O umetnosti,najveca riznico znanja!...

O umetnosti...ko ce o smrti,ako ne ti ....onako, kako treba!...

Mi smo promorani da se za ovo osiromasenje zivota okrecemo tebi...

Evo nas u pozoristu..

Mi na bini nalazimo ljude koji su se pomirili sa cinjenicom da moraju da umru,a smeju cak i druge da ubijaju....U takvim situacijama smrt postaje fiktivna,a zivot dobija jedan oreol vecnosti,jer i glumci i publika,ipak,nastavljaju da zive...

E..sada cu u trecem licu...

...!A,zar nije ona, kao sveukupna covekova kreativnost neka vrsta odbrane od smrti?...Slazem, se! Jeste!

Krenula sam, ovih dana da razmisljam, sta ima toliko oko toga,pa shvatih da je zaista (kopajuci po mojoj literat.ali i po glavi svojoj)..smrt velika tema umetnosti...sa ciljem prevladavanja prolaznosti,nistavila i straha od smrti...i ko zna cega sve jos...
Za prave autenticne stvaraoce,smrt i teme smrti su ustvari prava pokretacka snaga za osvajanje nepoznatih prostora i tamnih vilajeta covekove duse...

Knjizevnost je podarila najlepse opise straha od smrti,sto nije iznenadjenje,jer su ti opisi zasnovani na licnom iskustvu stvaralaca.Prvi pisani ep-Gilgames,napisan, pre 3.500god,900 god.pre Homerovih epova i 200.god.pre prvih veda,indijskih pesama..posvecen smrti i strahu od smrti..

Pesnik sve vreme podvlaci da je jedina covekova konacna sudbina smrt,da je covekov zivot kratak i da je stalno u senci smrti...

E,to da je covek u senci smrti ,bas je ovako lucidno i provocira...

Nista ne bih imala protiv smrti ,kada ona ne bi znacila i kraj zivota ,koji nam je samo u ''jednini''dat...I stvarno je steta sto zivot lici sahofskoj igri u kojoj nas jedan jedini pogresan potez primorava da predamo partiju,ali bez ikakvih sansi da zapocenemo,drugu ravans...

Pa, smrt je uvijek bila intrigantan pojam, baš zbog same svoje prirode, zbog nepoznanice, zbog značenja ovozemaljske konačnosti. Mislim da je toliko mnogo i opjevana i izanalizirana, da će se sada interesovanje prebaciti na život, koji, po meni, postaje , mnogo intrigantniji pojam i mnogo komplikovanija kategorija od same smrti. Umijeće življenja postaje mnogima mnogo komplikovanija od same smrti, koja je laka i konačna.

Ako, umetnost,onu pravu i originalnu, shvatimo makar i za trenutak, kao bekstvo iz ove surove i cemerne realnosti ...,onda mislim da mozemo reci da je ono izraz neposredno dozivljenog ili skrivenog straha od smrti..
ili mozda da se strah na prihvatljiv nacin suzbije..
S druge strane,umetnici imaju izvanredno istancanu sposobnost da se suoce sa smrcu i strahom od nje,i da razviju samospoznavajucu svest,sto je bitno u postojanju i egzistencijalnom istrajavanju koje umetnost zahteva...Mozda za njih najvise vazi ona Senekina..:''Da se ne bih plasio smrti ,stalno mislim na nju''...

Fascinirana sam srednjim vekom,recimo nekim petnaestim..,jer se najneumornije pripovedala misao o smrti.. Kasnije ,istaknuti knjizevnici Tolstoj,Ezen Jonesko,kod nas Ivo Andric,Danilo Kis...ko sve nije..ma svi su pisali...
A ocarana , nekim umetnicima koji su vecito u konfliktima izmedju obicnog coveka u sebi ,koji tezi za istom srecom kao i svaki drugi covek.. i stvaralacke potrebe koja se povremeno razgoreva u njemu do strasti, i ,kako su nekad romanticari govorili,nekog ''svetog ludila''-koji je jaci,cesci i opasniji nego kod drugih ljudi...pa sve to ,jos i taj strah od smrti..

Umetnik je u toku svog zivota u neprestanoj krizi..jer vec sam stvaralacki proces je kriza,zar ne?
Ali to je neka druga tema...

Dragi psiholozi,s vasim redovnm prepucavanjima po strucnom osnovu,ometate ramisljanje obicnih smrtnika na postavljenu temu.
Ja bih da komentarisem po cenu da ispadnem i nestrucna i glupa!
Psihologija ne sluzi kao nauka samo "strucnjacima",zar ne?
nema posla ili profesije u kojoj ona kao nauka nije zastupljena.Od frizeraja do ordinacije.Svako pametan uci od predhodnika;tako da i ja zelim od srca da citam vase postove,jer mi se obostrano i unakrsno dopadaju.
Mislim da je dobra raspava i te kako dobar milje ili slagvort i ostalim ucesnicima?!
Iz tog razloga i napisah ovo bez da ikoga omalovazim u njegovom znanju iz ove nauke.

Ljubicastonebo ovo si najlepse i najbolje rekla,prosto sam u frci ne od neznanja nego od svog nekog obicnog razmisljanja i da stavim neki svoj komentar vise na ovakve teme,jer ne znam kako cu i na koji nacin biti shvacena od strucnih lica.Dok smo vodili rasprave kako i sama kazes nas obicnih smrtnika mnogo toga lepog sam procitala,cak i nesto prihvatila.Ovako...sedim na semaforu i cutim.

Vernik prilazi smrti sa ljubavlju i ubeđenjem u život posle smrti-večni život.
Prilazi joj uveren da će završiti u okrilju Božije ljubavi.
Ateista prilazi smrti kao nečemu konačnom-odlazak u tamu u ništavilo.
I za jedne i za druge ne postoji nikakva neizvesnost,bez obzira na koji
će način okončeti svoj životni put.Vernik se sigurno ne boji smrti,većina
ateista se miri sa njom kao nečem neizbežnom.
Dok,život za razliku od smrti postavlja pred vas mnoge nepoznanice,
mnoge zamke i utoliko je zanimljiviji od svake smrti.Život treba istražiti
do krajnjih mogućnosti ili bar želeti to,i u tome se sastoji sva njegova
sveobuhvatnost,raskoš i lepota.

Па да. Неразумљиво је то да се више плашимо некад живота, него саме смрти. Па није смрт страшна. Она дође и поведе нас. Страшна је болест и то да наши ближњи пате гледајући нас како се мучимо. Смрт је некад олакшање, ако је болест тешка. Мој кум каже: Ко не уме да живи и ужива у животу, за њега и није живот!" Ја више о животу него о теми...

Smrt nam je nepoznata i zato je se plasimo a zivot mislimo da poznajemo i zato ga ne shvatamo u njegovoj punoci i mogucnostima vec se trosimo na nebitne stvari

Smrt-kraj zivota koji niko do danas nije izbegao,sto je prvorazredna cinjenica....oduvek se umiralo,ali smrt ipak nije nista izgubila na svezini,pa i dalje predstavlja tajnu nad tajnama...