Dakle,Raskoljnikov da li je po vasem misljenju predaja bila njegova slabost ili vrlina?
Kakvo je vase vidjenje samog zlocina iz takvih pobuda?

Ovo pitanje o Raskoljnikovom smo negde ja i Dzoni jako dobro obradili na jednoj temi mislim da je o moralu ili tako necemu.

Ok,sad cu da pogledam

Nebitno,mislim da ovo pitanje zasluzuje zasebnu temu pa ako imate misljenje o ovom pitanju pisite.

"Biti Raskoljnikov,ali bez izvinjenja za ubistvo" Emil Sioran

Ne mogu da odolim..omiljen pisac..omiljen roman..u gimnaziji(mozda jos i danas pomalo...)zaljubljena u Raskoljnikova

Ideje sudbine,ideje neumoljive predodredjenosti postupaka coveka... Sudbina u svoja dva osnovna oblika...obelezile su mozda jedan od najjacih romana ikada napisanih- ''zlocin i kazna''...Dostojevski... Svi znamo ovu pricu,pa necu o tome bas.... Mitski oblik covekove sudb.predodredjenosti ogleda se u specificnosti socijalne motivacije(okolnosti pod koima je Raskoljnikov ziveo,njegova soba kao grobnica,veliko siromastvo...sudbinska neminovnost na zlocin..)''Njegova soba je siromaski,ubogi ambijent u kome logicno klija misao o zlocinu''N.M. i citav niz drugih okolnosti udesene tako da neminovno upucuju na zlocin.. U jos jednoj situaciji,Dostojevski stvara i podesava okolnosti tako da one u svemu idu na ruku ideji o zlocinu...(Raskoljnikov sticajem slucajnih okolnosti saznaje kada ce starica -zelenasica ostati sama u kuci...)...Karakterna crta ,tipicna za Raskoljnijkova ,koja upucuje na zlocin, je cisto patoloska...Raskoljnikov je ''monoman''-dusevni poremecaj -osobenost Raskoljnikova-( ideja ubistva je fiks ideja logicna u ovakvom jednom dusevnom poremecaju) ... Misao o zlocinu predstavljena je u romanu kao neka spoljasnja ,sudbinska sila kojoj junak neminovno podleze. I u samom cinu ubistva ima mnogo neceg mehanickog,kao da rukom ubice rukovodi neka strana,spoljasnja i slepa sila... Sve to upucuje na zakljucak da je ideja zlocina zaista neka elementarna stihijina snaga, sto mimo volje i svesti deluje na ponasanje glavnog junaka... I u ovom slucaju vazi ona Heraklitova- ''karakter je sudbina covekova''... Dostojevski je psiholoski profil Raskoljnikova predstavio preko Porfirija Petrovica ,islednika ,koji glavnog junaka poredi sa leptirom ''koga neodoljivo privlaci svetlost sveca''Na tako necemu ,on gradi plan otkrivanja raskoljnikove krivice,buduci da nema ni jedan materija. dokaz,ni jednu cinjenicu..pa se stoga jedino u psihologiju moze pouzdati...(U prisustvu Raskoljnikova,Porfirije Petrovic govori kako ubica stare zelenasice psiholoski nije u stanju da pobegne,nego ce kaze,slicno leptiru,kruziti oko njega,Porfirija,kao oko svece sve blize blize,dok najzad ne bude dolijao...) ''Cinizam propadanja''-izraz koji Dostojevski koristi da objasni nemogucnost glavnog junaka da izdrzi teret zlocina i mada nikakvih opipljivih dokaza nema protiv njega, on namerava da se preda... (Raskoljnikov dobija poziv da se javi u policiju...krece da se preda ali ga sprecava saznanje da poziv nije u vezi ubistva...pre poziva,razmisljanja da ukloni tragove za slucaj da dodje do eventualnog pretresa ali''u tom casu ga, kako kaze pisac obuzima takvo ocajanje i takav cinizam propadanja da on samo odmahne rukom i nastavi tamo kuda je posao,gde ga mozda i zatvor ceka)... ''Cinizam propadanja''-Dostojevski nam stavlja do znanja, da postupcima njegovog junaka ,upravlja neka psihopatoloska sila...Ovde se znaci ne govori o humanom i moralnom porivu... Ovaj sjajan roman ima i jednu drugojaciju optimisticku poruku i to na neki nacin hriscansko vidjenje sveta jer,pisac svom junaku sprema ipak neki izlaz iz ove tuzne i mucne situacije...U ''zlocinu i kazni'' pojavljuje se lik jedne prostituke ''neuprljane duse''sa izvesnom naglasenom ideoloskom funkcijom...Sonja Marmeladova....ona je sva nada,ona je ta koja Raskoljnikova podstice na to da prizna ubistvo,kako bi tako za sebe nasao spas... Ideja cuvena,koja se provlaci kroz dela ovog genijalnog pisca-prihvatiti patnju i kroz nju se ocistiti. Ako se Dostojevski odlucio da svom junaku dodeli ulogu pokajnika,nekoga ko pati i kaje se,onda se to zaista moze shvatiti i kao pokusaj da se ova drama resi u duhu izvesnog hrisc,stanovista... Naročito intrigantno u ovom romanu je to što je pisac objasnio motivaciju Raskoljnivog pokajanja iz tzv.psihopatološke perspektive,koja se uklapa u onu antropološku pesimističku viziju ljudske prirode... U tom kontekstu je interesantno prikazivanje ponašanja glavnog junaka u momentu kada ulazi u policijsku kancelariju... ''Raskoljnikov zastaje da povrati dah,i da se malo oporavi,kako bi mogao da uđe kao čovek '' Biti čovek za Raskoljnikova znaci biti posebno privilegovan i jak sa punom svešću da krši pravila, sa pravom onoga koji je bitno različit od većine običnih koji se svrstavaju u kategoriju slabih, ništavnih... U tom smislu ,on kaže da je staru zelenašicu usmrtio,ne bi li video ''da li je vaš ili čovek'' Postavljanjem ovakvog pitanja Raskoljnikov je sebe svrstao u one koji nisu u stanju da nekažnjeno prođu,jer oni posebni,se nikada ne pitaju tako nešto.. Zato,glavni junak hoće makar kao čovek da udje u pol.kancelariju..kao neko ko drži do sebe..(poslednji pokušaj da se povrati izgubljeno dostojanstvo...) Ali,odmah zatim,Raskoljnikov kaže''Ako treba ispiti tu čašu...zar onda nije svejedno?Što odvratnije,to bolje''...u tom kontekstu ,priznanje zlocina postaje privilegija isledniku sa kojim se Raskoljnikov sukobljavao,a sve sa razvojem ideje o ''cinizmu propadanja''... Čitav psihološki portret Raskoljnikova se ogleda u tome što je sam čin priznanja motivisan istom onom psihološkom logikom, na koju se temelji Raskoljnijkova čudna potreba za vraćanjem na mesto zločina...''Što odvratnije ,to bolje''... Na kraju sta reći... Da li se može govoriti o negoveštaju neke buduće sreće Raskoljnikova i Sonje? Zapravo,da li je reč o prevazilaženju pisčevog pesimizma gde je njegova ideološka intencija ipak odnela prevagu?Da li se ovde radi o sceni nagoveštenog hepienda,gde Raskoljniov i Sonja... ''Većina'' ,smatra da je sama ta pomisao...''umetnički krajnje neuverljiva i bleda'',a sam pisac kaže da se tek posle svega očekuje postepeno menjanje njegovog junaka... To bi mogla biti tema nekog drugog romana,romana koga Dostojevski nije nikada napisao... Zločin i kazna...

Objasniti samo u dvije riječi - grižnja savjesti. Početak i kraj svih naših djela i htjenja. Pokretač i onaj koji sputava.

Dostojevski mi deluje razapeto izmedju Aljose i Ivana(naravno mislim na Karamazove)

Da nije bio toliko razapet, čak drastično, nekada upadao iz navećih teoloških zanosa u čisti ateizam, ne bi mogao da stvori jedinstvene likove u svjetskoj književnosti i mislim da u svakom njegovom liku možemo vidjeti dio Dostojevskog, s obzirom da je bio podvojena ličnost. malo je reći podvojena, višedjeljiva ličnost i ta lucidnost njegovog uma je doprinjela stvaranju nezaboravnih likova u književnosti.

Znam te drimerka, ti si mali Aljoša, ali još mali, beba, pa ne zna. Ja znam. To što te razvlače između sebe, to je zbog razmišljanja, sumnji i kolebanja, ali prepoznala sam te Aljoša, jer ti vidim ogoljenu dušu, koju preda mnom ne možeš sakriti.

Danka da li stvarno verujes da je covek koji odluci da predje granicu dozvoljenog u drustvu bolestan?