno sveto Da-kazivanje.
Da, za igru stvaranja, braćo moja, potrebno je jedno sveto Da-kazivanje: svoju volju hoće sad duh, svoj svet osvaja sebi izgubljenik sveta.
Imenovao sam vam tri preobražaja duha: kako je duh postao kamilom, a kamila lavom, i lav najzad detetom. –
Tako je govorio Zaratustra. A tada se nalazio u gradu koji se zove: Šarena krava.

O propovedaonicama vrline

Hvalili su Zaratustri jednog mudraca, koji je dobro znao da govori o snu i o vrlini: mnogo ga zato poštuju i nagrađuju, i svi mladići seđaše pred njegovom propovedaonicom. K njemu ode Zaratustra, i sa svim mladićima seđaše on pred njegovom propovedaonicom. A ovako govoraše mudrac:
Čast i stid pred snom! To je prvo! I svima ići s puta, koji rđavo spavaju i noću bdiju!
Stidljiv je još i lopov pred snom: stalno se krade tiho kroz noć. Ali bestidan je stražar noćni, bestidno nosi on svoj rog.
Nije mala veština spavati: treba ceo dan bdeti zatim.
Deset puta moraš po danu sebe samog prevazići: to čini jedan dobar umor i mak je za dušu.
Deset puta moraš se ponovo sa samim sobom izmiriti; jer prevazilaženje je gorčina, a rđavo spava neizmireni.
Deset istina moraš dnevno naći: inače tragaćeš još noću za istinom, a tvoja duša je ostala gladna.
Deset puta moraš se smejati po danu i veseo biti: inače moriće te želudac noću, taj otac ojađenosti.
Malo njih to zna: ali moraju se imati sve vrline, da bi se dobro spavalo. Da li ću lažno svedočiti? Da li ću činiti preljube?
Da li ću poželeti služavku bližnjega svoga? Sve to loše se slaže s dobrim snom.
I sve kad se i imaju sve vrline, mora se razumeti u još jedno: i same vrline poslati pravovremeno na spavanje.
Da se ne bi među sobom svadile, dobre ženice! I zbog tebe, nesrećniče!
Mir s Bogom i sa susedom: to hoće dobar san. I mir još i sa susedovim đavolom! Inače će noću tumarati oko tebe.
Čast vlasti i poslušnost, pa i krivoj vlasti! Tako to hoće dobar san. Šta ja mogu zato, što vlast rado ide na krivim nogama?
Onog ću uvek nazivati najboljim pastirom, koji svoju ovcu vodi na najzeleniju livadu: tako se to slaže sa dobrim snom.
Neću mnogo počasti, niti velika blaga: to raspaljuje žuč. Ali rđavo se spava bez dobra imena i malog blaga.
Malo društvo mi je draže od zlog: ali treba da ga ima i da ga nestane u dobar čas. Tako se to slaže s dobrim snom.
Mnogo mi se svide i oni siromašni duhom: oni prizivaju san. Blaženi su oni, naročito kad im se uvek daje za pravo.
Tako protiče dan vrlome. Dođe li noć, dobro se čuvam da ne zovem san! Neće da ga zovu, san, koji je gospodar vrlina!
Nego ja mislim, šta sam preko dana radio i mislio. Preživajući pitam se, strpljivo kao kakva krava: kojih je bilo deset tvojih prevazilaženja?
I kojih je bilo deset pomirenja i deset istina i deset smehova, kojima sam odobrovoljio srce?
Premišljajući o tom i ljuljuškan od četrdeset misli, zaskoči me odjednom san, onaj nezvani, gospodar vrlina.
San zakuca mi na oko: tad ono oteža. San mi dodirne usta: tad ona ostaju otvorena.
Zaista, na mekanim tabanima dolazi on meni, najmiliji od kradljivaca, i ukrade mi moje misli: glup stojim ja tad kao ova propovedaonica.
Ali ne stojim više dugo tad: tad sam legao već. –
Kad je Zaratustra čuo mudraca kako govori, smejao se u srcu: jer pri tom mu beše sinulo pred očima. I ovako govoraše on svom srcu:
Ludak mi je ovaj mudrac sa svojih četrdeset misli: ali ja verujem, da se on dobro razume u spavanje.
Srećan je već, ko stanuje u blizini ovoga mudraca! Ovakav san je zarazan, još i kroz jedan debeo zid zarazuje.
I u samoj njegovoj propovedaonici ima čari. I ne uzalud seđaše mladići pred propovednikom vrline.
Njegova mudrost glasi: biti budan, da bi se dobro spavalo. I zaista, kad život ne bi imao smisla i kad bih morao odabrati besmisao, onda bi i meni bio ovo besmisao najdostojniji izbora.
Sada jasno razumem, šta se nekad pre svega tražilo, kada su traženi učitelji vrline. Tražili su dobra sna i makovih vrlina uz to.
Svm tim hvaljenim mudracima propovedaonica mudrost je bila san bez snova: nisu znali bolji smisao života.
I danas zacelo ima nekih, kao što je ovaj propovednik vrline, i ne uvek tako iskrenih: ali njihovo vreme je prošlo. I neće više još dugo stajati: i već će ležati.
Blaženi su ovi pospani: jer oni će uskoro klonuti. –

O onostrancima

Nekada je i Zaratustra bacao svoje praznoverje s one strane čoveka, kao i svi onostranci. Delom jednog patućeg i namučenog boga činjaše mi se tada svet.
Snom učini mi se tada svet i spevom jednog boga: šareni dim pred očima jednog božanskog nezadovoljenika.
I dobro i zlo i zadovoljstvo i patnja i Ja i Ti – šareni dim činio se meni, pred stvaralačkim očima. Hteo je tvorac da skrene pogled od sebe, – tad je stvorio svet.
Pijano zadovoljstvo je za paćenika, da skrene pogled sa svoje patnje i da se izgubi. Pijano zadovoljstvo i samo-izgubljenošću činjaše mi se nekad svet.
Ovaj svet, večito nesavršen, odraz večitog protivrečja i nesavršen odraz – jedno pijano zadovoljstvo njegovom nesavršenom tvorcu: – tako mi se činjaše nekada svet.
Tako sam i ja nekad bacao svoje praznoverje s one strane čoveka, kao i svi onostranci. Doista s one strane čoveka?
Ah, vi braćo, taj Bog kojeg sam ja stvorio, bio je ljudsko delo i ludilo, kao i svi bogovi!
Čovek bio je, i samo jedan bedan komad čoveka i Ja: iz sopstvenog pepela i žara došla je k meni, ta sablast, i zaista! Nije mi došla S one strane!
Šta se desilo, braćo moja? Prevazišao sam sebe, paćenika, poneo sam svoj sopstveni pepeo na breg, pronašao sam sebi jasniji plamen. I gle! Sablast izmače od mene!
Patnja bi bila sad za mene i muka ozdravljenome, da verujem u takve sablasti: Patnja bi bila sad za mene i poniženje. Tako govorim ja onostrancima.
Patnja i nemoć bili su – oni su stvorili sve Druge svetove; i ono kratko ludilo sreće, koje samo najpaćeniji pozna.
Umor, koji jednim skokom hoće do poslednjeg, jednim smrtnim skokom, jedan bedni neznalački umor, koji već više neće ni da hoće: on je stvorio sve bogove i sve Druge živote.
Verujte mi, braćo moja! Telo je bilo koje je posumnjalo u telo – ono je pipalo prstima zaluđenoga duha o poslednje zidove.
Verujte mi, braćo moja! Telo je bilo koje je posumnjalo u zemlju – ono je čulo trbuh Bića da njemu govori.
I tada je htelo glavom kroz poslednje zidove, i ne samo glavom, – preko u »onaj svet«.
Ali »onaj svet« je dobro sakriven od čoveka, onaj obezljuđeni nečovečni svet koji je jedno nebesko ništa; a trbuh Bića uopšte ne govori čoveku, sem kao čovek.
Zaista, teško za dokazati je sve Biće i teško ga je navesti da govori. Recitemi, vi braćo, zar nije najčudnija od sviju stvari još ponajbolje dokazana?
Da, ovo Ja i protivrečje i pometenost toga Ja, govori još najčestitije o svom Biću; to tvoračko, voljom prožeto, vrednujuće Ja, koje je mera i vrednost stvari.
I to najčestitije Biće, to Ja – to govori o telu, i ono hoće još telo, sve i kad sriče i zanosi se i maše slomljenim krilima.
Sve čestitije uči da govori, to Ja: i što više uči, utoliko više nalazi reči i počasti za telo i za zemlju.
Jednom novom ponosu učilo me moje Ja, njemu učim ljude: – da ne guraju glavu u pesak nebeskih stvari, već da je slobodno nose, jednu zemaljsku glavu, koja stvara smisao zemljin!
Jednoj novoj volji učim ja ljude: hteti ovaj put, kojim je slepo išao čovek, i odobravati ga i više se sa njega ne šunjati u stranu, kao bolesni i odumirući!
Bolesni i odumirući su bili, koji su prezirali telo i zemlju i pronalazili ono nebesko i spasilačke kapi krvi: ali i te slatke i mutne otrove, uzimali su od tela i zemlje!
Hteli su da umaknu svojoj bedi, a zvezde su im bile predaleko. Tad uzdisaše: »O, bar da ima nebeskih puteva, da se ušunjamo u neki drugi bitak i sreću!« – tada pronađoše sebi svoje intrige i krvave napitke!
Sada su verovali da su umakli svome telu i ovoj zemlji, ti nezahvalnici. Ali kome su zahvaljivali za grč i milinu svoga izmicanja? Svome telu i ovoj zemlji.
Blag je Zaratustra prema bolesnima. Zaista, on se ne ljuti na njihove načine utehe i nezahvalnosti. Neka bi bili ozdravljenici i prevazilazeći i neka bi stvorili sebi jedno više telo!
Ne ljuti se Zaratustra ni na ozdravljenika, kada se nežno osvrće ka svojoj zabludi i u ponoć se potajno šunja oko groba svoga Boga: ali bolest i bolesno telo ostaju mi još i suze njegove.
Mnogo bolesnoga naroda bilo je oduvek među onima, koji sriču i bogopožudni su; besno mrze oni saznavaoca i onu najmlađu vrlinu koja se zove: čestitost.
Unatrag osvrću se oni uvek ka tamnim vremenima: tada su dabome zabluda i vera bili nešto drugo; besnilo uma bila je sličnost bogu, a sumnja greh.
Predobro poznajem ja ove bogoslične: oni hoće da se u njih veruje a sumnja da je greh. Predobro znam i to, u šta oni sami najviše veruju.
Zaista, ne u Druge svetove i spasilačke kapi krvi: nego u telo veruju i oni najviše, i njihovo sopstveno telo je za njih stvar po sebi.
Ali jedna bolesna stvar je ono njima: i rado žele da izađu iz kože. Zato osluškuju ka propovednicima smrti i sami propovedaju o Onim svetovima.
Radije vi slušajte, braćo moja, glas zdravoga tela: to je jedan čestitiji i čistiji glas.
Čestitije govori i čistije zdravo telo, savršeno i uspravno: a ono govori o smislu zemljinom. –

O prezriteljima tela

Prezriteljima tela hoću da kažem svoju reč. Ne treba da mi okrenu s učenjem i poučavanjem, nego da se oproste od svoga tela – i tako da zaneme.
»Telo sam ja i duša« – tako govori dete. A zašto se ne bi govorilo kao deca?
Ali onaj probuđeni, koji zna, kaže: telo sam ja skroz i sasvim, i ništa sem toga; a duša je samo jedna reč za nešto na telu.
Telo je jedan veliki um, mnoštvo s jednim smislom, jedan rat i jedan mir, jedno stado i jedan pastir.
Oruđe tvoga tela je i tvoj mali um, brate moj, koji ti »duhom« nazivaš, nije drugo do oruđe tvoga tela, jedno malo oruđe i igračka tvoga velikog uma.
»Ja« kažeš ti i ponosan si na tu reč. Ali veće je – u šta ti nećeš da veruješ – tvoje telo i njegov veliki um: taj ne kaže Ja, ali čini Ja.
Što čulo oseti, što duh prepozna, to nikada nema u sebi svoj kraj. Ali čulo i duh žele da te nagovore, oni da su kraj svih stvari: tako sujetni su oni.
Oruđe i igračka su čulo i duh: iza njih leži još ono sopstvo. Sopstvo traži i sa očima čula, ono osluškuje i sa ušima duha.
Uvek osluškuje sopstvo i traži: ono poredi, savlađuje, osvaja, razara. Ono vlada i takođe je i vladar od Ja.
Iza tvojih misli i osećaja, brate moj, stoji jedan moćan gospodar, jedan nepoznat mudrac – taj se zove sopstvo. U tvom telu stanuje on, tvoje telo je on.
Ima više uma u tvome telu, nego u tvojoj najboljoj mudrosti. I ko zna još, zašto je tvome telu baš tvoja najveća mudrost nužna?
Tvoje sopstvo smeje se tvome Ja i njegovim ponosnim skokovima. »Šta su mi ti skokovi i letovi misli? kaže ono sebi. Jedna zaobilaznica ka mome cilju. Ja sam uzica od Ja i nadahnjivač njegovih pojmova.«
Sopstvo kaže onom Ja: »Ovde oseti bol!« I tu ono boluje i premišlja, kako da ne boluje više – i zato baš treba ono da misli.
Sopstvo kaže onom Ja: »Ovde oseti zadovoljstvo!« Tu se ono raduje i premišlja kako bi se još često radovalo – i zato baš treba ono da misli.
Prezriteljima tela hoću ja da kažem jednu reč. Da preziru, to čini njihovo poštovanje. Šta je to, što je stvorilo i poštovanje i preziranje i vrednost i volju?
Ono stvaralačko sopstvo stvorilo je sebi poštovanje i preziranje, stvorilo je sebi zadovoljstvo i bol. Stvaralačko telo stvorilo je sebi duh kao ruku svoje volje.
Još i u vašoj ludosti i preziranju, vi prezritelji tela, služite vi vašem sopstvu. Ja vam kažem: vaše sopstvo samo hoće da umre i okreće se od života.
Ono ne može više ono, što bi htelo najradije: – da stvara više od sebe. To ono hoće najviše, to je sva njegova žar.
Ali prekasno mu je bilo sada za to: – tako da vaše sopstvo hoće da propadne, vi prezritelji tela.
Da propadne hoće vaše sopstvo, i zato ste postali vi prezriteljima tela! Jer ne možete da stvarate više od sebe.
I zato ljutite se vi sad na život i na zemlju. Jedna nesvesna zavist krije se u zavidljivom pogledu vašeg preziranja.
Ja ne idem vašim putem, vi prezritelji tela! Vi mi niste mostovi ka natčoveku!

O radostima i strastima

Brate moj, ako imaš neku vrlinu, i ako je to tvoja vrlina, onda je nemaš ni s kim zajedno.
Naravno, ti hoćeš da je nazoveš po imenu i da je miluješ; hoćeš da je cimneš za uho i da se zabavljaš s njom.
A gle! Tad je njeno ime postalo zajedničko sa narodom i ti si postao narod i stado sa tvojom vrlinom!
Bolje bi učinio, da si rekao: »neizrecivo je i bezimeno, što mojoj duši stvara muku i slast i što je još i glad moje utrobe.«
Tvoja vrlina je previsoka za poverljivost imena: i moraš li o njoj govoriti, ne stidi se, o njoj da mucaš.
Tako pričaj i mucaj: »To je moje dobro, to volim ja, tako mi se dopada sasvim, samo tako hoću ja ono dobro.«
Neću ga ja kao zakon nekog boga, neću ga ja kao neki ljudski propis i potrebu: nikakav putokaz da mi ne bude za nad-zemlje i rajeve.
Jedna zemaljska vrlina to je, koju ja volim: malo je u tome pameti i ponajmanje uma sviju.
Ali ova ptica je kod mene izgradila gnezdo: zato je volim i milujem, – sada ona leži kod mene na svojim zlatnim jajima.
Tako trebaš mucati i hvaliti svoju vrlinu.
Nekada si imao strasti i nazivao si ih zlima. Ali sada imaš ti samo još tvoje vrline: one su nikle iz tvojih strasti.
Ti si položio svoj najviši cilj na srce ovim strastima: tada su postale one tvoje vrline i radosti.
I ma ti bio od roda naprasitih ili od sladostrasnih ili od verno-besnih ili od osvetoljubivih:
Na kraju su sve tvoje strasti postale vrlinama i svi tvoji đavoli anđelima.
Nekada si imao divlje pse u svom podrumu: ali na kraju pretvoriše se u ptice i mile pevačice.
Iz svojih otrova spravio si sebi melem; tvoju kravu nevolju muzao si, – sada piješ ti slatko mleko njenih vimena.
I ništa zlo neće više iz tebe nići, osim zla koje niče iz borbe tvojih vrlina.
Brate moj, ako imaš sreće, onda imaš jednu vrlinu i ne više: tako ideš lakše preko mosta.
Odlika je kad se imaju mnoge vrline, ali je težak usud; i mnogi je otišao u pustinju i ubio se, jer se umorio od toga da bude boj i bojište vrlina.
Brate moj, da li su rat i boj zli? Ali nužno je to zlo: nužna je zavist i nepoverenje i klevetanje među tvojim vrlinama.
Vidi, kako svaka tvoja vrlina žudi za onim najvišim: ona hoće sav tvoj duh, da njoj bude glasnikom, ona hoće svu tvoju snagu u gnevu, mržnji i ljubavi.
Ljubomorna je svaka vrlina na onu drugu, a strahovita je stvar ljubomora. I vrline mogu usled ljubomore da propadnu.
Koga opkoli plamen ljubomore, taj okreće najzad, poput škorpiona, protiv sebe otrovnu žaoku.
Ah, brate moj, zar nisi još nikad video vrlinu kako samu sebe kleveće i probada?
Čovek je nešto, što se mora prevazići: i zato treba da voliš svoje vrline – jer ćeš usled njih propasti. –

O bledome zločincu

Vi ne želite da ubijate, sudije i žrtvoprinosnici, pre no što životinja ne obori glavu? Vidite, bledi je zločinac oborio glavu: iz njegovog oka govori veliko preziranje.
»Moje je Ja nešto, što treba prevazići: moje mi je Ja veliko preziranje čovekovo«: tako govori iz toga oka.
To mu je bio najuzvišeniji čas, – što je sam sebi sudio: ne dajte da se uzvišeni sroza opet u svoju niskost!
Nema spasenja za onog koji toliko pati od sebe sama, sem brza smrt.
Vaše ubijanje, vi sudije, treba da je sažaljenje a ne osveta. I u tome što ubijate, gledajte, da vi sami opravdate život!
Nije dovoljno, da se s Onim izmirite, koga ubijete. Vaša tuga neka bude ljubav prema natčoveku: tako opravdavate vi vaše Još-živeti!
»Neprijatelj« trebate reći, ali ne »zlikovac«; »bolesnik« trebate reći, ali ne »nitkov«, »budala« trebate reći, ali ne »grešnik.«
A ti, crveni sudijo, kad bi glasno hteo reći, šta si već sve uradio u mislima: ceo bi svet povikao: »Dole s tim pogancem i otrovnim crvom!«
Ali drugo je nešto misao, a drugo delo, a drugo slika dela. Točak razloga ne kotrlja se među njima.
Jedna slika učinila je ovog bledog čoveka bledim. Dorastao je bio svome delu, dok ga je vršio: ali sliku njegovu nije mogao podneti, kad je bilo izvršeno.
Uvek video je u sebi izvršioca samo jednog dela. Ludilom zovem ja to: izuzetak obrnuo se i postao suština.
Povučena crta opčini kokoš; tako je potez koji je on povukao opčinio njegov jadni um, – to ja zovem ludilom posle dela.
Počujte, vi sudije! Ima još jedno drugo ludilo: a ono je pre dela. Ah, niste mi se dosta duboko uvukli u ovu dušu!
Ovako govori crveni sudija: »zašto je ubijao ovaj zločinac? Ta hteo je da pljačka«. Ali ja vam kažem: njegova duša je htela krvi, ne pljačke: on je žedneo za srećom noža!
Ali njegov jadni um nije shvatao to ludilo pa ga je nagovorio. »Što je stalo do krvi!« reče on; »zar nećeš pri tom da izvedeš bar jednu pljačku? Da se osvetiš?«
I on je poslušao svoj jadni um: kao olovo ležao je njegov govor na njemu, – i tad je pljačkao, kada je ubijao. Jer nije hteo da se stidi svoga ludila.
I sad opet leži olovo njegove krivice na njemu, i opet je njegov jadni um tako krut, tako sputan, tako težak.
Kad bi bar mogao da zavrti glavom, spao bi njegov teret: ali ko bi zavrtelo tu glavu?
Šta je taj čovek? Hrpa boleština, što kroz duh zahvataju svet: tu bi da sebi nađu plen.
Šta je taj čovek? Klupko divljih zmija, koje retko mogu da se smire jedna uz drugu, – tad idu one same za sebe i traže plen po svetu.
Pogledajte to jadno telo! Što je ono patilo i za čim je žudelo, to je sebi tumačila ta jadna duša, – ona je to tumačila kao ubilačko zadovoljstvo i žudnju za srećom noža.
Ko danas oboli, tog spopadne zlo, koje je sad zlo: hoće da zadaje bol, onim, što njega boli. Ali bilo je drugih vremena i drugog zla i dobra.
Nekada je sumnja bila zla i volja za sopstvom. Tada je bolesnik postajao jeretik i veštac: i kao jeretik i veštac patio je i hteo da zadaje patnje drugima.
Ali ovo ne ide u vaše uši: to škodi vašim dobrima, kažete mi vi. Ali šta je stalo meni do vaših dobrih!
Mnogo šta na vašim dobrima izaziva u meni gađenje, i doista ne njihovo zlo. Hteo bih, da im dođe ludilo, od kojeg bi propali, kao ovaj bledi zločinac!
Zaista, hteo bih, da se njihovo ludilo zove istina ili vernost ili pravdoljublje: ali oni imaju svoju vrlinu, da bi živeli dugo i u jednom bednom zadovoljstvu.
Ja sam ograda uz brzu reku: neka me hvata, ko me može uhvatiti! Ali ja nisam vaša štaka, –

O čitanju i pisanju

Od svega napisanog volim samo ono, što neko svojom krvlju napiše. Piši krvlju: i saznaćeš, da je krv duh.
Nije lako moguće, razumeti tuđu krv: ja mrzim čitajuće dokoličare.
Ko čitaoca poznaje, taj za čitaoca više ne čini ništa. Još jedan vek čitalaca – i sam duh će zaudarati.
To što svaki sme da nauči čitati, pokvariće na duže vreme ne samo pisanje, nego i mišljenje.
Nekad je duh bio bog, onda je postao čovekom i sad će postati čak još i ruljom.
Ko piše krvlju i u izrekama, taj neće da bude čitan, već napamet učen.
U planini je najkraći put od vrha do vrha: ali zato moraš imati duge noge. Izreke treba da su vrhovi, a oni, kojima su rečene, veliki i izrasli.
Vazduh redak i čist, opasnost blizu i duh pun jedne vesele pakosti: tako se to dobro slaže.
Hoću da imam vilenjake oko sebe, jer ja sam hrabar. Hrabrost koja razgoni sablasti, stvara sebi sama vilenjake – hrabrost hoće da se smeje.
Ja ne osećam više s vama: taj oblak, što ga vidim pod sobom, to crnilo i težina, kojima se smejem, – upravo to je vaš olujni oblak.
Vi gledate naviše, kad hoćete da se uzvisite. A ja gledam naniže, jer sam uzvišen.
Ko od vas može istovremeno smejati se i biti uzvišen?
Ko se penje po najvišim brdima, taj se smeje svima žalosnim igrama i žalosnim zbiljama.
Hrabre, bezbrižne, podrugljive, nasilničke – takve nas hoće mudrost: ona je žena i voli uvek samo ratnika.
Vi mi kažete: »teško je snositi život«. Ali čemu bi ste imali pre podne vaš ponos, a uveče vašu pokornost?
Teško je snositi život: ali ne budite mi tako nežni! Mi smo svi skupa lepi tovarni magarci i magarice.
Šta imamo mi zajedničko s ružinim pupoljkom, koji drhće, jer mu kap rose leži na telu?
Istina je: mi volimo život, ne, što smo navikli na život, već što smo navikli da volimo.
U ljubavi uvek ima nešto ludila. Ali i u ludilu ima uvek nešto uma.
Pa i meni, koji sam naklonjen životu, izgleda da leptiri i mehuri od sapunice i što je slično njima među ljudima, najviše znaju o sreći.
Videti ove lagane budalaste gizdave pokretne dušice kako lepršaju – to zavodi Zaratustru do suza i pesama.
Ja bih verovao samo u boga, koji zna igrati.
A kad sam video svoga đavola, izgledao mi je ozbiljan, temeljan, dubok, svečan: bio je to duh težine, – on čini da sve stvari padaju.
Ne gnevom, već smehom ubija se. Napred, daj da ubijemo duh težine!
Ja sam naučio ići: otada i trčim. Ja sam naučio leteti: otada ne treba da me prvo gurnu, pa da se maknem s mesta.
Sad sam lak, sad letim, sad vidim sebe pod sobom, sad igra jedan bog kroz mene

O drvetu na bregu

Zaratustrino oko je videlo, da ga jedan mladić izbegava. I pošto je jedne večeri išao sam kroz brda što okružuju varoš, koja se zove »šarena krava«: gle, u hodu nađe onog mladića, gde sedi naslonjen na jedno drvo i umornim pogledom gledaše u dolinu. Zaratustra uhvati drvo, kod kojeg je mladić sedeo, i ovako reče:
»Kad bih ovo tu drvo hteo da zatresem mojim rukama, ne bih to mogao.
Ali vetar, koji mi ne vidimo, muči ga i povija, kuda hoće. Najgore nas povijaju i muče nevidljive ruke.«
Tada se podiže mladić zbunjeno i reče: »Čujem Zaratustru i upravo sam mislio na njega.« Zaratustra odgovori:
»Zašto si se uplašio zbog toga? – Nego sa čovekom je kao sa drvetom.
Što više on hoće u visinu i svetlost, tim jače teže njegovi koreni u zemlju, na niže, u tminu, dubinu, – u zlo.«
»Da, u zlo!« uzviknu mladić. »Kako je mogućne, da si otkrio moju dušu?«
Zaratustra se osmehnu i reče: »Poneka se duša nikad neće otkriti, osim, ako se prvo ne izmisli.«
»Da, u zlo!« uzviknu još jednom mladić.
»Ti si rekao istinu, Zaratustra. Ja ne verujem ni sam sebi više, otkad hoću u visinu, i niko mi više ne veruje, – kako se to desilo?
Ja se preobražavam prebrzo: moje danas pobija moje juče. Često preskačem stepene, kada se penjem, – to mi ne prašta ni jedan stepen.
Ako sam gore, uvek se nađem sâm. Nike ne govori sa mnom, mraz usamljenosti čini da drhtim. Šta hoću ja u visini?
Moje preziranje i moja čežnja rastu uzajamno; što se više penjem, tim više prezirem Onog, koji se penje. Šta pa on hoće u visini?
Kako se stidim moga penjanja i spoticanja! Kako se podsmevam mom bučnom dahtanju! Kako mrzim onog letećeg! Kako sam umoran u visini!«
Ovde zaćuta mladić. A Zaratustra posmatraše drvo, kod kojeg su stajali, i ovako reče:
»Ovo drvo stoji usamljeno ovde na brdu; ono je izraslo visoko iznad čoveka i životinje.
I kad bi htelo da govori, ne bi nikoga imalo, ko bi ga razumeo: tako visoko je izraslo.
Sad čeka ono i čeka, – na šta li čeka? On stanuje sedištu oblaka preblizu: čeka valjda na prvu munju?«
Kada je Zaratustra to rekao, povika mladić silno mašući: »Da, Zaratustra, ti govoriš istinu. Ka svojoj propasti težio sam, kad sam hteo u visinu, a ti si munja, na koji sam čekao! Gledaj, šta sam ja još, otkada si nam se ti pojavio? Zavist prema tebi je ta, koja me je uništila!« – To reče mladić i plakaše gorko. A Zaratustra položi svoju ruku oko njega i povede ga sa sobom.
I pošto su neko vreme išli zajedno, poče Zaratustra ovako govoriti:
Srce mi se kida. Bolje nego to tvoje reči kažu, kaže mi tvoje oko svu tvoju opasnost.
Ti još nisi slobodan, ti još tražiš slobodu. Previše noćnikom načinilo je tebe tvoje traženje i prebudnim.
U slobodnu visinu hoćeš ti, ka zvezdama žedni tvoja duša. Ali i tvoji loši nagoni žedne za slobodom.
Divlja tvoja paščad hoće na slobodu; ona laju od zadovoljstva u svome podrumu, kad tvoj duh teži da otvori tamnice.
Još si ti meni zatočenik, koji sebi smišlja slobodu: ah, pametna postaje takvim zatočenicima duša, ali i lukava i pokvarena.
Pročistiti mora se još oslobođeni duha. Još je mnogo tamnice i plesni zaostalo u njemu: razbistriti se još mora njegovo oko.
Da, ja poznajem tvoju opasnost. Ali zaklinjem te mojom ljubavlju i nadom: ne odbacuj od sebe svoju ljubav i nadu!
Plemenitim osećaš se još, i plemenitim osećaju te i ostali još, koji se na tebe ljute i koji ti šalju zle poglede. Znaj, da je jedan plemeniti svima na putu.
I dobrima stoji jedan plemeniti na putu: i čak ako ga nazovu dobrim, tako hoće da ga gurnu u stranu.
Novo hoće da stvori plemeniti i jednu novu vrlinu. Dobri hoće staro, i da staro ostane održano.
Ali nije to opasnost plemenitog, da bi mogao postati dobar, nego bezobziran, ismevač, uništitelj.
Ah, poznavao sam plemenite, izgubili su svoju najvišu nadu. I sada klevetaše sve visoke nade.
Sad živeše bezobzirno, u kratkim pohotama, i preko dana jedva su još pogađali ciljeve.
»I sladostrašće je duh« – tako govorahu oni. Tad se njihovom duhu slomiše krila: sad gmiže on okolo i prlja u glodanju.
Nekad su mislili da će postati junacima: sad su pohotljivci. Junak je njima jad i groza.
Ali zaklinjem te mojom ljubavlju i nadom: ne odbacuj junaka od sebe u tvojoj duši! Drži svetom svoju najvišu nadu! –

O propovednicima smrti

Ima propovednika smrti: i zemlja je puna onakvih, kojima se mora propovedati odvraćanje od života.
Puna je zemlja suvišnih, pokvaren je život kroz ove Mnoge-Premnoge. Neka se »večnim životom« odmame iz ovog života!
»Žuti«: tako zovu propovednike smrti, ili »crni«. Ali ja ću vam ih pokazati još i u drugim bojama.
Tu su oni stravični, koji u sebi okolo nose grabljivu životinju i nemaju drugog izbora, sem pohote ili samorazdiranja. A još njihove pohote su samorazdiranja.
Oni nisu još postali ni ljudima, ti strahoviti: neka propovedaju odvraćanje od života pa neka i sami odu tamo!
Tu su sušićavci duše: tek su rođeni, već počinju da umiru i čeznu za naukom o umoru i o odricanju.
Oni hoće rado da budu mrtvi, i trebalo bi da im odobriti njihovu volju! Čuvajmo se, da ne razbudimo te mrtvace i ne oštetimo te žive kovčege!
Sretnu li bolesnika ili starca ili leš; oni odmah kažu: »život je opovrgnut!«
Ali samo su oni opovrgnuti i njihovo oko, koje vidi samo jedno lice života.
Zavijeni u tešku turobnost i željno prateći sitne slučajeve, koji donose smrt: tako čekaju oni i stiskaju zube.
Ili pak: grabe šećerleme i sami se ismevaju svojoj detinjastosti: vise o svojoj slamci život i ismevaju, što se još vešaju o slamku.
Njihova mudrost glasi: »budala je, ko ostane da živi, ali tako veoma smo mi budale! I to baš je najbudalastije u životu!« –
»Život je samo patnja« – tako kažu drugi i ne lažu: pa pobrinite se, da vi prestanete! Pa pobrinite se, da prestane život, koji je samo patnja!
I ovako neka glasi nauk vaše vrline: »ubij sebe sama! Treba sam da se iskradeš iz života!« –
»Sladostrašće je greh,« – tako kažu jedni, koji propovedaju smrt – »hajdmo u stranu i nemojmo začinjati decu!«
»Rađanje je naporno,« – kažu drugi – »čemu još rađati? Rađaju se samo nesrećni.« A i oni su propovednici smrti.
»Sažaljenje je nužno« – kažu treći. »Uzmite, što imam! Uzmite, što sam! Utoliko manje veže me život.«
Da su oni iz temelja sažaljivi, oni bi zagorčali život svojim bližnjima. Biti zao – to bi bila njihova prava dobrota.
Ali oni hoće oslobođenje od života: šta ih se tiče, što druge svojim lancima i darovima još čvršće vežu! –
A i vi, kojima je život divlji rad i nemir: niste li vi veoma umorni od života? Niste li vi vrlo zreli za propovednike smrti?
Svi vi, kojma je drag divlji posao ono brzo, novo, strano – vi se loše podnosite, vaša vrednoća je bekstvo i volja, sebe same da zaboravite.
Da ste više verovali u život, manje biste se predavali trenutku. Ali vi nemate u sebi dosta sadržine za čekanje – pa čak ni za lenjovanje!
Svuda se čuje glas onih, koji propovedaju smrt: i zemlja je puna takvih, kojima se mora propovedati smrt.
Ili: »večni život«: to mi je isto, – samo da što pre odu!

O ratu i ratnicima

Nećemo da nas štede naši najbolji neprijatelji, a ni oni, koje volimo iz temelja. Zato pustite mene da vam kažem istinu!
Braćo moja u ratu! Ja vas volim iz temelja, ja sam i bio sam kao i vi. I ja sam vam isto najbolji neprijatelj. Zato pustite mene da vam kažem istinu!
Ja znam za mržnju i zavist vašeg srca. Vi niste dosta veliki, da ne poznajete mržnje i zavisti. Zato budite dosta veliki, da ih se ne stidite!
I ako ne možete da budete sveci saznanja, budite mi bar njegovi ratnici. To su pratioci i preteče takve svetosti.
Ja vidim mnogo vojnika: da mi je da vidim mnogo ratnika! »Jedna-forma« zove se, ono što oni nose: neka ne bude jednog-oblika i ono što su njome sakrili!
Treba da ste mi takvi, da vam oko uvek traži neprijatelja – vašeg neprijatelja. A kod nekih od vas ima mržnje na prvi pogled.
Vašeg neprijatelja treba da tražite, vaš rat treba da vodite i za vaše misli! I ako vaša misao podlegne, vaša čestitost treba još nad tim da slavi pobedu!
Vi treba da volite mir kao sredstvo za nove ratove. A kratki mir više, nego dugi.
Vama ne savetujem rad, već borbu. Vama ne savetujem mir, već pobedu. Vaš rad neka je borba, vaš mir neka je pobeda!
Ćutati i sedeti mirno može se samo, kad se ima strela i luk: inače se brblja i prepire. Vaš mir neka je pobeda!
Vi kažete, dobra stvar je ona, koja čak i rat osveštava? Ja vam kažem: dobar rat je onaj, koji svaku stvar osveštava.
Rat i hrabrost učinili su više velikih stvari, nego ljubav prema bližnjem. Ne vaše sažaljenje, nego vaša hrabrost spasavala je dosad unesrećene.
»Šta je dobro?« pitate vi. Biti hrabar je dobro.
Pustite male devojčice da govore: »biti dobar je, što je lepo i dirljivo u isti mah«.
Zovu vas bez-srca: ali vaše je srce pravo, i ja volim stid vaše srdačnosti. Vi se stidite svoje plime, a drugi se stide svoje oseke.
Vi ste ružni? Pa dobro, braćo moja! Onda se ogrnite uzvišenim, ogrtačem ružnoga!
A kada vaša duša bude velika, postaće obesna, a u vašoj uzvišenosti je zloba. Ja vas poznajem.
U zlobi susreće se obesni sa slabićem. Ali oni se međusobno ne razumeju. Ja vas poznajem.
Vi smete imati samo neprijatelje, koji su za mrzeti, ali ne neprijatelje za preziranje. Vi morate da budete ponosni na vašeg neprijatelja: tada su uspesi vašeg neprijatelja i vaši uspesi.
Pobuna – to je otmenost na robu. Vaša otmenost nek je poslušnost! Vaše zapovedanje samo neka je poslušnost!
Dobrom ratniku prijatnije je čuti »ti treba«, nego »ja hoću«. I sve, što vam je drago, treba još prvo da pustite da vam se zapovedi.
Vaša ljubav prema životu neka je ljubav prema vašoj najvišoj nadi: a vaša najviša nada neka je najviša misao života!
Vašu najvišu misao, pak treba da dopustite da vam ja zapovedim – a ona glasi : čovek je Nešto, što treba prevazići.
Tako živite životom poslušnosti i ratovanja! Šta je stalo do dugog-življenja! Koji ratnik hoće da ga štede!
Ja vas ne štedim, ja vas volim iz temelja, braćo moja u ratu! –