Draga jeste na prvo citanje mozda odvala...ali je rekao neko ko je jako pametan.Neslazem se licno sa ovim sto sam stavila ali kada sam bolje razmislila upravo je bas tako...tako se desava u danasnjem vremenu.Ko se sveti...oni najmocniji...ko prasta stalno onaj ko mora.

Праштају паметни, свете се зли.

Da li covek moze biti zao prema sebi? Da drugima mozda, ustvari sigurno treba oprostiti ali sebi ne.To je najteze od svega. Mozda kada bi to uradio ne bi bilo toliko tesko biti mozda i srecan. Mnogo toga je "mozda".Kad bi moglo to da se pretvori u sigurno ili da,bilo bi onda sve drugacije.Ne bi se svetio sam sebi sto sam nekada nesto uradio.Dozvolio bi da mi sudi neko ko je merodavan ikome cemo svi poloziti racune jednog dana ili noci...

Vrlo zanimljivo vidjenje stvari kod mene je slucaj da mogu drugima neke stvari da oprostim...da predjem preko necega ali sebi ne.Ja sam sebi zaista najstrozi sudija,i sebi greske koje napravim zaista jako tesko oprastam,ili ih uopste ne oprastam zivim stime.Mir se dragi moj Masada ne trazi njega ili imas u sebi ili nemas...Nalazimo ga...naravno unutar sebe.Sve zavisi sta ko pod unutrasnjim mirom podrazumeva.

Mislim da smo odlutali sa teme malo. Mogli bi da prebacimo ovo u novu.

Ako ne oprostimo drugima, javlja se mrznja, potom bes. To unistava iynutra, ubija dobro u nama. Posle ovoga tesko nalazimo svoj mir.

Равнодушност није осећај, то је тама, чиста, понор без светла, мириса, ништавило. Део мржње и беса се јави, не мошес, мислим бар, одмах некога избацити из главе. Има људи који те на неки начин повреде, додуше то је наша перцепција да ли су нас уистину и повредили, можда их једноставно нисмо разумели у намерама, на неке не можеш да се наљутиш, зашто ? Необјашњиво је. Равна црта не постоји, понекад се у мислима вратиш у прошлост, успомене и сећања не дају да равна цтра постане део нас.

Daj o cemu ti pricar ravnodusnost nije osecaj...sta je po tebi ravnodusnost tama...mi smo sada na filozofiji a ne na poeziji.Ima ravnodusnost svoj miris i svoj ukus bez obzira sto se naziva ravnodusnoscu.I to jako gorak i opor ako dodjes u tu situaciju da nekoga svrstas u taj osecaj bez osecaja.Vise volim u zivotu da me ljudi mrze nego da su ravnodusni prema meni u bilo kom pogledu.Sto se tice mrznje ima tema koja je otvorena i o kojoj sam pisala za mene je to prejaka rec...osoba koju bi ja mrzela morala bi zaista nesto grozno da uradi da bi se taj osecaj uopste u meni razvio.Ne postoji ravna crta...kako ne postoji...za mene je ta ravna crta kao kada ti srce stane...nista ne osecas.

Хоћу да ти кажем да равнодушност не постоји, можемо понешто потиснути али не и заборавити. Нешто што не постоји не може бити осећај.

Ono sto je za mene mrtvo[ne mislim bukvalno]mislim na osecanja koja su mrtva...to je ta ravna linija i te kako znam da zaboravim...kod mene nema potiskivanja osecanja...postoje konkretna osecanja ili te zaboravim ili te pamtim nema treceg.