Poslato m je na jednom forumu posle citanja nekih mojih radova:


Poslala Elkris

IDEMO DA PRAVIMO MAGIJU
Autor Jelena Ličina
utorak, 15 maj 2007




A to, uostalom, više i nije tako važno. Bila sam umorna od svega, od ljudi i njihovih hirova. Bila sam umorna od sopstvenih hirova. Možda zbog nedostatka vremena. Možda zbog previše vremena.


Nisam te tad shvatala ozbiljno. Mada, nekako, ne znam ni ja – instinktivno, valjda – znala sam da si dobar. Da si bolji nego što mislim.

Svi su mi ogoljeni, providni, predvidljivi. Kao da davno ustanovljeni princip magije sada funkcioniše na malo izvitoperen način: ljudi su onakvi kakvim ih vidiš samo zato što si ti taj koji ih oblikuje. Od njih skoro ništa ni ne zavisi. Tvoja sopstvena snaga volje čini ih onim što jesu. A kad prestaneš da veruješ, kada uspeju da te razuvere, magija nestaje... A to, uostalom, više i nije tako važno...

Susretali smo se mnogo puta. Tada, mnogo puta, bila sam u nekim drugim vrstama razmišljanja. U nekim drugim usmerenostima. Ne znam kako, ali svesna sam tih susreta, iako mi oni tada nisu imali nikakvo značenje. Ali, opet, sećam se nekog prizvuka vrednosti u njima, nesvesno prisutne sudbinske doktrine u svemu tome.

Glava mi je bila oblivena glupostima. Bila sam umorna od svega, od ljudi i njihovih hirova. Bila sam umorna od sopstvenih hirova...

Zaslepljena tuđom svetlošću. Nesvesna emitovanja ličnog spektra. Neko ga je, međutim, primećivao. Možda, opet, nesvesno. Možda baš kako treba. Možda baš njegovog emitovanja u budućnosti.

U meni su se smenjivale emotivne protuberancije. Svaki put izazvane orbitiranjem neke druge planete.

Nije potreban astronom da otkrije da mi je duša zatrpana sedimentacijom različitih ljubavi. Naravno da nije, jer to uopšte i nije njegov posao. Traži se arheolog na određeno vreme radi pažljivog iskopavanja jednog srca. Ako se pokaže dovoljno umešnim, ako metlicama razgrne prave nanose prašine i zemlje, možda ga i primim za stalno.

Kako te dosad nisam primetila? Možda zbog nedostatka vremena. Možda zbog previše vremena...

Stigosmo do kraja. Daj mi ruku. Idemo da pravimo magiju. Ovaj put: interaktivno, kako i dolikuje jednoj simbiozi.

Ovo je forspan jednog foruma, ovo sto sledi je napisala jedna devojcica koliko su mi objasnili.

...
"Svetlost, bela i meka, poput obraza, topla poput osećaja ušuškanosti u majčinom krilu i sigurnosti sna. Svetlost, tako suva.
Zašto je to primetila, proleti joj misao pred očima polako, šireći svoja krila nemerljivo i nerazumno polako i elegantno,
poput albatrosa. Zvuk. Da li je to asocijacija ili očeva misao. Zvuk. Nije sigurna da li ga čuje, mada zna da postoji, da je
tu. Boja. Bela. Raširena krila ptice u letu, soko. Da, čini joj se da je u jednom trenutku lebdela. Mada, tada nije bilo
svetlosti. Mrak i samo crvena nit. Koja joj je bila poslednja misao, pitala se? Čudno, paralizovana svetlošću kroz koju ne
može da kroči nikud, a nije joj ni da se vrati nazad, mada, više se ne seća kuda bi i mogla, jer, iako se upinje, ne može da
dopre do svoje misli koja, veruje, predstavlja razmeđu nečega, oseća to, što bi tek trebalo da dokuči a za šta sada nema
dovoljno, ne snage, već sećanja. Čudno, kako je to čudno. Sećanje. Zna, prosto zna da sećanje treba da postoji i da je
izuzetno važno. Da li u ovom ili sledećem trenutku, to nije znala. Mada više ni pojam ’’tenutak’’ nije mogla da definiše.
Osećala je da nešto nedostaje. Čudan osećaj praznine. Sećanje? Vreme? Svetlost? Toplina? Kroz svetlost, predpostavljala je,
trebalo bi da se seti obrisa nekih nevažnih predmeta koji menjaju svoj oblik nabiranjem i deformisanjem vazduha. Kako je to
moguće? Zašto je to uopšte bitno. Tane, da, metak, kao da se priseća, mada joj, oseća, nešto nedefinisano, fluidno,
uznemiravajuće i nepoznato izmiče. Rotirajuće tane je deformisalo vazduh potiskujući ga, stvarajući izobličenost predmeta.
Tane koje se približavalo. Posle je bio mrak. I krik. A i neverovatna misao koja je bila paradigma iluminacije. Svetlost ,
kao da nestaje i gasne. Svetlost, kao da je magla koja se diže nad krajolikom koji pomalja delove svojih iskidanih pejzaža
naslikanih zelenim bojama. Belina se razlaže na sastavne delove, na boje, na boje duge. I sunce kao da daruje krajolik svojim
bojama. Pulsiraju boje otkucajem srca, sve laganije i tiše. Crveno. Tamno crveno. Lepljivo mrko crveno i slatkasto, toplo. I
širi se lagano, kao da curi. Tamni i iščezava boja, polako, kao smiraj u tišini. Poput sna. Kao zaborav. Više nije znala da
li to nastaje smrt, kako je na mah poverovala ili život. Sumnjala je da to prestaje smrt. "

Pokupljeno iz jedne knjige:

"ZA SVAKOG OD NAS POSTOJI SAMO JEDNO UPUTSTVO ZA RUKOVANJE I TAJNA SIFRA,
PA NEKO IMA SRECE DA NADJE PISMENO BICE KOJE UME SIFRU
DA UPOTREBI
I AKTIVIRA MEHANIZAM MATERIJALIZOVANE SRECE"

CRNA KUTIJA



Letnja noć. Hodam lagano ulicom centra grada i u daljini čujem glasove. Petak se povukao pred još jednom subotom. Bratela na haljini je skliznula preko ramena. U ruci nosim mali, narandžasti novčanik.

Raskrsnica. Obično nudi četiri pravca. Obično znamo gde smo se zaputili i biramo željeni pravac i smer. Na ulici, da. A u životu? Da li znamo gde smo se zaputili? Da li znamo gde vodi svaki pravac? Poneko od nas izabere mogućnost koju mnogi zovu i linija manjeg otpora. Ne znaš gde ćeš, dopustiš da te saobraćajac usmeri. Ideš pravcem koji je otvoren. Ne čekaš neko novo zeleno svetlo. Posle, kada shvatiš da si stigao na pogrešno mesto, da si u slepoj ulici mnogo je lakše. Imaš izgovor. Nisam ja kriva, tamo su me usmerili.

Na mojoj raskrsnici, po prvi put, nema saobraćajca. Nema ga više. Ne želim ga, okrećem glavu od njega. Neke odluke, jednostavno, čovek mora doneti sam.

A treba imati snage za takvu odluku. Treba shvatiti da je život jedna velika saobraćajnica, onoliko velikog grada koliko smo odabrali ili smo u stanju da preživimo. Ako živite u velikom gradu, koliko puta vam se desilo da u prolazu konstatujete: „Ovde sam prošla prvi put u životu.” Ja često imam običaj da to glasno izgovorim u onim ulicama koje su, čak i veoma blizu mesta gde živim. Pa se pitam, u koliko malom životu ja živim? Mi svi. Koliko je tih ulica u koje nikada nismo ušli. Nije nas put naneo ili smo sami odbili da krenemo u tom pravcu. Šta ću tamo? Tamo nema ništa. A kako možemo znati da tamo nema ništa?

Ipak, ponekad je neminovno izabrati pravac. Krenuti ulicom kojom nikada do tada nismo išli. Bez osvetljenja i putokaza. Krenuti u mrak. Bez oružja. Samo sa beskrajnom otvorenošću i poverenjem u ljude. Sa dobrim željama i srcem koje ume da voli i da daje. Da za uzvrat ne traži ništa, ali da očekuje.

Iz mračnog ulaza izlazi čovek. Deluje nesigurno. Staje ispred mene. Pružam ruku. Prihvata je. Koračamo. Osećam njegovu ruku i stisak. Popusti, pa stegne opet. Gledam mu lice. Pokušavam da otkrijem o čemu razmišlja. Ne mogu. Sve što izgovori uklapa se u njegov izabrani pravac. Pukotina na asfaltu. Ja intuitivno znam da je tu, on ne zna. Saplete se. Poklekne. Stisak se pojača. Vidim prve emocije na njegovom licu, očima. Ne govori o njima. Ponovo je siguran na nogama. Pušta mi ruku.

Razdire me želja da postavim pitanje. Ne smem. Zvučalo bi banalno. U toj noći, u tom gradu, te subote. Upalila bih reflektor i uperila mu u lice. To ne smem da uradim. Znam šta bi se desilo. Ruku bi prineo očima i rekao: „Ugasi to. Smeta mi.” Smeta mu svetlo. Bilo šta što bi moglo da ocrta na njegovom licu osećanja.

Input – black – output. Input vidiš, output je kontrolisan. Beskorisno. Crna kutija. Nikada ne znaš šta je unutra. Šta se dešava. To krije. Samo kada poklekne pred novom rupom na putu, kad se oklizne.

I onda shvatiš jednu stvar. Najlakše je izmaći tlo pod nogama. Tada će se otvoriti, jer druge neće biti. Ili će otići, u želji da sačuva dostojanstvo. Ni jedno, ni drugo nije dobro.

AngelinaJolly-beograd cafe ,
Nemir ,java ili san
Nemir-romantika a i blog -Krstarice
Bandidas -Tvorac

Dok sam te tražila ulicama bez imena,
sretala sam ljude malo poznate / malo strane...
ne znam,
možda sam to bila sve ja samo u drugim oblicima.
možda sam u svakom prolazniku prepoznala kap svoje duse...

lutala sam,
tražila te.

pitala sam ljude dal' su te videli?
da nisi možda otisao u nepoznatom pravcu, sa nepoznatim zeljama,nepoznatim mislima a tako „domaćim” strahom u kostima?

sto me nisi cekao?
zar sam mnogo tražila?
šta te je to uplasilo?

pitala sam ljude,
nisu znali odgovor,
il' su mi prodali njihovo isfolirano neznanje po najnizoj ceni - a ja u panici ne razmišljajuci prihvatila sam sve;
da sve sam prihvatila, samo kako bi te na momenat osetila pod svojim prstima, jel' kako nekada neko davno rece dok je voleo:
„ljubav je bolna” a ja dodajem „da bolna je ako je ubijemo pre nego što se i rodila.”
da, mnogi su igrali tu igru...

zacu se glas u bizlini:

devojcice, zašto ste tuzni?

- ne, nisam tuzna to mi je samo novo-krojena haljina koja mi je bas zapala za oko ovog jutra, i reko sto da je ne obucem...možda deluje pretesno al' bas mi stoji, moj je broj.

čemu tolika tuga u vasim ocima?

-ne, stranche nije to tuga, to je samo grch proslosti koji polako al' sigurno popusta...

pa ako popusta, zašto se s' vremena na vreme podsecate na sve to?

-hm, to je dobro pitanje.
da li' bi se nasli uvredjenim ako vam kažem da odgovor stvarno ne znam?

vise bi me uvredilo draga devojcice ako nastavite i dalje da bezite od same sebe, da se lazete...čemu sve to?

-ne znam.
neverujem da išta više ima smisla u mom zivotu.
mislila sam da ga mogu naći u njegovom zagrljaju,
al' on se uplasio,
nestao je.
il' možda je nestao da bi me zastitio.
isplanirano,
namesteno,
proracunato.
hm.

ma, stavite osmeh na lice možda nekome i ulepsate dan.
a zašto se uplasio?

-ne znam da znam davno bi mu rekla da nema razloga za to.
možda sam prvise volela,
bila brzopleta u tome koliko sam zelela da budem srećna i od te zelje spalila samu sebe.
al' nisam znala da će se uplasiti i nestati glavom bez obzira.
lepo kažu: zivot je kurva.
il' ponekad valjda kad volimo uplasimo se, pochnemo da sumnjamo u sebe i svoje mogućnosti - al' zar je to ljubav, opsednutnost?
zar je toliko teško da covek budeo ono sto jeste?
zašto se ljudi uplase kad izlijemo ono sto želimo i šta osecamo u malo većim kolicinama.
a znam da nisam jedina sa ovakvom sudbinom ima nas dosta koje smo dozivele istu sudbinu.
al' vremenom pronadjemo utehu okrenemo sve u svoju korist jel' je tako lakse, zar ne?
volimo i dalje.
nego da stvim osmeh na lice možda nekom i ulepsam dan, u pravu ste.

a kazite mi mlada damo,zašto ga bas trazite u ovom delu grada?

-zato što znam da ovde nikad ne zalazi.

i cemu to vodi?

-ne znam,
možda negde duboko u meni živi nada da će me i on potraziti bas na onim mestima na kojima me nema.

ne razumem vas mlada damo, to nema nikakvog smisla.
zašto bi vas tražio tamo gde vas nema?

-da bi zastitio sebe od istine koju zakopava u najvece dubine svoje duse.

pa svima je potrebna ljubav / istina, šta lupaš mlada devojcice!
e, deco, deco kako se igrate za zivotima i sudbinama.
zar neznate da je moc ljubavi toliko neizmeriva da leci i dize iz mrtvih, al' samo ako joj to dopustimo?

-znam, al' cudnog smo mi kova.
pricamo a cutimo.
lutamo a ipak znamo kud idemo.
trazimo nešto sto već odavno smo nasli.
poricemo istinu.
krijemo se.al' ipak mu dajem znakove gde me može naći, i dajem mu tu slobodu da prati tok mojih misli... da li ga sanjas noćima

a ja kao naivna nevideci šta smera stranac, odgovri sa:

-da, sanjam ga.
sanjam ga često.
hm, srećni smo, al' samo u snu.
i mislima pripadamo jedno drugom.

draga moja devojcice, suvise se trudis da ga zaboravis,
da ga istisnes iz svog bica, zivota.
sve ono sto pokusavamo da zaboravimo, izbacimo iz sebe nas proganja / prati u snovima.

-da, al' ja se ne trudim extra da ga zaboravim, kao što se on trudio da me posalje u ovaj deo grada.

nikada ga nećeš naći na ovim ulicama kao sto ni on tebe neće nikada naći u ovom delu grada - u bilo kom delu grada na ovoj zemaljskoj kugli.

-ma šta vi govorite gospodine,i otkud vam pravo da pricate sa mnom tako drsko kao da me znate ceo zivot svoj?!

dal' uvek tako burno odreagujete kad cujete istinu mlada damo?

- koja je vasa poenta svega ovoga gospodine?!

mlada damo i ti i on lazete sebe i za sada je ok, to se neda osetiti previse jel' ste zauzeti oboje nemate vremena da razsmišljate toliko jedno o drugom kao u proslosti.
al' će doći dan i cas kad ćete oboje shvatiti da odavno živite jedno u drugom, i da po veoma visokoj ceni naplacujete rentu jedno drugom za taj boravak u srcima; mesto za koje ste zaboravili da „proverite” .

i još nešto zapamtite: ono od čega nikada nismo odustali ne moze se izgubiti...
možda ima tajnu koju cuva duboko u sebi i želi da ti je kaže,al' misli ako ti je otkrije vise ga nećeš želeti i voleti?a ovako te ipak ima a nema.

-gospodine ne postoji to što srce ne moze da oprosti ako voli iskreno.svi pravimo greške, niko nije savrsen. al' odakle njemu pravo da on „misli” šta je najbolje za mene i da umesto mene donosi neke odluke bez mog udela?

draga devojcice to je zivot, i odgovore mnoge znaš.
cudni su putevi Boziji, pozeli mu sreću i Blagoslov kao sto već jesi,i pronadji svoj mir.

Boze odakle znam te reci.
krenula sam i na momenat htedoh mu nešto reci,
al' od njega ni traga ni glasa....

ljubim te tamo negde daleko ...


AngelinaJolly-beograd cafe ,
Nemir ,java ili san
Nemir-romantika a i blog -Krstarice
Bandidas -Tvorac

Postojala sam pre nego sto je bilo šta postojalo u Univerzumu, postojala sam pre nego sto je postojala priroda, postojala sam prije nego sto je postojao covek.
Bila sam usamljena, htela sam da podelim sve ovo sto nosim sa sobom kroz nebrojene vekove i stvorila sam svet koji sam htela da se mojim imenom zove.

Uvukla sam se u more i jezera, u reke i potoke, u planine i beskrajna polja, u sume i proplanke.

Ja sam ona u kojoj se umivate, ja sam ona u kojoj lice svoje ogledate, ja sam ona koju udisete.
Volim da dodjem iznenada, kada se nenadate, volim da vam oduzmem dah, volim da vam oduzmem moc govora.
Volim da vam srce brzo zakuca, da vam kolena klecaju, da cesto izgovarate nesuvisle recenice.
Volim da zbog mene radite nepromišljene stvari, da se smete kao deca, volim da setate livadama i berete retko cvece.
Volim da ste radosni zbog mene, volim da zbog mene pevate, volim da zbog mene pesme pišete, da zbog mene price izmišljate kojima nijedna bajka ravna nije.

Ali sam tuzna kada me se bojite.
Tukli ste me, mucili, zatvarali u tamne kleti, izbacivali iz hramova, ostavljali me gladnu i zednu, zaklanjali ste sunce od mene, slali vecne kise i tmurne oblake, krali ste duge od mene.
Vezivali ste me lancima, niste mi dali da se sirim i razvijam, govorili ste cak i da ne postojim.
Niste verovali u mene, izmišljali ste strasne stvari samo da prikrijete moje ime, palili ste, pljackali ste, ubijali ste.

Ali sve sam zbog vas izdrzala.
Nisam se bunila, plakala sam u tajnosti da me ne vidite nesrecnu, da vas ne rastuzim.
Sve lance sam pokidala, sve sam oblake rasterala, nepriemetno, tiho i tajno, da mi se ne prepadnete naprasno.
Sunjala sam se kao mio lopov oko vasih srca, omeksivala ograde koje ste postavljali i mislili ste da vam se nece moci nikada vise ukloniti.
Brisala sam vam suze sa lica kada ste mislili da vam ih nema ko obrisati, terala na smeh kada ste mislili da cete vecno plakati, terala vas na govor i tada kada biste se zarekli na vecno cutanje.

Ne bojte se.
Primite me u svoje dvorove, otvorite mi vase hramove.
Primpremite sudove duse svoje da vam ih napunim radoscu i veseljem.
Ja cu biti vasa molitva, ja cu biti vas vid kada ne vidite, ja cu biti vas sluh kada ne cujete, ja cu vas nahraniti kada ogladnite, ja cu vas napojiti kada ozednite.
Ja cu biti vasa svetlost u mraku, ja cu biti put po kojim cete hoditi kada budete mislili da prolazite nepoznatim predelima.

Ne bojte se.
Otvorite srce i primite me u sebe.
Jer sam tu.
Jer postojim.

Zovem se Ljubav, samo me pozovite i bicu tu...



AngelinaJolly-beograd cafe ,
Nemir ,java ili san
Nemir-romantika a i blog -Krstarice
Bandidas -Tvorac

Kišna je noć, viteže lakih koraka, jedna od onih koje bi čovek možda najrađe proveo daleko u tuđini da sa kišnim kapima spere sve opekline. U palači su pogasili sva svetla jer kako pristoji vjeme je počinka. Uz ovo malo sveće što imam pišem Vam, barem nekoliko misli da Vam pošaljem pre spavanja.
DANAS bi Vas bezobrazno napasno ljubila, možda čak pritom ne pazeći da li smo skriveni od pogleda. Čvrsto stisnuta uz Vaše grudi da osetim kako Vam srce plamti, olujo svih mojih besanih gubljenja. Onomad mi obećaste ples pod zvezdama, a ja polako skupljam karte neba da Vas jednom prilikom dočekam na secištu svih želja. Ko plaha srna drhtim dok čitam reči koje šaljete meni po izmaglicama.

Tačno tempirani stihovi dok se zrake počnu prelevati po cvetnim dolinama. Začudo otkad vas poznajem kao da gromovi samo prenose Vaš glas mojim trncima. Znate me, verni moj čuvaru pečata, rado bi preskakala stepenice što vode do vrha sveta, kako bi Vas od tamo čuvala. I bez imalo srama bi ukrala onu kočiju koja svako jutro nosi sunce, kako bi samo Vas grejala.

Sene u poslednje vreme kao da se ne vuku više lenjo u pokušaju preživljavanja. Nedvojbeno je da još uvek ponekad samoća pokuša igrati na poslednju kartu sa likom dvorske lude. Pa je vešto iskoristim kako bi prevarila sve nekad davno promašene uloge. U rubovima haljina Vaš miris, neiscrpni nositelju života. Mirodije koje me presretnu svaki put kada dođu pitanja na koja ne trebam odgovore.
Ovim voskom zapečatit ću i noćašnje drhtaje, s Vašim likom na jastuku, i Vašom kožom u sećanju, jedini moj plamenu.



AngelinaJolly-beograd cafe ,
Nemir ,java ili san
Nemir-romantika a i blog -Krstarice
Bandidas -Tvorac

Samouvereno leprsas krilima zadovoljstva, dok neumorno prebiram po tvojoj sujeti. Namenila sam ti bezdusnu vecnost cekanja..
Lelujas nesigurno na vrhovima mojih prstiju... Preturas po tami svoje sobe, ceprkas po puzavicama lazi kojima sam te prekrila za laku noc... Uz potmuli uzdah izlazim iz ugla secanja i lagano se spustam na tvoje uzglavlje.
Kandzama strasti kidam krljusti ponosa i useljavam se u tvoje misli. Ponires u carstvo cula dok nemo posmatras poznato njihanje oblih kukova. Sav ustreptao od ceznje i slepe zelje nervozno kruzis oko nabreklih bradavica zivota... Muskarac u tebi izranja iz obamrlih bedara strasti i stremi neumorno ka samoj vecnosti. Gubis se u mnostvu nepoznatih puteva dubina i zeljno tones u mekocu mog tela. Nezni trzaj se topi u magnovenju jutra dok ti izguzvana i mokra postelja stvara bol u udovima... Praznina sobe otkucava poslednje trenutke nedosanjanog sna...



"Stevanovic Vesna"

Opet mi sivilo obuzima dusu... Bistar um se muti u venama dok tiho otkucavaju poslednji damari svesti. Bludeh putevima maste i eto me nesigurne na raskrsnici zelja... Bujica osecanja me nosi putem ljubavi, ne vidim ga ali ga osecam... Gorim neobuzdanom vatrom zivota u tvojim ocima unapred se prepustajuci tvojim dodirima uzavrelim, tako nestvarnim... Jece bregovi uzdrhtalog tela dok poniru stubovi ponosa u izmaglicu nepovrata...



Opet mi sivilo obuzima dusu... Bistar um se muti u venama dok tiho otkucavaju poslednji damari svesti. Bludeh putevima maste i eto me nesigurne na raskrsnici zelja... Bujica osecanja me nosi putem ljubavi, ne vidim ga ali ga osecam... Gorim neobuzdanom vatrom zivota u tvojim ocima unapred se prepustajuci tvojim dodirima uzavrelim, tako nestvarnim... Jece bregovi uzdrhtalog tela dok poniru stubovi ponosa u izmaglicu nepovrata...

AngelinaJolly-beograd cafe ,
Nemir ,java ili san
Nemir-romantika a i blog -Krstarice
Bandidas -Tvorac

Nepogresivo samo njoj znanim putevima, usamljenost pronalazi moju hladno prostranu sobu. Uvlaci se jezivo tiho u zidove, dolazi kroz svaku pukotinu praznine sobe i scucurenu u uglu privlaci u svoje narucje. Mrak i tisinu prekida samo sekundara zidnog sata, sata proslosti. Bio si tu a ja sama...Bolni uzdah proslosti utire nadu na povratak. Vec dugo zamires u mojim venama...Kovitlac misli tupo udara u zidove samoce. Moj zivot koji predstavlja zrno vremena je previse vremena kada si sam. Podseca me na malog sivog misa koji luta lavirintom ostavljenih dusa. Vetar svetlosti nesigurno pokusava da prodre kroz zamagljene prozore duse. Zovu me odskrinuta vrata, hoce da me odvedu u nistavilo zivota. Mozda i udahnem miris smrti koji mi vec dugo saljes na krilima mog andjela...I on me je izdao...Skupljam se u klupko mrznje i kotrljam prema svemogucem kraju.
_

U zgrcenoj saci krijem poslednje zrnce tvoje neznosti. Vreme utire put suzama. Dok svet bez ljubavi sklapa ruke nadamnom, osluskujem tiho jecanje tela. Tanana nit nade treperi daleko na horizontu neverice. Sirijus mi osvetljava put beznadja...Molim te Boze daj mi snage da istrajem, ulij mi ponosa u bezivotne zenice a katakombe secanja zalij katranom. Koracnica priove pobede uma zaglusuje vapaj duse. Za trenutak izranjas iz grudi poput samrtnog ropca i nepovratno zamires na usnama. Ponizno koracam putevima sudbine i pognute glave brojim korake do spokoja. Senkama proslosti zavejavam svoje tragove. Bezuspesno pokusavas da me pronadjes na nekoj od svojih staza zivota. Lazne nade te vode sve dalje i dalje od mene. Hazarder u tebi me pozuruje da ubrzam korak, prisiljava da spremna sledim stazu neizbeznosti. Tvoje staze posute lazima odisu sebicnoscu. Opijen nadom lutas ostrvom strasti okruzen morem savesti koje ne primecujes. Jos uvek ne shvatas da sam ja odavno otisla putevima suprotnosti i da je moje ostrvo spokoja mesto gde su tvoji koraci suvisni.


AngelinaJolly-beograd cafe ,
Nemir ,java ili san
Nemir-romantika a i blog -Krstarice
Bandidas -Tvorac

Sklupcana u moru straha iscekujem novi dan..Bojim se da skrenem pogled sa mrlje zida jer mi se cini da ce me poklopiti azdaje nocnih mora i strahova zakopanih negde duboko...Strepim od dana pred sobom koji sa sobom moze doneti ono neizbezno...Znam samo da sam jos ne spremna i uplasena do bola. Pre neku godinu sa dlana mi uzese neljudi dragu dusu, krv moje krvi, narav moje naravi, mene u starosti...Evo opet pruzaju kandze i zele i tebe da mi uzmu...Scucuren u mom dlanu krijes svoje strahove ohrabren i siguran u toplom dlanu cere, tvog nesudjenog sina, tvoje uzdanice... Samouvereno stojim pred tobom i tvojim strahovima dragi moj tata dok me strah razdire i um opkoljava. Cini mi se da nikada u zivotu nisam bila nesigurnija, uplasenija a ipak resena da poslednjim atomima snage koju crpim iz duha ovog umornog tela sa osmehom na licu podrzim tvoju odluku i tvoju zelju da stanes na crtu neljudima. Ne smem ti pokazati strah, ni nesigurnost jer znam da ocekujes da iz borbe sa njima budem siuran pobednik. Dani neizvesni, protkani strahom su pred nama... Borba Davida i Golijata pocinje...



AngelinaJolly-beograd cafe ,
Nemir ,java ili san
Nemir-romantika a i blog -Krstarice
Bandidas -Tvorac

Ostaju neizgovorene reci,najlepse od svih koje ce ti itko ikada izgovoriti.Oseti moj dah u tvojoj kosi i poljupce na tvojoj kozi,svaku noc prije nego usnis i svako jutro pre nego se probudis one ce te pomilovati nezno,najneznije.Ostaju suze.Ostaje tuga ostaje ljubav bezuvetna veca od svemira.Zahvalna sam sto sam te uopste nasla Mogli smo projuriti jedno pored drugog kao dva zrna svemirske prasine.Bog svemir i ma kako odlucili nazvati te velike sustave harmonije i reda,ne priznaju zemaljsko vreme.Za svemir su cetiri dana milijarde svetlosnih godina,Nastojim te uvek imati na umu.Ipak sam samo covek.A sva ta filozofska racionalizacija koja mogu smisliti ne sprecava me da te zelim svakog dana svakog trenutka,kao sto ne mogu spreciti ni nemilosrdni vapaj vremena,vremena koje ne mogu provesti s tobom u svojoj glavi.Volim te uvek,vreme nije nista.



AngelinaJolly-beograd cafe ,
Nemir ,java ili san
Nemir-romantika a i blog -Krstarice
Bandidas -Tvorac

Kad uspes da uhvatiš svetlost svemira i nezno ga sakriješ u džepove a pri tome ti ni juče ni danas još manje sutra ne budu pretile vatrom greha , onda ćeš znati da si živeo život drugačiji od drugih. Kad na rubu ludila spoznaš svoje želje a ne uplašiš se poraza jer porazi su najvredniji lavirinti znanja koji će te voditi tvojoj strasti ne tražeći razloge i mudrost. Mudrosti koje sam spoznaš na sopstvenog koži mnogo su vrednije od svih onih ikad napisanih jer svaki život je laž za sebe a svaka ljubav vodilja u nepoznato. Ako me tek tada naslutiš u magli svog nemira, tek tada ćeš znati sve ono što od mene tražiš a što ti ja ne mogu dati. Jer davati baš ono što drugi traži i nije neka mudrost. Treba naći i uzeti po sopstvenom nahođenju tačno onoliko koliko je potrebno da ne uplašiš jutro i ne zamutiš pogled koji te prati na tvojim čudnim putevima u prazno. ... ne gubi nadu. Ne traži očima jer će te navesti na pogrešan trag.. Traži srcem i nikad me nećeš izgubiti, jer gubitnici nikad nisu ni bili deo mog sna. U tvom svetu tišine još uvijek dopiru reci koje ti kradu spokoj i navode na greh.. Na mojim dlanovima još spavaju sve te neizgovorene tajne koje šapućeš sebi u jutra dalek i snen..
Opet ustajem i tražim sva svoja lica. Ono koje bi prepoznao još krijem ispod jastuka ... jer ... kiša je tvoje vreme za lov a moje za bezanje. Ako se ikad sretnemo nemoj mi reći da si baš mene tražio jer nikad ti neću priznati da sam se igrala vatrom.
Nađi me u svojoj jednostavnosti, tamo gde drugi ne zalaze.


AngelinaJolly-beograd cafe ,
Nemir ,java ili san
Nemir-romantika a i blog -Krstarice
Bandidas -Tvorac

Udisem miris duvana izmesan s’ opijumom,
secerom u noci .... vidim blistavo plavetnilo tropskog neba ....


I ne znam gde sve nisam bila sa tobom ,nema trenutaka u kojima nisi prisutan -
prolazim kroz dugu ...
reklo bi se kao beskucnik lutam ali ja znam da je moj dom tamo gde si Ti.
Biti pored tebe je kao muzika koja smenjuje svoje melodije s kontinenta na kontinenat
zaronivsi u nepregledne dubine za druge oci ,za drugi sluh ...
A onda se vine u visine i lebdi medju nama :
zuboreci kao potok u nekoj sumici i prelama se poput svetlosti na horizontu zelja.
emocija,izbrazdanih oranica prepunih nasih tragova.
Toliko boja i mirisa ima u tim tragovima da mi je nejasno otkuda one u meni ,u tebi
u nama ....
Preplice se proslo i sadasnje ....
u svakom nasem dodiru.raste jedno dete sa imenom sutra ..
Jedan stepenik na nepreglednom bespucu u kojem smo nacinili stazu da se ne izgubimo
pri osvrtu na juce
.Volim te.... tokovima Nila ,strascu Fudzijame,neznoscu majke za svoje dete,
ljubavlju tako velikom kao ceo kosmos.
Snazno poput cunamija i mnogo ....da mi oduzima dah od jacine
i ne znam sta cu sa njom od siline kojom me obuzme i izlece iz mene hrleci ka tebi ...
Sumnjam da postoje reci kojima mogu preliti sve sto je u meni ...
Zagrlicu te i cutati sa tobom u zagrljaju ...nosim te sobom ispod mojih trepavica ..


AngelinaJolly-beograd cafe ,
Nemir ,java ili san
Nemir-romantika a i blog -Krstarice
Bandidas -Tvorac