Na izmaku dana

Grad još živi.
Svetla. Žamor. Psi.
Nemir jedne misli.
Vatrogasac sećanja
i njegova nemoć.
Dozivam snove
u žurnim koracima
ulicom nesana.

Trst je, nekada, dok smo bili gladni svega, mirisao na zemicke sa tvrdom korom i kozne cipele, na italijansku salamu i farmerke marke “svinger”, Pariz je mirisao na kroasane i caffe au lait, Atina na zuckastu prasinu Akropolja i ovciji loj, Crikvenica je mirisla na crno-bele fotografije izreckanih ivica, na more i borove iglice. Mitrovac na Tari mirisao je na ostre noci, na razblazeni caj od sipka koji se pije is plasticne solje, na “Gavrilovic” pastetu…
Miris Beograda, oh, pa to moze biti prica o citavom jednom zivotu:
Miris bureka sa visnjama u staroj pekari iza Bajlonove pijace; Miris vlaznih lesnika u Botanickoj basti i miris naseg straha dok ih krademo i bezimo preko ograde od pobesnelog cuvara; Pomesani mirisi orahovog drveta, hortenzija, lastinih govanaca I roza sedefastog laka za nokte komsinice iz dvorista; Miris ajvara i prvih tresanja; skripanje najlonki na halter nase majke dok ponosna vodi nas tri u setnju, na baklave kod “Medjeda” i miris njene male tvrde kozne tasne model Dzeki O, i miris njenog majusnog crvenog karmina koji lezi unutra i koji ona vadi drvcetom sibice.
Miris sumraka i lubenice sa prasecim repovima koje je nas otac znalacki kucka i osluskuje i onda prti jedan dzambo primerak na svoja visoka ramena, smejuci se, dok mi trckamo za njim Drincicevom.
Miris nedelje, sa zvucima radija koji se kroz prozore suterena u Gundulicevom vencu, sire po ulici kestenova, zajedno sa mirisom pohovanih snicli, i przene kafe i zvucima radio prenosa fudbalske utakmice.
I zatim, mirisi leda na klizalistu na Tasmajdanu, miris novih fotelja u Domu pionira, mirisi slave I spektakla u Takovskoj kad proviri Ckalja ili Dragan Lakovic iz zgrade televizije.
I miris Skadarlije, puberteta, lake nesvestice od zaljubljenosti, miris Old Spice after shave, pomesan sa mirisom gulasa od bubrega sa kajmakom u vrucoj lepinji.
Miris parfimerija Jasmin, sa svim onim laznim biserima u izlozima, i miris otmenosti u cuvenoj obucarskoj radnji “Kralj” u Knez Mihajlovoj ulici.
Miris preprzenog ulja u “Manjezu”, i girica u “Poletu”.
I zatim, mirisi reke, miris dasaka na splavovima koje ljubimo mokri, dok lezimo na svim nasin juznim morima ispod Cukarice;
I onda, miris tisine i svecanosti u Narodnoj biblioteci Srbije na Vracaru, miris indeksa i beogradskih tramvaja koji se ljuljaju penjuci se Beogradskom; miris traganja za mirisima sveta na Festu u Sava centru, miris trave na Kalemegdanu iza Vojnog muzeja sa mirisom neba u junu I prvim poljupcima.
Miris “Jelen” grasevine u Medjunarodnom pres centru i miris vaznosti dok je pijemo uz zalogaje tatar bifteka-Beograd u godinama kada je mirisao na belo vino.
I, kasnije Beograd crnih vina, vrelih strasti, zacina i ljutine; Miris pokislih kaputa na demonstracijama; i mirisi paljevine i straha, i miris bombi i bespomocnosti.
I, zatim, svi oni uzasni mirisi u redovima za vize, za banke, za kafu i benzin.
I zatim, mirisi mamurluka, licnih i politickih, mirisi uzanih tekstova po novinama, mirisi serpi i lonaca pomesani sa mirisom mraza i gripa.
Beograd tuznih Novih godina, opustelih leta, bez para, sa krntijama na ulicama, ozloglasen, u cipelama od skaja.
I, onda, ponovo, miris ruza i magnolija na Neimaru.
Miris mermera i grozdja, mirisi tamjana i divnih crkava, miris straha i nade na licima neduznih obicnih ljudi, zacinjeni mirisima golih pupkova i espresa, mirisi opustenosti i grca.
Svi oni odlasci i opijajuci miris povratka.
Miris Beograda, to je prica.
A, ja? Sta da kazem?
MIRISEM NA BEOGRAD.

Ceznem da ti kazem najdublje rijeci koje ti imam reci; ali se ne usudujem, strahujuci da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u sali.
Olako uzimam svoj bol, strahujuci da bi mogla ti uciniti.
Ceznem da ti kazem najvjernije rjeci koje ti imam reci; ali se ne usudujem, strahujuci da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblacim u neistinu, i govorim suprotno onome sto mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,strahujuci da bi to mogla uciniti.
Ceznem da upotrebim najdragocenije rijeci sto imam za te; ali se ne usudujem, strahujuci da mi se nece vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ruzna imena i hvalim se svojom surovoscu.
Zadajem ti bol, bojeci se da neces nikada saznati sta je bol.
Ceznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inace srce iskocilo na usta.
Zato brbljam i caskam olako, i zatrpavam svoje srce rijecima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujuci da bi mogla ti uciniti.
Ceznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usudujem, strahujuci da bi mogla otkriti moj kukavicluk.
Zato ponosno dizem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje drustvo.
Neprekidne strijele iz tvojih ociju cine da je moj bol vjecito svjez.