РАСТАЛИ СМО СЕ


Растали смо се - но лик лепи тај
Још у срцу носим свом,
Ко лепих дана одблесак и сјај,
Ко љубав - душу милује ми њом.

Страстима другим предадох се сам,
Али вечно ја се сећам лика твог:
Напуштен храм је ипак остао храм;
Одбачен идол ипак оста - Бог.

Михаил Љермонтов

I PUSTO I TUŽNO

I pusto, i tužno, i nikog da ruku ti dade
kada je duša raspeta...
Želje! ... Ta našto zaludne želje i nade?
A ljeta bježe - najbolja ljeta!

Ljubit... al koga? ... Privremeno - ne vrijedi truda,
a vječne ljubavi nema.
Pogledaš u se - prošlosti tamo ni traga:
tu bol i radost je nijema.

Strasti? - Uvijek je naslada bolesna i luda
pred umom u ništa pala.
A život, kad hladno pogledaš oko sebe svuda,
pusta je i glupa šala.
__________________

Zbogom, Rusijo ...

Zbogom, Rusijo, ti prljava
zemljo robova i gospode,
zbogom i vi, odijela plava,
i ti, njima poslušni rode.

Možda ću iza kavkaskog zida
pobjeć od tvojih paša svih,
od svevidnoga njina vida,
ušesa njinih sveslušnih.

uz vrata crkvena privijen
milodar prosech', sirotan stade
poluzziv, jadan, sav ispijen
zzedan i gladan, lishen nade.

za komad kruha on se javi,
a obraz nije krio muku,
i netko kamen njemu stavi
u ispruzzenu, jadnu ruku.

tako, gladan ljubavi tvoje,
molim, dok suze pale mene;
tako su chuvstva i misli moje
obmanom tebe ovijene!

Mihail Ljermontov
Ne volim tebe tako strasno ja

Ne volim tebe tako strasno ja,
niti za mene sja tvoja lepota;
u tebi volim patnju svog zivota
i mladost koju satre sudba zla.

Kada u tvoje oci ponekad
moj pogled dugo, dugo upija se;
tajanstven mene razgovor zanese,
al' srce s tobom ne govori tad.

S negdanjom dragom pricom u cas taj,
u liku tvom lik trazim druge jedne,
na usnama ti - usne davno ledne,
u oku - oka ugasenog sjaj.

SMRT U DVOBOJU

Ko i Puškin, Ljermontov je stradao u dvoboju. Bilo je to, kažu savremenici, klasično ubistvo u dvoboju. Bio je to drugi dvoboj u njegovom životu. U prvom, sa sinom francuskog poslanika Ernestom De Baranom, koji mu je, između ostalog, zamjerio što je, kako je on to shvatio, za ubistvo Puškina okrivio Francuze kao naciju, »ludom srećom« je ostao u životu. Dvoboj je počeo mačevima i u trenutku kad je Ljermontovu sječivo puklo, Francuz se okliznuo i samo zaparao pjesnikovu košulju. Zatim su prešli na pištolje. Ljermontov je mirno stajao dok je De Baran pucao i promašio, a zatim je ispalio metak u vazduh i De Baranu pružio ruku. Dvoboj je, tako, završen rukovanjem, a Ljermontov je proćeran na Kavkaz.

Četiri godine kasnije, gardijski major Martinov, Ljermontovljev dugogodišnji prijatelj iz junkerske škole, poslije jednog pjesnikovog komentara, izazvao je ovoga na dvoboj. Dvoboju su kumovale dvorske spletke i svi istraživači Ljermontovljevog života se slažu da je dvoboj namješten i da mu je nađen protivnik koji će ga u dvoboju sigurno ubiti.
Pošto mu je Martinov uputio izazov, Ljermontov je pokušao da izbjegne sukob i sklopi primirje sa Martinovim. Bez obzira na sve to, pa čak i pjesnikovu izjavu da odustaje od pucanja, Martinov je ostao pri tome da se izađe na dvoboj.

Dvoboj se zbio 15. jula 1841. godine, između 6 i 7 sati uveče nadomak Pjatigorska. Uslovi dvoboja su bili takvi da je bilo jasno da neko mora umrijeti: puca se do tri puta na rastojanju od 10 metara. Kada su sekundanti dali znak, Ljermontov, koji puca prvi, prezrivo gledajući Martinova namjerno promašuje, okreće pištolj uvis i puca u vazduh, a Martinov je, prišavši najbliže što se moglo, pucao u nepokretnog i razoružanog pjesnika. Metak je probio grudi i izazvao trenutnu smrt.

Ljermontov je tada imao samo 26. godina.

Petrogradsko društvo, čiji je Ljermontov bio žestoki i nepomirljivi kritičar, sa zadovoljstvom je primilo vijest o smrti pjesnika oštrog jezika, jedinog dostojnog nasljednika Puškina . . .

Treba reći da je, bez obzira što je kazna za dvoboje sa smrtnim ishodom bila surova i često je značila dugogodišnju robiju u Sibiru, vojni sud osudio Martinova na tri mjeseca zatvora u tvrđavi i crkveno pokajanje. Međutim, ruski car Nikolaj I ga je pomilovao i oslobodio i te simbolične zatvorske kazne.

Jedro

Beli se jedno jedro samo
kroz plave morske magle dalj. -
Šta traži ovom tuđom stranom?
Što ostavi svoj rodni žal?

Talase mreška vetar sveži,
i škripi jarbol, drhti kilj;
ah, ono nit od sreće beži
niti je sreća njemu cilj! -

Pod njim duboke modre struje,
nad njime zlatan sunčev pir: -
a ono žudi huk oluje,
ko da oluja nosi mir!

1832. (B. Živojinović)

MOLITVA

Kad teški život zasiječe
I kada pritiska tuga
Napamet, čudesna teče
Jedna molitva duga.

Tu snaga, blaga i živa
Leži u suglasjima
I diše neshvatljiva
Sveta divota u njima.

Silno se breme tad ruši
Neko je sumnju mako
I vjera i plač u duši
I posve je lako, lako...

1839.

11. JUNA 1831.


1.

Znam, duša mi je iznad svega
Oduvek neobično htela. Ljubih
Sve sablazni tog sveta, ali ne njega...
Živeh minutima taj život grubi;
I uvek muke navirahu nove,
Ja punih svoje začarane snove
Trenucima tim. Ali snova let
Ne može da potamni kao svet.

2.

Često, za tren, kad snažna misao mi luta,
Ja živeh vekove, živote druge,
Zaboravljah na zemlju. Mnogo puta,
Uznemiren od snova punih tuge,
Ja plakah; ali svi ti snovi moji,
Koje ja volim, il' ih se pak bojim,
Daleki od zemaljskog behu tada.
O, ne! Sve je sa neba il' od ada.

3.

Teško je borbu misli hladnom reči
Objasniti. Jer čovek nema vlasti
Nad silnim zvukom kojim može reći
Težnju ka sreći.Osećam žar strasti
Uzvišene. Al' prave reči nemam,
I uvek sam na svaku žrtvu spreman
Da sen bar strasti osete i ljudi,
Da je prenesem i u druge grudi.

4.

Šta popularnost, slava? - Ali one
Vladaju mnome. One večno uče
Da žrtvujem se, i na žrtvu gone,
Ja vučem tako svoje dane mučne,
Bez cilja, sam, i opadnut za porok;
Al' veruj im! - Neznani mi prorok
Obeća besmrtnost, i sad, dok trajem,
Davaću smrti sve što zemlja daje.



5.

Ali za nebesko i nema groba.
Kad budem prah, i duša što je snila,
Kad, i ne shvativ sve, ljudi novog doba
Blagoslove; ti nećeš sa mnom, mila,
Da umreš: svojom ljubavlju ću znati
Da besmrtnost životu tvome vratim,
Za tebe će se znati pored mene:
Zašto da razdvajaju pogrebene?


6.

Ljudi su pravedni za mrtve; mladi
Uznose ono što su stari kleli.
Ne mora ni do sedih da se radi
Da prolaznost se shvati, kad se želi;
Ne živi čovek duže ni od cveta,
Pred večnošću sva njegova su leta
Kraća no tren. U kolevci još samo
Dušu samoći možemo da damo.


7.

Tako i njeno delo. Ja ponekad
Posmatram, sam, zaboravljen od sviju,
Kako se plavi užurbana reka
I gubi se u vale, koji liju
Kroz nabore od pene bele pruge;
Dok gledam to, ja nemam misli druge
I pustoši mi ravnomerni šum
Čisti od predubokih misli um.


8.

I tu sam srećan ... O, da mogu sada
Zaboravit bar njen pogled samo!
Izvor svih suza, bezumlja i jada!
Drugi već negde njome vlada tamo,
A i ja drugu, ko da nežno volim . ..
Želim da volim - i nebesa molim
Za nove muke: al' mi, kao rana,
U duši živi spomen starih dana.



9.

Nisam drag nikome od ovih ljudi.
Sam sebi sam već težak, kao svetu,
Tuga po mome liku često bludi,
A hladan sam i gord; za masu kletu
Čak zao; no toj rulji ja i ne dam
Da mi u srce tako drsko gleda!
Zašto da sazna da je ono čisto?
Sumrak, il' plamen - njoj je to isto.


10.

Crni se oblak niz nebesa šeće,
Kobni mu plamen iz nedara vreba;
Kada se otme, oganj sve što sreće
Lomi i pali. Samo tren mu treba
Da blesne, sprži i da nazad pođe.
I ko do izvora će da mu dođe,
Ko kušati gde oblaku je snaga?
I zašto? kad će nestati bez traga.