LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

Delite | 
 

 Edgar Allan Poe

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Edgar Allan Poe   11/1/2010, 11:07 pm

OVALNI PORTRET



Dvorac u koji se moj sobar usudio da nasilno uđe, radije nego da mi u beznadežno ranjenom stanju dozvoli da noć provedem na otvorenom, bio je jedna od onih mešavina sumornosti i sjaja koja se duž Apenina ne trpi mnogo. Po svemu sudeći, bio je privremeno i nedavno napušten. Smestili smo se u jednoj od najmanjih i najskromnije nameštenih odaja. Nalazila se u zabačenoj kuli zdanja. Bila je bogato ukrašena, mada u dronjcima i starinama. Zidovi su bili okićeni mnogobrojnim i raznolikim heraldičkim trofejima i na njima su visile tapiserije, zajedno sa neobično velikim brojem vrlo smelih, modernih slika uokvirenih bogatim, zlatnim arabeskama. Te slike koje su visile po zidovima, ne samo po njihovim glavnim površinama već i po mnogim udubljenjima, koje je bizarna arhitektura zamka smatrala potrebnim — te slike su me duboko zainteresovale zahvaljujući, možda, mom početnom delirijumu; zbog toga sam zamolio Pedra da zatvori teške prozorske kapke — pošto je već bila noć — da upali jezičke visokog kandelabra koji je bio smešten pored uzglavlja kreveta — i da širom raširi resaste zavese od crnog samota koje su okruživale krevet. Želeo sam da se sve ovo uradi da bih se mogao posvetiti, ako ne snu, ono, u krajnjem slučaju, razmišljanju o ovlm slikama i čitanju jedne male knjige koju sam pronašao pod jastukom, a čija je namera bila da ih kritikuje i opisuje.

Dugo, dugo sam čitao — i pažljivo, pažljivo gledao. Časovi su protekli brzo i ushićeno, i došla je duboka ponoć. Nije mi se dopalo mesto na kome se nalazio kandelabar, te sam sa mukom ispružio ruku, radije nego da uznemiravam pospanog slugu, i namestio ga tako da svoje zrake baca jasnije na knjigu.

Ali taj poduhvat je imao za posledicu efekat koji je, sve u svemu, bio nepredvidljiv. Sada su zraci brojnih sveća (bilo ih je mnogo) padali u udubljenje sobe koje je do tada bilo u dubokoj senci jednog od stubova postelje. Tako sam u jasnoj svetlosti video sliku koju do tada nisam primećivao. Bio je to portret mlade devojke koja upravo postaje žena. Hitro pogledah sliku i sklopih oči. Zašto sam to učinio, nije mi odmah bilo jasno. Dok su mi kapci bili sklopljeni, prebirao sam po glavi tražeći razlog tome. Bio je to nagli pokret da bih dobio u vremenu — da bih bio siguran da me vid nije prevario — da smirim i savladam maštu za suzdržaniji i pouzdaniji pogled. I posle nekoliko trenutaka, ponovo sam sa punom pažnjom posmatrao sliku.

Da sada dobro vidim, nisam mogao, niti sam hteo da sumnjam; izgleda da je prvi blesak sveća preko platna rasuo pospanu tupost koja je zavladala mojim čulima i vratio me trenutno u javu.

Kao što već rekoh, beše to portret mlade devojke. Sastojao se samo od glave i ramena, urađenih, kako se to tehnički naziva, u maniru vinjete; u stilu omiljenih Salijevih glava. Ruke, dekolte, pa i krajevi blistave kose bili su neprimetno uklopljeni u neodređenu, a ipak duboku senku, koja je obrazovala pozadinu portreta. Ram je bio ovalan, bogato pozlaćen i filigranisan u moresku. Što se tiče umetnosti, ništa se nije moglo porediti sa divotom same slike; niti tehnika slikanja, niti besmrtna lepota lica, koja me je tako iznenada i tako žestoko dirnula, a najmanje moja mašta, koja je, prenuta iz poludremeža, zamenila glavu slike živom osobom. Odmah sam video da su neobičnosti crteža, vinjetisanja i rama morali trenutno da odagnaju takvu ideju — da su morali da spreče čak i moje trenutno bavljenje njome. Razmišljajući o ovim stvarima, ostao sam tako, možda sat vremena, pola sedeći, a pola naslanjajući se, sa pogledom prikovanim za portret. Na kraju, zadovoljan zbog istinske tajne koju je on izazvao, padoh natrag u krevet. Otkrio sam da je čarolija slike u potpuno živom izrazu, koji me je na početku trgao, a na kraju zbunio, savladao i zaprepastio. Sa dubokim i iskrenim strahopoštovanjem, vratio sam kandelabar na njegovo mesto. Pošto je tako uzrok moje duboke uznemirenosti bio uklonjen iz vidokruga, žudno potražih knjigu koja je opisivala slike i njihove istorije. Okrenuvši stranu koja se odnosila na ovalni portret, pročitao sam sledeće nejasne i staromodne reči.

"Beše to deva najređe lepote i toliko lepa koliko i radosna. I proklet beše čas kada ugleda, zavole i udade se za slikara. On, strastan, studiozan, asketa, već imade u svojoj umetnosti mladu: beše to deva najređe lepote i prepuna radosti: lepršava i nasmejana, i sklona šali kao mlado lane; volela je i negovala sva bića, a mrzela jedino umetnost koja joj beše suparnica: i plašila se jedino palete i četkica, kao i ostalih dosadnih sprava koje su je lišavale ljubljenog lica. Užasna stvar za nju beše kad ču slikareve reči da želi, čak i svoje mlade neveste, da napravi portret. Ali pošto poslušna i skromna beše, mnogo nedelja je sedela krotko u mračnoj, visokoj kuli dvorca, gde je na bledo platno svetlost padala jedino sa vrha tavanice. A on, slikar, ushiti se svojim radom, koji se nastavljaše iz časa u čas, iz dana u dan. Beše to strastan, neobuzdan i sumoran čovek, izgubljen u svojim sanjarenjima; zbog toga ne bi ni video da svetlost tako jezovito pada u usamljenu kulu, oduzimajući zdravlje i dušu njegovoj nevesti, koja je venula, naočigled svih, sem njega. I ona nastavi da se smeši, ne žaleći se, jer je videla da slikar (koji beše slavan) žarko i jarko uživa u svom poslu, i radi dan i noć želeći da naslika onu koja ga je toliko volela, ali koja je svakim danom sve više i više slabila i postajala potištenija. I, zaista, oni koji su videli portret govorahu tihim rečima o sličnosti, kao o velikom čudu, i kao ne manjoj potvrdi slikareve snage od njegove duboke ljubavi prema onoj koju je tako nenadmašno dobro slikao. No konačno, kako se crtanje približavalo kraju, niko ne beše puštan u kulu; slikar u zanosu posla postade neobuzdan, i retko skretaše pogled sa platna, čak i da bi pogledao lik svoje žene. I ne bi ni video da boje koje je nanosio na platno behu skinute sa obraza one koja je sedela pored njega. I pošto mnoge nedelje prođoše i ostade tek jedan potez po ustima da se učini i tek jedna nijansa na oku, duša dame ponovo zatreperi kao plamen u čašici lampe. A onda, učinjen je potez četkicom, i onda, boja je naneta; i u prvom trenu slikar, zanet, stajaše pred delom koje je svršio, a u sledećem, još uvek gledajući, zadrhta i preblede, uplaši se i glasno kriknu: "Ovo je zaista Život sam!" A onda se iznenada okrenu ne bi li pogledao svoju voljenu: — Ona beše mrtva."

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Edgar Allan Poe   27/1/2010, 8:46 pm

Pad kuce Usera

Srce mu je ko obesena lauta; cim ga dotaknes, ono odjekne.

- De Beranger

Celog jednog sumornog, mracnog i tihog jesenjeg dana, kada su oblaci tesko i nisko visili na nebu, prolazio sam sam, na konju, kroz neobicno pust kraj; i najzad, dok su se vecernje senke vec prikradale, nasao sam se na dogledu turobne Kuce Usera. Ne znam kako, ali pri prvom pogledu na tu zgradu osecanje nepodnosljive tuge obuze mi dusu. Kazem, nepodnosljive, jer ta tuga nije bila ublazena nijednim od onih upola prijatnih - zato sto su pesnicka - osecanja kojima dusa obicno prima cak i najmracnije prirodne slike pustosi ili strahote. Gledao sam prizor pred sobom - samu kucu i jednostavni izgled celog imanja, hladne zidove, prozore nalik na prazne oci, ono malo izdjikale trske, nekoliko belih stabala ogolelih drveta - a u dusi sam osecao krajnju potistenost, koju bih od svih zemaljskih utisaka najpogodnije mogao da uporedim sa stanjem pusaca opijuma posle sna, s onim gorkim vracanjem u svakodnevni zivot, s onim odvratnim padanjem vela. Srce mi se ledilo, klonulo, malaksavalo, u glavi mi je vladala beznadezna pustos misli koju nikakav podstrek maste nije mogao silom da pretvori u nesto uzviseno, sta li je to - zastao sam da razmisljam - sta li je to sto me je toliko obeshrabrilo pri posmatranju Kuce Usera? To je bila potpuno neresiva tajna; a ja nisam mogao da se rvem sa nestvarnim uobrazenjima koja su gomilice navaljivala na mene dok sam razmisljao. Bio sam prinudjen da se vratim na zakljucak, koji me nimalo nije zadovoljavao, da svakako postoji povezanost veoma prostih prirodnih stvari koja ima moc da nas ovako uzbudi, ali da se analiziranje te moci zasniva na razmatranjima koja prevazilaze nasu sposobnost poimanja. Mogucno je, razmisljao sam, da bi vec i drugciji raspored pojedinosti prizora, detalja slike, bio dovoljan da izmeni, ili mozda i unisti, tu moc izazivanja tako tuznog utiska; i drzeci se te misli, poterao sam konja ka okomitoj ivici crnog i sumornog ribnjaka sasvim glatke i mirne povrsine, koji se prostirao pred zgradom, i pogledao dole - ali s jezom jos ostrijom nego malopre - na preinacene i naopako okrenute slike sive trske, i sablasnih stabala i prizora nalik na prazne oci.
Pa ipak, u ovom domu sumornosti nameravao sam sada da provedem nekoliko nedelja. Njegov sopstvenik, Roderik User, bio je jedan od mojih najmilijih drugova iz detinjstva; ali mnogo godina bilo je proteklo od naseg poslednjeg vidjenja. Nedavno, medjutim, zateklo me je jedno pismo u udaljenom kraju zemlje, pismo od njega - koje po svom neobuzdanom navaljivanju nije dozvojavalo drukciji odgovor no da licno dodjem. Rukopis je odavao zivcano uzbudjenje. Pisac je govorio o zestokom telesnom oboljenju, o dusevnom rastrojstvu koje ga tisti i o zarkoj zelji da vidi mene, kao svog najboljeg i stvarno jedinog licnog prijatelja, u nadi da ce u mom vedrom drustvu naci neko olaksanje svojoj bolesti. Nacin na koji je sve to, i jos mnogo vise, bilo kazano - osecao sam da je uneo sve svoje srce u tu molbu - nije mi dozvoljavao da oklevam; i stoga sam se smesta odazvao pozivu, iako sam ga smatrao sasvim neobicnim.
Mada smo kao decaci bili cak i prisni drugovi, ipak sam u stvari znao vrlo malo o svom prijatelju. Njegova uzdrzljivost uvek je bila preterana i presla mu je u naviku. Znao sam, medjutim, da je njegova drevna porodica od nezapamcenih vremena bila zapazena po narocitoj osetljivosti naravi, koja se kroz vekove ispoljavala u mnogim radovima uzvisene umetnosti, a u poslednje vreme se pokazivala u cesto ponavljanim delima izdasnog a nenametljivog milosrdja, kao i u strasnoj naklonosti prema zamrsenim izrazima, mozda cak i vise nego prema istinitim i lako shvatljivim lepotama, muzicke nauke. Saznao sam uz to i veoma znacajnu cinjenicu da stablo Userove loze, ma koliko da je bilo staro i slavno, nije nikad isteralo nijednu trajnu granu; drugim recima, da je cela porodica vodila poreklo od jedne jedine direktne loze sa nekoliko sasvim beznacajnih i sasvim prolaznih izuzetaka. Taj nedostatak - zakljucio sam razmisljajuci o savrsenom skladu izmedju karaktera poseda i poslovickog karaktera te porodice i mozgajuci o uticaju koji je tokom dugih stoleca jedno moglo da vrsi na drugo - taj nedostatak sporednih grana mozda, i, sledstveno tome, stalno prenosenje imanja i imena od oca na sina poistovetilo je vremenom oba ta pojma do te mere da se prvobitni naziv imanja utopio u cudno i dvosmisleno ime "Kuca Usera" - ime koje je, u glavama seljaka koji su ga upotrebljavali obuhvatalo i porodicu i porodicni dom.
Rekao sam da je jedino dejstvo mog pomalo detinjastog opita - to jest sto sam pogledao bolje u ribnjak - bilo produbljivanje prvog cudnog utiska. Ne moze biti sumnje da je svest o naglom rastenju moje praznoverice - jer zasto je ne bih tako nazvao - posluzila uglavnom da ubrza to rastenje. Takav je, znao sam to odavno, paradoksalni zakon svih osecanja koja se zasnivaju na strahu. I mozda samo iz tog razloga, kada sam ponovo podigao pogled sa odraza u vodi na samu kucu, u glavi mi se rodila jedna cudna pomisao - pomisao tako smesna, zaista, da je pominjem samo zato da bih pokazao zivu snagu utisaka koji su me pritiskivali. Toliko sam bio raspalio svoju mastu da sam zaista poverovao kako oko cele kuce i imanja lebdi neka atmosfera svojstvena njima i njihovoj neposrednoj okolini - atmosfera koja nije imala niceg srodnog s nebeskim vazduhom, nego se isparavala iz ogolelih drveta, i iz sivih zidina, i iz tihog ribnjaka - neko kruzno i tajanstveno isparenje, turobno, tromo, jedva primetno i olovne boje.
Stresavsi sa duse ono sto je svakako bilo samo san, stao sam pazljivije da ispitujem stvarni izgled zgrade. Njena glavna odlika, cinilo mi se, bila je neverovatna drevnost. Izbledelost boja - delo vekova - bila je upadljivo velika. Sitne gljivice prekrile su celu spoljasnost zgrade, viseci kao tanana isprepletena mreza sa streha. Ali sve to nije imalo veze sa nekim izuzetnim propadanjem. Ni delic zida nije bio pao; izgledalo je da postoji neka cudna nesaglasnost izmedju jos uvek savrsene ocuvanosti delova zgrade i trosnosti pojedinog kamenja. U tome je bilo mnogo stosta sto me je podsecalo na prividnu celost starih drvenarija koje su godinama trunule u nekom zaboravljenom podrumu, neuznemiravane dahom spoljasnjeg vazduha. No sem ovog nagovestaja znatne dotrajalosti, zgrada nije pokazivala znake da je sklona padu. Mozda bi oko pazljivog posmatraca otkrilo jedva primetnu pukotinu koja je, polazeci od krova zgrade s prednje strane, krcila sebi put niza zid u krivudavom pravcu, dok se nije izgubila u sumornim vodama ribnjaka.
Zapazivsi te pojedinosti, odjahao sam preko jednog kratkog nasipa do kuce. Sluga na ulazu primi mog konja i ja udjoh u trem na svodove u gotskom stilu. Sobar necujna koraka povede me cutke kroz mnoge mracne i zamrsene hodnike do sobe za rad svoga gospodara. Mnoge stvari na koje sam naisao na tom putu doprinele su, ne znam kako, jacanju neodredjenih osecanja o kojima sam vec govorio. Dok su predmeti oko mene - rezbarije tavanica, mracni zastori na zidovima, crna abonosovina poda, carolijski trofeji oklopa i oruzja, koji bi zazveketali od mog koraka - predstavljali stvari na koje sam, ili na njima slicne, bio naviknut od detinjstva - a ja sam bez oklevanja priznavao koliko mi je sve to poznato i blisko - ipak sam sa cudjenjem zapazao kako su neobicne misli sto ih te obicne slike izazivaju u meni. Na jednom stepenistu sretoh porodicnog lekara. Na njegovom licu, ucinilo mi se, bio je izraz niskog lukavstva pomesanog sa smetenoscu. Prisao mi je zbunjeno i nastavio put. Sobar sad otvori jedna vrata i uvede me kod svog gospodara.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Edgar Allan Poe   29/1/2010, 7:02 pm

Od svih njegovih pripovedaka ''bunar i klatno'' su mi najbolje ostali u secanju.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Edgar Allan Poe   29/1/2010, 7:02 pm

Soba u kojoj sam se nasao bila je veoma velika i visoka. Prozori su bili dugi, uski i siljati, i na tako velikom odstojanju od crnog hrastovog poda da se iznutra uopste nisu mogli domasiti. Slabi zraci crvenkaste svetlosti prodirali su kroz resetkasta okna i cinili istaknutije predmete unaokolo dovoljno vidljivim; ali oko se uzalud trudilo da dopre do udaljenih kutova sobe ili do udubljenja zasvodjene i rezbarijama ukrasene tavanice. Tamni prekrivaci visili su po zidovima. Namestaj je uopste bio raskosan, neudoban, starinski i pohaban. Mnostvo knjiga i muzickih instrumenata lezalo je razbacano svuda unaokolo, ali nije uspevalo da da zivota prizoru. Osecao sam kako udisem vazduh pun tuge. Dah opore, duboke i neizlecive turobnosti lebdeo je nad svim i prodirao u sve.
Kad sam usao, User se dize sa divana, na kome je lezao ispruzen, i pozdravi me sa zivahnom toplinom koja je - pomislih u prvom trenutku - mnogo licila na preteranu srdacnost, na usiljeni napor svetskog coveka koji pati od dosade. Ali jedan pogled na njegovo lice uveri me o njegovoj potpunoj iskrenosti. Seli smo; i nekoliko trenutaka, dok on nije progovorio, posmatrao sam ga sa osecanjem napola sazaljenja napola straha. Zaista, nikad se nijedan covek, za tako kratko vreme, nije tako strasno promenio kao Roderik User! S mukom sam naterao sebe da priznam istovetnost coveka koji se nalazio preda mnom sa drugom mog ranog decastva. A njegovo lice je uvek bilo upadljivo izrazito. Mrtvacka boja koze; oko krupno, vlazno i neuporedivo sjajno; usne malo tanke i veoma blede, ali nenadmasno lepo izvijene; nos jevrejskog tipa, tanak, ali sirokih nozdrva, neuobicajenih kod slicnog oblika; fino izvajana brada koja nedostatkom ispupcenosti otkriva nedostatak moralne snage; kosa vise nego paucinaste mekote i tananosti; ove crte, uz nepravilnu sirinu iznad predela slepoocnica, sacinjavale su sve zajedno jedno lice koje se ne zaboravlja lako. A sada je u samim uvelicanim bitnim crtama i u preteranosti izraza koji im je inace bio svojstven bilo toliko promene da sam prosto bio u nedoumici s kim govorim. Sada vec avetinjsko bledilo koze i cudesni sjaj ociju zaprepastili su me, i cak zaplasili, vise od svega ostalog. Uz to je svilastu kosu pustio da raste nesmetano, pa kako je ona, u svom neobuzdanom tkanju poput svilice, vise lelujala no sto je padala oko njegovog lica, nisam mogao, cak ni s naporom, da spojim njene sarolike uvojke sa predstavom obicnog ljudskog lika. U ponasanju mog prijatelja odmah mi je pala u oci neka nepovezanost, neka nedoslednost; ubrzo sam pronasao da to potice od niza slabih i uzaludnih napora da savlada stalno drhtanje - prekomernu zivcanu razdrazenost. Na nesto slicno bio sam stvarno pripremljen ne samo njegovim pismom nego i secanjem na izvesne crte iz decackog doba i zakljuccima koje sam izveo iz njegovog narocitog telesnog sastava i njegove naravi. Ponasanje mu je bilo naizmenicno zivahno i ravnodusno. Glas mu se brzo menjao od drhtave neresivosti (kada su zivotni duhovi izgledali sasvim odsutni) do one snazne odlucnosti, onog odsecnog, znacajnog, odmerenog izrazavanja koje zvuci suplje - onog olovnog, uravnotezenog i savrseno modulisanog grlenog glasa koji se moze zapaziti kod nepopravljivog pijanca ili kod neizlecivog pusaca opijuma u trenucima najzesceg uzbudjenja.
Tako je on govorio o cilju moje posete, o svojoj zarkoj zelji da me vidi i o utehi koju je ocekivao od mene. Govorio je nadugacko o onome sto je smatrao prirodom svoje bolesti. To je, rece, urodjena, porodicna boljka, za koju nema nade da ce naci leka - prosto zivcano oboljenje, dodade smesta, koje ce bez sumnje brzo proci. Ono se ispoljavalo u mnostvu neprirodnih uzbudjenja. Neka od njih, dok ih je podrobno izlagao, zanimala su me i zbunjivala; mada su, mozda, izrazi i opsti nacin kazivanja imali u tom znacajnog udela. Patio je mnogo od bolesne izostrenosti cula; samo najbezukusnija hrana bila mu je podnosljiva; mogao je da nosi odelo samo od izvesne tkanine; mirisi cveca gusili su ga; oci su ga bolele i od slabe svetlosti i samo izvesni zvuci, i to sa instrumenata sa zicama, nisu ga ispunjavali uzasom.
Video sam da je on okovani rob jedne nenormalne vrste straha. "Ja cu propasti", govorio je, "ja moram propasti u ovom zalosnom ludilu. Tako, tako, i nikako drukcije cu zavrsiti. Strahujem od dogadjaja koje nosi buducnost, ne zbog njih samih, nego zbog njihovih posledica. Zadrhtim pri pomisli na svaku, makar i najbeznacajniju nezgodu koja bi mogla da deluje na ovo moje nepodnosljivo dusevno uzbudjenje. Ja se zaista ne grozim opasnosti, nego samo njenog stvarnog dejstva - straha. U ovom stanju rastrojstva - u ovom bednom stanju - osecam da ce pre ili posle nastupiti trenutak kada cu neminovno izgubiti i zivot i razum hvatajuci se ukostac sa tom groznom utvarom, sa strahom."
Na mahove, i kroz iskidane i nejasne nagovestaje, sagledao sam jos jednu cudnu crtu njegovog dusevnog stanja. On je bio okovan izvesnim sujevernim utiscima u vezi s kucom u kojoj je stanovao, a iz koje se vec godinama nikad nije usudio da izidje - u vezi s nekim uticajem ciju je toboznju moc objasnjavao tako maglovitim izrazima da ih ne mogu ponoviti, nekim uticajem koji su izvesne osobenosti u samom obliku i gradji njegovog porodicnog doma, usled duge patnje (rece on), zadobile u odnosu na njegov duh, dejstvo koje je spoljasnji izgled sivih zidova i tornjeva i mracnog ribnjaka, u kojem su se svi oni ogledali, vremenom izvrsio na celo njegovo bice.
Priznavao je, doduse, mada sustezanjem, da se postanak te cudne sumornosti od koje je patio velikim delom moze svesti na jedan mnogo prirodniji i daleko opipljiviji uzrok - na tesku i dugotrajnu bolest, upravo, na ocevidno blisku smrt nezno voljene sestre, njegovog jedinog druga u toku dugih godina, njegovog poslednjeg i jedinog srodnika na zemlji. "Njenom smrcu", rekao je s gorcinom koju nikad necu zaboraviti,"ostacu ja(ovako ocajan i nemocan) poslednji izdanak drevne loze Usera." Dok je on govorio, ledi Madelin (jer tako se zvala) prosla je polako udaljenim delom sobe i iscezla, i ne primetivsi moje prisustvo. Gledao sam je s krajnjim cudjenjem pomesanim sa strahom, ali mi se cinilo nemoguce da objasnim takva osecanja. Obuzela me je neka ukocenost dok sam ocima pratio njene korake koji su se udaljavali. Kada se vrata najzad zatvorise za njom, moj pogled nagonski i radoznalo potrazi lice njenog brata; ali on ga je bio zario u sake, i ja sam mogao da zapazim samo kako se neko bledilo daleko jace nego obicno rasirilo po omrsavelim prstima kroz koje su obilno kapale strasne suze.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Edgar Allan Poe   6/2/2010, 6:12 pm

Bolest ledi Madeline dugo je zavaravala vestinu njenih lekara. Postojana apatija, postepeno iscrpljivanje snage i cesti, mada prolazni, napadi gotovo katalepticne prirode, to je bila neobicna dijagnoza. Sve dotada ona je istrajno odolevala pritisku svoje bolesti i nije pristajala da konacno legne u postelju; ali na izmaku dana mog dolaska u kucu ona podleze - (kako mi njen brat te noci rece s neizrecivim uzbudjenjem) rusilackoj sili razoritelja; i ja sam shvatio da je onaj kratki pogled koji sam bacio na nju verovatno i poslednji - da ja nju, bar za njena zivota, vise necu videti.
U toku sledecih nekoliko dana njeno ime nismo spominjali ni User ni ja: za to vreme trudio sam se svim silama da ublazim setu svog prijatelja. Slikali smo i citali zajedno; ili sam ja, kao u nekom snu, slusao cudne improvizacije koje je on izvodio na svojoj recitoj gitari. I tako, ukoliko mi je sve veca i veca prisnost dozvoljavala slobodnije poniranje u dubine njegove duse, utoliko sam s vecom gorcinom uvidjao jalovost svakog pokusaja da razvedrim duh iz kojeg se tama, kao neka stvarna i urodjena osobina, izlivala na sve predmete duhovnog i telesnog sveta u neprekidnom zracenju tmine.
Uvek cu se secati mnogih svecanih casova koje sam proveo nasamo s gospodarom Kuce Usera. Ali bih uzalud pokusao da dam neku predstavu o stvarnoj prirodi studija ili bavljenja u koja me je uvlacio ili mi ukazivao do njih put. Neki prenadrazeni i bolesni idealizam bacao je sumporast blesak na sve stvari. Njegove duge, improvizovane tuzbalice zvonice mi vecito u usima. Izmedju ostalog, s bolom se secam izvesne cudne parafraze i varijacije na ionako cudnu melodiju poslednjeg Veberovog valcera. Od slika nad kojima je mozgala njegova razvijena masta i koje su se, potez po potez, pretvarale u nesto maglovito, od cega me je obuzimala jeza utoliko jace sto nisam znao zasto se jezim - od tih slika (mada su mi i sad zivo pred ocima) uzalud bih se trudio da izdvojim vise nego malen delic koji bi se mogao izraziti samo pismenim recima. Krajnjom jednostavnoscu, nagotom svojih crteza privlacio je i zaprepascivao paznju. Ako je ijedan smrtnik ikad naslikao misao, taj smrtnik bio je Roderik User. Bar za mene - pod okolnostima u kojima sam se tada nalazio - izbijao je iz cistih apstrakcija, sto ih je taj nastrani covek uspevao da baci na svoja platna, jedan neodoljivo silan i nepodnosljiv uzas, od kojeg nikad dotle ni senku nisam osetio pri posmatranju bez sumnje usijanih, ali ipak i suvise konkretnih Fuzelijevih sanjarija.
Jedna od nastranih zamisli mog prijatelja, koja nije bila tako strogo u duhu ciste apstrakcije, mogla bi se, mada slabo, nagovestiti recima. To je bila mala slika koja je predstavljala unutrasnjost nekog beskrajno dugackog i pravougaonog svoda ili prokopa, niskih, glatkih, belih zidova bez prekida i bez ukrasa. Izvesne sporedne pojedinosti crteza dobro su posluzile da stvore utisak kako se taj prokop nalazi u neizmernoj dubini ispod zemljine povrsine. Nigde, na citavoj njegovoj bezmernoj duzini, nije se video nikakav izlaz, i nikakva baklja ili drugi neki vestacki izvor svetlosti nije se mogao razaznati; pa ipak, bujica snaznih zrakova valjala se kroz celi prokop i natapala sve nekim sablasnim i neshvatljivim sjajem.
Malopre sam pomenuo ono bolesno stanje zivaca sluha koje je jadniku svaku muziku, sem izvesnih zvucnih efekata instrumenata sa zicama, cinilo nepodnosljivom. Mozda su uske granice u koje se on tako zatvorio na gitari bile u velikoj meri uzrok fantasticnoj prirodi njegovih muzickih izvodjenja. Ali vatrena lakoca s kojom je izvodio svoje impromptus nije se mogla objasniti na isti nacin. Oni su morali biti, i bili su, i u notama i u recima njegovih cudnih fantazija (jer on je cesto pratio sebe rimovanim improvizacijama), rezultat one silne duhovne sabranosti i usredsredjenosti koje se, kako malopre napomenuh, ispoljavaju samo u narocitim trenucima najviseg vestackog uzbudjenja. Reci jedne od tih rapsodija lako sam zapamtio. Mozda je ona ucinila na mene utoliko snazniji utisak sto sam, slusajuci je, u njenom skrivenom znacenju zamisljao da zapazam, i to prvi put, kako je User potpuno svestan koliko se njegov uzviseni razum ljulja na svom prestolu. Ti stihovi, koji su nosili naslov Ukleti dvorac, glasili su priblizno, ako ne sasvim tacno, ovako:

I
U dolini zelen-sveta
Uz andjela dobrih trud -
Dizao se dvorac - zud -
Zracni dvorac neboleta.
Vrhovnik mu Miso divna
Vladar-knez -
Serafimska sjajna grivna
Dvorac kao zlatovez.

II
Stegovi od zlata plave
Vijori im svetli baj -
Davne slave Prediskonski dobacaj.
A cuv svaki sto doleta
Slatka leta
Niz bedeme zelen-sveta
Mirisima zanoveta.

III
Tanci im uz lira poj,
Putnici, na zanos svoj,
Kroz dva okna zracna slede
Gde duhova plese roj -
Uz prezvucne redoslede -
Oko trona - slavoluk -
A na tronu, u porfiru,
U tog slavlja zvucnom piru
Vladar sedi - nebozvuk.

IV
Biser, rubin, svud se grle
Na kapiji dvorca-sna -
Kroz kapiju lete, hrle,
Slascu koja nema dna -
Sve odjeci, ciji glas
Neodolno peva Kneza -
Slavljem spreza, sviju veza.
Veleuma: znanje, spas.

V
Al' utvari, zle, prebrizne
Nasrnuse na taj kraj -
Ojadise nepostizne -
Ne svice im rumen sjaj -
Sva je ona slava drevna,
Sva je ona jarka cvast:
Tamna prica davnosnevna -
Prohujala mudrovlast.

VI
Pa kad putnik danas, gledne
Kroz dva okna krvav ruj,
Vidi senke nedosledne,
Uz razdesen svirke bruj -
Utvarna se tiska rulja,
Goroganske avet-kceri,
Kroz kapiju mutno kulja
Kikotom se stravnim ceri.

...

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Edgar Allan Poe   14/2/2010, 12:41 pm

"Iz te odaje, iz te palate, utekoh, užasnut. Napolju je oluja još uvijek besnela svom snagom dok prelažah stari nasip. Iznenada se po stazi prosu neobuzdano svetlo, i ja se osvrnuh da vidim odakle potiče ovako neobično zračenje; jer su iza mene bile jedino golema kuća i njene sene. Svetlost je isijavala s punog, zalazećeg krvavo-crvenog meseca, koji je sada živo sijao kroz nekada jedva primetljivu pukotinu, o kojoj sam rasnije govorio; pukotinu što se spušta od krova zgrade ,vijugavim smerom, sve do temelja.Dok sam je posmatrao, pukotina se brzo širila- celi se krug satelita najednom razotkrio mome pogledu - u mozgu mi se zavrtelo kad vidjeh moćne zidove kako se rastvaraju - nasta dugotrajna, grohotna grmljavina poput glasa hiljada voda - i duboko se, močvarno jezero pod mojim nogama zlokobno i nemo sklopilo nad krhotinama Kuće Ušerovih."
/ Pad kuće Usher/

Jedna od Poeovih velikih tema je smrt, a najuzvišenija je tema, njegovim sopstvenim rečima "smrt krasne žene".To je tema celog niza njegovih pesama / Gavran, Anabela Lee, Lenore/ i priča kao što su Ligeja i Pad kuće Usher.
Motiv mrtve mlade žene bio je neobično raširen u slikarstvu i književnosti Poeovog doba i imao je prikriveno ali vrlo snažno erotsko značenje u vreme kad je erotska ljubav bila zabranjena tema.

Smrt u Poea nije jednoznačan simbol. Ima pokušaja da se ona objasni kao alegorijski prikaz čovekove poslednje teške borbe da se oslobodi tela ili stvarnosti koja ga okružuje, iza koje ga čeka smirenje.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Edgar Allan Poe   19/2/2010, 6:40 pm

Dobro se secam kako su nas nadahnuca izazvana tom baladom navela na tok misli u kojima se ispoljilo Userovo shvatanje, koje pominjem ne toliko zbog njegove novine (jer i drugi ljudi su tako mislili) koliko zbog upornosti s kojom ga je podrzavao. To je, u svom opstem obliku, bilo shvatanje osetljivosti citavog biljnog sveta. Ali u njegovoj poremecenoj masti ta zamisao dobila je jos smelije oblike i prelazila je, pod izvesnim uslovima, i na neorgansko carstvo. Ja nemam reci da izrazim puni domasaj tog uverenja, kojem se on potpuno predavao. To verovanje, medjutim, bilo je vezano (kao sto sam vec nagovestio) za sivo kamenje zidova njegove pradedovske kuce. Uslovi osetljivosti, uobrazavao je on, bili su ovde ispunjeni nacinom na koji je to kamenje naslagano, rasporedom njegovog uglavljivanja, kao i rasporedom mnogobrojnih gljiva koje ga prekrivaju i ogolelih drveta koja ga okruzuju - a pre svega dugim neprekidnim trajanjem tog rasporeda i njegovim udvajanjem u ustajalim vodama ribnjaka. Dokaz - dokaz osetljivosti - moze se videti, rece on (i ja uzdrhtah na te njegove reci), u postepenom ali sigurnom zgusnjavanju sopstvene atmosfere oko vode i zidova. Dejstvo toga, dodade on, ispoljava se u nemom ali nesnosnom i strasnom uticaju koji je kroz stoleca uoblicavao sudbine njegove porodice i ucinio njega onakvim kakvim ga sada vidim - kakav i jeste. Takvim shvatanjima nije potrebno nikakvo tumacenje, i ja ga necu ni dati.
Nase knjige - knjige koje su godinama sacinjavale nemali deo bolesnikovog duhovnog zivota - bile su, kao sto se moze pretpostaviti, u potpunom skladu sa tom vizionarskom prirodom. Udubljivali smo se zajedno u dela kao sto su Ververt i Utociste od Gresea, Belfegor od Makijavelija, Nebo i pakao od Svedenborga, Podzemno putovanje Nikole Klima od Holberga, Hiromantija Roberta Fluda, Zana d'Endazinoa i De la Sambra, Putovanje u plavu daljinu od Tika i Grad sunca od Kampanele. Jedna od njegovih omiljenih knjiga bilo je malo izdanje u osmini dela Directorium Inquisitorium dominikanca Emerika de Zirona; a bilo je odeljaka kod Pomponija Mela o starim africkim satirima i egipanima, nad kojima bi User satima kapao sanjareci. Ali glavno uzivanje nalazio je u citanju jedne izvanredno retke i cudne knjige gotskog izdanja u cetvrtini - prirucnika neke zaboravljene crkve - Vigiliae Mortuorum secundum Chorutn Ecclesiae Maguntinae.
Nisam mogao da ne pomislim na cudne obrede u toj knjizi i na njihov verovatni uticaj na ovog nastranog coveka kada mi on jedne veceri, posto me je kratko obavestio da ledi Madelin vise nije medju zivima, saopsti svoju nameru da sacuva njen les cetrnaest dana (pre konacne sahrane) pod jednim od mnogobrojnih svodova u glavnim zidinama zgrade. Covecanski razlog kojim je objasnjavao taj cudni postupak bio je, medjutim, takav da sam osetio kako nemam prava da ga pobijam. Brat je doneo tu odluku (tako mi je on rekao) s obzirom na neobicnu prirodu pokojnicine bolesti, na izvesna nametljiva i radoznala zapitkivanja njenih lekara, i na udaljenost i izlozen polozaj porodicne grobnice. Necu poreci da, kada sam se setio opakog lika one osobe koju sam sreo na stepenistu na dan svog dolaska u tu kucu, nisam ni osetio zelju da se protivim onom sto sam smatrao u najmanju ruku bezopasnom i niposto neprirodnom predostroznoscu.
Na Userovu molbu, pomagao sam mu licno u pripremama za privremenu sahranu. Posto je telo polozeno u kovceg, nas dvojica smo ga sami odneli u njegovo pocivaliste. Svod pod koji smo ga smestili (i koji je tako dugo bio neotvaran da su nam buktinje, napola utuljene u tom zagusljivom vazduhu, davale malo mogucnosti za razgledanje) bio je malen, vlazan i bez ikakvih otvora za propustanje svetlosti; nalazio se na velikoj dubini, tacno pod onim delom zgrade u kojem je bila i moja spavaca soba. Upotrebljavan je u staro feudalno doba, ocigledno, u najgore svrhe podzemnih utamnicenja, a u docnijim vremenima kao skladiste baruta ili neke druge lako zapaljive materije, jer su jedan deo njegovog poda i cela unutrasnjost dugackog zasvodjenog hodnika kroz koji smo dosli do njega bili oblozeni bakrom.
Vrata od masivnog gvozdja bila su takodje zasticena na slican nacin. Njihova ogromna tezina prouzrokovala je neobicno ostru skripu kada su se pokretala na svojim sarkama.
Posto smo nas tuzni tovar smestili na nogare u ovom carstvu uzasa, povukli smo malo u stranu jos neprikovani poklopac kovcega i pogledali u lice lesa. Upadljiva slicnost izmedju brata i sestre tek sad mi privuce paznju; a User, pogadjajuci mozda moje misli, promrmlja nekoliko reci, iz kojih razabrah da su pokojnica i on bili blizanci i da su simpatije jedva pojmljive prirode uvek postojale medju njima. Nasi pogledi, ipak, nisu dugo pocivali na samrtnici, jer nismo mogli da je gledamo bez osecanja straha. Bolest koja ju je, ovako u cvetu mladosti, oterala u grob ostavila je, kako to obicno biva kod svih oboljenja izrazito katalepticne prirode, obmanu slabog rumenila na grudima i na licu, a na usnama onaj podozrivo potuljeni osmeh koji je tako jeziv u mrtvaca. Vratili smo i prikovali poklopac, pa posto smo cvrsto zatvorili gvozdena vrata, s mukom smo se ispeli u gotovo isto toliko sumorne odaje gornjeg dela kuce.
A onda, posto je proslo nekoliko dana gorkog bola, pokazala se primetna promena u obliku dusevne poremecenosti moga prijatelja. NJegov uobicajeni nacin ponasanja iscezao je. Njegova redovna bavljenja bila su zanemarena ili zaboravljena. Lutao je iz sobe u sobu brzim, nejednakim i besciljnim korakom. Bledilo njegova lica dobilo je, ako je to mogucno, jos sablasniju boju, ali sjaj ociju sasvim je nestao. Ona povremena hrapavost koja bi mu se ranije razabirala u glasu sada se vise nije cula; neko drhtavo treperenje, kao od krajnjeg straha, postalo je obicno obelezje njegova govora. Bilo je zaista trenutaka kada sam pomisljao da se njegov duh, neprestano uznemiren, muci nekom teskom tajnom, a on pored sveg naprezanja ne nalazi potrebnu hrabrost da je otkrije. Ponekad, opet, bio sam prinudjen da sve objasnim prosto nerazjasnjivom cudljivoscu ludila, jer sam ga posmatrao kako satima bulji u prazno, u stavu napregnute paznje, kao da osluskuje neki uobrazeni sum. NIje nikakvo cudo sto me je njegovo stanje preplasilo - sto me je zarazilo. Osecao sam kako mi se, s laganom ali sigurnom postupnoscu, uvlace u dusu cudovisni uticaji njegovih sopstvenih, fantasticnih ali upecatljivih praznoverica.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Edgar Allan Poe   18/3/2010, 8:53 pm

"...Cedo moje i duso moja bila su imena koje je ljubav oceva obicno upotrebljavala,
a hladna osamljenost njenih dana iskljucivala je svaki drugi dodir sa svetom.Morelino ime umrlo je sa njom.
Nikad kceri nisam govorio o majci;bilo mi je nemoguce.Zbilja,za kratko vreme njenog zivota,ona nije nista doznala o spoljasnjem svetu,osim koliko je mogla doznati u uskim granicama njene osamljenosti.
Ali s vremenom cinilo se mojoj dusi,rastrojenoj i potresenoj,da ce se obredom krstenja osloboditi uzasa moja sudbina.Nad krstionicom oklevao sam da izreknem ime.Mnogo imena umnih i lepih,starog i novog doba,moje domovine i stranih zemalja,dolazila su,jatila su se na mojim usnama,sa mnogim imenima neznim,srecnim i dobrim.Pa sta me je onda nagnalo da uznemirim uspomenu zakopane pokojnice?
Kakav me je zli duh naterao da izgovorim onaj glas,koji je samom svojom uspomenom ucinio da nabuja rumena krv i kao bujica jurne od slepoocnica ka srcu?Kakav je to demon govorio iz skrovitih zaklona moje duse,kada ispod zamagljenih svodova,u tisini noci,prosaputah na uvo svesteniku slogove-Morela.
I ko bi to drugi sem crni djavo zgrcio crte na licu mog deteta,prevukao ih senkama smrti kad,trgnuvsi se na tu jedva cujnu rec,podize svoje sjajne oci sa zemlje ka nebu,i padajuci mrtva na kamene crne ploce nase porodicne crkve,odgovori:"Evo me!"..."

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Edgar Allan Poe   28/3/2010, 6:58 pm

Pad kuce Usher"- odlomak

"...-To da ne cujem?Da,cujem i cuo sam.Dugo...dugo...

Mnogo minuta,mnogo casova,mnogo dana,slusao sam ja to,

ali nisam smeo-o, tesko meni, jadnom bedniku!Ja nisam smeo...

Nisam smeo da kazem.Mi smo nju zivu sahranili.Nisam li vam

rakao da su moja cula ostra?A sada vam kazem da sam cuo

njene prve slabe pokrete u onom supljem sanduku.

Cuo sam ih pre mnogo,mnogo dana,ali nisam smeo,

nisam smeo da govorim.A sada,nocas...Etelred...ha,ha!

Razbijanje pustinjakovih vrata, i samrtni strah zmaja,

i zveket stita-kazite bolje razbijanje njenog sanduka,

i skripanje gvozdenih sarki njene tamnice,i njene borbe

u bakru oblozenom hodniku tunela.O, kuda da pobegnem?

Nece li ona sada odmah biti ovde?Zar ona ne zuri da me ukori

zbog moje zurbe?Zar nisam cuo njen korak na stepenicama?

Zar ja ne poznajem to tesko i grozno kucanje njenog srca?

Ludak sam ja!-on skoci besno na noge,vise kricuci

nego izgovarajuci reci,kao da je u tom naporu predavao

svoju dusu-Ludace!Ja vam kazem da ona sada stoji pred vratima!

Kao da je u nadljudskoj snazi tih reci lezala moc neke madjije

-ogromna krila starinskih vrata na koja je upirao pogled

otvorise u tom ternutku polako svoje teske abonosove celjusti

Bilo je to dejstvo razuzdanog vetra-ali, gle, ispred tih vrata

stajala je visoka,pokrovcem ogrnuta,figura ledi Madelin Usher

Bilo je krvi na njenim belim haljinama, i na svakom delu

njenog izmrsavelog tela videli su se jasno znaci neke

ogorcene borbe.Jedan casak stajala je drhteci,i kao

povodeci se tamo-amo na pragu- a onda s tihim,zalosnim

krikom pade unutra,tesko,na svoga brata,i u svojoj silnoj

i sada poslednjoj,samrtnoj borbi povuce i njega na pod,

mrtvog,kao lesinu,kao zrtvu uzasa koji je naslucivao..."

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Edgar Allan Poe   23/5/2010, 7:19 pm

LIGEJA

I tu leži volja koja ne umire. Ko zna tajne volje i njene snage? Jer Bog nije ništa drugo do velika volja koja prožima sve stvari po prirodi svoje namere. Čovek se ne prepušta anđelima niti smrti potpuno, sem kroz slabost svoje nejake volje.

Džozef Glenvil

Nikako se ne mogu setiti kako, kada, čak ni gde sam tačno prvi put upoznao ledi Ligeju. Od tada je proteklo mnogo godina i mnoge patnje su mi oslabile sećanje. Ili se, možda, sada ne mogu setiti tih činjenica zato što je, u stvari, karakter moje voljene, njeno retko obrazovanje, njen jedinstveni mada spokojni izraz lepote, uzbudljiva i opčinjujuća rečitost njenog melodičnog jezika, utirao put u moje srce koracima tako pouzdanim i tako skriveno postupnim da su ostali neprimećeni i nepoznati. Verujem da sam je prvi put i najčešće sretao u jednom ogromnom, starom i trulom gradu blizu Rajne. Potpuno sam siguran da mi je govorila o svojoj porodici. Ne može se sumnjati u to da je ona poticala iz vrlo velikih davnina. Ligeja! Ligeja! Zakopan u proučavanju prirode, koje je više nego sve drugo prilagođeno oslabljenim utiscima spoljašnjeg sveta, ta sama slatka reč — Ligeja — donosi mi pred oči sliku one koje više nema. I sada, dok ovo pišem, sinu mi saznanje da nikad nisam znao prezime one koja je bila moja prijateljica i zaručnica i koja je postala učesnik u mojim proučavanjima i, na kraju, žena mog srca. Da li je to što nikad nisam istraživao tu stvar bila razigrana optužba na račun moje Ligeje? Ili je bila provera jačine moje ljubavi? Ili sopstveni kapric — neobuzdana romantična žrtva na svetilištu najstrastvenije privrženosti. Nejasno se prisećam samog upoznavanja — nije ni čudo što sam potpuno zaboravio okolnosti koje su ga prouzrokovale ili pratile. I, ako je ikada duh nazvan Romansa, ako je ikada, iznurena i nejasno krilata Aštofeta idolatrijskog Egipta vladala, kao što kažu, ukletim brakovima, onda je sigurno vladala mojim.

Postoji, međutim, jedna druga stvar o kojoj me sećanje ne vara. To je ličnost Ligeje. Rastom je bila visoka, vitka, a u svojim kasnijim danima čak i iznurena. Uzalud bih pokušavao da naslikam dostojanstvo i mirnu lakoću njenog držanja, ili neshvatljivu lepršavost i gipkost njenog koraka. Dolazila je i odlazila kao senka. Nikad nisam postajao svestan njenog ulaska u moj zatvoreni kabinet, izuzev kroz dragu muziku njenog tihog, slatkog glasa, kada bi položila svoju mramornu ruku na moje rame. Nijedna joj deva lepotom nije bila ravna. Lice joj je bilo zračenje opijumskog sna — vazdušasta i ushićujuća vizija, uzvišenija nego maštarije koje su lebdele oko pospanih duša deloskih kćeri. Ali ipak, crte joj nisu bile od onog pravilnog uzora, koji su nas pogrešno učili da obožavamo u klasičnim paganskim delima. "Ne postoji izuzetna lepota" — kaže Bekon, lord Verulamski, iskreno govoreći o svim oblicima i rodovima lepoga — "bez nečeg neobičnog u proporciji." Ipak, mada sam video da Ligejine crte nisu klasično pravilne — mada sam primetio da je njena ljupkost zaista "izuzetna" i da je postojalo mnogo "neobičnog" što ju je ispunjavalo, uzalud sam pokušavao da otkrijem nepravilnosti i uđem u trag moje percepcije tog "neobičnog". Ispitivao sam konturu visokog i bledog čela — bilo je bez greške — kako zaista hladno zvuči ta reč kada se primeni na tako božansku dostojanstvenost! — Koža je bila poput najčistije slonovače i nametala se širinom i mirnoćom nežnog ispupčenja predela iznad slepoočnica; a onda, oni vrani, blistavi, bujni i prirodno grguravi uvojci koji ističu punu snagu Homerovog epiteta "zumbulast". Posmatrao sam delikatni obris nosa — i nigde, osim na elegantnim hebrejskim medaljonima, nisam video slično savršenstvo. Postojala je ista raskošna gipkost površine, ista, jedva primetna tendencija orlovskosti, iste harmonično povijene nozdrve koje su govorile o slobodnom duhu. Posmatrao sam slatka usta. Tu je zaista bila pobeda svega nebeskog — veličanstveni potez kratke gornje usne — meka, čulna pospanost donje — rupice koje su zabavljale i boja koja je sama govorila — zubi, od kojih se odbijao svaki zračak nebeske svetlosti koja bi pala na njih pri prozračnom i spokojnom, no pre svega najradosnijem od svih osmeha. Pažljivo sam proučavao oblik brade i pronašao sam, takođe, grčku nežnost širine, mekoću i veličanstvenost, punoću i produhovljenost — konturu koju je, u snu, bog Apolon obelodanio Kleomenesu, atinskom sinu. A onda sam se zagledao u Ligejine ogromne oči.

Za oči nemamo obrasca u udaljenoj antici. Možda je tajna na koju aludira lord Verulamski ležala u očima moje ljubljene. Moram priznati da su one bile mnogo krupnije nego obične oči naše rase. Čak su bile krupnije od najkrupnijih očiju gazela plemena u dolini Nurdžehad. Ali samo u intervalima — u trenucima silnog uzbuđenja — ova čudnovatost je na Ligeji postajala više nego primetna. U takvim momentima je njena lepota — ili se samo tako pojavljivala u mojoj uspaljenoj mašti — bila lepota bića nad zemljom ili van nje — lepota legendarne turske hurije. Najblistavija crna je bila boja njenih zenica i daleko nad njima nalazile su se katranasto crne trepavice, neobično duge. Obrve, čiji je oblik bio pomalo nepravilan, imale su istu boju. "Neobičnost" koju sam, međutim, pronašao u njenim očima nije bila vezana za njihov oblik ili boju, ili savršenost crta, već mora da se pre svega odnosila na njihov izraz. Ah, reč bez značenja, iza njenog pukog zvuka sakrivamo svoje neznanje o toliko uzvišenom. Izraz Ligejinih očiju! Kako sam u dugim noćima razmišljao o njemu! Kako sam se samo kroz celu letnju noć borio da ga shvatim! Šta je bilo to — to nešto dublje od Demokritovog kladenca — što je ležalo duboko u zenicama moje voljene? Šta je to bilo? Bio sam obuzet strašću da to otkrijem. Te oči! Te ogromne, te sjajne, te božanske zenice! Postale su mi zvezde bliznakinje Lede, a ja njima najodaniji astrolog.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Edgar Allan Poe   18/8/2010, 8:45 pm

Ne postoji stvar, među mnogim nerazumljivim anomalijama psihologije,
stravičnija od činjenice — koja, verujem, nije nikad zabeležena u
školama — da se, u nastojanju da u sećanje prizovemo nešto davno
zaboravljeno, često nalazimo na samoj ivici sećanja, ali bez mogućnosti
da se na kraju setimo. Koliko često sam, u intenzivnom istraživanju
Ligejinih očiju, osetio kako mi se približava tajna njenog izraza —
osetio kako mi se približava — ali još uvek ne potpuno moja — da bi na
kraju potpuno iščezla. I (čudna, najčudnija od svih zagonetaka) pronašao
sam u najjednostavnijim likovima svemira krug analogija tom izrazu.
Hoću reći da sam, pošto je Ligejina lepota prešla u moju dušu,
prebivajući tu kao u svetilištu, da sam u mnogim bićima i stvarima
materijalnog sveta nalazio isto osećanje kojim sam bio ispunjen dok su
me njene ogromne i sjajne zenice posmatrale. Ipak, više ne bih mogao
definisati to osećanje, niti ga analizovati, niti ga čak pouzdano
razmatrati. Prepoznavao sam ga, dozvolite mi da ponovim, katkad
gledajući puzavice što brzo rastu, katkad gledajući moljca, leptira,
larvu; žuborenje potoka. Osećao sam ga u okeanu: u padanju meteora.
Osećao sam ga u pogledima neobično starih ljudi. Postoji na nebu jedna
ili dve zvezde (naročito jedna zvezda šeste veličine, dvostruka i
promenljiva, u blizini ogromne zvezde u Liri) otkrivene teleskopom,
pomoću kojih sam postao svestan tog osećanja. Ne retko su me izvesni
zvuci žičanih instrumenata i delovi knjiga ispunjavali njime. Između
bezbroj drugih primera, dobro se sećam jednog, iz dela Džozefa Glenvila,
koji nikad nije (ko će znati — možda zbog njegove mirnoće) propustio da
me inspiriše tim osećanjem: — ,,I tu leži volja koja ne umire. Ko zna
tajne volje i njene snage? Jer Bog nije ništa drugo do velika volja,
koja prožima sve stvari po prirodi svoje namere. Čovek se ne prepušta
anđelima, niti smrti, potpuno, sem kroz slabost svoje nejake volje."

Dužina
godina i kasnija razmišljanja onemogućili su me da zaista tragam za
nekom udaljenom vezom između ovog pasusa engleskog moraliste i delića
Ligejinog karaktera. Silina mišljenja, akcije ili govora, u njoj je,
verovatno, bila rezultat, ili bar pokazatelj, ogromne volje koja je, za
vreme našeg dugog odnosa, propustila da da drugi ili neposredniji dokaz
svog postojanja. Od svih žena koje sam ikad poznavao, ona, spolja mirna,
uvek spokojna Ligeja, bila je najneobuzdanija žrtva burnih krvopija
surove strasti. Nisam mogao procenjivati takvu strast, osim po čudesnom
razrogačenju tih očiju koje su me u isti mah ushićivale i užasavale — po
skoro magičnoj melodiji, modulaciji, jasnoći i spokojnosti njenog tihog
glasa — po silnoj energiji strasnih reči a koju je njen način
izražavanja zbog kontrasta samo udvostručivao.

Govorio sam o
Ligejinom obrazovanju: bilo je ogromno — kakvo nisam poznavao kod žene.
Bila je veliki poznavalac klasičnih jezika i onoliko koliko sam ja mogao
da procenim s obzirom na moje poznavanje evropskih jezika, nije nikad
napravila neku pogrešku. Zaista, jesam li ikad uhvatio Ligeju da je
pogrešila u vezi sa bilo kojom temom mnogohvaljenog akademskog znanja,
koje je toliko hvaljeno uglavnom zato što je najviše nejasno i
nerazumljivo? Kako mi se jedinstveno, kako mi se uzbudljivo, u ovom
kasnom periodu, nametnula ta jedna stvar. Rekao sam da joj je znanje
bilo takvo kakvo nisam poznavao ni kod jedne žene — ali gde živi čovek
koji je uspešno prošao kroz sve široke oblasti morala, fizičkih i
matematičkih nauka? Tada nisam video ono što sada jasno primećujem, da
je Ligejina učenost bila ogromna, zaprepašćujuća; ali sam bio potpuno
svestan njene beskrajne nadmoćnosti, da bi se, sa dečijim poverenjem,
prepustio njenom vođstvu kroz haotičan svet metafizičkih istraživanja,
kojima sam bio vrlo okupiran za vreme prvih godina našeg braka. Sa kako
beskrajnim trijumfom sam, sa kako živim zadovoljstvom, sa kojom
količinom svega onog što je eterično u nadi, osećao, dok se ona
naginjala nada mnom zagnjurenim u proučavanja — malo tražena a još manje
znana — kako se polako, ispred mene širi slatki vidik, po čijoj bih
dugačkoj, prekrasnoj i nekročenoj stazi mogao doći do cilja jedne
mudrosti, suviše božanski vredne da ne bi bila zabranjena!

Kako
je tek porazna morala biti žalost sa kojom sam, posle nekoliko godina,
gledao kako moja velika očekivanja dobijaju krila i odleću! Bez Ligeje
sam bio samo dete koje je pipkalo izgubljeno u mraku. Njeno prisustvo,
samo njeno čitanje je jasno osvetlilo mnoge zagonetke
transcendentalnosti u koju smo bili utonuli. Čeznući za jarkim sjajem
njenih očiju, slova koja behu svetlucava i zlatna postajala su mutnija
od saturnijanskog olova. A sada su te oči sve ređe i ređe sjale preko
stranica nad kojima sam bio udubljen. Ligeja je obolela. Divlje oči su
plamtele sa i suviše — i suviše sjajnim zračenjem; bledi prsti su
postali providni, kao voštana boja groba, plave vene na visokom čelu su
oticale i naglo tonule sa menom najnežnijih osećanja. Video sam da mora
umreti — u duši sam se beznadežno borio sa ljutitim Azraelom. A borbe
moje strastvene žene, na moje veliko čuđenje, bile su čak energičnije
nego moje. Bilo je u njenoj strogoj prirodi mnogo toga što mi je
govorilo da će joj smrt doći bez užasa — ali nije bilo tako. Reči su
nemoćne da stvore bilo kakvu sliku o žestini otpora koji je ona pružala
dok se rvala sa Senkom. Sa bolom sam ječao zbog tog žalosnog prizora.
Tešio bih je — urazumio bih je; ali prema jačini njene strahovite žudnje
za životom — za životom — za samim životom — uteha i razum su bili
jednaki najvećoj gluposti. Ali njeno mirno držanje je bilo uzdrmano tek u
poslednjem trenutku usred najgrčevitijih previjanja njenog oštrog duha.
Njen glas je postajao nežniji — postajao tiši — ali ne želim da se
zadržavam na neobičnom značenju mirno izgovorenih reči. Mozak mi se
kovitlao dok sam, omađijan, slušao melodiju nadzemaljske žudnje i nade
koje smrtno biće nikad pre nije poznavalo.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Edgar Allan Poe   18/8/2010, 8:46 pm

Uopšte nije trebalo da sumnjam u to da me je volela; i mogao sam lako
postati svestan da u srcu kao što je njeno ljubav vlada neuobičajenom
strašću. Ali sam tek sa smrću bio potpuno zadivljen snagom njenih
osećanja. U dugim časovima, držeći me za ruke, izlivala bi pred mene
nabujalu sadržinu srca čija je više nego strasna naklonost dostizala do
idolatrije. Zbog čega sam zaslužio da budem blagosloven takvim
priznanjima? Zbog čega sam zaslužio da budem tako proklet oduzimanjem
moje ljubljene u časovima kad ih je činila? Ali ne mogu podneti da se
ovim opširno bavim. Dozvolite mi jedino da kažem da sam u Ligejinom više
nego ženskom odavanju ljubavi, na žalost, potpuno nezasluženo, potpuno
bezvredno podarenoj meni, na kraju prepoznao načelo njene čežnje, toliko
pomamne, iskrene žudnje za životom koji ju je sada tako brzo napuštao.
Tu pomamnu žudnju — tu nezasitu vatrenost volje za životom — samo za
životom — nemam snage da predstavim — jer nema reči koja je u stanju da
je izrazi.

Duboko u noći kada je otišla, zahtevala je,
prizivajući me zapovednički rukom, da joj ponovim izvesne stihove koje
je sama, pre nekoliko dana, sastavila. Poslušao sam je. To behu ovi:

Gle!
slavne li noći
Na kraju godina samotnih!
Mnogo je anđela
krilatih, što su hteli doći,
Pod velom i suzama natopljeni,
U
pozorište da vide
Igru strahova i nada silnih,
Dok svirači
snažno izduvavaju
Muziku svetova davnih.

Mimeza, ko božanstvo
sa visina samo,
Mrmori tiho sebi u bradu,
I leti tamo-amo —
Obične
lutke, oni što banu pa se iskradu
Po naredbi velikih, bezličnih
stvari
Od pozornice prave paradu
I krilima svojim od kondora
stvaraju
Nesrećnu nakaradu!

Ta nemoguća drama! — uveren budi
Zaboravljena
neće biti!
Sa svojim prividom gonjenim večno od ljudi
Što ga
nikad neće dohvatiti
Kružeći istim putem, a uvek
Na isto mesto
dolaziti,
I sa još mnogo ludila i mnogo greha
I užasa u čitavoj
ovoj uroti.

Ali gle! sred igre što se odvija,
Stvorenje neko
puzeći upada!
Krvavi stvor što se otud svija
Ulazi na scenu
sada!
Uvija se! — vija! — u smrtnim trzajima
I igra joj plenom
pada,
Serafini jecaju kraj zmijskog zuba
Što u ljudsku krv
ubada.

Napolju — napolju su svetla — svi napolje sada!
I na
drhtave prilike
Zavesa, pokrov mrtvih pada,
Uz olujne hučne
slike,
I anđeli bezbojni i bledi
Uspravni i otkriveni, slažu se
bez replike
Da je drama tragedija — "čovek",
A herojsko ime
pobedniku, crvu pripada.

"O, Bože!" — upola je kriknula Ligeja,
skočivši na noge i grčevitim pokretom raširivši ruke uvis, kada sam
završio ove stihove. — "O, Bože! O, sveti Oče! — moraju li ove stvari
biti tako neumitne? Zar neće ovaj Osvajač jednom biti pokoren? Zar nismo
deo i komad Tebe? Ko zna tajne volje i njene snage? Jer Bog nije ništa
drugo sem velika volja koja prožima sve stvari po prirodi svoje namere.
Čovek se ne prepušta anđelima niti smrti potpuno, sem kroz slabost svoje
nejake volje."

I tada, kao da je iscrpena uzbuđenjem, dozvolila
je da joj bele ruke padnu i svečano se vratila svojoj samrtničkoj
postelji. I dok je disala svoje poslednje udisaje, sa njenih usana je,
izmešano sa njima, dolazilo tiho mrmljanje. Prislonio sam uvo uz njih i
ponovo prepoznao završne reči Glenvilovog pasusa: — "Čovek se ne
prepušta anđelima niti smrti potpuno, sem kroz slabost svoje nejake
volje."

Umrla je; i nisam mogao duže, tugom zdrobljen u samu
prašinu, podneti usamljenu pustoš boravka u tmurnom i trulom gradu pored
Rajne. Nije mi nedostajalo ono što svet naziva bogatstvom. Ligeja mi je
donela mnogo više, mnogo više nego što obično pripadne većini smrtnika.
Zbog toga sam posle nekoliko meseci iznurujućeg i besciljnog traganja
kupio i restaurirao jednu opatiju, koju neću imenovati, a koja se nalazi
u jednom od najdivljijih i najpustijih delova lepe Engleske. Mračna i
sumorna veličanstvenost zgrade, surovost okoline, mnogo melanholičnih i
vremenom počastvovanih sećanja vezanih za obe te stvari, imali su mnogo
srodnog sa osećanjima krajnje napuštenosti koja su me dovela u ovaj
udaljeni i nedruštveni deo zemlje. Ipak, mada je spoljašnjost opatije,
zajedno sa zelenim ruševinama oko nje, pretrpela male promene, zahtevao
sam, sa dečjom perverznošću i možda sa bojažljivom nadom da ću se
osloboditi svoje tuge, da se u njenoj unutrašnjosti izradi više nego
kraljevska raskoš. Za takve ludorije sam još u detinjstvu pokazivao
sklonosti, i sada su mi se vraćale u nekoj vrsti opčinjenosti tugom. Na
žalost, osećam koliko se mnogo, čak početne ludosti moglo otkriti u
prekrasnim i fantastičnim draperijama, u svečanim egipatskim
rezbarijama, u čudnim karnišama i nameštaju, u bedlamskim šarama
ćilimova od ćubastog zlata! Postao sam pravi rob u mrežama opijuma, i
moji radovi i moji nalozi primili su boje mojih snova. Ali ne smem se
zadržavati da bih podrobnije opisao ove bezumnosti. Dozvolite mi da
jedino govorim o toj jednoj sobi, kuda sam, u trenutku mentalnog
otuđenja, sa oltara doveo, kao nevestu — kao naslednicu nezaboravljene
Ligeje — plavokosu i plavooku ledi Rovenu Trevanjon od Tremjena.

Ne
postoji u toj svadbenoj sobi ni delić arhitekture ili dekoracije koji
sada nije jasno ispred mene. Gde su bile ohole duše nevestine porodice
kada su, zbog žeđi za zlatom, dozvolile tako voljenoj devojci i kćeri da
pređe prag odaje tako nakićene? Već sam rekao da se do u sitnica sećam
detalja sobe — mada sam žalosno zaboravan kad su u pitanju važnije teme —
jer tu, u fantastičnom izlaganju, nije bilo sistema, nije bilo odnosa,
pomoću kojeg bi ih zadržao u sećanju. Soba koja je ležala u visokoj kuli
utvrđene opatije bila je petougaonog oblika i vrlo prostrana.
Obuhvatajući čitavu južnu stranu petougla tu, se nalazio jedan jedini
prozor — komad nesalomljivog venecijanskog stakla — jedino okno, obojeno
olovnom bojom, tako da su zraci, bilo Sunca, bilo Meseca, prolazeći
kroz njega, osvetljavali jezivim sjajem unutrašnje predmete. Iznad
gornjeg dela ovog ogromnog prozora pružala se vreža od starodrevne loze,
koja se ispela uz masivne zidove kule. Tavanica od tamne hrastovine
bila je prekomerno visoka, zasvođena i savršeno isprepletena
najdivljijim i najgrotesknijim uzorcima polugotičkih, poludruidskih
izmišljotina. U udubljenju na samom centru ovih melanholičnih svodova,
na zlatnom lancu dugih karika, visila je ogromna kadionica od istog
metala sa saracenskim šarama i mnogo rupica, vešto izrađenih, tako da su
kroz njih prolazili, unutra i napolje, kao obdareni zmijskom
vitalnošću, neprestani mlazevi obojenih plamenova.

E.A.Po

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 61981
Godina : 40
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Edgar Allan Poe   18/8/2010, 8:46 pm

Knjiga krvi 1-6

- Utkani svet

- Igra prokletstva

-
Kradljivac vecnosti

- Velika i tajna predstava / epska
fantastika

-Evervil /epska fantastika

Beitanski horor
pisac koga svrstavaju u najbolje horor pisce danasnjice,rame uz rame sa
Stivenom Kingom.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

http://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Edgar Allan Poe   

Nazad na vrh Ići dole
 
Edgar Allan Poe
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» EDGAR ALLAN POE
» Edgar Allan Poe
» Edgar Alan Po (Edgar Allan Poe)
» Edgar Alan Po (1809-1849)
» Edgar Dega

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Veliki pisci-
Skoči na: