Evo da pocnemo, dame imaju prednost.

Tebi, ja, pogled, smeh, zapcni sa ovim a posle ja odgovaram na tvoju пa tvoju pesmu pesmom, da promenimo malo pravila.

tebi, ja, pogled, smeh

Tebi, koji si se
sasvim slučajno našao
u zamci mog pogleda,
dajem još jednu šansu za spas
pre no što te bacim
u lance
svoje prividne nežnosti.

Tebi, koji si se
tako nesmotreno sapleo
o kristalnu ivicu moga smeha
još jednom ti zatvorenih očiju
pokazujem izlaz
pre no što
zaključam vrata...
i povedem te sa sobom...

Поведи ме у тамнице снова,
Окуј ме тим ланцем љубави,
Који не могу прекинути дани,
Не желим бежати,
Од луде пожуде страсти.

Погледај ме и не говори,
Пути нека дрхтај позове љубав,
Ону успавану у твоме погледу сна,
Коју је донело јутро,
Твог последњег лутања.

Bilo bi moje poslednje lutanje da...
ne vidim bes u tvojoj ruci
dok deo po deo cepaš
lažljivi osmeh sa mojih usana,
dok razbijaš glavom
zid moje stidljivosti
i nestrpljivo me guraš
ka ivici svoje pomahnitale žudnje.

Možda bih mogla
da ispružim ruke
i zaustavim tu zver
i dečaka u tebi,
da rastrgnem zubima
taj vreli dah kojim sam otrovana
i da te ostavim
samog sa svojom željom
razbijenom o svilu
moje odbačene košulje.

Баци тај кључ мојих тамница снова,
Баци га далеко у море твога додира,
Ти прелепи тамничару,
Нека твој осмех живи на уснама жудње,
Када ноћ склопи руке тишине.

Стегни ме у загрљају жеља,
И пусти сан нека ти лута,
Док трају дани испуњени сећањем,
На пољубац запечаћен углом усана,
Једног касног поподнева.

Između dva sveta
razapeto prostranstvo duše.

I sasvim slučajno
na usnama imam svoj najblistaviji osmeh,
u pretince sećanja
brižljivo sam klasifikovala
sve uzaludne godine,
i svoju vučju glad
pažljivo ušuškala u pogled
nevinosti i čiste postelje.

I sasvim slučajno
koraci zaustavljeni pred vratima,
glasan uzdah
zaustavljen negde
između predela tvog vrata i ramena,
okovi zagrljaja
i tišina, i beg
i moja misao u tvojoj
ogrubeloj koži na dlanu.

Između dva sveta
trenutna eksplozija zvezda.

Град је миран и тих,
Дај ми руку и самном пођи,
Заборави све окове и стеге,
Јер негде горе звезе ће сијати,
И тиха ноћ умирати,
А твој сан међ мојим сновима лутати,
У мирису јутарњих роса,
Док пелин цвета и ври.

И проћи ће ноћ, а ја,
Пробудићу те пољупцем,
У првом зраку јутара,
Пред сунчев крвави траг,
У звуку мокрих плочника,
У полумраку где сенка ноћи мре,
На згужваој постељи,
Покривеној мирисом љубави.

Trepavica na obrazu
i tu i tamo dobro raspoređene
linije na dlanu.
Ostaviću želju za neki drugi dan.

Nasukan na obali
crvotočina nagriza brod
zalutao između dva međuvremena
između dva ogledala
čiji se odblesak pretvara
u tečnu živu
između nasleđa osmeha
dok nam iznad glava
tutnji grmljavina

Poklopljene skazaljke sata
Kažu...
Neko misli na mene

Молим те, крени самном,
Пусти нека стари сломљени јарболи умиру,
Молим те, крени самном,
Пусти нека их покрије ноћ, она звездана тиха,
Дуго су пловили, пркосили пени и мору,
Љубили олујна небеса кидана муњама,
Пусти их нека почивају, нека чекају јутра,
Нека спавају без надања, јер давно,
Већ давно су мртви.

Odlazite
nosite svoje sate raspričane duge
Odlazite bez imena i lica
u gradove nepoznate
Ponesite svoje izbledele noći
svoja obećanja
Pokupite svoja slova
na cesti ispisana
Pohvatajte jutarnje magle i znoj
Nosite simpatije sve do zaborava
Izgubimo se u jednom danu
Tako je bolje

Обриши сећања,
Избриши све пољупце са твојих рамена,
И уснулих уморних усана,
Заборави руке које су те тражиле додиром,
Нека иду, нека се врате својим животима.

Ти остани ту,
Окупана првом росом безнађа,
Негде међу изгубљеним световима лутања,
Пред спаљеним мостовима лажних љубави,
У светлости првога јутра самоћа.

И немој бежати,
Јер ти којa говориш речима,
Ти која слушаш тишине,
Ти која не бежиш од светла истина,
Ти живи у моме сећању.

Kroz moje tajne rije gladno
čekanje,
snove mi iskidala iskušenja
pod jastukom,
i hoću nešto,
ili nekog,
a ne znam jesam li dovoljno
spremna da priznam
da sve što želim
negde iza mene pustoši vreme.

Noći mi se pretvaraju
u pijane mesečare,
razapete na štriku
poslednjeg drhtaja aprila,
i neki nepotrebni oblaci
kroz krik lastavice na topoli.

Hvatam odlomke ćutanja
i beležim ih
u memoriju
svojih strahova.

Нека трен лутања стане,
У заустављеном времену успомена,
Нека потеку реке твога сећања,
На дан давног додира.

Сети се, падало је сунце,
Крадући твоје скривене погледе,
Једног топлог поподнева,
У вреви незнаног града.

Онда си отишла,
Прачена погледом туге,
И шапатом мириса пролећа,
У првим олисталим крошњама.

И сети се, чије си име шаптала,
Док те је тама водила у сан,
Ка обали снова,
Окупаној таласима пожуде.

Ostavite mi ovaj dan
od staniola,
ruke omeđene granicama
razuma,
drhtaj košute
u ranjenom telu,
i bliskog dzelata
sa okrvavljenim delovima
sećanja

Ostavite
ovu učmalu tugu,
sa ukusom slanih suza,
zaboravljenih
i ovaj krik u utrobi
koji ne prepoznajem
kao da nije moj.

Konačno bez maske
prebrojavam bore
s unurtašnje strane srca.

Погледај разбацане маске живота,
Згажене сузама усахлог ока,
Погледај путеве беспућа иза твојих рамена,
Ишибаних ветровима пожуде.

Окрени се, иза тебе остаје тама,
У невољном миру црнила,
На стазама твога ума,
Покривених несталим сећањима.

Крени, крени некуда,
Постоји хиљаду путева надања,
Или хиљаду путева туге,
На теби је ред одлука.