Svako u svom svetu

Tvoje boje kad kapnu na krovove sveta mog crno belog, kao da plačeš jer nisam sa tobom...tamo gde bi trebalo da budem, dok gradimo dom i prizivamo Sunce da ga blagosilja. Izvini, ali moram, kad pozovu me kiše i jauci u meni postanu preglasni da bih čula išta što govoriš ti i govorim ja. Dođu tako vremena, a ne pitaju da li smeju, dođu vremena da svako iz sveta svog daje što može i sme, i možda je dobro tako. možda će sutra, od sveta dva pravljeno, biti bolje za nas dvoje, za nas troje. Jednom ćeš se smejati što postojimo tako različiti a tako isti, što smo kao Zemlja jaki, ti Voda a ja Vetar.

U potrazi za ranotežom

Uvek sam izdvajala zvuke. Mogla sam čuti lepte krila, cvrkut, pa i travu kako zeva dok sanjivo proteže malene vlati. Kreket žabe u daljini, slap vode sa česme. Disanje kamena na omorini..Upijala lepo i tako uspevala da sebe sačuvam. Bila sam u šumi juče, ti isti zvuci me opkoliše, buđenje prirode, krik, razgovor starog platana i napukle jele, šum vode. A, onda, pogled je preleteo reku, okačio se o antenu jedne zgrade i srušio sve. Sada sam čula ljuljašku kako cvili dok je lome, drvo kako jeca dok ga seku, poslednje otkucaje srca pogaženog psa. Gde da pobegnem?

Јете ли пробали да ослушнете срце ? Онако у миру ноћи, да се само на тај звук усресредите као да ничега нема око вас ? Ако јесте, онда сте могли да чујете причу коју вам говори, причу, како друго срце не може да превари. Да, друго, туђе срце никада вас не може преварити. Једина варалица, једина права варалица је наше срце, ту у грудима, срце које куца и које треба знати ослушнути и понекад не послушати. Јер када неко одлази, не можемо речи, не можемо кривити за то неко туђе срце, јер то срце није куцало у нашим грудима, то срце није лагало нас, већ онога ко га је у себи носио. То срце није слушало наше како куца и није куцало са нашим, као ни ми са тим срцем које је нестало са откуцајем туђих груди.

Jedina prava varalica je nase srce,da li je?


Nase srce nikada ne moze da bude nasa varalica,jer to je nesto najiskrenije sto nosim i imam u sebi.Ona srca u grudima cije otkucaje ne cujem su otkucaji pokvarene maste,i ispruzenih prstiju koje nikada ne znam kada ce da me zgrabe.Gde ce da me povedu,i koji ce jos oziljak da mi ostave.Ne,neverujem tudjim srcima.Osluskujem svoje i prepustam mu se da me vodi,pa makar i u najgori pakao,ali ja ga slusam.Moje je.Tudja srca su varalice,koje iza zatvorenih vrata stalno drze oci na spijunkama.Kako da im verujem?Ustvari kada bolje razmislim moje srce je oznaceno,ima svoju prolaznu stanicu,u sebi mozda toliko pustolovina i nema onu tezinu suze.Zato mu i verujem,jer od ujeda izgubila sam lice unajmila cuvara i provodim na uzici nakazan zivot.Kako onda to moje srce nazvati varalicom kada ga nikada nisam poslusala...i uvek me je vuklo tamo gde ne treba.Ali ja mu verujem,moje je.

Reči... zvuk...

Oslušnuti tišinu a čuti vrisak iz grudi... Razaznati u odkucajima želju prepoznati je i shvatiti njen značaj. Ti tonovi mogu imati nejasno nagoveštavanje izrečeno jezikom koji često ima pogrešno tumačenje. Ako ne razumemo... je li to prevara? Nije li to izgovor da bi neko drugi bio kriv... Moje srce me je prevarilo... Samo da ne budem kriva... bolje i srce nego ja... Gomila izgovora.

Kada se oslušne, čuje se i razume iskrena poruka...

Branka

Tisina...njen znacaj i iskrena poruka.

Kada bi umela onu noc od sinoc bi pretvorila u tisinu,i bilo je tiho do trenutka kada sam shvatila njen znacaj.Kada sam shvatila njen znacaj pocelo je da grmi i seva.Pogledala sam kroz prozor noc mi se smejala,u tom smehu dobila sam onu tako dugo trazenu poruku.Ledena kraljica i sivi vuk.Sve mi je bilo jasno.Zatecena sam,onoj liniji srece,onoj liniji sudbine koja mi je licila na neki krug.U tisini pisem,u ovoj noci zapisujem tvoje ime i iskrenu poruku ti saljem,onu koju mi je neko u sinocnoj slutnji poslao.

Записане мисли, колико их је ? Долази са годинама, нешто што нас буди. Престајемо да се такмичимо, није важна победа више, важно је шта ће остати иза нас и како ће нас памтити. Никада нећемо моћи свима удовољити, неки ће нас и даље мрзети и дивити нам се у исто време, неки ће нас само мрзети а понеки и волети. А опет, нама је најважније то што у мислима остаје као наше сећање, исписано и ветром однесено до нечијих усана које ће шаптати речи у којима ће наћи себе и друге. Ако и један стих, и једна фраза коју смо написали, некоме помогне, знамо да нисмо улудо бацили време док смо стварали. И да ли је важно што ће нас неко сматрати лудом а неко генијем ? Нама, који будемо лутали између светова неће бити важно, тамо можемо опет стварати за демоне и анђеле. Важно је писати јер у нашим дневницима увек постоји она табула прихватања свега и ничега, табула која ће речи, Тат вам аси - То ти јеси.

Mi smo papir, a misli su pero

Telo nije telo, već list papira. Ali, ne možemo sami čitati po sebi. Zato se i kaže da oni sa strane bolje vide, čitaju. Šta mi piše na ruci, jel tamo neke misli lete, tamo se kriju, jer misle da su ruke krila? Šta na čelu, istine ili neka mudrost možda! Na stopalima, šta je tamo urezano, i da li te misli mogu da stignu jedna drugu kad po polju jurim leptire? Šta piše na dojkama, na međunožju, tajne iz mojih maštanja ili nema ničega jer vremenom utisnuća i reči nestanu...Šta piše međ rebrima, tamo, malo dublje, gde samoća tugu grli, a tuga srce, a srce u mislima neko drugo!? Razmotaj me, skini sve oplate, papire, izvadi me iz sopstvenog pakovanja i pročitaj me. Ono što je u srcu napisano šapni, jer, želim da čujem i ja ono što je na mom srcu za tebe ispisano.

"Тат вам аси - То ти јеси."

Jesam li to što vidiš...i kako si me zamišljao? Oslušni moje srce, moraš se prvo pripremiti, kao za molitvu otvoriti svoju dušu rečima koje okucava i šalje kroz krvotok, poput kiseonika, ono što ja jesam! Misao nastala kroz godine nanizanih reči. Ušuškanih u toplom krilu, ne obaziru se na gomilu koja urla vukući se za ostacima slova odbačenih. Samo posebni mogu čuti tu muziku nastalu u taktu srca. Spreman u snazi prozvanog dopušatam ti da čuješ reči ispisane životom... Dopuštam ti da dišeš mojim krvotokom. Došuštam ti ispisane i ostavljene usputne murale da bi bili viđeni izdaleka. Sve ti dopuštam i nije me briga, kao nekada ne drhtim pred nepoznatim...

Branka

Doustam ti da dises mojim krvotokom

Upravo tako, sve ti dopustam.Dopustam te da me ovako nenaviknutu spustis na odar svetlosti i udahnes malo svog vazduha zivota.Hocu da dises mojim krvotokom.Nisam mrtva.Vidim one golubove koje silaze u podne,ulice koje ne znaju vise brojeve,cujem jutarnji cvrkut ptica kao melem neke vidarke.Ja cujem i vidim.Jer ti dises mojim krvotokom.Moja jutarnja molitvo,hvala ti na svemu ovome na ovoj ljubavi koju samo ocovecuju pesnici.Jer sada kradem sve one trenutke koje prkose vremenu.A vreme je nas neunistivi sudija.To vreme je zar-uspomena.Pogledaj samo,malo se zagledaj u otisak moga lica.Zar ne vidis na njemu radost.Jer smo se nasli u vremenu koje nas je zblizilo,u jednom nesavrsenom trajanju.

Pogledaj samo,malo se zagledaj u otisak moga lica.

Otisak moga lica na dlanovima tvoga nehaja, razliven poput mastila svih bolova i svih cekanja zakljucanih u vremenu koje ne prepoznajem. Sklupcana na pragu tvoga nevoljena jos cvilim jos jaukom dozivam secanja. Utkala sam u niti paucine tvoga odlaska sve moje tanane misli konacnosti i sada lutam od jave do sna, jos lutam po litici dobra, mami me jos uvek ponor tvog dna. Jesam li to ja u otkosima zita ili u strasilo pretvorena vise ni pticama nisam drug. Ne postojim u tvojoj postojanosti. Tama sam sa tobom postala, tama ostala.

"Tama sam sa tobom postala, tama ostala." Jesam li?

Prepliću se, stoje u vremenu koje si odvojio iz svoje tame, misli kojima dopuštam da putuju mojim krvotokom. Pomešale su se i ne razaznajem, koje su tvoje a koje nisu moje i ničije. Raspuštene plešu ples u kome nestaje linija horizonta. Ne postoji strana na koju treba preći... i tu i tamo isto je... tama prekriva pogled u koji upijam svoj lik pre nestanka u sjaju koji sam postala. Tečem kao reka razlivena bez obala, u mesećevom liku otkrivam suzu i gubim se u biseru. Da li sam tama ili u tami postojim, tvoja ili svoja. Sve jedno, skupa smo, voda, život... Trajemo i nestajemo... svetlo smo, kada smo skupa, postojimo u školjki kao dva bisera...

Branka

U sjaju koji sam postala....kriješ svoje drage kamenove i kamenčiće, kao da su tu sigurniji od bilo kog mesta u tebi, kao da ćeš ih pogubiti u džepovima svojim, večito punim koječim. U sjaju koji sam postala, samo tebi zahvaljujući, čuvaš svoju imovinu, kao u banci. Kao da će tu narasti, namnožiti se. Prestani da veličaš sebe veličajući mene. Ti si Sunce, najdragoceniji kamen.

Кажу, увек по џепвима носите два облутка. Један црн и један бео. Црни за не а онај други, бели за да. Када сте несигурни, промешајте их и брзо стисните један. Погледајте које је боје. Он ће вам казати куда да идете и шта да радите. Тако никада нећете морати да одлучујете сами. Облутак ће то учинити сваки пут када га питате. Али немојте, нипошто немојте изгубити један, јер увек када их тражите морате узети пар. Пар који ће бити ваша вага Јустиције. Тај пар ће бити и ваш Јанус. Тај пар сте ви, заувек. Али, ако којим случајем и загубите један мали обични камен, не очајавајте, само ослушните себе и схватићете шта су вас научили док су били са вама.

Crni oblutak je za Ne,onaj beli je za da.


Taj par bi trebalo da ste vi ono sto je nerazdvojivo i u stvari to ste vi zauvek.Ali desava se da taj mali obican kamencic onaj sa onim da zauvek izgubite.I prosto naviknete i krenete da zivite samo sa onom jednom polovinom.U pocetku je tesko,posle se naviknete,i taj drugi deo kao da nikada nije bila ona vasa druga polovina.To ti je kao da preseces jabuku na pola,srebrnim nozem i prosto pronadjes utociste.Sa divnim smislom kajanja.Kasnije tokom zivota onaj deo koji je ostao sa tobom...da taj crni deo tkas nekom prolecnom sarenicom u jednoj neravnopravnoj borbi,borbi kroz trvljenje,ali prosto tako moras jer kako bi drugacije prevazisao sebe.I nadomestio onu polovinu,onu belu koja se zove da.