Najlakse je staviti tacku, a misao neka sama luta od nemila do nedraga.
Usla sam u dnevnik i ostacu zauvek deo tog dnevnika. Ako izblede listovi, ostaju postovi,ostaju neke pisane reci.Ostaje nezaborav.

Tamnih ociju, zgrcenog pogleda gledam groznu mi pozornicu izgubljenog tela i lezim u mraku bez glasa, bez snage da vratim vreme proslo, a sta ce mi onda dan bez sunca? Pitam se ponekada.

Nikada nisam bila nesto u zivotu romanticno-pateticna,to sam vec negde pisala da se sada ne ponavljam.
Ali valjda ovi Novogodisnji praznici,odlazak kod mojih roditelja,sedenje u svojoj toploj nekada devojackoj sobi,polako su me vratila u neka vremena bezbriznosti,ludosti...i lepih uspomene.
Jedan list iz mog dnevnika.
Goran,neko koga sam upoznala tog leta.Ljubav klinacka na prvi pogled sto bi se reklo.Decko koji je dosao iz Nemacke da provede leto i njegov odlazak.Secam se toga jutra.Trebalo je ustati u 6 ujutru,slagati oca i majku gde cu tako rano.Ja i moja Maja smislile smo pricu da nam je umro profesor i da moramo rano ujutru u skolu,jer se drzi govor koji je posvecen profesoru.
Boze,kako sam se lose osecala zbog te lazi,ali ljubav cini cuda.
Probudila sam se i nasla se sa Majom tog jutra u dogovoreno vreme na stanici.S Goranom smo se trebali naci na Slaviji odakle mu je polazio autobus do aerodroma.
Koji smo baksuzi bili autobus nam je upravo pobegao ispred nosa.Pomislila sam u sebi koji los pocetak.Samo da ne zakasnimo.Ali dok sam tako u panici razmisljala ,odmah je naisao drugi.Tako da smo stigli u dogovoreno vreme.Goran nas je vec cekao.Usli smo u autobus,seli jedno pored drugog.Prebacio je ruku preko mene,i tiho sapnuo...nemoj me nikada zaboraviti.
Pamti me.Cutala sam,jer nisam htela da primeti suze u mojim ocima.Samo sam mu cvrsto stezala ruku...i cutala da me ne bi glas izdao.
Moja Maja je stalno iza nas nesto dobacivala,samo da bi me nasmejala.Ali sve je bilo bezuspesno,sto je i sama videla.Zaboravila sam da kazem da autobuska karta je kostala 50 din,i da nismo imale vise ni kintu da se vratimo nazad,ali to sam ostavila da razmisljam za kasnije.
Od Gorana ne bi potrazila,jer sam uvek imala toliko tog prokletog ponosa.Autosbus je brzo stigao,on je otisao da promeni neke pare,a nas dve smo ostale da ga cekamo,Kada je zavrsio posao i sve ostale pripreme seli smo da popijemo pice.Dao nam je 80 din.posto mu je toliko ostalo od nasih para.Pomislila sam u sebi ovo nam nije dovoljno za povratak kuci.Smejala sam se sve vreme,a nije mi bas bilo do nekog smeha.Slikali smo se za uspomenu,a onda sam mu rekla;'Nemoj slucajno da ti je palo na pamet da si tamo pronasao neku Svabicu,odmah cu doleteti do tebe".Rekao je samo onda cu odmah da je nadjem cim stignem samo da bi ti dosla.Rastali smo se.Otpratila sam ga pogledom i jednim dugim poljupcem,koje je barem za mene znacilo zbogom zauvek.
A sada trebalo se vratiti kuci.Kako?Maja je rekla da stopiramo,mene je to bila najveca sramota,sto je i ona sama znala.Rekla sam joj da sam vise za varijantu da od nekoga potrazimo tih 2odin.Ona tvrdoglava,ja jos tvdoglavilja.U toj raspravi koja je trajala citavih pola sata,nismo ni primetile,taksistu koji je stajao sve vreme pored nas i umirao od smeha.
Ja cu vas odbaciti do stanice,samo prekinite vise da se svadjate,
Vratile smo se kuci,Ja umorna i tuzna kako rekoh na pocetku romanticno pateticna.
Uzela sam sve njegove stvari koje mi je ostavio,njegovu sliku i tiho utonula u san.
Dugo posle tog rastanka,ostali smo u kontaktu,A onad jednog dana njegov poziv,njegov glas i njegovo pitanje.
'Da li bi se ti udala za mene i dosla ovde da zivis"Moj tajac,cujem ga i sada.Nasmejala sam se i rekla ne nikako.Nisam za to jos spremna.Ustvari ja sam neko kome kada spomenete udaju i svadbu odmah bezala kao bez glave.Malo sam samu sebe pocela da podsecam na onu iz filma odbegla mlada.Tako se moja prica zavrsila.A onda posle toliko godina cudan susret,pronasao me je.Ozenio se,ima tri sina i vratio se da zivi u Beograd.

Ispravnost traziti u ljubavi uvek je u meni izazivalo malo osmeha na licu.To je kao da u plastu sena trazite izgubljenu iglu.Kod ljubavi nema ispravnih i neispravnih stvari.Ljubav je lepa sama po sebi i to je jedina njena ispravnost.
Danas sam ti rekla ako ovako nastavimo bices deo moga dnevnika,a u stvari shvatila sam da si ti u stvari smisao moga zivota.Vise zaista ne mogu i ne zelim da stalno preispitujem sebe.Da li sam pogresila sto sam te pustila da udjes u moje srce.Ti si i nepitavsi,samo cekajuci vec usao.Nisam stigla cak ni da ti otvorim vrata.I moja kasnija zamopoznaja da umem da volim,osim da budem samo voljena velika je stvar u mome zivotu.
Znam ljubavi da je prosjak onaj ko prosi za mrvu ljubavi,ja to ne zelim i ne mogu.Nikada to nisam radila...ali zato ti cesto kazem da te volim.I sve ja znam...znam da sam komlikovana,i hocu da ne vidim neke stvari,i hocu da ne marim za neke trivijalne stvari...i hocu...ali.
Sta god da bude bilo,i posle dvadesetak godina naseg postojanja uzecu ovaj svoj dnevnik negde mozda u prolazu.Kada bude izbledeo i podsetio me na onaj miris dunja,nase klupe,ruku tvojih usana i seticu se svega jer sve je zabisano u ovom nasem vremenu trajanja.

Ponekada kada otvorim svoj dnevnik secanja,osetim neki mir na dane koji su davno davno prohujali.Onda osetim neki smiraj koji se polako siri mojim telom,mojim mislima.Moj dnevnik secanja su moja vrata uspomena,iz njih izviru price,ljudi,misli boja.
Gusila sam se u svojim sopstvenim suzama,u svom znoju,ponekada dok sam ga drhtavom rukom ispisivala.Nemam izlaza nego suociti se sa samim sobom,sa onim sto me prati.Znam da nesmem stati jer vreme prolazi,moras se suociti sa stvarima koje ne mogu cekati.
Nema mesta mrznji,ljubomori.Ono sto ostaje iza mene je moja savest.Tesko je nekada se nositi sa takvim teretom,jer ako hoces da ga pobedis moras ubiti u sebi to svoje ja,svoju savest.

Stojim na pramcu broda,oci me peku od suza neisplakanih.Gledam napred,zivot polako ali sigurno prolazi u svom trajanju.Naleti vetra,oluja,a neke stvari prosto vise ne mozes da zakrpis.Od tolikog krpljenja sva jedra na brodu ne mogu vise izdrzati.Brod je vec polako godinama poceo da tone.Borim se,jos uvek se borim sa ogromnim talasima,sa zakrpljenim jedrima,koji me nose.Samo ne znam kuda ce me odvesti,na koju ce me stranu baciti.Gde cu isploviti?
Pitam se ponekada gde je iscezla ona moja snaga,ona moja hrabrost.Ne,nesmem da potonem.Moram da izdrzim i neizdrzivo.Moram da naucim da plutam da se odrzavam.I ponovo jos jace stezem kormilo zivota.Secam se svega,i onog zarkog sunca onoga dana,i one svetlosti koja me je obasjala.Secam se svega doskoro.I tako svaki dan

Citajuci ponekada svoj dnevnik secanja i zapisujuci neke trenutke vremena, shvatila sam da se oko mene jos od onog vremena kada sam prve redove ispisivala pa sve do dana danasnjeg vrte jedne te iste stvari.
Svetlost i Tama.
San i Java.
Zivot i smrt.I moje vecito lutanje u beskraju.
Upravo u tim stvarima je ono sto u stvari opisuje mene kao prolaznika koji se gubio i pronalazio u vremenu koje je proslo,koje je sada i koje tek treba da dodje.
Ja sam ta svetlost beskrajna bila celoga zivota,tama je nesto sto je moju svetlost cesto pomracivalo i nadnosilo se kao sivi oblak.Onako zlokobno pustajuci svoje pipke i kanze.Vukucu me povremeno do samoga dna.Ali uspevala sam svojim beskrajem,svojom svetloscu da se od toga svaki put ponovo vinem u visine samo njima poznate.
San i java.Neko ko mi je davno pokidao i pokrao snove,poneo zauvek sa sobom i ostavio me celoga zivota da sanjam.Ali da sanjam samo otvorenih ociju-ti snovi su moja java,

Jednom kada budu prosle godine,i kada budes uzeo moj dnevnik secanja,kao prolaznik moga zivota mozda pronadjes sebe zapisanog u nekom trenutku moga postojanja.Tada ces osetiti povetarac na licu,onaj moj miris tako poznat koji se cesto nosio na svojoj kozi ,i mozda mozes osetiti moje usne na vratu.'Tada ces shvatiti koliko ja planina nosim u sebi.Da u mojoj dusi nema ravnica,nema mira,ima samo klisura i kotlina.

Jos jedno novo listanje mog dnevnika,secanja.Koliko god da su to neke lepe uspomene svaki put izazovu buru emocija koje sam potisnula negde duboko u sebi.Ponekada se pitam zasto to sto je potisnuto stalno nam se vraca kao opomena od nezaborava,ili je nesto drugo mozda u pitanju.Sta mi je bilo sinoc,sta mi je to trebalo-sada pitam vec samu sebe,da ceprkam po svim onim silnim porukama,po svim onim recima koje sam zakopala sa tvojim odlaskom.Zasto me nocu budis?Zasto mi dolazis u san,otisao si zauvek...
Sinoc dok sam citala ono sto si pisao imala sam osecaj na trenutak da cujem tvoj glas,tvoj osmeh,i tvoj pogled.Zadnja tvoja poruka o kojoj razmisljam i danas ide ovako:Nisam malena neko ko se puno vezuje za bilo sta i bilo koga,ja sam slobodna ptica koja je danas ovde,a vec sutra na nekom drugom kraju sveta
Ne znam sta mi je ovo sto osecam prema tebi,ne znam kako da ga nazovem jer tu rec sam davno zaboravio,sve mi nalaze da sve ovo prekinem dok jos ima vremena ,ali vezao sam se za tebe,za tvoje reci,za tvoj osmeh i ne mogu.Srce mi drugacije porucuje.Poslusacu ga,pa sta bude neka bude.Neka vreme i buducnost pokazu ispravnost moje odluke.
Znao si sa najudaljenije tacke sveta da me pozoves,da bi sebi ulepsao dan,a ja sam ti se tome smejala i govorila da si skroz lud.Nikada ti nisam rekla da mi je uvek bilo drago kada i ja tebe cujem...nikada ti nisam rekla da sam te zavolela,nikada.Volela sam da ti pisem...volela sam da se smejem samo za tebe...volela.Ali moj glupi ponos,mnogo toga mi nije dozvoljavao.Zadnje tvoje reci;'Trajacemo dok me smrt ne odvede".Tako je i bilo.Ne,nezelim da se secam toga dana kada sam saznala sve pojedinosti.Otisao si zauvek a trebali smo da se sretnemo.Napustio si me.Delicem srca cuvam uspomenu na tebe.

Dnevnici nekada znaju da budu neprijatna stvar.To su neke uspomene,secanja na neke zaboravljene stvari.Ta secanja sam pribelezila da bi nekada mogla da ih upotrebim,ali samo kada ja hocu.Nesto sto nosimo u sebi.To je deo bivseg maglovitog stanja u sebi.
Jedan nacin otreznjenja.Nazalost.Toliko je stvari proslo pored mene koje nisam mogla da dotaknem,prosla tolikim ulicama,gradovima zemljama a nisam ni bila svesna da postoje.
Utisak.Jedan tren,samo pramen svetlosti u tami,zagrljaj noci koji me je odbijao celoga zivota,i sve je to nestalo.Samo usamljeni urlik i jauk proslih dana,jauk proslosti.
Ne...nevolim dnevnike,bez obzira sto sam ih vodila,zapisivala jer kada pogledam sta je ostalo?Ostao je jos jedan prtljag godina koje su prosle...suveniri i odrastanje.
Ustvari ja sam neko ko je umeo da vidi vetar,i cuje sneg kako pada,umela sam da dotaknem prstima sumrak i osetim sjaj mesecine...Umela.Umela sam sve,samo nisam znala da mastam i sanjam o ljubavi.
Sada kada sam je spoznala,otkrila ,ne dam je.Nedam tu pticu nikome.Ona je moje obecanje,moja besmrtnost.
Nevidim je uvek,ali je osecam.

Secas li se onih kisa u nasem gradu.To su bile najlepse kise kojih se secam i dan danas.Postojala je u jednom trenutku nada.Nadala sam se.Jer to mi je bilo sve,i radost i sreca,ustvari to si mi bio ti.Vremenom sam pocela da te zaboravljam.Ali su uvek postojali neki ljudi koji su mi bili opomena i secanje na tebe.Da li te jos uvek volim?Da li si tamo srecan?A ja,ja nista nisam znala jer nisam htela da znam.Sve je bila laz oko mene,i ono vreme i svi ljudi oko nas...sve ama bas sve.Samo ne obecanje,da ti sve oprostim kada si odlazio nisam prekrsila,i dan danas sam mu ostala verna.Mozda sam zaiata morala tada da te izgubim da bi shvatila ustvari koliko si mi znacio.

Koliko god da covek ima godina,detinjstvo ostaje zauvek tu,u nepovrat.Ono ima svoj miris,koji cuvas u nozdravama.Imas i onu zvezdu plavu,koja posebno cakli i treperi.Sija samo za tebe.To detinjstvo je nesto sto se nikada ne zaboravlja,i cini mi se uvek ga se rado secam.Jer mi je bilo nesto najlepse i najbezbriznije u zivotu.Tada imas necije ime koje spominjes hiljadu puta i oci koje su posebnog sjaja.Imas...Imas toplu ruku majcinu,koja je uvek tu da da kada tvoje oci pocnu da dobijaju nekako drugaciji sjaj,zagrle te i cutke razumeju tvoju patnju.Imas...Imas sve.
Znala sam u tom svom detinjstvu svoje najlepse i najskrivenije tajne samo pticama da otkrivam.Tako smo se znali na cudan i jako dobar nacin razumeti.A onda...onda polako nestaju ti mali putevi koji nas vode...
neki i stignu negde,neki ostanu ko zna zauvek zatvoreni u svojoj ljusturi neotkrivenog i neshvacenog.