Ceca i ja na jednom forumu od 05.09. do 09.09. 2007.

Tama
I noc sto prolazi bez tvojih usana
I noc jos jedna besana bez tebe

Cujem mesec prede i privija,
Elegiju ljubavi koja nije bila laz,

Jer volim te, u ovoj noci,
Kao sto voleh,
U svom nocima koje su prosle.

U bolu kome bejah suzanj,
U nadi kojoj bejah paz,
Sto mi tebe nema da srecom odremam,
Sto tuzan sam i sam ?

Dal ti il Smrt,
Koja prva draga ce mi doci,
Sa cijim okom ja danu cu poci ?

Da ubijem ljubav a da nisam zao,
I prosujem dane a pokorim noci
Kada vratim tebi redom
sve sto sam ti ukrao...

Gde ces sada poci?
Ti ljubavi noci,
Ti sto sada bezis i neces mi doci.
Dok grudi bolne noc steze,
Ti i ne znas sta za te me veze.
Ali reci sad iskreno kazi.......

Gde si skrila lazi kad' se smejes,
A gde orkan strasti,
Kada svetom vejes,
Svaki atom onog starog mene,

Setis li se kad ti korak krene...
Dodji i u noci ovoj,
Ti lezi do mene,
Poljubicu ti oci te nezne i snene,
Uzecu ti srce, vezati ga uz mene,
I pusticu noc neka vecno traje,
Da poljubac tvoj nikada ne prestaje.

Isti akteri, 09.09. - 10.09.2007.


Ostaje prolece za mnom,
kopni mu ruho i jedna nada,
I jedna prica prepuna tebe,
I jedna ljubav tamo daleko,

Ovde i sada pred tobom stojim,
Tvoj pogled mome se nada,
Tek poljubac ja cu ti dati,
Kraj tebe ne mogu ostati.

Dusu zamajavam, ti mi zar vrati,
Malenu iskru starog zivota,
Ko beleg Andjela na margini,
Tajne kojom hodam i pratim...

I zoves me ljubavi,
Kazes mi draga,
A srce moje cepa se i bori,
I zato cutim nista ne govorim.

Moje su ruke obruc od tuge,
A moje oci lutka sto cuti,
Ja znam da mislis samo sam zena,
Ti idi dragi jer mene nema.

Ne govoris mi ostani,
Pricas o zvezdama i nebu,
Pricas o noci i danu,
Kako neko voleo je svoju draganu.

I nemoj se trudom izgarati,
goreti besom kako nikada nisi,
Sto ostajes, sto odlazim,
Sto ja sam sad sve sto bio ti si.

Oprosti krugu zivota,
Sto mene iz zivota opet ti brise,
Ja docicu uskoro opet,
Cim pocnu prolecne kise.

A tad, sa suncem u kosi,
naci cu te u smiraju dana,
Sa neizgovorenim pitanjem,
na usnama tvojim,
Da li sam jos uvek sama?

Opet mi, 12.09. - 13.09.2007.


Cekacu te u bojama proleca,
U bojama kisa i rose,
Sa sumornim jutrom koje me budi,
Sa danom koji ljubavi mojoj ne sudi.

Doci cu iznenada kada prebolim,
Da ne zabole srce i grudi,
Tiho da ne probudim sve lazi,
I tebe sa njima, i sebe koja jos molim.

Ja opet u sebi, da ostanes zelim,
Al ne mogu da molim,
Opet cu ti reci da silno te volim,
Dok noc cuti sred aleja stabala golih.

Klecah i puzih, goreci molih,
Mene je zivot tebi za srecu dao,
Tu gde si stao nekad sam bila,
Nebo, zvezde i sunce za tebe sam krila.

Pa zasto cutis, i kralj i luda za te bi bio,
Kad sa tvojih usana san bih popio,
Pred tvoje skute znas da bih pao,
Sve za te ljubavi ja bih dao.

Daleko si dusi orlu samoce,
Odavno zivim ja zivot novi,
Ne pitaj mene gde su orlovi,
Po drugom nebu zbog tebe ja plovim.

Tu ispred tvojih vrata,
Kada reci sve zacute,
Ja ipak bicu ti sve sto zelis,
Ljubavlju ja osvetlicu ti pute.

Sta kazati, 13.09. - 15.09.2007.


Spavaj snom pravednika,
Smej se tim osmehom zaboravljenog deteta,
Voli tom ljubavlju svoje mladosti,
Ali mene, mene ljubi me tim usnama zene,
Bar jednom me ljubi, usnam uzdrhtalim od dodira,
Usnama koje znaju da niko ih nece tako ljubiti.

Postavicu Andjela secanja, ni ja ni ti,
Maci se necemo od njegovih skuta,
I makar morao sve laste sto idu na jug ubiti,
Ne zelim da mi srce luta, presretni me,
Osmehni se, zavedi me, osveti se.
Usnama koje znaju da ih niko nece tako piti.

Dodji, neka mesec nas gleda,
Dodji raspi skosu na mome uzglavlju,
Ovde sred tisina i mraka, Ti ljubi me,
Pa nece nestati jutra, ni sunca koje ce se roditi,
Ako me budes volela, ako budes ljubila,
Usnama koje znaju da ih niko nece tako ljubiti.

Zarobicu Suncev dlan na tvoje skriveno lice,
A pegaza poslati da te mnome posluzi,
Ti tako mila i sjajna stavi me u sitnice,
Koje ce te pratiti po celom svetu,
Pod uzglavljem, u krosnji, u setnji, u letu,
Usnama koje znaju da ih niko nece tako piti.

A sada ljubi me,
Sami smo do svitanja dana, ti, ja,
I ta ljubav skrivena u tvojim ocima,
Skrivena u tvojoj kosi na jastuku,
Skrivena u nemom sapatu, koji govori,
Usnama koje znaju da niko ih nece tako ljubiti

I 17.09. - 27.09.2007.
Druga strofa pripada članu Rainmaker tek da se zna.


Umrecu nocas u tvojim secanjima,
Umrecu negde pred zoru,
Pred prvi zrak sunca koje se radja,
Probudices se i prvi put neces reci moje ime,
Usnama koje pozdravice dan,
Usnama kojima je sudjeno da drugi ih ljubi.

Umrecu nocas i u svim pesmama,
umrecu u svim slikama,
zamrece senka mog imena,
nestace lik moj iz kapi rose,
izbledece sen mojih nadanja.

Sve ce se olujom kleti,
Da sam umirao na tronu tvoga bekstva,
I sada cu ko led na zaru umreti,
Zbog svoga, sebi neverstva,
Sto odoh tiho kao da prava nemam,
Da te naslikam zamrlim vazduhom.

I pusticu vetrovi jeseni, neka te zovu,
Neka govore, neka sapcu,
O ljubavi, o smrti i snovima,
Neka ti kazu da umirem nocas,
Da umirem negde pred zoru,
Pred prvi zrak sunca koje se radja.

Kao ladja kojoj tovar je plamen,
Koji se gasi u moru davnina,
Kao usamljeni umorni kamen,
Kada ga kap po kap, ubija blizina,
Vode kojom sam zedan,
I onaj jedan osmeh sto istice vremenom.

I mrtav hodam u tvojim secanjima,
Negde pred zoru,
Pred prvi zrak sunca koje se radja,
Budis se i prvi put ne govoris moje ime,
Usnama koje pozdravljaju dan,
Usnama koje sad drugi ljubi.

A ako prezivim, jos jednom me ubi,
Na tacni posluzi,suvenire bola,
Sve pomore nase zarad tvog inata,
Meni samo pruzi iz secanja sebe,
Ono kad smo bili magija od zlata,
Zajedno smo draga mi voleli tebe.

Najdraža moja, bezgranična ljubavi...
Dok ova noć lagano tone u beskraj, a kazaljka na satu spokojno odbrojava vreme, pokušavam tu, na drugom kraju sveta, da budem sretna što znam da postojiš, stvarno postojiš, ali si jako, jako daleko.
Uvijek se nasmijem kad se sjetim kako si mi pričao da ćeš, dok mi budeš pisao tipkajući po računarskoj tastaturi. Meni i danas to "virtual reality" tako hladno i milenijumski zvuči, ako mu ne dodaš malo čežnjive prašine, malo sjetne tuge, beskrajnih plavičastih snova i kapljice nježnog bola. A njih je u našoj stvarnosti i više nego dosta.
Stalno ti govorim da je naša priča sićušna i da za nju nema mjesta u svjetskoj književnosti, već je njena veličina u atomskoj snazi one prozirne suze, koja vječno svjetluca u oku i stalno se čini da će pobjeći. A neće, znaš da neće.
Kad bi bar bio malo bliže i ova bi noć manje boljela. Ali neka mili moj - kao što sve prođe - i ovo će proći, i vidjet ćeš – bit ćemo opet zajedno i biće lijepo.
Ljudi kažu da se vremenom svi snovi raspadnu ko trošne lađe i raspuknu kao baloni od sapunice... Polako, jedan po jedan... Ako se to i desi - valjda tad shvatiš da to i nisu ni bili pravi snovi, da je to samo bila iluzija sna, samo dodir magličaste žudnje.
Znaj mili moj - nema te crne sile zla koja bi mogla da se javi, pa da prestanem da te sanjam, da te želim, da ti pišem, da te iščekujem, da sa tobom čavrljam, da te slušam kako simpatično vrtiš svoj akcent, da te izluđujem svojim bubicama, da te čekam da mi pričaš o ljubavi, o "muškim vrlinama" i pogledima na svijet, da mi "otvaraš oči", da mi nježno šapućeš i da me voliš...
Nema te stvari koja bi mogla da baci u sjenu sve ono lijepo što smo jedno drugome rekli, kroz što smo već do sada prošli, što smo doživjeli...
Ne boj se zlato moje - ne mogu nemiri ono što može spokoj.
Ne pogađa sreća - koliko boli tuga.
Nije sutra ni crnje, ni belje - nego što je bilo svako jučer....
Uvijek je nekako. I uvijek se može... I dalje se mora.
Potpuno razumijem svaki tvoj oprez. Svaku tvoju stanku. Svaki tvoj strah. Svaku tvoju ranu. Svaku tvoju bol. Svaku tvoju nesreću i svaku tvoju tugu.
Svi mi imamo pravo na neke svoje tišine. Na neke svoje neiscijeljene rane, na neke svoje patnje i na neki svoj tihi i nijemi mir.
Postoje neke stvari o kojima se ćuti. O kojima se ne priča nikom.
I neke o kojima se priča.
I neke o kojima se priča samo prijateljima.
Znaš, duboko sam uvjerena da je i tvoja i moja čitava nesreća u tome što smo se rodili na pogrešnim mjestima. Da smo kojim slučajem svet ugledali na drugoj strani svemira sve bi bilo drugačije. Sve ovozemaljske patnje bi nam bile daleke i svi problemi nepoznati i tuđi.
Da smo se rodili na sretnijem mjestu, u sretnijoj zemlji, u sretnije vrijeme...
Na to ne možemo uticati niti se to da promijeniti.
Možemo jedino da se iz sveg srca trudimo da pronađemo one naizgled male i beznačajne sitnice koje boje život nježnim tonovima i uz koje će nam možda biti ljepše i lakše da preživimo ovo malo što nam je još ostalo da odživimo....
Vjeruj mi - tako mora..
Znaš, svi smo mi iz neke ljubavi rođeni. I tako je počelo.
Dat nam je ovaj život na poklon, kao listić za tombolu.
Možemo puno dobiti, ali ne moramo.
Možemo sve izgubiti, ali ne moramo.
Sreća uvijek ima dvije strane - sjaj i tugu.
Nikada još nisam srela nekog ko je nenormalno bogat i bezgranično sretan....
Ali znam mnoge koji su tako siromašni, a imaju tako velike radosti...
Vidiš - Bog se uvijek potrudi da stvori ravnotežu.
Posle velikih radosti obično dolaze velike tuge....
I obrnuto - posle velikih, olovnih kiša - pojavi se sunce....
Znaš, kad god ti pričam o sreći - osjetim se pomalo nesretnom. Valjda shvatim da je sreća o kojoj sanjam tako nedostižna.... I to me raznježi....
Ako ti stalno misliš o nesrećama, patnjama i bolovima, o stvarima koje peku i guše, o nemirima koji te muče, o stradanjima i ranama......one ne mogu nestati, zacijeliti se i proći... Ne mogu, vjeruj.
One se hrane i rastu kad im pridaješ značaj. One te tada još više obuzimaju. One se šire. One bujaju. I bivaju još gore nego što su inače. I još veće. I još više peku.... I žele da te dotuku... I uspjet će im - samo ako im dozvoliš. Ako im se predaš. Ako ih ne obuzdaš.
Svako ima nekog koga voli.
Ja imam tebe. I ti imaš mene.
Zar to, za početak, nije dovoljno da kreneš dalje?
Svako ima nekog koga nema.... I koga želi. I bez koga mu je teško.
I koga ne može niko i ništa vratiti. I bez koga se život ponekad učini težak. I siv. I nemoguć. I uzaludan... Ali ni to se ne da izmijeniti...
Mi moramo ići dalje.
Svaki dan odživjeti kao da je posljednji.
I praštati.
Kažu da je Bog svakom dao da ponese onoliko koliko može....
I da svako svoj krst nosi kroz život sam samcat. Niko nam ne može pomoći u tome.
Ne zaboravi ljubavi moja - uvijek postoji neko ko te čeka na kraju puta. Na kraju dana, na kraju svega. Uvijek...
Uvijek postoji neko ko te voli baš takvog kakav jesi, ko te baš takvog prima, kome si baš takav drag... Uvijek postoji neko ko te želi saslušati, ko samo čeka da nešto kažeš...
Ja znam da si ti jedna velika i čista duša. I znam da me voliš.. I znaš da te volim..
I znam da ovu samoću i daljinu moramo izdržati.
Znam da ćemo uspeti. Ja te vidim, u snove ti dođem i gledam što sanjaš..
Vidjet ćeš, činit će ti se jednog dana - sve ovo što je danas tako surovo, stvarno i bolno - biće jednom tako daleko i nemoguće, da nećeš povjerovati da smo kroz sve to prošli i da si sve to proživio. Svi mi živimo u nekim hodnicima vremena.
Često nam se čini - labirint nema kraja.
Vidjet ćeš mili, i ovo će proći.....
Volim tvoje varljive godine, tvoje razbarušene misli, tvoja pomiješana osjećanja, tvoje nježne riječi, tvoja brižna i čežnjiva pisanja…
Volim tvoje izgubljene snove, tvoje ispreturane emocije, pomalo ljubavne izjave, zauvijek potrošene nemirne godine, pokidane iluzije.... Tebe cijelog, takvog kakav jesi, kakav si stvoren, kakvog te znam....
I sad vidiš, dok ispijaš prvu jutarnju kavu čitajući ovaj mail - u ovoj dalekoj noći, poput one tako davne i obične pjesme- tu sam, sa tobom, i tako snažno mislim na nas. Nema te sile koja mi te može ukrasti iz srca.. Ni provalije vremena i prostora koja vječno može da nas dijeli.
Znaš ljubavi, kada odeš na mom nebu više nema zvijezda.
Ej, zlato moje - čini mi se noćas – umrijet ću od sjećanja.
A voljela bih sa tobom vječnost da podijelim. Možda čak i više od toga: malo parčence raja. Da odmorim malo dušu.
Znaš, shvatila sam to odavno: ti nisi sa ovog svijeta - pripadaš zvijezdama s one strane svemira i sav si od svjetlosti stvoren.
Želim ti dobro jutro, ljubavi moja nježna...
I šaljem poljubac za sreću, za dobar i lijep dan.....
Svaki novi dan...."

Јесен, мисли, улица, киша.


Негде у мојим мислима,
Разбацаној по путевима успомена,
Једна мирна јесен спава.

На мокрим плочницима,
Под светлима још неугасле ноћи,
Једна улица у свитању.

Киша на прозору,
Преплетене капи,
У разбијеном звуку тишине.

На моме узглављу,
Траг успомена,
Бледи и умире по ко зна који пут.

sreca,nada, osmijeh, jutro


Пусти ме да будем срећа на твоме длану,
У неком дану када кише буду падале,
Пусти ме да будем нада у твојим сненим очима,
У неком пустом сату угасле вечери,
Пусти ме да будем осмех на твоме лицу,
У једној ноћи лудила и жеља,
Пусти ме да будем јутро у твоме осмеху,
На коме су остале моје усне.

Pogled,nemir,slutnja,kutak



Остави тај немир у твоме погледу,
Остави га као успомену која се памти,
У неком кутку у коме чући скривени дах трена,
Трена који је био минут, сат или дан,
Јер тај трен биће део година,
Година које ће доћи и одлазити,
У прашњаве тамнице успомена,
Ка некој слутњи неиспуњених жеља.

Sinuti,vecernji,lanci,trenutak.



Један вечерњи трен,
Изливен у светлима још неугаслог дана,
Ускоро ће синути светла иза завесе живота,
Ти ћеш се смејати,
Склањати несташни увојак са твога лица,
Причати, док ја будем гледао твоје усне,
Бацао погледе по полуисијеним чашама на столу,
Запалићу цигарету,
У плавићастом диму, на трен изгубицу твоје очи,
Онда ћу узети твоју руку,
Задржаћу је у својој,
Да бих те оковао златним ланцем чежње,
И сачувао у срцу.

vetar,trava,zima,uspomene na jedan dan,hrabrost,kajanje,nekad,pokazi mi.

Питала ме је,
Како заборавити успомене на један дан ?
Питала ме је.
Како уграбити храброст а убити кајање ?
Говорила је,
Покажи ми како траве лета милују ветрови,
Говорила је,
Покажи ми како зима лагано долази,
Питала је и говорила,
Некада када сам је љубио.

ponoć,strah,čekanje,prolaznost,jastuk,ratnik.svetlost,neznanka.

Поноћ је, као и сваке проклете ноће свих година,
Страх давно одбачен, истиснут у делу таме,
Чекање на изгубљену пролазност,
Огрнуту у плашт преваранта живота,
На јастуку, расута срма њене косе,
Увојак разапет, блага светлост месеца,
Некада била је безимена незнанка,
А сада сенка уморног ратника,
У његовом чекању на смрт.

NIT,KRAJEVI,NEPRISTUPAČNOST,DOSEZATI,PRSTI


Искидана нит сна,
Покидана док су твоји прсти кидали време,
Док ја тражио сам тебе,
Тебе која си ту, тебе која нестајеш,
Тебе која ми долазиш, тебе која бежиш,
Одлазиш и врачаш се мени,
Ту на почетку краја и надања,
Док крајеви живота затварају последњи круг,
Круг неприступачности који не можемо досезати,
Док се небо буди из таме,
Са баченим зрневљем сете,
На појилу умирућих птица.

opsednutost,čula,varka,bljesak

Опседнутост сном, уснама и грудима,
На сунцу које милује твоју косу,
У времену које је стало,
У мојим мислима на трен,
На трен украденог времена,
Када сан није био варка,
Док је живот писао нови круг,
Тек бљесак и страст,
Испуњен надањем да нећеш побећи, нестати,
Иза угла времена које долази,
Док су чула дрхтала попут листа на ветру,
Ветру који ће нас однети,
Низ ходнике сећања,
Негде далеко и заувек.

lebdi, blizina,beskucnik,dubina.

Негде у дубини сна,
Оног јутарњег, последњег,
Један бескућник се буди,
На усамљеној клупи мртвога парка,
Једног пролећа у топломе јутру,
У трену када птице ћуте,
У близини смех,
Неких пијаних душа које ходају,
Пијаним тетуравим кораком по мокрој алеји дана,
На његовим уснама,
Лебди осмех, притајен, стран,
Сетио се, сањао је,
Једну љубав, давну, лепу и нежну,
Тако мртву и тако живу.