VOZ ŽIVOTA I SMRTI...

Naslov: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... Pet Feb 19 2010, 22:22

DVE GLUMICE

Začulo se zvono na vratima. Mirjana lenjo ustane iz fotelje i krene da otvori. Bila je to njena majka. Hladan poljubac u obraz i dvoumljenje: hoćemo li tri puta? Zbunjenost visi u vazduhu još na ulazu u kuću.
Sitnim korakom, Rozalija odnese kesu sa jabukama i kafom u trpezariju. Seda. Jedna na jednu, druga u drugu fotelju, na prilično velikoj udaljenosti...Posmatraju se kao dve životinje koje izdaleka njuše jedna drugu ne bi li se što bolje upoznale.
Razgovor hladan kao zimski sneg, reči kao kristali leda lete po vazduhu...
Kako si, šta radiš, šta ima novo? Kurtoazno, bezlično...
Mirjana je pričala kojekakve sitnice o sebi iz čiste ljubaznosti, pri tom posmatrajući svoj prozor kao spas. Pogled joj je bludio nekamo u daljinu, u nebo, u visoke krošnje stabala, u pticu, koja je onako sićušna poletela zaustavljajući se na maloj, sivoj grančici...
Tišina. Napetost. Rozalija je posmatra netremice onim svojim, poput sečiva oštrim pogledom, nastojeći da dopre do nje. Mršti se, a glumi da je vesela i nehajna kao prolećni povetarac.
Mirjana nemirno luta pogledom kao da pokušava da pobegne. Pobeći u spas. Pobeći kroz taj prozor, napolje, na vazduh, na slobodu, slobodu od tog okrutnog pogleda, pronicljivih očiju koje se povremeno skupljaju pokušavajući da shvate šta je tamo u dubinama njene duše...
Nikada neće saznati.
Nisu se odista poznavale. bile su samo majka i ćerka i to je sve. Mirjanina duša, kao somot osetljiva, meka, branila se od oštrog pogleda koji se kao nož zasecao po svim delovima njenog tela.
Napetost kao balon visi u vazduhu, kao balon koji samo što nije pukao. Ali, on i dalje stoji nad njihovim glavama i ne puca.
O, molim te Bože, neka ode, samo neka ode...molila se tiho. Nije znala šta da joj kaže, kako da joj dočara svoje misli, ona ne zna ko sam ja, ne zna, rodila me, ali ne zna ko sam...
Molim te Bože neka ode, neka ode...
Rozalija uze časopise koje je Mirjana strastveno i fanatički čitala i krenu ka vratima. Još jedan trenutak napetosti, izdrži još malo, još samo malo, evo, samo da obuje cipele, obuče kaput ( o, koliko prokleto mnogo dugmadi!), stavi šešir na glavu, izdrži, to je samo minut, jedan minut, možeš ti to...
Poljubiše se u obraz. Rozalijine usne bile su hladne. Dođi kad budeš imala vremena. Hvala što si došla, mama.
Mirjana zatvori vrata i duboko udahne vazduh. Sela je i zapalila ko zna koju po redu cigaretu...osetila je radost. Radost zbog Rozalijinog odlaska.

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... Ned Feb 21 2010, 09:52

Колико је само оваквих прича живота ту око нас ?

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... Ned Feb 21 2010, 10:51

Sigurna sam da ih ima mnogo, samo ljudi ne žele da pričaju o tome...

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, a svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način. Je l' tako beše?

____________________________________________
Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali.
A nije trebalo.
Trebalo je živeti.

Ivo Andrić

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... Ned Feb 21 2010, 10:57

Tako beše. Isto kao kada ideš u nekoj večeri gradom i posmmatraš prozore, osvetljene, one bez svetla, zatamljene, pitaš se ponekad kakve su tamo sudbine iza tih zavesa, koje priče bi mogli da ispričaju.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... Ned Feb 21 2010, 11:04

Često pomislim da bi se od svačijeg života mogao napraviti izvanredan film. Nijedan film niti drama ne mogu biti toliko verodostojni kao sam život.

____________________________________________
Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali.
A nije trebalo.
Trebalo je živeti.

Ivo Andrić

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... Ned Feb 21 2010, 11:11

То јесте, кажу људи да су им животи досадни, били на светлу или тами увек постоји нешто, оно нешто невидљиво и интересантно.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... Ned Feb 21 2010, 11:19

...a to nevidljivo i interesantno smo mi sami, i naše svetlo i naša tama...

____________________________________________
Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali.
A nije trebalo.
Trebalo je živeti.

Ivo Andrić

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... Ned Feb 21 2010, 11:28

Тако некако дође.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... Ned Feb 21 2010, 22:05

CARPE DIEM

Jelena uze stari dnevnik, vrati ga u fioku i duboko uzdahne. Sve se menja. I ona se promenila kao i svi ljudi koji neprekidno evoluiraju u svojim životima, prelazeći iz jedne faze u drugu, skačući HOP! Iz jednog perioda i vremena u neko drugo vreme. Život je tok, staza puna trnja i sunca, kiše i duge, padanja i ustajanja. Nismo mi neka fiksna bića zabarikadirana u status quo svog postojanja. Sve teče poput reke i nikad se ne zna šta te čeka iza ćoška, sutra, prekosutra, za pet ili deset godina. A na nama je da držimo neobuzdane uzde života u svojim rukama, da upravljamo njime kao što bismo upravljali pomahnitalim konjem koga pokušavamo da jašemo. Jer mora biti da i mi imamo udela u njemu, životu, ne može on tek tako da se igra s nama i diktira svoj ritam, mi smo glavni, mi smo oni koji igraju u toj predstavi, mi bitišemo i glavne role pripadaju nama.
Nije ovo zajebancija,nije ovo stihija, cunami koga ne možeš kontrolisati jer je u rukama prirode. Ali, svoj lični cunami možemo da držimo pod ključem, da mu ne dozvolimo da izbije i udavi nas, možemo da ga primirujemo i utišavamo iako on želi da nas poplavi svojom razarajućom snagom...možemo svoj lični cunami da smirimo i utišamo, tiho mu šapućući "šššššš," i on će nas poslušati kad vidi ko je tu glavni, kad vidi da je izgubio bitku sa našim bićem.
Danas je sunčan dan, sutra oblačan i kišovit, prekosutra će duvati košava, nakosutra će oluja razarati sve pred sobom čupajući stabla iz korena, pa će doći mirno more, bonaca, i tako u krug...
U dane sreće budi srećan, a u dane tige razmišljaj, zapisano je u Bibliji.
Sve je stvoreno radi nas. Zar to nije divno? Zar nije divno što danas sija sunce, martovsko sunce? Zar nije divno to što već možemo da sadimo cveće u velikim žardinjerama? Zar nije divno to što nas ono, sunce, tako toplo greje i želi nam dobrodošlicu u današnji dan?
Carpe diem! Uhvati dan!
Kad je sreća, neka bude sreća, kad je tuga, neka je, otići će kao što je došla, kradom, tiho i lagano...Svi imamo slobodnu volju. Možemo da izaberemo da budemo srećni, možemo izabrati da nas preplavi tuga ili neko ružno sećanje, možemo izabrati da volimo ili mrzimo...sve je u nama, ništa nije van nas...
Jelena se trgnu iz razmišljanja i odluči da prošeta. Želi da udahne dan, vazduh, žuto martovsko sunce. Želi da posmatra ljude kako koračaju kroz svoje živote, da im vidi lica i pronikne u misli dok lagano šetaju ulicama grada...Želi da čuje žamor dece koja se igraju po parkovima, da vidi njihove majke kako ih ljube, grle, viču, kude...Želi da uhvati današnji dan.
Jer današnji dan je neponovljiv. On se dešava upravo sada i nikad, nikad više...

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... Ned Feb 21 2010, 22:13

Prelepo Cato9. Kao sto i sam kraj kaze svaki dan koji ostane iza nas kakav je takav je nikada se vise ne moze ponoviti.Moze samo biti drugaciji.I sve sto nam se desilo bas u ovome danu to nam se desava sada u trenutku.Sve ostalo su reprize.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://youtu.be/CWvtnm-C6cA

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... Ned Feb 21 2010, 22:20

Moja životna deviza je "carpe diem" (uhvati dan). Volim kada živim u sadašnjem trenutku jer me samo to čini srećnom...

____________________________________________
Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali.
A nije trebalo.
Trebalo je živeti.

Ivo Andrić

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... Pon Feb 22 2010, 00:13

ZEMALJSKI PRAH

Pogledao ih je sa tugom u očima. Nikada nije videla takav pogled. Pogled zelenih očiju prepun patnje, izgubljenih snova, srušenih nadanja, propale mladosti...
Ležao je na bolničkom krevetu sa jednom nogom podignutom u vis. Druge noge nije bilo, sakrio je njene ostatke ispod belog čaršafa. Nekoliko minuta su svi ćutali, a onda mu se obrati Mirko, prijatelj iz jedinice.

-Biće sve u redu, videćeš...Evo, skupili smo nešto novca da ti bar malo olakšamo muku...

Pruži mu plavi koverat. On ga pogleda sa gnušanjem, okrete glavu prema zidu i napravi ironičnu grimasu koja je trebala da predstavlja poluosmeh.

-Neću to, ne treba mi novac, prozbori tiho.

Oči mu na trenutak zasuziše pa je ponovo morao okrenuti glavu od njih. Od ljudi iz njegove ratne jedinice sa kojima se sprijateljio jer su bili braća po muci, i od te devojke...
Bože, kako je lepa! Mene neće više nijedna pogledati...Ja više nemam dvadeset godina, star sam, osećam se kao da sam u osmoj deceniji života...
Želeo je da odu što pre. Rana ga je bolela ali još više ona na duši. Od juče, on je invalid.
Odjednom, snažan prasak, pad na zemlju i...kraj. Bio je to njegov kraj jer ovo više nije bio život.
Devojka ga pogleda sa zabrinutošću. Kako lep mladić, kakve lepe zelene oči, sigurno misli da ga nijedna više neće hteti, ali kako da mu dokažem da to nije istina, da smo svi mi ljudi i da je svakom moglo da se desi...Nije mogla da odvrati pogled od njega. Posmatrala ga je krišom. Njegove oči zauvek će joj ostati u sećanju. Bio je to pogled ranjene srne, bilo je tu i bola i besa, i pitanje: zašto?

-Samo da znaš kako mi je teško da te gledam tako tužnog- reče mu Mirko ne znajući šta bi drugo u tom času mogao da kaže. Prokleti rat! Prokleti rat!
Kakvu podršku i kakvu utehu može da pruži ovom mladiću? Morao je da se suzdrži da ne zaplače. Morao je biti jak pred njim i uliti mu neku nadu. Ali, bio je i sam slomljen i nemoćan da to učini.
Devojka koja je došla sa njima samo je ćutala. Dok su prolazili bolničkim hodnicima neprestano je postavljala pitanja i pričala sa svima, ali otkako je ušla u sobu i ugledala ranjenog mladića, zanemela je...
Mladić je i dalje bio okrenut ka zidu kao da nije želeo da ga neko gleda takvog. Kao da se stideo sebe. Njegova bol bila je neopisiva. Njegov život se promenio u sekundi.
JEDNA SEKUNDA MOŽE DA PROMENI SVE.
Šta je život? Ništa. Iz praha smo proizašli i u prah se vraćamo...zemaljski prah...

-Dobro, idemo mi. Odspavaj malo, odmori a mi ćemo doći opet. Ajde druže moj, drži se!

Devojka je istrčala napolje. Više nije mogla da izdrži. Jecala je iz dubine duše, suze su joj se kotrljale niz lice, prekrila je oči šakama da je niko ne vidi i gorko ridala.
Bože, ne mogu ovo da gledam! Ne mogu da gledam kako stradaju nevini ljudi, to je nepravedno, to je strašno, to boli...
Nekako je uspela da se pozdravi sa svima. Čvrsto je stegla mladićevu ruku i još jednom razmeniše poglede. Te oči zauvek su ostale u njenom sećanju. I danas jasno vidi njegov lik, njegove zelene oči, postelju na kojoj je ležao, tu bolnicu i taj grad...

I danas vidi sprženu zemlju. I ulazak u selo u kojem se čula tišina...još nikada nije doživela da ČUJE tišinu. Ušla je pravo u smrt.
A selo...prazno. Zgarište, zemlja crna, ne čuje se nikakav zvuk, ama baš ništa...pogled na mrtve životinje i smrad koji se širi svud naokolo...
Brzo se trgnula iz misli i odluči da prošeta. Bacila je pogled napolje. Došlo proleće, ode zima...ulice pevaju, ali ona ne može da zaboravi, ne može da prestane da se seća...
U glavi su joj odzvanjale Ljiljanine reči: svaki dan je nova borba.

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... Pon Feb 22 2010, 05:34

cat09 ::

Moja životna deviza je "carpe diem" (uhvati dan). Volim kada živim u sadašnjem trenutku jer me samo to čini srećnom...

Da,zivot (ni) je kratak...

razlog vise da damo sve od sebe da odnegujemo:
istinsku bliskost, velika prijateljstva, posebnu ljubav, pricu do kraja...
sve ono sto trazi puno vremena i celog coveka,
sve to sto se najcesce bagatelise, nesvesno, nehotice,
kad se covek uzjurca za parolom – zivot je kratak...
I upravo ga treba ziveti u sadasnosti i uzivati u svakomnjegovom trenutku.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://youtu.be/CWvtnm-C6cA

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... Pon Feb 22 2010, 06:03

...i samim tim stvaramo nova iskustva i nove događaje koje možemo pretočiti u dobru priču ili pesmu...život je čudo...

____________________________________________
Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali.
A nije trebalo.
Trebalo je živeti.

Ivo Andrić

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... Pon Feb 22 2010, 06:08

Upravo tako sa svim tim zivotnom iskustvima manje ili vise lepim pricamo nase price...neko ih zapisuje neko ih pamti.Zivot jeste cudo,ali u tom zivotnom cudu svako od nas je glumac koji igra svoju glavnu zivotnu ulogu.Kako ce je ko odigrati zavisi samo od nas.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://youtu.be/CWvtnm-C6cA

» VOZ ŽIVOTA I SMRTI...
» Nadam se da postoji zivot posle smrti
» DOBRICA ĆOSIĆ " VREME SMRTI "
» Kakav bi bio ovaj svet da nema smrti
» Srpski Sokrat-Dositej Obradović

VOZ ŽIVOTA I SMRTI...

VOZ ŽIVOTA I SMRTI...

Similar topics

Similar topics