Edgar Alan Po (Boston, 19. januar 1809. - Baltimor , 7. oktobar 1849.), američki američki književnik, pesnik, urednik literarnih magazina i jedan od najznačajnijih predstavnika američkog romantizma. Edgar Alan Po, za života gotovo nepoznat, postao jedan od najuticajnijih američkih pesnika kada su vrednost njegovog dela otkrili francuski pesnici Bodler, Malarme i Valeri. Njegove kratke pripovetke smatraju se pretečom detektivskog romana.

Anabel Li

U carstvu jednom, pre mnogo leta,
Kraj sinjeg mora sve to se zbi –
Živela jedna devojka lepa,
Ime joj beše Anabel Li;
Njoj samo ljubav na srcu cveta,
Ljubav kojom se volesmo mi.

Bila je dete i mlad bih i ja,
Al’ ljubav strasna tada se zbi,
Što od svih više ljubavi sija –
Mene i moje Anabel Li;
Da takva ljubav u njima klija
Žudeše s neba anđeli svi.

Zbog toga stravno serafim vreba,
Kraj sinjeg mora anđeli zli;
I dunu vetar da sledi s neba
Prelepu moju Anabel Li.
Viteza njenih povorka stala,
Da je od mene odnesu svi;
U grob je morskih spustiše žala,
Da večne snove u njima sni.

Anđele zavist mori u raju,
Jer su upola srećni kô mi.
Da! – samo zato (kao što znaju
Kraj sinjeg mora u carstvu svi)
Sa neba vetar dunu na kraju
I sledi moju Anabel Li.

Tu našu ljubav prebajna što je,
Nju žele mudri i stari svi –
Od njih se više volesmo mi –
Ni anđeli od zavisti svoje,
Niti iz mora demoni zli,
Sklonili nisu od duše moje
Dušu predivne Anabel Li.

Dok mesec zrači, ja snivam snove,
Snove o mojoj Anabel Li,
I viđam oči dok zvezde plove,
Prelepe oči Anabel Li.
I dok po sinjem moru noć pliva,
Ja ležim gde mi draga počiva,
Kraj njenog groba gde tiho spi,
Gde moja draga sad snove sni.
U carstvu jednom, pre mnogo leta,
Kraj sinjeg mora sve to se zbi –
Živela jedna devojka lepa,
Ime joj beše Anabel Li;
Njoj samo ljubav na srcu cveta,
Ljubav kojom se volesmo mi.

Гавран

(Едгар Алан По)


Једном у час тужан ноћни, док размишљах, дух немоћни,
над књигама које древну науку у себе скрише,
бејах скоро у сан пао, а неко је на праг стао
и тихо је закуцао, куцнуо што може тише.
"Посетилац неки - шанух - куцнуо што може тише,
само то и ништа више."

Ах, сећам се тога јасно, беше зимње вече касно;
сваки тињав одсев жара утваре по поду пише.
Де чекајућ, срце снажим у књигама залуд тражим
за Ленором бол да блажим. Име које подарише
њој анђели, дивна драга којој име подарише
анђели, ње нема више.

И шум свилен, шумор тмурни, шум завеса тих пурпурних,
неслућеном, чудном стрепњом обузима све ме више;
да умирим срце рекох: "То зацело сад је неко
на прагу се моме стеко, куцнувши што може тише,
посетилац неки позни, закуца што може тише
на врата и ништа више."

Наједном ми стрепња мину и зурећи у тамнину:
"Госпару ил госпо - казах - не љутите ви се више,
бејах скоро у сан пао, неко од вас на праг стао
и тихо је закуцао, куцнуо што може тише,
да и не чух"... Тад ми руке врата широм отворише -
само мрак и ништа више.

И док поглед тамом блуди, бојазан ми пуни груди,
слушајући, сањајући, снови ми се тешки снише,
и загледан у тишину, самохрану пусту тмину,
"О Ленора" реч једину, изговорих тихо, тише,
"О Ленора" одјек врати што ми уста прозборише,
само то и ништа више.

Вратих се у собу своју а душа у неспокоју.
И ускоро нешто јачи ударци се поновише.
"На прозору, у капцима, мора бити неког има,
мируј срце, да у њима видим какву тајну скрише,
мируј срце да увидим какву тајну они скрише,
ветар само, ништа више!

И отворих капке тада, кад улете изненада
лепршајућ горди Гавран из дана што срећни бише,
господски га изглед краси, поздравом се не огласи,
нити заста, нит се скраси, док му крила се не свише
поврх врата, на Паладин кип му крила се не свише,
слете, стаде, ништа више.

Видећ птицу ебоносну, осмех тужно срце косну,
због важног и строгог склада којим лик јој сав одише.
"Мада ћубе черупане - рекох - плашљив ниси, вране,
што сабласан трајеш дане сред жалова ноћи, кише -
кажи каквим именом те силе пакле окрстише?"
Рече Гавран: "Никад више."

Зачудих се весма томе, одговору прејасноме,
мада смислом речи ове мени мало јасно бише:
ал признајем, нема збора, не чух таквог одговора,
и не видех таква створа црних крила што се свише,
звер ил тицу чија крила на Паладин кип се свише,
с' тим именом "Никад више."

Но Гаврану с' кипа бела та реч беше мудрост цела,
реч једина с' којом му се мисао и душа слише.
Нит речју том збор му преста, нит помаче он се с' места
а у мени сумње неста: "Сви ме знанци оставише,
одлетеће и он ко и Наде што ме оставише."
Рече Гавран: "Никад више."

Чувши, духом сав узбуђен, тај одговор брз, расуђен,
"Стварно - казах - то што збори, реч једину никад више,
ваљда рече његов газда, злом судбином гоњен вазда,
док све мисли које сазда у један се припев слише,
тужбалицу мртвих нада и дана што срећни бише,
тужни припев: "Никад више."

Али Гавран, створ стамени, тужну машту бодри мени,
наслоњачу ја приближих вратима што могах ближе,
и галве на плишу сјајне, мних знамење тако тајно
у говору свом нејахно носи тица та што стиже,
шта сабласна и одвратна, стара тица која стиже,
мисли, гракћућ: "Никад више."

Седећ, слутњом срце морих, и ни речи не прозборих
тици чије пламне очи до срца ме прострелише:
и у мисли занесена, мени клону глава снена
са узглавља тог свилена где светиљке одсјај слише,
прилећ неће никад више!

А ваздух све гушци бива, као мирис да разлива
кадионик којим анђо кади собу тихо, тише
"Несрећниче - викнух тада - божија милост то је рада
да ти душу спасе јада, успомену да ти збрише:
пиј напитак сладак да се на Ленору спомен збрише."
Рече Гавран: "Никад више."

"Пророче ил створе вражији, ђаволе ил тицо, кажи,
заклињем те небом склоним и Господом понајвише,
дал' ћу душу намучену приљубити у Едену
уз девојку озарену коју сви ми снови снише,
уз Ленору којој име серафими подарише?"
Рече Гавран: "Никад више."

"Сад умукни, клета тицо, - скочих, викнух - злосутницо,
у паклену ноћ се врати, у олуј и недра кише!
С' тамом црно перје споји, белег лажи гнусних твојих,
самоћом ме удостоји, врх врата не седи више;
изглед и кљун твој уклони што ми срце ојадише."
Рече Гавран: "Никад више."

И Гавран, створење жално, седи стално, седи стално,
крила му се око бледог Паладиног кипа свише,
очи су му злокоб права, ко злодуха који спава,
светиљка га обасјава и сен му по поду пише:
душа ми се од те сенке што се њишућ подом пише
спасти неће - никад више!

Najsrećniji dan taj..."

Najsrećniji dan taj - i minute drage,
koje još pamti moje srce svelo,
uzvišena nada gordosti i snage,
sve je odletelo.

Rekoh li: i snage? da! tako bar mislim;
vaj! sad su sve to sećanja daleka!
To prividi behu u danima milim -
nek prolaze, neka.

Hej, gordosti, kakva veže nas još sila?
Nek se odsad druga čela guše
pod otrovom koji na mene si slila -
smiri se, moj duše!

Najsrećniji dan taj - i minute drage,
koje predosećam - i kojih se sećam,
i najdraži pogled gordosti i snage,
prošli su, osećam.

Al' kad bi ta nada gordosti i snage
vratila se s bolom koji duša ova
spozna još onda - ne bih čase drage
doživeo snova!

Jer na njeno krilo stalno sve tmurnije
dok je lepršalo - pade
neka bit dovoljno jaka da ubije
dušu što je dobro znade.

SAN U SNU

Čak mi i zivot davan
(posto moze) liči na san,
ja nikada ne bih hteo
da budem car Napoleon,
nit se moja zvezda gnezdi
na dalekoj nekoj zvezdi.

Odlazeć od tebe sada
priznajem ti srca rada -
takvih bića bi niz ceo
koja moj duh ne bi sreo
da su prosla pored mene
kroz oči mi zatvorene -
ako mir se moj raspada,
noću, danju, bilo kada,
poput ničeg, poput sanje,
dal ga zato ode manje?

Stojim dok svud oko mene
na sprudu se vali pene
i na mome dlanu bleska
roj zrnaca zlatnog peska -
malo! Al je i to malo
kroz prste u ponor palo!
Moje rane nade? - davno
isčezle su one slavno,
poput munje sto zasija
za tren nebom - pa ću i ja.

Tako mlad? Ah! Ne - zacelo!
Jos me smori moje čelo,
al ti da sam ohol kazu -
oni lazu - glasno lazu -
od srama mi drhte grudi,
jer se bedni čas usudi
da čast osećanja mojih
sa imenom niskim spoji -
ni stoičan? Ne! - U zlobi
i teskobi moje kobi
s podsmehom ću prezirati
tu zalosnu slast "trajati"
Sta? Zenona senka! - Nikad!
Ja! Trajati! - Ne -ne čikat'!

Primi poljubac u čelo!
I, dok krećem neveselo,
potvrđujem tebi smelo -
jer istinu sada znamo
da moj zivot san bi samo;
Sad kad nesta moja nada,
poput ničeg, poput sanje,
dal je zato ode manje?
Sve sto znamo i gledamo
zbilja san u snu je samo.

Dolazim do sumnog zala
izmučenog srddzbom vala,
i uzimam zrnca peska
koji kao zlato bleska -
malo! Al je i to malo
kroz prste u ponor palo,
dok mre srce malaksalo!
O sudbo! Zar nema spasa
ni jednom od zlog talasa?
Sve sto znamo i gledamo
da li san u snu je samo?

JULALUMA

Kao pep'o siv je sav
nebeski svod,
Sklupčalo lišće svenule tajne -
Uvelo lišće u sne
očajne;
Samotni Oktobar usporio hod -
Godine moje te
prenesećajne;
Tmine i tmuše zatamnjuju rod -
Zgran - jezero strepi od
zebnje beskrajne
Sred utvarne Gore, zvane Nedohod,
Gde su gule grobne -
mračno zavičajne.

Jednom, kroz aleju kiparisa zgranski'
Sa svojom tu
dušom ja jezivo bludih -
Sa dušom, sa Psihom, kad srcem, vulkanski,
Rekama
od zgure bujicom poludih -
Kad lava uzrujnih bogaze pregudih
Sumpornim
vrtlogom niz slom velikanski -
Ka polarnom krugu susrete kad budih;
O kako
urliče prizor severjanski:
Cik promuklih zora borelano ludih.

Razgovor
nam bio ozbiljna i krut,
Al' misli, te misli od grca, od plaha -
I
pamćenje nade izdajničkog maha -
Okrobar je smrkli presazdao kut
(Koje li
nas noći obavio skut?) -
Ne znadasmo noći kretanje, ni put,
(Mada smo već
jednom sišli u taj slut):
Sve nam van sećanja, uzavrela daha -
Ta gora
utvarna i tog Zgrama ćut.

Pa dokle se Noći naginjala ravan,
Jutru
usmeravo zvezdanik je sat -
Jutro uskoravo zvezdanik je sat -
Odjednom,
gle, zvežđa mutni grumen tavan
Izroni na nebu dvorog čudno stravan,
Bledi
srp Astarte, maglen neboklat -
Dragulj dijamantski smamljen i
prizvat:
Tako razgovetan i dvorogo stravan.

Rekoh: ''Od Dijane topliji
je On;
Kroz etar uzdaha doplovi bezmeran -
Kroz etar uzdaha doplovi
bezmeran;
Vide da se suza ne osuši zvon
Sa obraza ljudskih, gde suza
zgon,
Pa je došo zračan, i ljubavan, On,
Iz sazvežđa Lava, da nam kaže,
veran,
Gde je zaborava umir neizmeran -
Da pokaže neba zaton tihobon
-
On da nam osvetli i zračan i smeran:
Gde je večnog mira prenebesni
tron;
Sa ležaja Lava dojezdio On.''

Al' Psiha podiže prst u vis, pa
tmurno:
''Ovoj zvezdi, avaj, ne poklanjam vere -
Bledilu tom njenom ne
poklanjam veru -
Nego ne oklevaj, prenimo se žurno:
Bežimo što dalje izvan
smisla, mere;
To jedino osta - samo bekstvo burno!''
U strahu grcaše, ko
gonjeno zvere
Klonuše joj krila - bezumno ih stere -
Padoše na zemlju da
ih blato ždere -
Na zemlju joj pade okrilje biljurno.

A ja odgovorih:
''To su snova sanje;
O, daj u biljurni da greznemo zrak!
O, daj da
prepurni prečeznemo zrak!
Sibilski taj blesak blešti nam: Uzdanje,
Nada i
Lepota njegovo su tkanje -
Gle: prolomi nebo i opak mu mrak!
O, verujmo
mirno u to nadbliskanje:
Vodiće nas pravo, to je uzdan znak -
Ta vidiš da
noću prolomi se mrak,
Graknu iz noći promukao grak:
Prolomi se mraka teško
očajanje.''

Smirio sam Psihu, poljub' dadoh njoj
S mnogo bolne strasti
s mnogo žalnog šuma
I ubedih Psihu, sred pečalnih gluma;
Tad pođosmo
dalje; kad, jezivo: Stoj!
Pred nama Grobnice izvio se kroj
Sa natpisom
nekim vrh svoda, vrh huma!
''Šta piše, o Sestro, kom za upokoj?
Kome,
izgubljenom, slova žalinh roj?''
Odgovori ona: ''Piše: Julaluma;
Počiva u
njemu tvoja Julaluma.''
Tad, ko pep'o siv mi dođe srca svod,
Ko lišće
sklupčano u sne očajne -
Ko lišće klonulo u svenule tajne;
Zavikah:
''Oktobar usporio hod,
Pre godinu dana tu dobrodih brod -
O, tu je
donesoh, strepnje mi beskrajne,
Tu sam je doneo mrtvim u pohod:
O sad
prepoznajem i taj Nedohod,
I sve što je u njemu najprisniji rod:
Zgran,
jezero magle, i te misli vajne -
Kroz utvarne gore gulom zavičajne.''

SNOVI

Oh! taj moj mlad život bi trajan san!
Moj duh se budio nije, tek zrak jasan
Večnosti najavljivaše jutra druga.
Da! taj san dugi bi beznadežna tuga,
koja beše bolja nego stvarnost hladna
budnog života, tom čije srce sa dna
bi i još jeste, na zemlji sve što menja,
smršenost duboke strasti, od rođenja.
Al' da l' mogao je - kako bi san večno
trajao - sa snima nikad protivrečno
mladosti mi prve - da se ne koleba,
zbog lude nade u dar višega Neba?
Stog se opih - videć gde sunce osvaja
letnji svod - snovima od živoga sjaja
i ljupkosti - ostavih vlastito srce
u dnima svoje mašte, presekoh vrpce
sa svojim domom, s bićima što su bila
u mojoj misli - zar takva bi ta sila?
To bi jednom - tek jednom - i taj tren
divlji još dobro pamtim - beh kao plen
neke moći il' čini - kao hladni vihor
nagna me kroz noć, i ostavi taj prizor
sred moga duha - il' to bejaše luna
što zasja dok dremah, visoka i puna
odviše ledna - il' zvezde - takođe,
taj san bi kao taj noćnik - nek prođe.

Ja srećan sam bio i pored sveg u snu
Ja srećan sam bio - i volim temu tu:
Snovi! i njihovu sveživotnu boju
kao u kratkom, tamnom, maglenom boju
prividnog i stvarnog - boju koju dari
pomamnom oku najkrasnije stvari
Ljubavi i Raja - i sve nam najdraže.
Čas najsunčaniji mladu Nadu kaže.

Za - "Videh te na dan..."

Videh te na dan tvog venčanja -
kad obuze te žarka rumen,
iako radost oko tebe bi svečana,
ispred tebe svet zaljubljen:

Dok u tvom oku užarena svetlost,
oslobođena strasti mlade,
bi sve na tlu gde mi bolna nežnost
lepotu prepoznade.

Ta rumen, možda, bi čednosti znamen -
kao takvu je smatraj -
mada podstače malo silniji plamen
u srcu onoga, avaj!

Koji te vide na taj dan venčanja,
kad obuze te ta duboka rumen,
iako radost oko tebe bi svečana;
ispred tebe svet zaljubljen.

Poseta mrtvih

Tvoja će duša da se nađe sama -
sama međ' svima na zemlji; - uzrok tama
skriva; bez ikog da propoveda
u tvome času tajnog obreda.

Budi bez reči u samoći,
što nije napuštenost - tu vlada
svet duhova mrtvih, što zanoći
u životu ispred tebe, i njihov hir
senkom oviće tebe - sačuvaj mir.

Jer noć, mada jasna, nosi bole,
a zvezde neće gledati dole
s mračnog neba na svojim vrsima
svetlošću nalik Nadi datoj smrtnima,
al' crveni im krug, bez odsjaja,
pred tvojim srcem punim očaja
biće groznica praćena teskobom
koja se zauvek vezala tek s tobom.

Al' napustiće te kao i zvezda svaka
u svetlosti jutarnjega zraka
što će te napustiti - i minut;
al' misao njenu ne možeš prekinut.

Lahor, dah Boga, slavi mir;
a svijajući brda šir,
tmurno, tmurno, laka tmica
simbol je i prethodnica.
Kako visi po granama
ta tajna nad tajnama.

Jednoj u raju


Sve si mi bila, ljubavi,
Sve sto mi duse iste
Moj zeleni otok, ljubavi,
I cesma, i svetiste;
Svud vijenci voca, cvjetne hvoje,
I sve sto bjese moje.

Prelijepi snu, ne trajes vise!
O, zvijezde nade, sto ste sjale,
Sad oblaci vas sakrise!
Glas Buduceg mi vice: "Dalje!"
Ali moj duh se, lebdec, njise
Nad tamnim morem prosle srece
Uzasnut, nijem, sve tise.

Jer jao! Jao, u meni
Zivota svjetlo trne.
"Nikad vec - nikad za te"
(kao da valove crne
slusam sto sapucu kleti)
"Spaljeno stablo ne cvate,
Orao ranjen ne leti."

Svi sati su mi poput zore,
A noc ko sanja cista,
Gdje tvoje tamne oci gore,
I gdje ti korak blista:
U kojem plesu sad se vije,
Kraj kojih voda Italije?

Prokleto bilo ono doba:
Od ljubavi su odveli te.
Za tudji lezaj tad su zloba
I crni zlocin oteli te,
Od nasih magla i od mene,
Gdje srebro tuznih vrba vene

Usnula

Noć je junska koju preseca
blistanje mističnog meseca.
Zanosna, tamna, vlažna para
u zlatnom mu se krugu stvara,
i blago pada, kap po kap,
na vrh planine kao slap,
te melodična i sanjiva
u svetsku se dolinu sliva.
Ruzmarin crnu raku zove;
ljiljani plove niz valove;
puneći mrakom prsa šuplja
stara se kula u san skuplja;
gle! slična Leti crnog vala
jezerska voda u san pala,
i za svet, ne bi taj san dala.

Sva spi Lepota! - i smirena
(okna joj k nebu raširena)
s Kobima svojim spi Irena.
O gospo sjajna! je li mudro
uz otprt prozor čekat jutro?
Luckaste slutiš li lahore
što s krošnji lete u zastore,
nestvarni dašci, vražje jato,
što sobom blude čudnovato,
tvog baldahina tiču velo
jezivo tako - tako smelo -
nad tvojim dugim trepavkama
gde tvoja duša spava sama,
tako da stropom i po zidu
kao da mračni dusi idu.
O gospo mila! zar strah nemaš?
Šta, i o čemu sada snevaš?
Ti daljnjih mora pređe crtu
da čudiš stabla u tom vrtu!
Čudna je tvoga lica boja!
I haljina ti čudnog kroja!
Čudno je duga kosa tvoja,
i svečan izgled tog spokoja!

Gospođa spava! O, da sam san taj,
što dugo traje, i nema kraj!
O, Nebo, ti joj zaštitu daj!
Nek soba bude još svetija,
postelja njena još setnija,
dva oka njena još snenija,
nek nepomična tako bude
dok sve u belom dusi blude!

Spi moja draga! O, da san taj,
što dugo traje, i nema kraj!
Nek crvi blago nište njen sjaj!
U staroj šumi punoj mraka
nek otvori se za nju raka -
grobnica što je često skrila,
otvarajući mračna krila,
znamenje mnogo najmilije
gospodske njene familije -
raka skrivena usred hlada
na čija vrata, kad bi mlada,
kamenčić hitnu pokatkada -
grob s čijih vrata koja zvuče
ni jek sad neće da izvuče,
dršćuć od misli, igre dečje!
da to iznutra mrtvi ječe.